Blog

Ride the Lightning (Srpska reprezentacija na Evrobasketu)

Miloš Jocić, Novi Sad

Ride the Lightning (nastavak „španske“ Srbije)

Postoji među muzičkim kritičarima fraza koja je rasprostranjena poput one komentatorske o tome kako je „u fudbalu najopasniji rezultat 2:0“, a koja glasi da je mnogo teže snimiti uspešan drugi negoli debitantski album. Teže je, dakle, snimiti A Saucerful of Secrets nego The Piper at the Gates of Dawn, Odbranu i poslednje dane nego Paket aranžman, teže stvoriti Ride the Lightning u odnosu na Kill 'Em All. Rezon leži negde u ovome: prvi album se stvara godinama i udara iznebuha, na njega niko nije naviknut niti ga bilo ko očekuje. Posle njega, pak, zahteva se ponavljanje magije, kao da je magija nešto što može sići sa pokretne trake ili do čega se može doći prostim premetanjem akorda.

Prošlogodišnja ekipa Srbija bila je tako iznenadni hit koji je odjeknuo na MTV sceni svetske košarke, a gotovo sve što je okruživalo tu reprezentaciju bio je diskretni andergraund. Na početku, za kormilo najobožavanijeg (upotrebimo taj socijalistički termin) sportskog kolektiva u zemlji (nakon vaterpolista; košarkaši su, međutim, uvek imali bolje priče) postavljen je trener sa minornim iskustvom na klupi – što je bilo tumačeno kao iskonski greh, makar se taj trener zvao Aleksandar Đorđević. Jer, iako jedan od najboljih srpskih plejmejkera, Đorđević je sada morao da se snađe sa tablom za crtanje, a ne loptom u ruci; trenerski posao, uostalom, jeste umeće sistemskog, đeneralskog oblikovanja košarkaškog znanja, dok su plejmejkeri oni koji to znanje primenjuju prašinarski, u čojstvu, junaštvu i trenutnoj inspiraciji. Postoji velika razlika između borbe koja se odvija na terenu, u znoju i džordankama, i one koja se dešava pored zapisničkog stola, pa su se navijači stoga oprezno brinuli da li će Sale možda ukaljati svoju besprekornu igračku reputaciju kiksom na reprezentativnom kormilu.

Trenje koje je počelo pratiti reprezentaciju nastavilo se i tokom prve prozivke. Milan Mačvan, jedno od naših najboljih krila, nije bio pozvan zbog Đorđevićevih nejasnih pravdanja koji su njegovu hibridnu igru kombo-centra tretirali kao manu, što je neobična izjava za naoko modernog trenera poput Đorđevića. Druga naša najbolja četvorka, „Ubica“ Veličković, odbio je poziv pred sam početak priprema, ne ostavljajući prostora za zvanje eventualne zamene. Treća najbolja četvorka, Erceg, nije bio pozvan zbog razloga koji su, između sportske žute štampe i navijačkog preglabanja, varirali od lečenja povrede do akutnih bolova u predelu muškog spolovila (popularne „kur**bolje“, bolesti rasprostanjene među srpskim fudbalskim reprezentativcima). Oni koji su se odazvali pozivu, iako najbolji koje smo imali, nalikovali su ekipi koju bi, uz komentar „Ali... boga mu, možda uspe!“, okupio stari pukovnik u američkom filmu o Drugom svetskom ratu. Bili su tu Jović i Kalinić, klinci koji su za pojasom imali u najbolju ruku solidne sezone u tada ispodprosečnoj ekipi Radničkog iz Kragujevca; Raduljica, od sviju prežaljen centar sa epizodnom ulogom u NBA; Simonović, Zvezdin kapiten koji kod trenera Radonjića, kako se činilo, nije uspevao ni kao kapiten ni kao trojkaš. Njima su bili pridodati Bogdanović, dijete koje je sezonu počelo kao Partizanov pitomac, a završilo kao čovek-artiljerija koji je imao 30+ prosečno ubačenih poena u finalnoj seriji državnog prvenstva; Bjelica, all around vunderkind čije se „buđenje“ i zauzimanje pozicije evropskog Medžika Džonsona (bezuspešno) čekalo već nekoliko godina; Teodosić, ludi princ košarke, čovek koji je istovremeno bio i najbolji plej Evrope i neko ko je u pokušajima da razigra ekipu vidovnjačkim asistencijama i šutevima iz trka istu mogao još više ukopati; i na kraju, kapiten Krstić, najsvežiji u nizu naše reprezentativne aristokratije, koji je sa Srbijom jedno srebro već oteo onim fantastičnim nizom u Poljskoj 2009, dok je njemu samom druga medalja bila oteta u Turskoj samo godinu dana kasnije.

Kako je reprezentacija prošla u Španiji te 2014. godine već se zna, i nije potrebno ponovo opisivati remek-delo od Đorđevićevog debitantskog albuma; kao u slučaju svakog popularnog LP izdanja, dovoljno je da uključite Jutub i slušate, to jest gledate kako se ono odvija pred vama. Sada je, međutim, pred ekipom bio potencijalno teži zadatak, onaj koji je reprezentaciji bio neophodan kako bi madridsko srebro bilo upamćeno kao istinski povratak srpske reprezentacije na mesto koje su nam (kako se nadamo) Španci do sada samo privremeno čuvali, a ne kao kao one hit wonder jedne lepe, napaljene, ali na kraju limitirane grupe. Jedan takav povratak već je bio odbijen. Nakon sjajnog poljskog srebra 2009. godine, sudijskom krađom u polufinalu Svetskog prvenstva Srbiji je pred nosom izbijena prilika da uzmu medalju na drugom uzastopnom takmičenju, što bi bio bogovski impuls za naredne turnire (koje smo, sve do 2014. godine, završavali relativno neslavno). Poslovično ratnički Đorđević je stoga još krajem prošle godine najavljivao kako će Srbija ciljati na obezbeđivanje vize za narednu Olimpijadu, zatim na postolje, a na kraju i na zlato. Izjave su međusobno bile nesređene, ali pokazivale su zajedničku usmerenost. Za razliku od SP u Španiji, Srbija ovoga puta nije išla da razvija novu generaciju, ili da razigrava novog trenera, niti je išla na hazardersko „Šta bude – bude“. Na Evropsko prvenstvo koje je bilo najavljivano kao jedno od najjačih u istoriji (usled rekordnog odziva jakih NBA igrača), Srbija je išla glasno najavljujući pohod na najviši mogući rezultat.

Imalo je to čime i da se potkrepi. Posle objave svojih moći na Svetskom u Španiji, Nemanja Bjelica je postao i MVP Evrolige; njegov novi saigrač u Fenerbahčeu, koji je prošle sezone bio prvi turski klub posle Efesa 2001. koji je došao do Fajnal fora, bio je Bogdan Bodanović, koji je za nekoliko meseci prešao put od nadarenog mladića do stabilnog igrača u rotaciji jedne od najjačih evropskih ekipa, u sistemu jednog od najjačih evropskih trenera. Nikola Kalinić, ekspresno „prekomandovan“ iz Radničkog u Zvezdu, iza sebe je sada imao tri trofeja i odličnu debitantsku sezonu u Evroligi. Marko Simonović, pre Španije ismevan kao „lažni kapiten“ i „kradljivac pehara“, postao je jedan od najbitnijih igrača Pao Orteza i čovek koji je bio sposoban za rešavanje utakmica. Takav samounapređen tim dodatno je apgrejdovan i pojačanjima koja su značajno proširila rotaciju ekipe: umesto povremenih izmena poput Birčevića i Jovića timu su (konačno) priključeni za širu rotaciju mnogo zahvalniji Zoran Erceg (odlična sezona u Galatasaraju), Nemanja Nedović (NBA iskustvo u kombinaciji sa solidnim „evropskim povratkom“ preko španske lige) i Dragan Milosavljević (odbrambena mašina i igrač koji je neposredno pre povrede ligamenata značajno podigao i nivo svoje napadačke igre).

Zabrinjavala je jedino centarska linija – čak iako se pređe preko samovoljnog povlačenja Nenada Krstića (koji se ionako teško povredio pre nekoliko meseci, i koji je u Španiji uglavnom bio izmena mnogo agilnijem Raduljici), nerazjašnjeno i glupavo odsustvo prošle sezone fantastičnog Bobana Marjanovića je nešto što se neće prežaliti bez obzira na ovogodišnji rezultat reprezentacije. Istovremeno, zabrinjavala je očigledno nedovoljna fizička pripremljenost Miroslava Raduljice, koji za čitavih godinu dana nakon Svetskog prvenstva nije uspeo naći solidan angažman, a uključivanje u tim Ognjena Kuzmića, mlade nade iz Razvojne lige, verovatno je u podjednakoj meri zbunjivalo i protivnike i srpske navijače. Uprkos misterioznoj formi teških petica, Srbija je u Nemačku, mesto odigravanja Grupe B Evropskog prvenstva, otišla potpaljena barjacima optimizma: što onih koje je kresnuo selektor Đorđević – koji je čak i posle vicešampionske titule sveta u javnosti smatran za boljeg tim bildera nego trenera – što potpaljenih od strane svih naših igrača koji su, naglašavajući timsko zajedništvo i pozitivno uzdušje u reprezentaciji, dečački veselo najavljivali da u Berlin idu sa namerom da melju. Drugim rečima, da nastave gde su stali prošle godine.

Od Berlina do Berlina, od termina do termina (pet utakmica Srbije)

Kao da grupa koju je Srbija izvukla nije bila dovoljno šokantna, naše navijače je potreslo, a stručni štab nesumnjivo iznerviralo to što je Srbija sve svoje utakmice (nakon prve sa Špancima) u prvoj fazi takmičenja trebalo da igra u za sportiste neprirodnom terminu od 14:30 časova. Raspored ni u teoriji nije mogao teži. Otvaranje prvenstva igralo se sa večitim favoritima Španijom – zastrašujućom ekipom čak i bez svojih uobičajenih vedeta poput Navara, Rubija i mlađeg Gasola – a manje od dvadeset i četiri časa kasnije čekao nas je domaćin tog dela turnira, Nemačka, sa njenim Novickim, potom za nas pogubnim Heikom Šafarcikom, i mladim Denisom Šrederom, ubojitim Atlantinim bekom i debitantom na ovom takmičenju.

Termini i mesta odigravanja imaju veću ulogu u pripremi za takmičenje turnirskog tipa nego što to možda izgleda na TV ekranu, gde košarkaška predstava između dve ekipe izgleda kao upravo to, predstava koja se odigrava pred kamerama, tek malo životnija od video igre. Srpski navijači se iz očiglednih razloga po lošem mogu sećati Svetskog prvenstva 2010, ali uspomene su mogle biti mnogo gore da se Srbija okliznula protiv tada (ipak) osetno slabije reprezentacije Hrvatske već u osmini finala. Razlog tada nervozne igre Srbije, ispunjene klimavim kolenima i drhtavim rukama, mogao je ležati u dobro znanom pritisku prve utakmice eliminacione faze, kao i u napetosti koja obično prati sučeljavanje ova dva tima, nezavisno od sporta ili njihovih uporednih kvaliteta. Razlog slabije igre, sa druge strane, mogao je ležati u činjenici da je Hrvatska tu utakmicu igrala u istoj istanbulskoj hali u kojoj je provela i takmičenje po grupama, dok je Srbija samo dan ranije doputovala iz Kajzerija, grada koga od Carigrada deli šesto kilometara razdaljine i hiljadu metara nadmorske vidine. Udar je to na organizam koji se itekako oseća i na parketu, u zatvorenoj košarkaškoj sali, koju gledaoci i navijači često mešaju sa hermetički zatvorenim zvonom, kao što i košarkaše mešaju sa robotima (u pitanju su zapravo delikantni biomehanički konstrukti, da budemo malo štreberasti).

U Nemačkoj se Srbija, dakle, borila i sa neprijateljima koji nisu nosili dresove bez rukava. Snaga grupe nije dozvoljavala Srbiji da pravi ni najmanje kalkulacije – kada ste okruženi NBA Italijom, „uvek neugodnom“ Turskom koja bi pred berlinskom publikom igrala kao kod kuće, zatim pomenutom Nemačkom, sa kojom smo prethodnih nekoliko godina uvek imali grdnih problema, uz vredni pomen partizanskih Islanđana, nemate mogućnost za lagano tempiranje forme, kao što su to sebi mogle da dopuste Francuska ili Litvanija u svojim grupama. Ako biste izgubili u grupi poput one u kojoj je bila Srbija, morali biste se vaditi protiv aždaja, a ne protiv Poljske, Estonije i njima sličnih. Sam raspored utakmica takođe je predstavljao mogući izvor opasnosti. Dve naoko najteže utakmice prve faze Srbija je igrala u prva dva dana, sa razmakom od 18 sati, što je nešto što jedva izdržavaju i teniseri, a kamoli košarkaške ekipe naviknute na sasvim drugačiji tempo igranja. Ukratko, radne sveske naših fiziotarapeuta i kondicionih trenera, koji su morali proračunati nemoguće jednačine  održavanja visokog nivoa fizičke spreme Orlova, verovatno su ličile na alhemičarske spise.

Početak naše prve utakmice, one sa Španijom, protekao je očekivano nervozno. Bilo je to  početno opipavanje dvaju ekipa koje su sebe videle u samoj završnici turnira, a koje su bile prinuđene da, tek pridošle sa priprema, opipavaju teren, halu i publiku pred očima svog glavnog konkurenta za odličje. Setimo se da je utakmica tako počela netipičnom greškom Gasola koji je ranije skočio pri početnom podbacivanju, dodeljujući nam time prvi napad – koji smo potom, nakon spuštanja Kuzmiću, njegovom ispuštanju lopte i potonjem blokiranju od strane Gasola, završili u drugom posedu kamikaze-prodorom Kalinića iz mrtvog ugla (na drugi obruč) u poslednjoj sekundi; dakle, uz puno improvizacije koja je karakteristična za brzu tranziciju a ne za punotrajan pozicioni napad. Takva napadačka nervoza obuzela je obe ekipe. Posle tri minuta utakmice videli smo samo jedan koš i jedan faul, a obe ekipe su do koša pokušavale da dođu pre svega sprintom i individualnim akcijama. Tek nakon desetak minuta igre su plejmejkeri obe ekipe (Rodrigez, Teodosić) mirnije tapkali loptu u postavci, tražeći ofanzivna rešenja radije kroz poziciono raspoređivanje nego kroz što brže izbacivanje lopte slobodnom igraču, koje bi se onda ponavljalo ad infinitum, odnosno ad 24 sekunde. Pri tom ulasku u smireniji tok igre, utakmica se iz grčevitog basketašenja pretvorila u lepu dinamiku: meč je na kraju završen, uprkos rukometaškom rezultatu u prvih nekoliko minuta, sa dobrih 150 poena (80:70). Naročito je to bilo upečatljivo iz perspektive naše ekipe, koja je posle skromnih 11 (!) poena u prvom periodu na kraju ipak došla do osamdesetice, postižući više od 20 poena u svakoj potonjoj četvrtini – izuzev poslednje u kojoj je dato „samo“ 18, što je međutim bilo anulirano trećom gde smo Špancima stukli ravno 28 poena.

Ogromne fluktuacije rezultata na ovom meču (u razmaku od desetak minuta vođstvo Španije od 11 razlike se pretvorilo u naše vođstvo od 12 razlike, što će reći da smo počevši od druge-treće četvrtine Špance dobili dvadesetak razlike) ipak su pokazivale da je u pitanju ona vrsta nestabilne utakmice karakteristične za grupnu fazu takmičenja. Na drugoj strani, intenzitet kojim su naši stizali a Španci branili svoju prednost (i obrnuto), kao i način na koji su Skariolovi igrači do poslednjeg minuta pokušavali da nekako preokrenu rezultat ili ga makar smanje zbog formiranja potencijalnih krugova govori da je ovo bila utakmica koja po naboju i borbenosti nije zaostajala sa mečevima kakvi se obično viđaju tek u eliminacionoj fazi. Bio je to ujedno i tačan nagoveštaj čitavog ovog Evropskog prvenstva, čija je grupna faza čak i u onim slabijim grupama bila brutalna. U poslednjim sekundama pobeđivali su Belgijanci (protiv Litvanaca!), Bosanci („dvaput“ u istoj utakmici sa Izraelom, prvo Kikanovićevom trojkom za produžetak a potom i njegovim polaganjem za trijumf) a na kraju i mi (Bjelicinom „suzom“ protiv Nemaca); Hrvati su tek u poslednjim minutima izgubili dobijenu utakmicu protiv – koga drugog – Spanulisa i njegovih helenskih hajduka, a Italijani i Turci se umalo nisu pobili u svojoj prvoj utakmici u našoj grupi B.

Utakmica sa Nemačkom, druga po redu za nas, izgledala je onako kako se i očekivalo, sa izuzetkom podrške sa tribina. Bilo je neobično, a za domaće igrače možda i potresno, kada je pobednički koš Bjelice bio propraćen rikom, a ne mukom publike u Mercedes Benc Areni. Nije bilo neobično što publika kao da je imala više snage od srpskih igrača koji su bili, kao što rekosmo, očekivano istrošeni, i fizički i emocionalno, nakon meča protiv Španaca – utakmice koja je bila trkački naporna poput kakvog četvrtfinala, i koja nam je donela prvi trijumf nad Špancima posle one Teodosićeve trojke u Turskoj. Iako je Španija bila stignuta i prestignuta pre svega sjajnim šuterskim minijaturama Nemanje Nedovića pred kraj druge četvrtine, Gasola i družinu smo dobrano sekli i samouverenim prodorima i uopšte hitrim operisanjem ispod linije trojke (opet vredi pomenuti Nedovića i njegove hrabre šuteve sa poludistance, koje je uspešno pripaljivao prilikom naših sekundarnih poseda) – tako nešto, međutim, jednostavno nije bilo moguće protiv Nemaca, koji su bili odmorni posle  svoje nezgodne, ali neiznurujuće utakmice sa Islandom, i koji su toliko dobro zatvarali sredinu reketa da naši izmoreni bekovi nisu mogli uspešno napadati prostor.

Da stvar bude gora, iako nemački centri svakako nisu toliko dominantni kao španski (Plajs nije Gasol, Novicki nije Rejes ili Mirotić; nemački tridesetsedmogodišnji veteran se na ovom takmičenju opravdano držao šuteva sa distance umesto rovarenja po reketu), naši centri ni na ovoj utakmici nisu ušli u dobru formu, pa su nakon svega 4 poena protiv Španije ovoga puta postigli manje poena od samog Tibora Plajsa (njegovih 15 naspram 10 Kuzmića i Raduljice zajedno). Uprkos tome što smo Nemce sveli na manje od 70 poena, naši vidno istrošeni bekovi u nekoliko navrata nisu mogli ništa protiv rastrčanijih Šafarcika i naročito Šredera, koji je u nekoliko navrata gotovo sam vozao čitavu našu odbranu svojim munjevitim promenama. Nema te količine Fastum gela i cedevite koji mogu oporaviti organizam u tako kratkom vremenskom roku, pa smo tako i u timskoj odbrani viđali (za Đorđevićevu ekipu) neprirodne kikseve, poput onog gde su Nemci navlačili naše bekove u stranu, a potom spuštali lopte svojim centrima koji su, usled vidno tromije strane pomoći srpskih krila, često ostajali skoro sasvim sami. Simptome takozvanog „turnirskog umora“, koji poput gripa napada i zglobove i koncentraciju, videli smo i pri onoj izjednačujućoj trojci Šafarcika na minut pre kraja meča; iako se Teodosić često napada kao plejmejker čije napadačke sposobnosti umnogome prevazilaze one odbrambene, propusti poput onog proletanja na Šafarcikovu fintu šuta – koju je video i komentator Šarenac i većina gledalaca – ipak mu se ne bi desili da je bio u nešto prisebnijem stanju.

Najbolje se taj „turnirski umor“ video u napadu. Sam Teodosić je iz igre šutirao 3/13 (trojke 0/9!), a Nemcima smo uopšteno dali 12 poena manje nego Špancima, uz samo jednu četvrtinu gde smo prelazili dvadeset koševa. Izgleda sumorno kada ekipa poput Srbije, u kojoj svaki bek i oba krila mogu predstavljati pretnju na liniji 6,75, trojke šuta sa očajnih 13% uspešnosti, uz svega četiri pogođene iz trideset pokušaja. Šut nije išao, a prodori su, kako rekosmo, bili zatvarani – što zbog naših usporenih bekova i ofanzivno neaktivnih centara, što zbog prilično nasilne igre Nemaca (pamtimo neodsvirani nesportski faul Vojtmana na Teodosiću prilikom jednog pokušaja ulaza) koju domaćinske sudije nisu imale namere da sankcionišu. Štaviše, Nemci u drugom poluvremenu nisu ni ulazili u bonus sve do poslednjih napada naše reprezentacije; sreća je da Đorđevićeva ekipa neguje agresivnu, ali prilično čistu odbranu, jer bi u suprotnom Srbija uz onakav kriterijum suđenja sigurno relativno brzo ušla u problem sa petim ličnim greškama i sumnjivim faulovima uopšte.

Utakmice sa Islandom, Turskom i Italijom su, nakon dana odmora, počele da pokazuju ono što optimistično možemo nazvati „pravim licem“ srpske reprezentacije, odnosno ono čime smo se i oduševljavali tokom eliminacione faze Svetskog prvenstva u Španiji. Nakon napete utakmice sa Špancima i na vic iščupane pobede nad Nemačkom, Srbija je u poslednje tri utakmice ušla sa manjim pritiskom (zbog dve pobede u džepu), nešto komotnijim rasporedom (koji je dozvoljavao lagano uigravanje sa Islandom, a potom fino tempirane duele sa mnogo jačim Turskom i Italijom), i naviknuta na onaj neobičan termin od 14:30. Valja priznati da je možda zbog tog neobičnog termina, koji je smanjivao vreme rekonvalescencije turskim i italijanskim košarkašima, Srbija nešto ubedljivije dobila pomenute rivale; fakat je ipak i da je tek u ove dve utakmice Srbija demonstrirala onu paklenu kombinaciju uske odbrane, trkačkih napada i sigurnih šuteva zahvaljujući kojima su se i proslavili prošle godine u Španiji. Činjenica je i da je baš tada demonstriran onaj karakterističan Đorđevićev pristup koji utakmicu ni po koju cenu ne želi da pretvori u borbu na jednu loptu i koji stoga zahteva da se protivnik, ma kakav bio, u visokom ritmu gazi do samog kraja utakmice. Naposletku, ogromne razlike kojima su dobijani Italijani i Turci imali su veze i sa time da su u oba slučaja to bile ekipe sastavljene od odličnih igrača, ali sa daleko slabijom klupom (naročito u odnosu na Srbiju) i pod vođstvom tek iznadprosečnih trenera.

Protiv Islanda smo igrali za nas delimično neobično. Napadi su u većem delu meča, naročito u prvom poluvremenu, bili dugi, a trčanje tek srednje ubrzano. Namera je, osim štednje pred daleko napornije mečeve, sigurno bila i da se energični i rasterećeni Islanđani primire, čime bi se neutralisao njihov ludački timski impuls, jedino (i najubojitije) oružje ove simpatične nordijske ekipe. Nakon „guste“ borbe koja nam je donosila prednost koja je kružila oko deset poena razlike, naši košarkaši su protivnika konačno slomili načinom igre koji je mešao smirene pozicione napade sa čestim i brzim protokom lopte po gotovo svim delovima protivničke polovine, što je na kraju zbunilo (veoma odlučnu i fajtersku) islandsku odbranu i Srbiji omogućilo dve vredne stvari: konačno razigravanje glavnih centara (11 poena Kuzmića i 13 Raduljice), kao i povratak dobrog šuterskog raspoloženja naših bekova, koji su trojke ovoga puta šutirali, uglavnom iz savršeno čistih pozicija, sa odličnih 40% uspešnosti.

Dobro raspoloženje prelilo se i u utakmici sa Turcima, ali je bilo primenjeno na drugačiji način. Znajući da ekipe trenera Ergina Atamana – poput Galatasaraja, čije smo utakmice sa Crvenom zvezdom analizirali nekoliko puta na Novom Polisu – igraju staromodniju, za trunku sporiju i odmereniju košarku, Đorđević je odlučio da ovoga puta utakmicu odmah razbije atomskom navalom i hidrogenskom odbranom. Moćna igra Srbije tada je bila umnogome nošena odličnom partijom Miloša Teodosića, koji je na ovoj utakmici i definitivno ušao u šampionski mode time što je sa vrhunskom efikasnošću napade završavao ili brzim izbačajima posle pik-en-rola, ili još lucidnijim pronalaženjem centara. Teo je meč završio sa 17 poena i 13 (!) asistencija, a potpuno razbuđeni Raduljica, sada oslobođen španske strahovlade, nemačkih lokota i ugnježdene kineske lenjosti, Turcima je smestio 20 poena. Kao što i treba raditi sa sporijim, ali individualno potencijalno opasnim ekipama, Atamanov tim je već u prvoj četvrtini razbijen rezultatom 30:14, čime su se kasnija turska „vraćanja u meč“ svela na samo na povremena i mešovito uspešna solo-proigravanja bekova Čedija Osmana ili Bobija Diksona.

Sličan recept oproban je i na Italiji: prednost od 8:0 kojom smo Azure presekli već u prvih nekoliko minuta igre bila je osnova naše rezultatske nadmoći sve do samog finiša utakmice, kada su naši bekovi trojkama izvršili konačnu egzekuciju protivnika. Shodno prethodno nagoveštenoj progresiji naše ekipe, Srbija je protiv Italije odigrala svoju napadački najbolju utakmicu (101 postignut poen, 29 asistencija, 11 postignutih trojki) koja je, pak, došla na štetu manje uspešne odbrane. Kako se ispostavilo, razgoropađena NBA Italija je predstavljala ozbiljan zalogaj čak i za srpsku odbranu, tako da su naši bekovi uglavnom gubili taktički jednostavne, ali kako se činilo tehnički neodbranjive jedan-na-jedan minijature Galinarija, Barnjanija i Đentilea, pa je tako Italija, iako umorna od fantastističnih mečeva koje su odigrali sa Špancima i Nemcima, Srbiji uspela da stavi više od osamdeset poena, postižući stabilnih dvadeset-zarez-nešto poena po četvrtini (19, 21, 19, 23).

U tome se ipak nalazio i prikriven razlog za radost, jer je kraj grupne faze Srbija dočekala utakmicom gde su protivnika dobili ne toliko odbranom, koliko visokonaponskim nadkošavanjem, što je nešto što protiv Italije nije uspela ni tradicionalno napadački orijentisana Španija samo dva dana ranije. Pobeda je stoga bila čak i blago euforična; na samom kraju, kada je semafor po treći put uzastopno ispisao visoku pobedu Srbije, navijači se više ni nisu pretvarali da brinu oko „suviše dobre forme“. Srbija je, shodno obećanju svojih igrača, zaista mlela sve pred sobom, i činilo se da je ponovo uhvaćena ona munja na nebu kojom se i došlo do finala sa Drim Timom prošle godine.

 

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu