Blog

Portret Miloša Crnjanskog Save Šumanovića, o umetničkom slikanju prijatelja

Uroš Ristanović, Beograd

Sada je ponoć i pedeset osmi minut, Đurđevdan, veseo dan. Napolju su neke južne klime, ali balkanski kontekstualizovane - one ruše i najsnažnije, terajući ih da po ceo dan događaje vežu za nepodnošljivu sparinu. Ako je tek rođeno dete nalik na životinju, kako je primetila pesnikinja Marija Jovelić u pesmi Odstrel (Sent - Časopis za književnost, umjetnost i kulturu, broj 30-31, strana 257), onda je ovih dana čovek sličan pužu, želeći da se uvuče u svoju kuću, i tamo dočeka noć. Evo i nje. Setimo se, za trenutak, jednog slikara Šida, i njegovih retkih slikarskih portreta. Kada je i slikao lica, Sava Šumanović je to radio više nužnošću kompozicije nego preteranom željom, više radi izraza karaktera lika prikazanog na slici, no radi imitacije stvarnosti. Zato su portreti u njegovom opusu retki, kao što su i retke slike koje se nalaze van ovog sremskog grada u kojem je slikar proveo detinjstvo.

Šid nikada nisam video, ali me jedne metafizičke dizgine vežu za njega, pa se po poreklu osećam, makar jednim procentom, kao njegov građanin. Godine 1921. pred publiku je izašao Dnevnik o Čarnojeviću, članak Grupna psihologija i analiza ega Sigmunda Frojda, a Sava Šumanović je oslikao Portret M. Crnjanskog, dopisavši na njega posvetu ,,Mom prijatelju – Šumanović''. Redak je slučaj da autor posvetu ispisuje na samoj slici, a još ređi da svoj potpis, koji uobičajeno ide tamo gde je posveta ostavljena, utka u samu posvetu. Time Šumanović briše granicu između stvaraoca i čoveka, spaja dva velika imena srpske kulture i umetnosti, i ostavlja trag vredan zapitanosti.

Šumanović, sudeći po ovoj posveti, portret nije namenio široj posmatračkoj masi, već samo i jedino Crnjanskom. Takvom gledanju ide u prilog i to što je Crnjanski ovde prikazan drastično različitim nego što je ostao zabeležen na fotografijama iz tog (ali i iz svih kasnijih) perioda. Crnjanski je, ako pogledamo, na gotovo svakoj fotografiji nasmejan, izuzevši one koje su služile dokumentima (pasoš, lična karta, indeks). Poznato je iz anegdota da je Crnjanski vodio računa o tome iz kog će ugla biti uslikan, te da je prilično mnogo vremena posvećivao izgledu. To je evidentno i po brojnim fotografijama, na kojima se predstavlja (ili tome teži) kao zamišljen, udubljen u apstrakciju, ili kao sportski tip, no uglavnom uvek sa jednim, makar potkraj usne, ironizirajućim smeškom. Taj smešak će na Kalemegdanu biti hiperbolizovan, odakle nas posmatra jedan pomen na granici starosti, ludosti i cinizma. Autentična interpretacija Crnjanskog rad je vajarke Drinke Radovanović.

Interesantno je to da je kod Šumanovića Crnjanski oslikan dosta drugačije; oštrim potezima četke ističu se krupni, gotovo vajarski nehajno odsečeni delovi lica. Čitav taj portret deluje kao arhitektonsko ostvarenje mnogo više nego kao čovečije mekano lice. Biće da je ovaj portret naličije koje je u Crnjanskom prepoznao Šumanović, ono koje je odlučno, stegnutih zuba, spremno da stane iza svega što predstavlja, pa makar cena toga bila i crna senka što se nadvila nad uvalama gde bi trebalo da budu oči. Izbor boja Šumanovića nije ni malo slučajan, on je istovetan paleti i nijansama koje Crnjanski nudi u Sumatri.

Nešto je u toj slici što viče duhom pesnika, zbog toga je ona, za mene, bila i ostala jedina prava fotografija Crnjanskog. Ta je fotografija, doduše, u mesto fotografa imala jednog vrsnog slikara; mesto sočiva i fokusa, prelamanje sveta odigralo se u Šumanovićevom oku, pa je preko ruku i mahnite kičice svoj put do recipijenta našlo u platnu, obezbedivši tako nemimetičnu, ali sliku koja je najbolji pokazatelj onoga što je Crnjanski bio. Takvu je crtu iskrenosti, mada nedovoljno slikarski uspelo, ostvario i sam Crnjanski u Autoportretu koju godinu ranije. No, čovek nikad ne može biti do kraja svestan sopstvene manifestacije u svetu, jer bilo kako bilo, on je uvek egocentrično koncipirana pojava, kojoj je nedostupno da se i za trentak pogleda van amova karaktera koji je sebi konstruisao (ili nešto slično).

Sada je dva dvadeset dva, i vreme je pomalo prijatnije. Niko nas ne poznaje bolje od nas samih, a niko nas ne oslikava bolje nego naši prijatelji. Ako se neko pitao čemu svake godine fakulteti likovnih i primenjenih umetnosti upisuju nove studente kada umetnika i nema toliko, eto odgovora - valja nam svima da po jednog slikara imamo među prijateljima. No, ako ni to ne uspemo, onda nek imamo bar jednog prijatelja iz Šida jer, nije ni to za baciti.

 

Autor je student komparativne književnosti u Beogradu