Blog

Mali "nesporazum" sa Sokratom

Luna Gradinšćak, Subotica

U tekstu Džilijena Gofa iz 2008. godine, javila se osuda Svetske banke i MMF-a zbog, najjednostavnije rečeno, preuzimanja uloge Boga i postavljanja kapitalizma za svoju religiju. Pri tome je istaknuto to da, za razliku od nekih drugih religija, u ovoj novonastaloj nije potrebno prinositi bilo kakve žrtve, niti se osećati u obavezi da joj budemo odani, budući da nam ona, perfidnim robovlasništvom, oduzima sve što u stvari imamo – dušu. Kako je do toga došlo? Otkud to da "magija kredita", koja nudi čuda puneći nam korpe u supermarketima mnogo više nego što bi nam to obezbedila naša sposobnost stvaranja, pruža takvo zadovoljstvo, osećanje nužnosti i neophodnosti? Objašnjenje koje tražimo naći ćemo u izvrtanju Vošove paradigme biti-činiti-imati.

Prema njoj potrebno je da pođemo od sebe, nege svoga bića, kako bismo nastavili da nešto činimo i onda dobijemo vidljive rezultate, ali novi svetski poredak ponudio nam je drugačiju opciju: umesto da se zanimamo sobom, za sreću je prvo potrebno da imamo, posedujemo. Tek onda kadri smo da nešto činimo i potom postojimo u svojoj celini. Otuda je najlogičnije potražiti neki nezahtevan i profitabilan posao, poput pevanja, ili učestvovanja u rijaliti programima, i što pre, bez većeg naprezanja, obezbediti sebi sigurno postojanje u novouspostavljenom sistemu vrednosti. Što dovodi do toga da tekst Ortege i Gaseta ima apsoultno pravo – došli smo do proizvođenja razmažene civilizacije. Ono što je, međutim, interesantno, jeste činjenica koju Fuko istražuje i predstavlja u svojim predavanjima na Kolež de Fransu školske 1981/82. godine, a to je kada dolazi do preokretanja ove paradigme, odnosno šta se dešava sa subjektom od najranijih zabeleženih perioda.

Fuko nam predstavlja dva antička načela: upoznaj samog sebe (gnothi seauton) i staranje o samom sebi (epimeleia heautou). Voditi brigu o samom sebi, odnosno ovo drugo načelo gasilo se negde nakon Sokratove smrti da bi se potpuno izgubilo u senci prvog načela. Očigledno je da je ono smetalo u nekim postavkama koje će uslediti postepeno nakon uklanjanja njenog simboličnog nosioca, Sokrata. Na koje načine? Pre svega, istaknuto je da je u čitavom antičkom mišljenju ovo izgubljeno načelo imalo pozitivnu konotaciju, ali je isto tako, paradoksalno, izrodilo najstroža moralna učenja (vidljiva prvo u stoičkom moralu, pa delom i u epikurejskom), pa tako s jedne strane postoji pozitivno načelo, a s druge egoistično. Upravo se ovde hrišćanstvo dosetilo da preuzme i prilagodi ova stroga pravla unutar "konteksta jedne opšte etike ne-egoizma", što se ogledalo u odricanju samoga sebe i nošenju moralne obaveze prema drugima. Fuko vidi ovde jedan "kartezijanski momenat". Postavila se "očiglednost egzistencije vlastite subjektu u samo načelo pristupa biću", što će reći da postojanje subjekta više nije dovedeno u pitanje, potrebno je samo razmotriti kako on stoji u odnosu na pojam istine. Tako se javila filozofija, tzv. "forma mišljenja", koja pokušava da odredi "uslove i granice subjektovog pristupa istini". Prva konstatacija ove "forme mišljenja" je da subjektu istina nije ponuđena s punim pravom, odnosno "subjekt nema pravo/sposobnost da se približi istini". Drugo, što proizilazi iz ovog prvog, subjektu je neophodan preobražaj da bi postao sposoban za istinu. Poslednje, kao rezultat, nagradu, istina pruža određene efekte: obasjanje, spokoj, blaženstvo.

Sve ovo, dovodi do toga da je potreban nekakav čin saznanja da bi subjekt dobio pristup istini. Ako se osvrnemo ka Sokratu, videćemo da je došlo do dislociranja istine do tada viđene u samom subjektu. Čitava antika, kako kaže Fuko, ne razdvaja "filozofsku temu (kako doseći istinu?) i pitanje duhovnosti (kakve su promene neophodne u samom biću subjekta da bi se dosegla istina?)" već stoji iza toga da se jedna sa drugim prožima. Čin saznanja koji nekoliko vekova kasnije postaje jedini i glavni put ka otvaranju istine podrazumeva potrebu da se završe studije, uključi u "određeni naučni konsenzus", iziskuje materijalni interes i napredovanje u službi, uspon na društvenoj lestvici koji treba da se "slože sa normama nepristrasnog traganja". Takav čin saznanja jeste spoljašnji faktor koji ima značenje baš suprotno onom Sokratovom traganju za istinom. Čin saznanja kao takav ne utiče na preobražaj subjektov pošto je sve potrebno za preobražaj već unutar osobe. Nema ukalupljivanja u norme saznanja, spoljašnjeg faktora koji oblikuje vrednosti istine, već je ono unutar subjekta. Ono što se pokušava postići tim ukalupljivanjem jeste omasovljavanje radi kontrolisanja većine. Ovakvi uslovi saznanja ne odnose se na strukturu subjekta kao takvog, već na "pojedinca u njegovoj konkretnoj egzistenciji". Rezultat toga je potraga za vlastitim smislom van celine u koju bi se taj smisao mogao uklopiti, potraga za vlastitom istinom koja odvojena od univerzalnosti nema sposobnost da spase svoj subjekt.

U svemu ovome, teologija, kao racionalno promišljanje sa pomenutim činom saznanja u sebi, postavlja za svoje temelje hrišćanstvo, odnosno veru čiji je čin određivanja sudbine čoveka univerzalan, i određuje subjektu uzor u Bogu, tački najvišeg ispunjenja. Opet suprotno Sokratu, teologija smešta istinu van subjekta u nešto svima nedostižno, Boga, umesto da navodi subjekt na otkrivanje božanskog u sebi. Na taj način, ponovo, dolazimo do stvaranja religijskog zavisnika koji traži dostizanje istine, pokoravajući se onome što mu teologija nalaže. Fuko, međutim, u daljem izlaganju dolazi do isticanja sadražaja "staranje o samom sebi". Izlaže niz vežbi, odnosno tehnike sopstva vidljive u vremenima pre Platona i Sokrata koje se odnose na vežbanje duhovnosti i pokušaja dosezanja istine neodvojive od subjekta. Potrebno je ustanoviti prvo šta to znači "starati se o samom sebi"? Jednostavno, negovanje svoje duše.

Da bi negovao sebe, potrebno je, dakle, pre svega, negovati svoju dušu. Način na koji se to postiže je odvajanje sebe od oseta koji nas obmanjuju, sabiranja samoga sebe u svojoj čvrstoj postojanosti na koju ne treba da utiču nikakave spoljašnje okolnosti. Čovek u sebi sadrži element sopstva koji mora da posmatra  da bi ga shvatio kao božansko načelo. Naravno, mnogi već naviknuti da dolaze do svoje istine činom saznanja ova, kao ni dalji pokušaji objašnjenja termina epimeleia heautou neće biti primamljivi. Stoga Fuko iznosi praktične vidove ovog termina koji nisu mnogo drugačiji od onoga što neke civilizavije danas nazivaju meditacijom. Činjenica da je ovako nešto postojalo još u vreme Sokrata dokazuje nam Platonova "Odbrana Sokratova" i poglavlje XXIV u kojem Sokrat objašnjava Kebetu tehniku danas poznatu kao hoponopono, odnosno isceljivanje deteta/unutrašnjeg bića izgovaranjem bajalice/mantre. Ovo je samo jedan od primera koji se proteže vekovima i stoji na usluzi onima koji su za to spremni da izdvoje vreme i istrajnost, što dovodi do činjenice da ovako nešto može postati praksa onih koji su ekonomski, kulturno i društveno ostvareni kao elita. Ali, ostaju nam i oni koji su u stanju da se spasu. Možemo zaključiti onda da je s pravom rečeno da je posao koji iziskuje okretanje sopstvenom biću možda i najteži posao na svetu.

 

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice