Blog

Niče i Kafka u jednoj pekari

Nina Jekić, Novi Sad

Toga dana, pre dve i po godine, kao student književnosti prve godine master studija donela je odluku – da može zaraditi dodatni novac, potreban za ostvarenje svojih tadašnjih ciljeva. Jedina vrata koja su se otvorila knjigoljubivoj, a bez dana radnog iskustva devojci od dvadeset i tri godine, jesu vrata jedne pekare. Ako se pitate kako čovek može biti zadovoljan dnevnicom od šest stotina dinara i slobodnim danom na svake dve nedelje, evo odgovora? Tako što pre toga obiđe deset drugih pekara, kafića, butika, u kojima ga ne primaju, jer nema radnog iskustva, pri tome, kod treće, četvrte pekare izgubi entuzijazam sa kojim je krenuo u potragu za poslom. U takvim uslovima šest stotina dinara dnevno predstavljaju ponudu koja se ne odbija. Ne bi trebalo zaboraviti spomenuti kiflu s jogurtom na dan i hleb na koje je svaki radnik imao pravo. Ako bi se izostavila ta činjenica, gazda pekare učinio bi se čitaocu kao kakav ne-čovek, koji radniku uskraćuje topli obrok.

U pekari milosrdnog gazde novu radnicu književnicu, obučavala je radnica koja je iza sebe imala pet godina rada u toj pekari. Milosrdni gazda je bio pažljiv prema svojim dugogodišnjim radnicama, te je dnevnica petogodišnje radnice bila, u to vreme, čak šest stotina i četrdeset dinara. Ako se ima u vidu da je poštena dugogodišnja radnica proteklih pet godina, a sa tolikom platom, mesečno uspevala samo da plati račune, onda je logično pitanje: Zašto nije prešla da radi za dvadeset i pet hiljada mesečno kod milosrdnijeg gazde koji joj je ponudio posao? Doduše, kod novog gazde, navedena cifra od dvadest pet hiljada stajala bi na papiru mesečnih primanja dotične radnice, ali ta cifra ne bi nikad završila i u njenom džepu. Ipak, nije to razlog zašto ona nije za tih pet godina potražila drugi posao. Razlog je sasvim druge prirode: gazda te pekare, jedan je od retkih kod kojih je radnica mogla biti prijavljena i podizati kredit kod banke. Ona je gazdi pekare svakog meseca od svoje plate odvajala ratu za kredit. Na taj način bila je vezana za svoga gazdu, sve dok ne otplati kredit koji je podigla. Da zakon takav odnos nije regulisao, neko bi doveo milosrdnog gazdu u vezu sa kakvim zelenašem.

Svaka radnica koja bi počela raditi za gazdu pekare, postepeno bi se svodila na funkciju: dođi, počisti, ispeci, prodaj, prebroj novca, uradi popis, sve to za novac koji pomaže da se preživi od meseca do meseca. Šta u takvim uslovima rada predstavlja motiv koji pokreće radnicu funkciju? Najpre, naglasimo, da u pekari milosrdnog gazde, nezelenaša, nakon prve nedelje obuke, sad već obučena za pečenje testa i prodaju istog, književnica, postaje umešna u obavljanju svoje funkcije. S obzirom da je iz klupe u kojoj je slušala o savremenoj prozi, poeziji, o esejistici dvadestog veka, ušla u pekaru, za nju su usledeli naporni dani. Šta je preostalo književnici, koja je u šest stotina dinara na dan (i toplom obroku), videla mogućnost da skupi materijalno kako bi uložila u samo delić duhovnog? Preostalo joj je da smisli način na koji će ono što voli primeniti na ono što ne voli. Tako je književnost primenila na međuljudske odnose koji su vladali u pekari, i šest stotina dinara mesečno dobilo je smisao. Pronađen je i odgovor na pitanje – koji motiv pokreće dugogodišnju radnicu vezanu za milosrdnog gazdu – pronađena je književnost u svakodnevici, ali i svakodnevica u književnosti. Naime, baš tih dana radnica književnica čitala je Kafkin Proces, po treći put, ali u sasvim drugom kontekstu – ne kao student u klupi, već kao radnik jedne pekare.

Novoj radnici bilo bi i danas teško razumeti petogodišnju radnicu, koja je umela biti naređivački nastrojena, koja se iz dana u dan pretvarala u nadređenog komandanta nad podređenom književnicom – da u Procesu nije pronašla odgovor, odnosno, razumevanje za dotičnu. Teško je razlučiti: da li je odnos petogodišnje radnice prema novoj devojci pomogao književnici da bolje razume Proces, ili je Proces pomogao da se bolje razume radnica komandant? Dok je u pauzama rada u pekari čitala Proces, novoj radnici je, u novom kontestu bila razumljiva lestvica vlasti Kafkinog romana: nevidljivi Sud koji upravlja podređenima ispod sebe, nadzornik, stražari, batinaševa konstatacija upućena Jozefu K, da je on batinaš, te da je njegova funkcija da batina. Ljudi funkcije postali su joj bliski, imala ih je pred sobom u pekari. Dugogodišnja radnica, kao i ostali pripadnici lestvice bili su svedeni na svoju funkciju, vezani u lancu vlasti, a ono što pokreće, što motiviše izvršavanje funkcije, jeste volja za moć, jer: Šta je sreća? Osećanje da moć raste! Kako bi lestvica mogla funkcionisati, onaj ko je nadređen, ispod sebe, mora, imati podređenog na koga će projektovati svoju moć (petogodišnja radnica svoju moć je emitovala nad novom radnicom književnicom).

Kafkinom nevidljivom Sudu pandan je Gazda pekare, koga radnici nisu viđali, jer se gotovo uvek oglašavao preko telefona i svoju moć projektovao na komandantu: petogodišnjoj radnici. Zatim, pandan Kafkinom nadzorniku i stražaru, bio je gazdin sin, poslat da nadzire rad u pekari. Kafkinom batinašu odgovarala je gospođa M, koja bi radnike koji ne obavljaju efikasno svoju funkciju, kažnjavala 'udarajući' batinom po džepu, jer ona je batinaš, dakle, batina. Gde se na toj lestvici vlasti nalazila radnica književnica, kojoj su potpuno apsrudni odnosi u Procesu pomogali da odnosi u pekari postanu logični? Književnica je u tom trenutku bila inferiorna u odnosu na petogodišnju radnicu komandanta, ali nije imala na koga da projektuje svoju moć. Nikog ispod sebe u lestvici nije imala, sve dok jednog dana pekara nije svoja vrata otvorila još jednoj radnici, koju je obučavala književnica, tada već stručna u obavljanju svoje funkcije. Lestvica je dobila novu kariku. Književnica je morala priznati da ničeovska teorija o volji za moć, o moći kao pokretaču čoveka sada ima smisla, jer, uhvatila je sebe kako je iz dana u dan postajala sve više naređivački nastrojena prema novoj radnici, počela je i sama da uživa u moći koju ima nad novom radnicom. Moć,  bila ona ograničena isključivo na hijerarhiju vlasti jedne pekare, ipak je moć: daje smisao, pruža osećaj superiornosti. Ubrzo nakon što je shvatila da bi rad u pekari, nju, književnicu, postepeno, svodio na funkciju, u strahu je napustila pekaru milosrdnog gazde i ubrzo potom uzela pero u ruke.

Tako je književnost pomogla devojci da dalje život živi, a ne funkcioniše u istom, jer čovek prestaje da živi onog trena kada počne da funkcioniše. Od tada se kroz život vodi time da pobegne onog trenutka kada je neko pokuša svesti isključivo na funkciju, ili na šest stotina dinara po danu ( i hleb, kiflu i jogurt).

 

Autorka je student prve godine doktorskih studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu