Blog

Tole i njegova kasta

Milojko Pantić, Beograd

U danu kada je fudbalska reprezentacija Srbije odlazila u Lisabon po još jednu porciju iluzije o plasmanu na Evropsko prvenstvo, na naslovnoj strani jednog beogradskog tabloida osvanula je najveća javna uvreda do sad upućena predsedniku Fudbalskog saveza Tomislavu Karadžiću: "Tole – vole". Godinama već, na fasadama u mnogim srpskim gradovima stoje grafitne poruke: "Tole, lopove" ili "Tole, odlazi". Na tribinama mnogih stadiona odjekuje kao sa pokvarene ploče: "Tole, lopove, Tole, lopove!" Sve se to moglo tumačiti onako kako je svojevremeno protumačio i sam Tole, sa simpatijama metaforično izjavivši: "Pesmica je tako pevljiva da bih mogao i ja da je pevam". Jer u Srbiji za svakoga ko na nekoj poziciji opstaje zahvaljujući pre svega vanserijskim manipulativnim sposobnostima, narod ima običaj da kaže: "Ma pusti ga, taj je namazan svim farbama", ili "Veliki je to lopov". Napisati međutim za nekoga da je vo, to nije samo najniži nivo na koji novinarstvo može pasti a da u zaštiti novinarskog kodeksa ne reaguje Sud časti Udruženja novinara ako ga uopšte još ima. To je najgora moguća povreda časti, ali ne samo pojedinca već i čitave njegove porodice.

Tomislava Karadžića i njegovu časnu i veliku porodicu poznajem preko 40 godina. Sve te silne uvrede posredno idu i na račun braće, takođe i dve kćeri i sina, kao i na unučad i divnu suprugu Đinu. Iz tog ugla gledano Tole je neodgovoran, najpre prema sebi, a onda i prema celoj svojoj familiji. Nema nikakave dileme: biće proglašen glavnim krivcem za sunovrat srpskog vrhunskog fudbala, a sve što je dobro uradio pašće u zaborav. Neodgovornost prema sebi i familiji je međutim njegova privatna stvar, ali neodgovorno ponašanje na javnoj funkciji od takvog društvenog značaja, tiče se svih nas. Kada on posle poraza od Danske kaže da ne može predsednik da daje golove, a istovremeno menja selektore onako kako ga savetuju saradnici iz menadžersko-mafijaškog miljea, onda je to najbolji dokaz da je na čelu takozvane fudbalske organizacije čovek koji o fudbalu zna manje od prosečnog posmatrača sa tribina. Njegovo fudbalsko neznanje, nekompetentnost, nekvalifikovanost, vidljivi su u svakoj odluci, svakoj izjavi. Zemlja u kojoj je sport najuspešnija oblast društvenog života, u kojoj sve vrvi od sportskih, pa i fudbalskih talenata i njihovih uspeha, samo u fudbalu ne može da napravi pravu reprezentaciju koja će ići na svako svetsko i evropsko prvenstvo. Ne mora Tole da daje golove i da bude fudbalski stručnjak da bi vodio organizaciju, ali mora da zna da odabere saradnike koji se razumeju u fudbal i kao biznis i kao sport.

Umesto toga on se okružio ljudima koji, što bi Andrić rekao, zbog svoje ograničenosti, neograničeno veruju u svoju pamet, svoju pronicljivost i tačnost svakog zaključka i svake svoje odluke. Oni su zapravo mulj našeg nekada uspešnog fudbalskog sporta, mulj koji je izbio na površinu i rukovodi njime. Ta kasta priučenih, a privilegovanih Karadžićevih saradnika uništava srpski fudbal, ali i njega samog, a da on toga nije ni svestan. Nažalost od Karadžićeve svesti daleko je i činjenica da je ta cena previsoka za funkciju predsednika Saveza, pa bila ona i bez ograničenja trajanja mandata kao kod Josipa Broza Tita.  Jer Tole ipak nije Tile.

PS. Poraz u Lisabonu bi mogao ispasti i dobar za srpski fudbal ako bi Tomislav Karadžić shvatio da je to poslednja prilika da OSTAVKOM sačuva makar promil preostale sopstvene, porodične i časti našeg fudbalskog sporta. 

 

Autor je sportski novinar iz Beograda