Blog

Crvena zvezda-Barselona 73:77

Bobi VS The World

Miloš Jocić, Novi Sad

Neobično se stvari preokreću; relativno smo skoro, pa možda baš povodom prvog Zvezdinog meča sa Barselonom, govorili kako su naši već tada izgubili gotovo i teorijske šanse za plasman u četvrtfinale Evrolige, a evo ih sada kako su demantovali sve (pa čak i matematiku bodova i međusobnih skorova) sa dve odlične pobede kojima se pre mesec dana niko nije nadao. U slučaju Makabija, niko se toj pobedi kanda nije nadao ni u trećoj četvrtini te utakmice, a glede Galatasaraja, Radonjićeva ekipa jednostavno je iskoristila ono što joj se te večeri nudilo, bledu senku nekada vrlo dobrog tima, sada oštećenog očajnom finansijskom situacijom i odlascima veoma važnih igrača, pre svega Karlosa Aroja. To je, opšte uzev, jedna od odličnih osobina Crvene zvezde ove sezone. Možda smo napadali Radonjića i crveno-bele bekove zbog kikseva kojih je postepeno sve više što se sezona bliži kraju, ali to je ekipa koja skoro bez premca pobeđuje one „unapred ucrtane“ mečeve protiv na papiru slabijih ekipa (uz zaista malobrojne izuzetke: poput Krke, možda i Žalgirisa).

Zvezda se, dakle, dvema vezanim pobedama vratila u igru, a drugu utakmicu sa Barselonom dočekala je u punoj borbenoj gotovosti, u podjednako punoj Areni. Posle trijumfa za anale protiv vladajućeg prvaka Evrope, posle čega je usledilo uništenje Galatasaraja usred Carigrada, mislilo se da će Crvena zvezda unovčiti ovaj nalet novopronađenog nadahnuća i na zemlju oboriti i Barselonu, naročito imajući u vidu da katalonska ekipa u TOP16 nije igrala toliko ubedljivo koliko bi se njih očekivalo. Samo prošle nedelje, na primer, pobedu na domaćem terenu protiv Albe Saleta Obradovića Katalonci su iščupali tek nakon produžetaka. Alba je tada igrala onu njihovu tvrdu, nasilnu košarku; pravi protivotrov za Barseloninu mekoću i razigranost, što se i dokazalo u njihovom prvom meču koji je Alba dobila (80–70). Ali, kako je Zvezda mogla pobediti Barselonu? Bilo je to pitanje od milion dolara: sa jedne strane, Zvezda je zaista bila u odličnom igračkom raspoloženju, ali sa druge strane, njena „odličnost“ podrazumevala je igru koja je u potpunosti odgovarala Barseloninoj postavci. Kao što su govorile brojne analize i sportske kolumne još otkako su crveno-beli bili raskantani u Kataloniji, Zvezda protiv Barse ni pod kojim uslovima nije mogla igrati „svoju“ košarku, brzu igru kratkih poseda, stabilnih centara i pretećih šuteva sa linije 6,75; sa Barselonom se ne možete natkošavati, jer u toj igri Blaugrana uvek dobija.

Iznenađujući verovatno mnoge, u prvim taktovima utakmice u Areni obe ekipe odlučile su se za sigurniji pristup dužih napada i laganog punjenja reketa, uz vrlo malo šuteva sa daljine. Teško da bi iko poverovao nekom vremeplovcu koji bi, posle završene utakmice, došao natrag da nam kaže da će prva četvrtina u Beogradu sinoć biti završena napadački ispodprosečnim rezultatom 15:15 – podsetimo se, u prvoj utakmici u Barseloni, prva četvrtina donela nam je pravu špansku košarku jurenja i šutanja, sa 50% više postignutih poena u odnosu na sinoćni meč u Beogradu (27:21). U tom sporom i za obe ekipe čudnom ritmu izgledalo je da se Zvezda bolje snalazi kao ekipa. Mnogo smo pričali o ograničenoj i predvidivoj pozicionoj igri Crvene zvezde gde se sve svodi na dodavanja Marjanoviću – ali u ovakvoj situaciji, kada na drugoj strani imate ekipu koja, poput Barselone, jedva čeka da krene jurnjava po terenu, i kada treba igrati nice and easy, plan dosadnog spuštanja Bobiju ujedno je i najbolji mogući. Od Zvezdinih 15 poena u prvoj četvrtini, Marjanović je postigao 8; od 32 Zvezdinih poena na poluvremenu, čak 14 postigao je njen prvi centar.

Takva igra donela je Zvezdi određenu vrstu pozicione smirenosti, ili bolje reći taktičkog usmerenja, i nimalo nije čudno što je takva mirnoća dolazila baš od Bobana Marjanovića. Od onih udarnih igrača crveno-belih sa početka sezone – a tu smo računali Vilijamsa, kvoterbeka i tada odličnog šutera, Blažiča, odbrambenog ognjeplamtiča i hazarderskog trkača, i na kraju Marjanovića – samo je poslednji ostao jedini koji i u martu 2015. godine ima solidan, stabilan i redovan doprinos ekipi. Marjanović je u pravom smislu reči vođa ekipe, kako u odbrani (kada imate 220cm, i kada ste za tu visinu još i zadovoljavajuće pokretni, čak i vaša odbrana na čoveku podseća na zonsku, tj. na odbranu koja pre svega brani prostor a ne individualne igrače; kad se Marjanović razmaše, čitav reket postaje njegov feud), a naročito u napadu, pre svega zbog njegove drastično poboljšane igre daleko od koša. Od igrača koji se do maltene prošle godine mučio sa koordinacijom i stabilnošću u driblingu i prilikom rolinga, Marjanović je postao ozbiljna pretnja čak i kada primi loptu izvan prostora reketa. Prošlo je jako dugo vremena otkad smo u Evropi poslednji put gledali dobru ekipu u kojoj je nesumnjivi nosilac igre jedan klasičan big guy, kako kažu Amerikanci.

Marjanović je tako bio odlično hranjen loptama, ne samo od Vilijamsa već i sa strane, preko Kalinića ili Tejića/Mitrovića. Kada bi bacili pogleda na Radonjićevu tablu za crtanje, postavka večerašnje utakmice verovatno bi ličila na lepezu, čiji su krakovi (u vidu spoljnih igrača) bili rasuti svuda po obodu 6,75, a čiji je centar bio Bobi. I imala je Zvezda to zadovoljstvo da je Marjanović sinoć bio vrunski inspirisan. Nakon što je svima dokazao ko je i šta je u TOP16 (broji li iko više njegove dabl-dablove i indeksne zbirove?), Marjanović kao da je krenuo u ličnu kampanju ubeđivanja Saleta Đorđevića, čija reprezentacija će na predstojećem Evropskom igrati protiv vrhunskih modernih centara poput Valančijunasa ili Anta Tomića – a upravo je Bobi (moramo priznati nenadano!) sinoć urnisao hrvatskog reprezentativca koji je zbog dva brza faula (od kojih je jedan bio faul-koš) igru napustio već posle prvih nekoliko napada, i koji je do kraja meča upisao tek skromnih osam poena. Upečatljiv je bio i onaj, nažalost neuspešan, Marjanovićev pokušaj „centarskog plejmejkerstva“ a la Divac, kada je pokušao spretno proturiti loptu Tejiću pri njegovom protrčavanju, ali je lopta tada ipak otišla u aut.

Koliko god taktika bila predvidljiva, Zvezda je makar imala jasan plan igre, jer je Bobi sinoć protiv tako sjajnih centara poput Lampea, Tomića, Doelmana itd. bio fantastičan. Barselonu je, sa druge strane, u igri držao samo individualni kvalitet njenih igrača. Taj individualni kvalitet Barsi je sinoć pružio samo sitnu, veoma sitnu prednost, naročito kada se podsetimo da su prošlu utakmicu Zvezdu dobili sa skoro +20. Dok je Zvezda izgledala sigurno – možda ne ubedljivo, imajući u vidu mali broj postignutih koševa, ali svakako sigurno – Barseloni odmereniji ritam utakmice očigledno nije godio, uprkos tome što su svesno hteli da odigraju sporije: Marselinjo Uertas, recimo, kao i ostali plejmejkeri (Navaro, Satoranski) vrlo retko je pokušavao da razvija kontre i polukontre, u korist smirenog ulaska u pozicioni napad (izuzimajući tu prodore Satoranskog koji se dva puta stušitio na Zvezdin koš gotovo sa polovine terena). Možemo pretpostaviti da je trener Ćavi Paskval ovakvu postavku igre naredio podučen pre svega lošim iskustvom Makabija koji je skorašnju utakmicu u Areni otvorio upravo bezglavim šutiranjem sa distance, što ih je potom uvelo u vrtlog razvratnog divljanja po terenu koje je trener Gudis tek ponekad uspeo obuzdavati, a koje je Zvezda itekako znala da koristi pred svojim navijačima.

Takva smirenija igra nije ono što Barselona obično igra, i to se sinoć itekako osetilo. Momci iz Katalonije izgledali su nelagodno u svojoj koži, i nesigurni u svoju igru – srećom po njih, to što su bili nesigurni u taktiku ne znači da nisu verovali svom šuterskom zglobu, zbog čega su i ostajali u meču uprkos tuposti njihove pozicione igre. Plan o laganom uigravanju i traženju lakših rešenja preko reketa bio je žestoko osujećen kada je Ante Tomić već posle nekoliko minuta morao da izađe iz igre, ostavljajući svoj tim obezglavljenim što se tiče pametnih rešenja u pozicionom napadu. Napadi Barseloninih bekova mnogo su ulazili u „crveno“ vreme na semaforu, ali bez ikakve poente. Španska ekipa često nije uspevala da izgradi dobru poziciju za šut ni nakon 22 ili 23 sekunde, završavajući svoje duge i komplikovane linije dodavanja bezveznim šutiranjima sa jedne noge, preko ruke, iz pada itd. Četiri ili pet puta na utakmici Barseloni je istekao napad a da pritom njeni igrači nisu ni pokušali izbaciti šut u poslednjoj sekundi; kao da su se zaigrali, izgubljeni u sopstvenoj, očigledno artificijelnoj nameri igre dugog poseda, nenaviknuti na toliko dugo tapkanje lopte.

Marjanovićeva sigurnost pod košem i individualna snalažljivost Barsinih bekova (koji, ako nešto znaju, to je da pogode iz gorepomenutih šuteva preko ruke, sa jedne noge...) držali su utakmicu u egalu. U jednom trenutku međutim, a bilo je to početkom druge četvrtine, prvu trojku za Barselonu pogodio je Boštjan Nahbar, a potom je za tri poena nekoliko puta pogodio i Bred Oleson. Kada se time igra malo raširila, spoljni igrači španske ekipe imali su prostora za napadanje ulaza, a Lampe i Tomas da vrebaju pod košem, naročito u ofanzivnom skoku. Drugim rečima, Barselona se u jednom trenutku razigrala – a takvo razigravanja jeste i cilj onog klimavijeg, ali sa šuterske strane sigurnijeg početka meča, gde su se poeni uglavnom vijali opterećenjem reketa. Na drugoj strani terena, pak, Zvezda nije pronalazila svoje „razigravanje“. Koliko god Bobi sinoć bio sjajan (23p, 11sk), on niti je mogao Barselonu dobiti sam, niti je mogao igrati 40 minuta. Upečatljivo je kako su igrači Barselone pažljivo vijali periode igre kada je Marjanovića na parketu menjao Cirbes. Ti periodi u igri su naglo donosili mnogo opušteniju igru Barselone u napadu, što se pre svega ogledalo u ofanzivnom skoku. Barselona je u prvom poluvremenu, u kojem je postigla za njih možda skromnih 37 poena, imala čak sedam ofanzivnih skokova koji su potom bili pretvoreni u direktne poene. Četrnaest poena koji su došli iz drugog poseda, uprkos prvobitnim promašajima – identično Marjanovićom učinku za Zvezdu! Utisak je uopšte da je Barselona sinoć na onu munjevitu, energičnu ekipu iz prve utakmice u Kataloniji podsećala tek pri ofanzivnim skokovima (17:10 u odnosu na Zvezdu); iako je Barsa odigrala za njih napadački ispuvanu utakmicu, vazdušna premoć bila je drugi faktor, uz onaj pomenuti individualni talenat, koji im je omogućio da ipak održavaju svoju prednost, ili da se lako brane od Zvezdinih naleta.

Treći faktor koji je Barsi olakšao put do pobede, a Zvezdi ubrzao put u poraz, bila je ona stara muka: stegnuti bekovi, njihova neubedljiva predstava, kilava postavka kretnji u prostoru bez Marjanovića. Setimo se: pobeda protiv Makabija bila je sjajna, ali onih 35 poena u poslednjoj četvrtini teško da su došli iz neke taktičko-prostorne nadmoći Zvezdi, već pre svega iz lične inspiracija igrača poput Dženkinsa ili Vilijamsa koja im je dozvoljavala da zveknu  trojku u drugoj sekundi napada i da je, boga mu njegovog, pogode. Barselonina sinoćna odbrana na Zvezdinim bekovima bila je vrlo dobra: čak se i Blažič u napadu mučio sa vremešnim Navarom koji ga je povremeno čuvao, i koji je ostajao uz njega čak i kada je Slovenac prolazio kroz uzastopne blokade. Na piku, Barselona je igrala dugim iskakanjima (koja su se ponekad graničila sa punokrvnim preuzimanjem), što oslikava dozu što taktičke discipline što individualne snage: iako su fizički i te kako sposobni Barselonini bekovi mogli preuzimati sve Zvezdine igrače, tako nešto svakako bi dovelo do kuršlusa i brzopletosti, što Paskval nikako nije želeo da mu se desi u Beogradu.

Ali čini se da pristojna Barselonina odbrana nije toliko urnisala Zvezdinu napadačku koncepciju koliko sam Zvezdin nedostatak ofanzivne koncepcije. Ako bismo Crvenu zvezdu zamislili kao glumački ansambl, a Radonjića kao reditelja, Marjanović bi bio onaj glumac koji jedini dobija valjana uputstva o scenskoj kretnji – bio bi, drugim rečima, jedini kome će reditelj dolaziti u pauzama, poštujući njegov umetnički integritet ali istovremeno mu objašnjavajući detalje scenarija. I zaista, Marjanovićeva dobra igra ove sezone spoj je kako poboljšanja njegove tehnike, tako i bezmernog poverenja koji ekipa ima u njega kao jedinog sigurnog oslonca napadačke igre. Svi ostali igrači, odnosno „glumci“ u ovoj analogiji, kao da igraju u kakvoj avangardnoj predstavi slobodne improvizacije: idu, čini se, gde hoće, rade šta hoće, a rediteljev jedini posao, kako izgleda, je da ih izvede na scenu i da se nada da će sve proći OK. Nažalost, koliko god igrači poput Kalinića ili Blažiča bili fajteri u onom plemenitom, sportskom smislu, ozbiljna košarka se ne može igrati samo „na inspiraciju“, niti se može očekivati da će u svakoj utakmici doći ono potpaljivanje „vilinskim gorivom“ kao protiv Makabija. Košarka je i dalje košarka, a ne basket, pa se tako čak i u „cirkuskoj“ NBA moraju pratiti određeni scenski pokreti u napadu, bile to Popovićeve evropski doterane kretnje ili Džeksonova triple offence, jedan od najboljih primera napadačke kretnje koja je zlatna sredina između taktičke uokvirenosti i igračke slobode. Ali to je već opšte mesto ove ekipe: već dve godine, kada Zvezda gubi, gubi na isti način, usled nedoteranosti i nepostojećeg sistema u napadu.

Šansa za pobedu nad Barselonom je postojala, kao što se i vidi po konačnom rezultatu. Ante Tomić nije imao svoje veče, Navaro je prvu trojku dao tek negde pred kraj meča, a Uertas je u podjednakoj meri pomagao svojoj ekipi koliko ju je zbunjivao lošim odabirima proigravanja. Prinuđena da igra za sebe neprirodnu košarku, Barselona kao da je trčala u patikama pogrešne veličine, teturajući se i praveći ponekad fatalne raskorake (poput onog perioda u trećoj četvrtini kada im je stao šut, i kada su za pet minuta postigli svega četiri poena), a Zvezda ih je nekoliko puta imala u šaci. Međutim, onaj poslednji faul Kalinića, nenormalan faul nad Navarom, jednim od najboljih izvođača slobodnih bacanja, na samom početku bezazlenog napada Barselone, dok je Španac bio zdravo daleko od koša, govori puno o Zvezdi – timu željnih i gladnih momaka, odličnih košarkaša, ali neusmerenih, bez taktkičkog mentorstva, bez dobrog dirigenta koji bi im usadio preko potrebnu dozu košarkaške inteligenicije. Marjanović ne može igrati sam protiv svih, a ne može ni svaki dan biti četvrta četvrtina protiv Makabija.

 

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu