Blog

Bio jednom jedan grad

Nevena Varnica, Novi Sad

Sigurno ste pratili kako su, proteklih nedelja, dve knjige ustalasale  našu svakodnevicu. Mislim, našu i njihovu, tj. našu i našu, ovaj,  njihovu i njihovu, ili beše njihovu i našu? Roman Pokoravanje francuskog romansijeraMišela Uelbeka[1], kako čitamo, zapalio je svet, a Istorija dubrovačke književnosti[2] beogradske profesorke Zlate Bojović uznemirila je Hrvatski sabor. Ovom prilikom, pišem povodom istorije književnosti kojom se i sama bavim. Ali, prvenstveno, pišem o ružnim rečima, koje prečesto prerastaju u ružna dela.

Hrvatski premijer trebalo je da se izjasni povodom ovih  "imperijalističkih težnji", pa je odgovorio da, parafraziram, neće govoriti o svakojakim bezvezarijama koju je objavio nekakav polupismeni provokator (sic!). Uvaženi hrvatski profesor, vrsan stručnjak iz ove oblasti, pisanje istorije dubrovačke književnosti video je kao "iredentistički, imperijalistički pokušaj uzimanja ne samo tuđe baštine, već i tuđe teritorije", a njenu autorku, između ostalog, nazvao je "šibicarkom". Naravno, pa to se valjda podrazumeva, svako ko se bavi istorijom neke književnosti ima određene i vrlo očigledne pretenzije na teritoriju na kojoj je stvarana ta književnost. Bože svašta, nije li iko bio u nedoumici povodom toga, pa to je bar jasno?! Šalu na stranu (onaj čitalac koji je shvatio ironiju, ima pozitivnu ocenu, onaj  koji nije, neka kleči na kukuruzu), svako ko se, iole ozbiljno, bavi literaturom i poznaje istoriju naroda na južnoslovenskim prostorima, zna da je Stari Dubrovnik – Dubrovačka republika istorijska kategorija, da je imala svoj početak, uspon, vrhunac, pad i kraj (ukinuta je 1808. godine), zna da su najstariji renesansni stihovi zapisani 1421. godine – ćirilicom ih je zabeležio carinski službenik Džono Kalićević na jednoj strani Carinskog statuta, i zna da su se potom nizali stihovi autora Šiška Menčetića, Džora Držića, Mavra Vetranovića, Marina Držića, Dinka Ranjine, Dinka Zlatarića, Stijepa Đurđevića, Paskoja Primovića, Dživa Gundulića, Ignjata Đurđevića i drugih.

Dubrovačka književnost, dakle, bujala je tokom petnaestog, šesnaestog i sedamnaestog veka, a veze sa usmenom – narodnom i italijanskom književnošću neosporne su. Kada danas, 2015. godine, dakle već dobrano u 21. veku, pogledam komentare čitalaca ispod novinskih tekstova koji se bave ovom temom, zaključujem da se, uglavnom, svode na prizivanje aveti devedesetih, potom  na zaključke da Dubrovnik danas nije isti kao onaj pre 1990. godine; da onaj Dubrovnik iz Titovog doba nema veze sa Dubrovnikom iz 1939. godine, da Dubrovnik s početka 20. veka ni nalik nije na Dubrovnik 19. stoleća i tome slično. Niko još nije  "stigao" ni do napoleonovske 1808. godine, a kamoli do Dubrovnika iz vremena baroka, ili još dalje – do veka renesanse. Gotovo da nema komentara koji se tiču književnosti koja je nastajala u zlatno doba Dubrovačke republike. Ali zato svi tvrde da je sve to njihovo, sa svih strana čuju se uzvici: "Naše je"! Hm, znači za nas je moje naše, a i za njih je njihovo moje naše? Moje je meni moje i to je  nama naše, a njima je njihovo kada kažu moje isto naše ili njihovo naše. Mogu do besvesti da se poigravam rečima, jer igre rečima često dovede do igara smislom, a igre smislom do igara besmislom. Za to vreme Dubrovnik stoji, opasan zidinama, gledajući u more s jedne, i more turista (uglavnom u letnje doba) sa druge strane, basnoslovno je skup; stoji onako kako je stajao 1550. na primer, ili 1622. godine. Stoji stolećima svedočeći o promenama epoha, ali i o nepromenljivosti ljudske prirode. Taj današnji stari Dubrovnik sagrađen na temeljima još starijeg Dubrovnika koji je razoren u zemljotresu 1667. godine. Mislim, i ta istorija, toliko toga može da relativizuje.

Pitanje za ocenu više: šta je, na primer, danas ostalo od Marina Držića (koji se, btw, potpisivao Marino Darsa Raguseo – Marin Držić Dubrovčanin)? Nekoliko autografa, pisama, pesama i drama. Od rodne kuće, ostalo je nekoliko kamenih delića temelja i stare zgrade koja je razrušena, a koji se danas mogu videti u njegovom domu, u jednoj prostoriji, pod staklom[3]. Najvažnije od Držića je mahom ostalo, ostale su Reči, o kojima danas, nažalost, kao da malo ko razmišlja: "Tuj ne ima moje i tvoje, ma je sve općeno svijeh i svak je gospodar od svega. A ljudi koji te strane uživaju, ljudi su blazi, ljudi su tihi, ljudi mudri, ljudi razumni. Narav kako ih je uresila pameti tako ih je i ljepotom uljudila: svi općeno uzrasa su učinjena, njih ne smeta nenavidos (zavist, prim. N. V.) ni lakomos vlada, njih oči uprav gledaju, a srce im se ne maškarava (maskira, prim. N. V.), srce nose prid očima da svak vidi njih dobro misli, i za drugijem mojijem besjeđenjem ne domorit vam, ljudi su koji se zovu ljudi nazbilj (pravi, prim. N. V.)"[4]. Odgovor zašto je to kako verovatno leži u činjenici da skoro svako sebe sagledava kao čoveka nazbilj, pa zašto bi se onda uopšte vraćao mudrom Držiću i bavio pitanjima ljudi nahvao?

Sledeća pitanja, za još višu ocenu glase: koliko smo puta, kao deca, čuli da nešto nije lepo? I da li danas svoju decu učimo tome? "Nemoj, jer to nije lepo" nije nešto što se papagajski ponavlja, bez smisla. Kad nešto nije lepo reći, to se ni ne govori, kad nešto nije lepo učiniti, to se ni ne čini. I kada si mali, i kada porasteš. Jednostavno je. Ili bi barem trebalo da bude. Zašto se onda govore ružne reči i rade ružne stvari? Naročito nije lepo nečiji napor, nečiji rad oceniti – nipodaštavajući ga – na primer, kao šibicarski. Pokreni drugi program, obrazloži, argumentuj, reci, napiši sa čime se ne slažeš i  kako sagledavaš određenu pojavu, ali ne bi trebalo  da vređaš. Šta god da stoji iz toga –  politički poeni, napredovanje u karijeri, odobravanje većine – jednostavno nije vredno. I još jednom – nije lepo! Paradoksalno, govoreći o drugome, zapravo govorimo o sebi. Ružnim rečima upućenim drugome nijansiramo svoj selfi. Ili kao što kaže jedan mladi zen filozof sa Podbare[5]: "Ko prepozna, ima u sebi."

Svaki put kada gledam crno-bele fotografije od pre skoro stotinu godina na kojima je prikazan Stradun ili panorama Starog grada, nadam se da ću na nekoj od njih ugledati, onako kako veliki komedijant Slučaj može da udesi, velikog Gospodina Pavla Popovića, osnivača beogradske škole raguzeologije, omiljenog među  studentima, poznanicima i Dubrovčanima (koji su ga zvali Paja Frančeze), a onda  pokušam da zamislim kako on,  svoje kolege Milana Rešetara, Petra Kolendića ili Žana Dera, naziva pogrdnim imenima. Ne ide. Jednostavno se takva slika muti jer nema "šibicarenja" i "okupatorstva" među pravim gosparima. ²[...] oni su celoga života ostali gospoda, u pravom smislu te reči, koja u stvari znači otmenost ponašanja, čvrstinu karaktera, vladanje nad sobom u svemu, a kod nas se skoro redovno meša sa pojmom bogataša. (Veliki je broj prostaka bogataša i gospodske sirotinje).²[6] Ovako je Jelena Skerlić Ćorović opisala braću Bogdana i Pavla Popovića u svojim memoarima, koje je krajem prošle godine za štampu priredila koleginica Zorica Hadžić naslovivši je  Život među ljudima. Ova značajnu knjigu, znalački priređena, donosi vredna svedočanstva o Jovanu Skerliću, Jovanu Dučiću, Slobodanu Jovanoviću, Urošu Prediću, Isidori Sekulić, Branislavu Petronijeviću, Milanu Rakiću, Anici Savić Rebac i drugim suvremenicima, i zaista je od sveg srca preporučujem.

Još jedan veliki Naučnik i Čovek, Svetozar Ćorović, upravo povodom dubrovačke književnosti rekao je: "Istina je da bi od XV [do] XVIII stoljeća naša književnost bila gotovo bez ikakve važnosti da namamo Dubrovčane".[7]

Pitanje za skoro najvišu ocenu glasi: jesu li dubrovačka književnost i kultrura deo zajedničke kulturne baštine svih naroda sa ovih prostora? Sasvim sigurno  jesu. Ne mogu se osporiti kulturne, ekonomske i političke veze koje je Dubrovnik tokom vekova uspostavljao sa državama i zajednicama na  celokupnom južnoslovenskom prostoru. Iz takve zajedničke baštine, baštinili su svi, ponekad više jedni, a nekada drugi, ali viševekovni međusobni uticaji ne mogu se poreći. Neka je druga priča što u današnje vreme postoji   tendencija da se bilo kakvo zajedništvo ospori, negira i potre,  kad god se može i što se jače može. Te da se, zato, i prisvoji sve što se može. Ko prepozna, ima u sebi, sećate se? Pre nekoliko godina, na primer, Nikola Tesla uvršten je u jedan leksikon najvećih Hrvata. – Ali kako tamo, kad je on, znate, bio Srbin, iz srpske porodice, otac mu je bio pravoslavni sveštenik? – Pa, znate, on je rođen na teritoriji današnje Republike Hrvatske, pa pošto je i to bio jedan od kriterijuma, uvrstili smo ga. – Aha, tako. Dakle, Josip Jelačić bi mogao u neki imaginarni leksikon znamenitih Srba? Ban Jelačić, pokoj mu duši, rođen je u Petrovaradinu; a je li Petrovaradin danas u Srbiji? Jeste! – E, ali to je drugo – već bruje glasovi!!!

Dolazimo do glavnog pitanja, skoro, pa za najvišu ocenu – Zašto je nekada nešto ovakvo, a već sledeći put  to nešto je  drugo i onakvo; dok je za neke  prvo zapravo drugo, a drugo je treće? (Sigurno se svi sećate detinjstva i  dece za koju su, tokom igre, uvek važila drugačija pravila, za njih je uvek  važilo nešto posebno.) Ban Jelačić rođen je u Habzburškoj monarhiji, Nikola Tesla u Austrijskom carstvu, Nikola Nalješković u Dubrovačkoj republici, a profesorka Zlata Bojović književnost kojoj je posvetila čitav svoj naučni vek oduvek atribuira kao dubrovačku. Znate li ko je Antun Sasin, koji je u svom spevu Razboji od Turaka iz 1594. godine prvi pomenuo spaljivanje moštiju Svetog Save, ili Dživo Bunić? Povodom ovoga,  pitanje za najvišu ocenu: šta mislite, za koliko značajnih književnika iz Starog Dubrovnika su čuli u današnjoj Srbiji i  Hrvatskoj, i  koliko su dela starih dubrovačkih pisaca pročitali?  (Ovde izuzimam bivše i sadašnje studente književnosti).  Cenim da je prosek petoro. Recimo Marin Držić, Dživo Gundulić, Ruđer Bošković, Džore Držić, Šiško Menčetić.  Prijatelji, i oni iz Srbije i oni iz Bosne i oni iz Hrvatske, uveravaju me da preterujem, da su dvojica maksimum. Znate da verujem da je u znanju moć, a bojim se da smo na ovom terenu na tankom ledu. I  najiskrenije strahujem da nam se sedmoglava aždaja Neznanja ceri u lice –  i nama i njima, i njima i nama, i svima zajedno – i  verujem da je Ruždijev junak Mogor bio u pravu: "Možda je to prokletstvo ljudske vrste. Ne da smo toliko različiti jedni od drugih, već da smo toliko slični."[8] Bio jednom jedan grad, bila jednom jedna književnost...

Razmišljam, na kraju, šta bi mi rekao profesor Bora? – "Nema nama spasa, Nevena". Tako je, najčešće, završavao svoje priče. A šta bih sama rekla sebi? – "Sedi, jedan, Varnice, dok konačno ne naučiš da su ljudi kvarljiva roba".

 

 

[1]Mišel Uelbek, Pokoravanje, Booka, Beograd, 2015.

[2]Zlata Bojović, Istorija dubrovačke književnosti, Srpska književna zadruga, 2014.

[3]Prilažem fotografiju koju sam snimila u Domu Marina Držića u Dubrovniku, u avgustu 2012. godine.

[4]Marin Držić, Dundo Maroje : komedija u 5 činova, redakcija i komentari dr Dragoljub Pavlović, Rad, Beograd, 1980, 33.

[5]Podbara je deo Novog Sada.

[6]Jelena Skerlić Ćorović, Život među ljudima : memoarski zapisi, priredila Zorica Hadžić, Akademska knjiga, Novi Sad, 2014, 111.

[7]Borivoje Marinković, Skriveni svet Vladimira Ćorovića : ka uspostavljanju celovitosti njegovog naučnog, književnog i edicionog korpusa (između istraživanja i rekonstrukcije), SPKD Prosvjeta, Bileća – Gacko, 2006, 190–191.

[8]Salman Ruždi, Čarobnica iz Firence, prevela Jasmina Đorđević, Alnari, Beograd, 2009, 143.