Blog

Da li moramo da gledamo reklame?

Dragana Labanac, Zrenjanin

Reklama koja čini sastavni deo moderne kulture neophodna je kao postulat uspešnog tržišta. Međutim, da li je ona postala neophodna i nama kao dnevna doza nektara za život kakav se zahtava da vodimo? Ako je funkcija religija da drže svaku ovčicu poslušno u krdu poljuljana više nego ikad, nešto je moralo preuzeti takav zadatak. I kako su se ranije vodili ratovi, a ne tihi ratovi kao danas, moguće da je, ekvivalentno tome, religija preoblikovana u reklamu - tihu religiju.

Ako bismo pokušali da shvatimo šta se zaista reklamira, morali bismo priznati sebi bazičnu neupućenost i nekompetentnost. Teško da možemo suditi o tome da li, recimo, određeni deterdžent A zaista bolje pere sudove od deterdženta B ili šta je to što deterdžent čini efikasnijim od drugog, jer najčešće ni ne razumemo šta ga uopšte čini efikasnim. Reklama nam ne pruža neophodne informacije da bismo mogli prosuđivati o ovome. Prosečan čovek je suviše udaljen od same proizvodnje. Neretko i kada joj je blizak kao, na primer, radnik u određenoj fabrici hrane, nije bolje upućen jer izmedju radnika i hrane stoji tehnologija koja svojim mašinama preseca vidik. Međutim, ono što nam se nudi kao razlika jeste pakovanje. Na osnovu dizajna uspostavljaju se određene razlike između zapravo istih ili veoma sličnih proizvoda. Takođe, gotovo uvek nam se nudi proizvod koji je po nečem “savršeniji” od standarda. Ono što kupca može da privoli da konzumira određeni brend jeste upravo ta više savršenost u odnosu na druge. Mada ta savršenost u opštoj trci za savršenijim često prelazi meru svoje funkcije i dotiče granicu suvišnog, pa tako kupac neće štedeti novac da kupi novi paket sa besplatnim minutima, u kojima ima hiljadu više minuta i još svačeg nečeg hiljadu više, iako zna da te minute verovatno neće iskoristiti.

Stalnom kupovinom i zamenom starih proizvoda novim postiže se određena dinamika i prividna kreativnost. Ona očigledno manjka u modernim društvima, ali putem potrošačke kreativnosti izgledi da se neki kvalitet zaista postigne su mali. Dolazeći do problema vremena, pitanje je da li želimo sebi da kupimo još vremena za ovaj oblik potrošačke strasti ili želimo da poništimo vreme neophodno za određeno iskustvo? Iskustvo u korišćenju proizvoda neophodno je da bismo mogli sa pouzdanjem presuditi o validnosti istog. Ili smo u potrazi za savršenijim, malim bogovima u vidu moderne tehnologije, komfora i luksuza kojima ćemo moći da se zahvalimo svako veče pre spavanja? Da li je sudelovanje u stvaranju proizvoda kreativnost koja nam nedostaje, a koja se nadomešćuje stalnom kupovinom ‘’boljeg’’? Kao potrošači da li takvi počinjemo bivati u svim poljima života, pa postajemo potrošači prijatelja, političara, vremena? Kao potrošači vremena da li sebi uskraćujemo iskustvo – vreme koje se pamti.

Od skora su se na jutubu pojavile reklame, koje nismo obavezni cele da odgledamo, ali smo obavezni da odgledamo prve tri sekudne reklame. Za te tri sekunde najčešće ne uspevamo ni videti šta se zapravo reklamira, ali uspevamo percipirati kratak fragment reklame. Taj fragmet reklame jednak je savremenom potrošačkom odnosu prema vremenu. Jednaka mu je i sama reklama, budući da i u njoj gledamo isečak iz života. Reklama kao isečak iz života na dva načina korespodira sa onim o čemu sam pisala: pruža nam viziju ‘’savršenijeg” života, a sa druge strane uskraćuje nam iskustvo onoga što vidimo. Mi ne znamo ko su srećni ljudi sa reklama, odakle im novac za luksuz koji se često prikazuje, razlog za egzaltiranu sreću, šta je okupilo ljude sa reklame, a još manje znamo o suštini proizvoda, o onome što bi bila osnova bez nadogradnje. Da li su te tri sekunde neophodne proizvodu koji se želi nametnuti ili su možda od toga neophodnije nama - pružajući nam tihu utehu da nismo jedini čiji je život fragmentaran, lišen iskustva, sveden na momente bez konteksta i prošlosti - jer takav je život očigledno svima i svuda oko nas, takav život se treba voditi!Kao što se priča u reklami ne vidi u celini, tako se sve češće i u životima savremenih ljudi priča izuzima.

Izostanak priče oseća u svim sferama ljudskog života - od poslovnog, porodičnog, sve do ekonomskog, kao i političkog stanja društva. Porodični život često ostaje bez kontinuiteta jedne priče što signaliziraju sve češći razvodi brakova, budući da trenuci sreće i zadovoljstva postaju cilj po sebi, a ne sadržajni elementi celovite životne priče. U politici nam se na sličan način uskraćuje iskustvo- svedoci smo sve češće situacije da političar nema kao uporište za svoje ideje kontinuitet priče na koje se može pozvati, dok se poput različitih brendova istog proizvoda naši političari razlikuju po imenima, ličnim ili stranke kojoj pripadaju. U ovakvim okolnostima ne možemo očekivati da će nam iko životnu priču “dati”, niti da je možemo kupiti na nekom tržištu, već se za nju sami moramo boriti kao za najveće merilo istine.

 

Autorka je studentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu