Blog

Jal` je kazna, jal` je zločin?

Aca Seltik, Beograd

E, pa, sad... Diskutabilno... Nije da nije... Međutim... 'Ajd' sad nek' mi samo neko kaže da grabimo napred gigantskim koracima u čizmama od sedam milja tako što ćemo izglasati i, bukvalno, gurnuti u upotrebu i svima nametnuti taj, najblaže rečeno, kontroverzni zakon o „pravima deteta“ koji podrazumeva i nemogućnost roditelja da pripreti detetu fizičkom kaznom. More... Daću vam ja... Daj da ne bude kako nismo ovde pretresli do kraja ovu temu. Ko zna... Možda mi tradicionalnije orijentisani grešimo. Mada, ne bi' rek'o.

Počnimo od početka. Šta se desilo kad su ovi kvazi liberali proglasili Boga apstrakcijom a strah od Božije kazne glupošću? Desilo se to da je čovek u svojoj gluposti odmah prihvatio ono što podilazi njegovom ionako krhkom egu i rekao: „Uuu, super, što bi' se ja bojao nečega što ne postoji?“ – „Otkud znaš da ne postoji?“ – „Pa, rek'o mi onaj... Pera. Žika, Laza...“ Bilo ko ko dotičnom omogućava da svoje najniže strasti pusti u opticaj bez ikakve kontrole a ponajmanje samokontrole. To je bilo prvo rušenje osnovnih moralnih načela i granica koje čoveka sprečavaju da bude zver. Nije se tu, naravno, stalo. Sledeća ograda koja je morala biti srušena je autoritet zemaljskih, tj. svetovnih, instanci bitnih za formiranje ličnosti. Jer, „There can be only one!“. Kako će se preuzeti potpuna kontrola ako ima više od jednog autoriteta? Uhhh... Pozdravio vas Džordž Orvel. Malo ćemo i da skratimo priču, pa zato idemo odmah na stvar. Znate li razliku između straha, i strahopoštovanja? Ne znate? Pa, saznajte je! Biće vam i više nego potrebno. Isto kao i po pitanju religioznosti, tako jedno dete treba i mora da ima poverenja u svoga „Tvorca“. Taj zemaljski, svetovni „Tvorac“ je roditelj! Kako se gradi valjan odnos između deteta i roditelja? Pre svega, bezgraničnom ljubavlju, ali i bezgraničnim poverenjem. Da, slažem se, ne treba, niti može, svako da bude roditelj. Ali, oni koji treba da budu, tim stvaralačkim činom preuzimaju na sebe, pored prava da budu roditelji, i obavezu da plod tog čina stvaranja vaspitaju na onaj način na koji će taj mali čovek izrasti u pravog čoveka u punom smislu te reči. Da bi se to dogodilo dete, osim ljubavi i poverenja, mora da gaji i strahopoštovanje prema svojim roditeljima inače... Ništa od autoriteta. Ili, što bi rekli naši stari, „ode mast u propast!“. Ništa vam neće pomoći nerviranja, urlanja, huktanja, frktanja, bežanje od sebe samih i onih oko vas ako u tom uzajamnom odnosu nema onoga što smo do sada pobrojali.

E, a sad, ono najvažnije. Kako izgraditi kod deteta strahopoštovanje a ne goli strah, koji je, by the way, sam po sebi ionako idiotarija. Čini mi se da je ključna reč doslednost. A to podrazumeva i balans između nagrade i kazne. I, evo ga... Ta famozna reč... Kazna! Čega se deca najviše plaše generalno? Najpre će biti da je to mogućnost da ostanu izopšteni i odbačeni i da se roditelji od njih otuđe i da budu prepušteni sami sebi. Milion i jedan primer je ovo potvrdio. Ali, budimo realni, nisu to primeri u kome je pala tek poneka „pedagoška“ u dugom nizu godina. Ne, ne, drage moje i dragi moji. U tim i takvim primerima, otkrivamo ono sa čime bi kreatori tog novog zakona želeli da poistovete svakog roditelja koji, za Boga miloga, i pomisli da sme da malo jače potapše po guzi svoje mladunče, a to su oni pravi zlostavljači, lišeni bilo kakvog osećanja a kamoli empatije prema onima koje su rodili i izrodili. Dakle, za mene lično je uvreda najvišeg stepena i pomisao da će neki tamo „učeni“ pripadnici nekih tamo nevladinih (izvini Vlado!) organizacija i zgubidani doći u poziciju da nama, poštenim i normalnim roditeljima koji svoju decu volimo najviše na svetu, sole pamet o tim, tobože, demokratskim i liberalnim principima roditeljstva. More, nosite se... 'Ajd', kad ste tol'ko pametni, kažite vi meni kako ćete da sprečite svog omladinca u najranijem uzrastu da gura prste u šteker? Da nećete možda da ga posadite ispred sebe i da mu održite predavanje iz fizike? Pa, zaboravljate da još nije progovorio! A ono „Pa, mi imamo štitinike za štekere u našoj kući“ baš i ne pije vodu iz prostog razloga što to dete mora nekad i da izađe i van kuće sa svešću da u „to“ ne sme ni po koju cenu da gura prste a plus i da ne hvata gole žice, da ne prčka po razvaljenim strujomerima i nezaštićenim banderama! Prema tome, ostaje vam samo... Pa, naravno... Ne moram ni da vam kažem, je l' da? Neću ni da pominjem prelazak preko ulice u vidu istrčavanja na kolovoz bez gledanja levo i desno, histerisanje u radnjama... Spisak je prilično dugačak, dodajte aktivnost po nahođenju.

Dakle, dete mora da ima strah od kazne za nešto što bi učinilo ili počinilo i to od strane onoga od koga mu to najteže pada. Inače ga neće pogoditi. Ako imate sreće, broj „ćuški“ kojima ćete morati da usmerite vaše mezimče u pravcu kojim treba da nastavi je jednocifren i može se nabrojati na par prstiju jedne ruke.Mene lično je moj tata istukao dva puta u životu! Slovom i brojem: dva, 2, puta! Two, Zwei, Due... Par! I hvala mu na tome! Da to nije uradio tada, ja nikada ne bih shvatio: 1. da ne smem da uništavam tuđu imovinu, koliko god ona jeftina bila, i 2. da ne smem da nemam poštovanja prema drugima koji me vole i brinu o meni. Tačka! Sve ostalo su bili razgovori! Beskrajni razgovori! Objašnjavanja, priče, ubeđivanja... I to nas je pretvorilo vremenom i u najbolje drugare! U stvari, moj otac je uvek bio moj najbolji prijatelj, samo što sam prvo morao da bar malo odrastem da bih to shvatio. Ali, do svega toga ne bi došlo da je Pera odma' otišao u Policiju! Jedan moj poznanik, inače psihoterapeut mi je svojevremeno pokazao najuspešniji ikada plakat koji su Italijani rasprostrli po bilbordima širom Italije u cilju borbe protiv narkomanije a kaže: „Drogirajte se slobodno!“. Bukvalno! Ovol'kim slovima! Međutim... Ispod toga piše sledeće: „...Ali... Otići ćete u zatvor!“... Ili: „Teško ćete oboleti!“... Ili: „Umrećete!“. I... Izazvali su reakciju koja je urodila plodom iz prostog razloga što svi koji su te i takve bilborde videli i iščitali imaju poverenja u institucije koje su potpisnici ovih poruka i prema njima gaje strahopoštovanje.

E, a sad, još jedna vrlo bitna stavka... Sve što obećate morate i da ispunite! Samo tako dete uči i saznaje pojmove „ako“ i „onda“. Iliti, „uzrok“ i „posledica“. I, naravno, njihov uzajamni odnos uporedo sa uzajamnim odnosom sebe i roditelja. Ali, šta ako ga ispustimo? Moram da priznam, spadam u takozvane „meke“ roditelje. Ali, to ne znači da ne treba da budem strog ponekad. Niti znači da dete svaki put kad nešto zgreši treba da me vidi kako se bezazleno smeškam i vičem „nema veze“, „dešava se“, „pa, dete je“... Da, dešava se, ali dokle?! Dotle dok se ne postavi granica. Ako to isto dete ne zna za granicu u detinjstvu, kako će da je zna kasnije u životu? Pa, je l' rek'o jednom Sloba (i opet, izvini, Vlado!): „Vas niko ne sme da bije!“. I, šta bi? Pa, ništa, dobili smo po... Ups, zamalo! Ako stalno fizički maltretira devojčicu iz komšiluka i ostaje nekažnjen bez saznanja šta joj, u stvari, radi, šta će ga sprečiti da jednog dana to isto uradi majci, sestri, devojci, ženi, bilo kome slabijem od sebe, slučajnoj prolaznici, Raši Popovu? Ništa! Dakle, ovde nije reč o nasilju nego o spoznaji šta je nasilje i kako se boriti protiv njega, a „pedagoška“ tome i služi. Zloupotreba toga je nešto drugo i to jeste nasilje ali to nas vraća na početak priče i na ono da ne treba svako da bude roditelj!

Moram da se ovom prilikom prisetim i slučaja Ćosa zvanog El Greko, jednog divnog pedagoga i nastavnika likovnog obrazovanja koji je tamo negde devedesetih dao otkaz „zato što su mi zabranili da vaspitavam decu koja su mi poverena“. Ne, nije se, naravno, radilo o fizičkom kažnjavanju nego čovek nije hteo da dozvoli da mu svaka šuša sedi nad glavom i drobi mu kako on treba da obavlja svoju nastavničku dužnost. Pa, da, svi smo najbolji političari i fudbalski selektori. Puk'o čoveku film, dig'o sidro, otiš'o na neko grčko ostrvo i napravio dečiju likovnu koloniju u kojoj uči decu o veličini El Grekovog dela bez pritiska sa strane i bez bojazni da će neki glupavi i bespotrebni zakon da spreči učitelje, nastavnike i profesore, koji su, uzgred budi rečeno, drugi roditelji, da vaspitavaju decu koja su im poverena kako treba. Zato... Dragi ini dušebrižnici i vi koji mislite da znate sve i da ste popili svu roditeljsku pamet ovog sveta, sram vas bilo! Nemojte nas ostale smatrati idiotima koji ne umeju da naprave razliku između zloupotrebe roditeljske moći, odnosno, zlostavljanja, i vaspitanja! I ne stavljajte nas sve u isti koš!

P.S.

Molim Vladu Srbije (eto ti ga sad... Treća sreća! Izvini, Vlado!) da prilikom posete stranih delegacija, pa sve i da su Kinezi, Ameri, Rusi, Bilderbergovci i članovi Trilateralne komisije, izmeste zgrade institucija negde van grada (što ovima koji svoj rad taje i neće pasti teško). Po mogućstvu, što dalje. U... Ne, ne, ovde ću ipak da stanem... Jer, sprečili su me da ispunim obećanje svom detetu da ću doći po njega u školu i sačekati ga po završetku nastave u popodnevnoj smeni 16. i 18. Decembra 2014. tako što su ulicu Kneza Miloša zatvorili za svaki vid saobraćaja, uključujući pešake, i na taj način direktno podrili moj roditeljski autoritet. Kao što rekoh, što se obeća mora se i ispuniti te, shodno tome, molim one koji ovom zemljom upravljaju da nama, roditeljima, omoguće da naša deca u nas imaju poverenja.