Blog

Partizan-Hapoel 64:83

Tim-bilding, ili poetika cimerstva

Miloš Jocić, Novi Sad

Pre nekoliko nedelja, kada smo ispraćali još jednu Partizanovu utakmicu izgubljenu na jednu loptu, rekli smo kako će jedini spas toj ekipi doći spolja. Centri Milutinov i Gagić, koji tada još nisu igrali onu pseudobekovsku igru asistencija sa visokog posta i brzog postavljanja u kontranapadu, bili su izuzetno slabašni (da ne dužimo više tu priču). Kapiten Tepić, sada de facto i de jure vođa ekipe, igrao je sa još manjim samopouzdanjem nego kada je kao perspektivni junior u KK Vojvodini šansu tek na čašicu dobijao kod trenera koji ga nije previše simpatisao (a beše taj trener Velimir Gašić, sadašnji pomoćnik Duletu Vujoševiću). Bekovi su, uopšteno, bili izgubljeni između nekonzistentnog šuta, ogromne nesigurnosti u pas igri, užasnog driblinga i još gorih sprinteva u pozicionom napadu. Izgledalo je, dakle, da je za takvu ekipu Partizana jedini spas dolazak novih igrača koji će drastično raširiti mogućnosti u napadu, i koji će pružiti preko potrebnu pokrivenost u odbrani i pre svega brzinu u odbrambenom stavu. Nabrojali smo u tom smislu, poimence Milana Mačvana, Dragana Milosavljevića i Sašu Pavlovića, nazvavši ih Aragornima koji će, eto, možda dići parnovaljčani Gondor iz svoje domostrojiteljske apatije. Oni su se, konačno, na istom mestu okupili tek u decembru, koledarskom mesecu duhova (dobrih i zlih), ali za sobom nisu doneli vaskrsavanje onog „starog“ Partizana već, naprotiv i nažalost, oživljavanje onog nešto mlađeg, oktobarskog iz 2014.

Na početku odmah treba reći: povratnici u ekipu, toliko željeni i od strane publike i samog trenera Vujoševića, Milosavljević i Pavlović, odigrali su sinoć užasno. Milosavljevićeve dve izgubljene lopte pri prenosu, povrh mnogih olako promašenih šuteva, dodatno su zacementirale loše raspoloženje u ekipi tokom treće četvrtine, budući da su ekspresno bile pretvorene u dve naročito ubojite kontre. Pavlović, sa druge strane, odigrao je onako kako i očekujete da će odigrati igrač koji je poslednju utakmicu odigrao pre pola godine. Zbog toga ih, naravno, ne treba ni najmanje kriviti. Milosavljeviću će trebati nekoliko utakmica da se reši one psihološke blokade koju često (bolje rečeno: uvek) imaju igrači koji se vraćaju iz povrede prednjih ukrštenih ligamenata, koja vas van terena šalje na bar tri godišnja kvartala, a po povratku vas dočekuje pritajenom, no parališućom opreznošću koja vas čini za milisekundu sporijim, za milimetar opreznijim. Pavlović pak, iako je to igrač sa Iskustvom, ipak je imao samo nešto više od 24 časa da se ponovo upozna sa novom-starom ekipom. U krajnjem sledu stvari, u slučaju utakmice sa Hapoelom ipak bi bilo bolje da je na terenu bio jedan čitav Murić (trenutno povređen) nego dvojica još uvek polovnih Milosavljevića i Pavlovića, ali neka sve ostane na ovoj konstataciji; jer, poraz nije došao od njih.

Došao je, međutim, u onom momentu kada je Hapoel, uz svesrdnu pomoć Partizanove bezvolje u trčanju, postavljanju, blokiranju i šutanju, sinoćnu utakmicu u Pioniru pretvorio u onu odigranu u Jerusalimu – kada je, na primer, slobodno dozvolio Partizanu sasvim neopasna (onda kada stane šut spolja) kruženja oko koša, bez skoro ikakvog svog uplitanja. Ne znamo da li je trener Deni Franko izučavalac bonapartologije, ali je Napoloeonov savet „Ne ometaj protivnika dok greši“ lepo preneo svojim igračima na terenu; a ovi su ga lepo sproveli i u delo, šaljući Partizanove igrače na slobodna bacanja svega osam puta na celoj utakmici (!), često izlazeći iz bonusa tek u bukvalno poslednjim minutima četvrtine. Sa druge strane, u napadačkom smislu, Hapoel je utakmicu počeo plašljivo u onolikoj meri koliko je Partizan krenuo nespretno. Uprkos pogođenoj trojci Mačvana na početku utakmice, gotovo u prvom napadu, i uprkos činjenici da gosti iz Izraela za prvih četiri minuta nisu uspevali da urade ništa više od nespretnog šutiranja iz polja bez nekog naročitog reda, crno-beli nisu uspevali da utakmicu već na samom početku prelome prednošću koja je sasvim lako, u tim trenucima, mogla biti dvocifrena da je postojalo makar malo sređenosti u napadu našeg tima. Umesto toga, Hapoel je prvi period utakmice čak i uspeo dobiti, postižući petnaest poena u onih preostalih šest minuta, naspram Partizanovih tek jedanaest, ne računajući onu Mačvanovu trojku (14:15).

Tek u trećoj četvrtini, plan Hapoela postao je jasan. Ona plašljiva šutiranja sa poludistance u prvim periodima utakmice bila su, zapravo, samo opipavanja Partizanovog živog zida pred sopstvenim reketom; pravi plan Izraelaca bio je zlokobno identičan njihovom planu u Jerusalimu, kada je Partizanovo šutersko veče razbijano čestim, zapravo konstantnim spuštanjem lopte pravo u sredinu reketa, bilo prodorima, bilo pasovima na fizički izuzetno (u odnosu na Gagića i Milutinova) dominantne centre. Hapoel je tu ogromnu dominaciju u protivničkom reketu akcentirao naročito zahvaljujući ranom ulasku u probleme sa faulovima Milutinova, i uprkos povremenoj blokadi i solidnoj igri u skoku Gagića. (Možda bi ova utakmica, da nije bilo onog iznenadnog otkazivanja saradnje sa mladim centrom Đokom Šalićem, bila za promil drugačija – da je postojao, dakle, i treći centar koji bi makar povremeno odmenjivao Gagića i Milutinova u onom neprestanom, iznurujućem klinču koji su vodili sa herkulijanskim Hapoelovim strancima i Amerikancima.) Lak posao Hapoelu u taloženju razlike na semaforu dodatno je olakšavao i Partizanov bespomoćni, ograničeni, mučni napad, koji ni u ovoj utakmici nije uspevao da se nametne u onom brzom tranzicionom izdanju. Mačvan je, eto, imao divno veče, Mihajlo Andrić (18 poena, 5/8 trojke) ga je pratio, dok su ostali utonuli u parket, obavijeni onom sjeni samodestruktivne melanholije, nemoćni da ekipi pomognu da pređe cifru od makar 30 datih poena za drugo poluvreme – a dali su ih, čini se jedva, 27.

Nekoliko puta sam spominjao Partizanovu nemoć da napravi bilo kakvo dubinsko ili neko drugo osvajanje prostora pri svom pozicionom napadu. Uzrok je, mislim, bolan nedostatak sinergije među igračima. Prošle nedelje, u priči o Zvezdinoj pobedi nad Neptunasom, spominjali smo kako je Markusu Vilijamsu bilo potrebno izvesno vreme da „oseti“ Bobana Marjanovića – ali kada je to učinio, stvoren je tandem iz snova: brzopotezni asistent koji voli dubinska dodavanja i gorostas koji te lopte hvata i u koš sprovodi u roku od pola sekunde. Takve komunikacije, one prećutne, takvog znanja kako tvoj igrač dodaje, iz kog ugla više voli da šutne, gde više voli da mu se doda, na koju stranu bloka radije izlazi – u Partizanu kao da nema. A upravo je to ono što je Partizan, ne tako davno, činilo strahom i trepetom. Nikada to nije bila ekipa napravljena isključivo od superstarova. Taj tim okupljao je časne veterane, perspektivne klince, posvećene radnike, i tek jednog ili dvojicu dobro skautiranih stranaca koji su bili sposobni i da individualno naprave razliku u odnosu na protivnika. Takva ekipa je pobeđivala jer je bila poput predivne mašine u kojoj se znao svaki šraf, svačiji prostor, svačije zaduženje, a potom i preferencije. Pričalo se tada često o onome što se nekada zvalo „zajednički sastanci“, a danas „timbilding“; o okupljanjima i čestim razgovorima između igrača, a potom i između ekipe i trenera; pričalo se, anegdotično, i o Vujoševićevoj poetici „cimerisanja“, odnosno navici da se raspored igrača po hotelskim sobama menja prilikom svakog gostovanja kako bi svako od one dvanaestorice jedan drugog poznavao u dušu. Same utakmice nikada nisu dobijane naročito maestralnim taktičkim postavkama Duleta Vujoševića, već vrlo jednostavnom, prizemnom, stoga i neobično lepom (onima koji vole take stvari) košarkom koja se svodila na dobro skautiranje protivnika, i još bolje poznavanje sopstvene ekipe. I, naravno, stavljanja Vraneša kao donjeg igrača u zoni 2-3.

Tog telepatskog, romantičnog, a zapravo itekako naučenog razumevanja saigrača danas u Partizanu nema. Tri igrača okruže centra Hapoela – Džonsa ili Mensa-Bonsu, svejedno je sada – okruže ga, i umesto da u tom položaju i ostanu, podignutih ruku, pretvarajući suparnika u poluostrvo okruženo neprijateljskim morem, Andrić ga udara po ruci, na čuđenje one dvojice svojih centara, i daje mu faul; faul, dakle, za utrojenog igrača koji svakako nije znao gde će sa loptom. Mačvan neće dobro dodati Gagiću u kontri (suviše nisko), Gagić će loptu namenjenu Andriću poslati kroz njegove ruke u aut (suviše jako), Marinković neće uhvatiti loptu koju mu je uputio Tepić (suviše brzo ili suviše sporo), i tako dalje. Kada imate tako interno rastrojenu ekipu, ta rastrojenost se širi na čitavu igru. Ta ekipa, onda, ne može da poveže dobru odbranu sa dobrim napadom, a dobar napad ne može da poveže sa još jednim, pa još jednim dobrim napadom. Na svoju trojku, Partizan odmah prima vraćenu trojku. Na svoju laku kontru, prima faul-koš već u sledećem napadu. Posle dva lepa napada, u trećem će se neko saplesti o nogu. A kada stvari baš krenu po zlu, kada protivnik ode na, recimo, +10, svaki se igrač, kao u onom Beskrajnom oktobru, depresivno povlači u sebe, oblači u lišće, a napad se raspadne na neurednu sumu nenadahnutih, forsiranih šuteva preko igrača. Malo se šta u takvoj situaciji može zameriti plejmejkerima, „trenerima“ na terenu. Tepić, recimo, i dalje ima trenutke opasne nekoncentracije, ali izuzimajući njegove individualne greške, teško da ga možemo kriviti za onu pogubljenu melanholiju koja zavlada već od drugog dodavanja u napadačkoj kretnji.

Ispadanje iz Evrokupa, koje je ovim porazom overeno, nije grehota. Evrokup je, rekosmo, a to smo zaista i mislili, drugorazredno evropsko takmičenje – međutim, tu leži tragedija, u činjenici da je Partizan ispao u ranoj fazi takvog takmičenja. U nastavku sezone, igrači poput Mačvana, Milosavljevića, Pavlovića, pa i Tepića, će igrati sve bolje. To nije upitno, ni najmanje; bivši i potencijalni reprezentativci, zajedno sa čovekom koji je penziju zaradio u NBA, bespogovorno će napredovati u formi kako odmiče sezona. Međutim, veliko je pitanje da li će časni podmladak – Andrić, Gagić, Marinković, Milutinov, Dalo – zaigrati ne možda individuano bolje, nego pre svega ekipno. Možda je razlog Partizanovih loših partija, već drugu sezonu zaredom, nedostatak tog veteransko-voždovskog prisustva na terenu, nedostatak one kapitenske aure (kakvu je odašiljao Pera Božić) koja nije toliko igrački, koliko „moralni“ kompas ekipe. Milosavljević je bio takva vrsta kapitena, dok se nije povredio; Tepić, iako jedan od najstarijih u ovoj ekipi, nikada nije bio vođa oko koga se okupljaju voljni. Možda su se ovom prilikom Aragorni zaista vratili, ali za pun oporavak biće potrebno mnogo inspirativnih govora pred Crnom kapijom.

 

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu