Blog

Laboral Kuća-Crvena Zvezda 66:86

Zbogom, Krespi ili Prva Zvezdina kraljica

Miloš Jocić, Novi Sad

U drugoj nedelji novembra 2014. godine, i Crvena zvezda i Partizan igrali su svoje prve biti-ili-ne-biti utakmice u sezoni. Crvena zvezda je svoju sezonu počela ne samo rezultatski, već i igrački ubedljivo: Radonjićeva ekipa iznova je demonstrirala napadački veoma privlačnu igru punu zakucavanja, trojki i lepih asistencija, proisteklu iz granitne timske odbrane – što je zahtevan stil igre koji je, kako izgleda, fantastično legao „ovoj“ Zvezdi koja je, za razliku od prošlogodišnje, pobeđivala em češće em lepše. No, ulazak u TOP16 nikada nije lak. Nakon koliko-toliko razumnih poraza od Neptunasa i Olimpijakosa (jedne ekipe koja je Zvezdu nadšutirala, i druge koja ju je strpala u džep), utakmica sa Laboral Kućom bila je neka vrsta minijaturnog finala. Poraz, uz nepovoljan rezultat Neptunasa i Valensije na drugom kraju kontinenta, u hladnom primorskom gradiću u Litvaniji, Zvezdi bi posao učinio paklenim. Pobeda bi ih, sa druge strane (uz povoljan rezultat u onom litvanskom gradiću) već jednom nogom stavila u sanjanu drugu fazu Evrolige. Laboral je, dakle, u žargonu video igara, bio Zvezdina prva kraljica u sezoni.

Za razliku od Partizana i njegovog mini-finala, Zvezda je za rivala imala tim koji je utakmicu takođe doživljavao kao moguću prekretnicu sezone. Laboral Kuća kao da je u tom trenutku bila naličje Crvene zvezde: ekipa, dakle, koja van sumnje ima odlične pojedince (francuski reprezentativac Tomas Ertel, pridošli Saša Vujačić, stijena od čoveka Kolton Ajverson; Gruzijac Šengeila, eks-Partizanovac Davis Bertans itd), ali koja igra daleko ispod očekivanja i soptvenih mogućnosti. Ekipa iz Vitorije imala je tada loš skor od 3-4 u Endesa ligi, i tek „solidan“ odnos od dve pobede i dva poraza u Evroligi, često gubeći, u ovom prvom delu sezone, kako van svog terena tako i od objektivno slabijih fenjeraša i evrokupaša poput Gran Kanarije. Obe ekipe su, stoga, u ovaj meč ušle oprezno, možda i suviše oprezno, a potom i nekoncentrisano. Markus Vilijams, recimo, grešio je dosta u napadu, što se od takvog pleja ponekad i može očekivati. Sa druge strane, španska ekipa igrala je podjednako utrnulo i to pred, za Baskijce možda netipičnom, publikom čija se pozorišna apatija, kako je izgledalo, uvukla u igrače oba tima. Za tako eksplozivne ekipe poput Zvezde i Laborala – potencijalno eksplozivne – čekao se trenutak kada će se obe ekipe razigrati. Zvezda je, kao što znamo, eksplodirala u trećoj četvrtini (25:16), naložena posle poluvremena, uvidevši sopstvene i propuste protivnika, namerena da iste što pre iskoristi i pretvori u osetniju prednost. Laboral, pak, nikada nije eksplodirao.

U prvo poluvreme Crvena zvezda je ušla sporo i na prstima, ali se polako oslobađala grča. Ratne metafore nikada nisu lepe, ali su često prigodne: Zvezda je postojano napredovala uz tu plažu u Vitoriji, a onda je sve rešila u jednom dugom, po protivnika nasilnom jurišu. Laboral Kuća, kao što je rečeno, na terenu je imala sjajne igrače. U teoriji, Ertel je odličan organizator igre, koji pride ima i košarkaški autoritet, budući da svaki napad španske ekipe bez greške počinje od njegovog mirnog tapkanja na kapici. Ajverson, centar solidno pokretljiv i još solidnije košarkaški „pametan“, jedan je od retkih u Evropi koji Bobanu Marjanoviću može parirati po fizikalijama, odnosno visini. Kada stanu jedan do drugog, Bobi je „tek“ za glavu viši od 213cm visokog Ajversona, a problemi Zvezdinog centra protiv takvog igrača viđeni su na ovoj utakmici nekoliko puta u vidu njegovih faulova u napadu i bizarnih piruetskih pivota u prazno. Vujačić, igrač sa dobrim NBA iskustvom, šuter je koji u teoriji može, kada mu je dan (a velikim šuterima je „često dan“) zapaliti mrežice bilo kojoj ekipi. Puno teorije, nimalo prakse. Laboral je, u duelu sa Zvezdom, bio ekipa koja je u odbrani bila osetno i začuđujuće sporija (ne toliko slabija već upravo sporija, spore postavke i trome rotacije: njihov kas nikada nije uspevao stići Zvezdin galop), a čiji se napad svodio na beskrajna burgijanja, tupa bockanja Zvezdine odbrane koja nikada nisu davala efekat. Ertel se tako, iako autoritativan, pokazao kao slab gazda koji nije uspevao razmrsiti umršene žice u lutkarskoj predstavi zvanoj „Laboral Kuća“, a koji je svojim individualnim pokušajim prodorima bio još slabiji. Vujačić je, osim prvog pogođenog šuta na utakmici, promašivao svaki otvoreni šut kojim ga je ekipa zalud pokušavala nahraniti, a čavao u lijesu njegove igre došao je u vidu standardno vatrenog Jake Blažiča koji mu je, kao na basketu, u jednom napadu iznudio dva faul-koša (od kojih je jedan bio poništen). Glede Ajversona, čovek je, pomalo komično u opštoj slici stvari, u jednom trenutku simbolički i rekao Ma j**ite se svi i posle jedne namerne greške na sredini meča promptno napravio i tehničku, isključujuću, odlazeći u tunel, Iverson exeunt, ne pozdravljajući se ni sa režiserom ni sa publikom, sam podižući zavesu jednom rukom.

Zvezda, zapravo, nije odigrala izrazito bolju utakmicu od onih u kojima je već demonstrirala silu – protiv Galtasaraja i Valensije – ali je ovoga puta za protivnika imala ekipu koja, za razliku od navedene dve, ni u jednom trenutku nije uspela napraviti makar časni comeback koji bi razliku sveo na razumniju meru. Raduje, međutim, što je Radonjić hteo da ova pobeda bude raznovrsna, pa su tako Zvezdini poeni i zasluge bili lepo raspoređeni između nekolicine igrača koji su dosada bili u senci: Kalinića, Mitrovića (koji je, kao što smo i želeli od njega, konačno odigrao jednu fantastičnu utakmicu u kontinuitetu) i Lazića (jedini vitalan u Zvezdinom tromom otvaranju utakmice). Naročito, međutim, raduje petnaest poena drugog centra Majka Cirbesa; iako je igrao protiv ekipe koja je centarski, kao i u bilo kom drugom smislu, bila totalno razbijena, bilo bi lepo kada bi nemačkom centru ova utakmica ulila dozu sigurnosti koja mu, čini se, najviše i fali. Često su se, recimo, i ovde videle njegove greške u prijemu, pozicioniranju (tri sekunde u reketu) i povremenim čistim promašajima. Zvezda je, dakle, odigrala isto, samo malo raširenije. Ovaj poraz, i to ovako velik, na dušu ide samo treneru Laborala Marku Krespiju, koji je posle ove utakmice sasvim očekivano dobio momentalni otkaz. U četrdeset minuta meča, Laboral niti u jednom elementu igre nije bio ni približno konkurentan Zvezdi, dok je naša ekipa polako osvajala prateći smer košarkaške azbuke: od slova A (skok u odbrani), do slova Š (skok u napadu). Ovo poređenje nije samo zgodno, već i tačno. Zvezdina vazdušna nadmoć bila je ono polje gde se najviše videla razlika između ekipe voljne da razbije, pa često i iz drugog, trećeg uzastopnog napada, i ekipe koja je samo kokošarski trčkarala – na kraju, Zvezdinih 45 skokova naspram Laboralovih 26 govore bolje od svakog pregleda utakmice.

Prvu veliku utakmicu ove sezone Zvezda je dobila – a kako Zvezda inače pobeđuje ove godine? – u velikom stilu. Protivnik, stamen evroligaški rival, ne samo da je pobeđen, nego je i razbijen u svim segmentima igre, na njegovom terenu, a sve je krunisano uzimanjem (zasluženim, opravdanim) skalpa treneru Marku Krespiju. Možda to može još i pozitivnije uticati po ovu ekipu, naročito po poslovično ukrućenog Radonjića koji, eto, sada može da se razgoropadi, ode u kafanu, pocepa košulju i okači Krespijevu glavu u dnevnoj sobi. Crvena zvezda je ovom pobedom gotovo osigurala mesto u TOP16, mada, što je psihološki najteže, isto treba i overiti u drugom delu takmičenja punom gostovanja i tek retkim igranjem u Areni. Prva kraljica – pobeđena.

 

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom sadu