Blog

Crvena zvezda-Olimpijakos 57:62

Košmarna braća (Mir u svojoj kući 2)

Miloš Jocić, Novi Sad

Detinja usta ne lažu. Dok su treneri Crvene zvezde i Olimpijakosa nakon utakmice vrteli opšta mesta o „ispunjenim zadacima“ i „elementima koji su presudili“, (potencijalni) mladi reprezentativci Nemanja Dangubić i Luka Mitrović pružili su najbolje sumiranje Zvezdinog drugog poraza u Evroligi. „Njihova odbrana pokazala je slabosti u našoj igri“, rekao je prvi; „Ugasili su nas“, ubedljivije je dodao potonji.

 Kao i gotovo sve utakmice Crvene zvezde ove sezone (izuzimajući ludu utakmicu sa litvanskim Neptunasom), i najnoviji meč u lepo ukrašenoj Areni imao je utvrđen tok u kojem je trijumfalna ekipa od, otprilike, druge četvrtine nametnula svoju igru i održavala stečenu prednost tokom cele utakmice, da bi tek pri kraju pala u koncentraciji i tako omogućila protivniku lažnu nadu povratka u meč. Sa tom razlikom što je taj trijumfalni tim sada bio Zvezdin protivnik, a ne ona sama. Analize novinara i aftergame konsultanata bile su skoro jednoglasne u zaključivanju da je igračima (beogradskih) crveno-belih glave došla atmosfera; da im je noge, a potom i ruke, odsekla puna Arena, sjajna predstava bojenja tribina u crno-belo-plavo pred početak utakmice, kao i očekivanje da se niz sjajnih pobeda nastavi i protiv ekipe koja je u poslednjih nekoliko godina uspevala, sa jedne strane, da igra uglavnom neubedljivo, ali i sa druge, da osvoji čak dva uzastopna naslova prvaka Evrope. Tu je negde i pouka Zvezdi, a bogami i Realu, Barseloni i (sada već tradicionalno neuspešnom) CSKA – da su u poslednjih nekoliko godina Evroligu osvajali timovi poput Olimpijakosa i Makabija, u svakom smislu podređenih ekipa, ali i ekipa koje su, kako se ispostavilo, suva drenovina koja se na Fajnal forovima ne može iscediti ni uz kakvu nadmoćnu silu.

 Iako se, kao što je rečeno, mislilo da je Zvezdu pobedila atmosfera u Areni, razlog poraza ipak je mnogo pragmatičniji. Olimpijakos je, dakle, tim iz Zvezdinih košmara. Malo preciznije, to je tim iz košmara trenera Radonjića. Ekipa mnogo jača i preciznija u odbrani nego u napadu, kojoj je jedini cilj usporiti igru, i koja uprkos naizgled slabašnom napadu uspeva održati relativno visoke procente šuta za tri poena (što im je spaslo pozadinu u utakmici sa Neptunasom, ali i u Beogradu, gde su prednost povećavali i u život se vraćali upravo trojkama). Naročito oštar trn u tabanu Radonjićeve koncepcije jeste i Olimpijakosova navika „bescentarske“ igre, čime se vrlo umešno može (iako zvuči kontradiktorno) anulirati bilo kakva prednost Zvezde u vidu Bobana Marjanovića. Jer, još od mlađih reprezentativnih kategorija, u kojima je Zvezdin glavni centar bio i juniorski prvak sveta, problem mladom i visokom igraču pravili su po pravilu niski, brzi, lažni centri. Nije, uostalom, slučajno da je na tom Svetskom prvenstvu (2007) MVP bio upravo Milan Mačvan, današnja pokretna četvorka, koji je tada i dalje rado igrao kao lažni teški centar koji se, po potrebi, izvlačio, bežao i širinom igre nadmudrivao svoje suparničke kolege. Marjanović je mnogo puta na svojoj koži osetio to pomeranje napadačke paradigme ka nižim i pokretljivijim „peticama“, a poslednji put bilo je to sinoć u Areni, protiv Danstona, jedva preko dva metra visokog krila, koji je znao kako Marjanovića isterati van reketa u odbrani, a potom i dobro postavljenim kretnjama izbeći u napadu.

(Markus Vilijams izjavio je jednom prilikom da sa Bobijem Marjanovićem ima fantastičnu saradnju. Ta saradnja, zapravo, jeste ona koju imaju kvoterbek i risiver u američkom fudbalu: pas u slobodan prostor, koji okupira izuzetno visok centar, najčešće odmah ispod koša. Kada je Marjanović isteran iz reketa, primoran je na dribling i centarsko zidanje, a tu nastaju problemi. Takve situacije Marjanović rešava, zbog svoje sada ometajuće i usporavajuće visine, uglavnom ishitrenim okretima i trzavim šutevima, što je naročito neprecizno imajući u vidu njegovu naviku da loptu na koš baca bez korišćenja table, ciljajući samo izdajnički obruč.)

 Uz zapažanje da je takav Olimpijakosov stil igre inherentno smrtonosan po timove poput Zvezde, vrlo važne ostaju i dve činjenice. Prva, da je Olimpijakos u Beogradu dočekan kao maltene domaća ekipa, čineći da se atinski gosti, umesto kao u paklu, osećaju mirno kao u svojoj kući (Evangelos Mancaris: „Bilo je kao da igramo kod nas“), čime je grčki tim dobio sigurnost kakvu inače Zvezdini rivali, barem u Beogradu, nemaju. Druga činjenica za pamćenje je i da je Zvezdi na megdan konačno, posle Galatasaraja i Valensije, došla ekipa koja je izvršila detaljan skauting svog rivala. Ekipa trenera Sfairopulisa znala je tačno odakle pretnje dolaze i kako one nastaju. Znajući to, pobeda je, kao što Sun Cu nalaže, bila nadohvat ruke, iako su Grci na noge Zvezdi došli kao ekipa koja se tradicinalno muči u napadu (podsetimo: Olimpijakos je u Evroligi dosad retko postizao više od 70 poena, a pobeđivali su u proseku sa tek pet, šest razlike). Plan bitke bio je jednostavan. Što se tiče napada, valjalo je lažiranim prodorima provocirati Zvezdino skupljanje, čime su se otvarali kako šutevi sa distance i poludistance, tako i prostor za prave prodore. Spanulis, čiju ispodprosečnu partiju Zvezda nažalost nije iskoristila, često je grešio kada je prilikom ovih blickrig-pa-rikverc prodora suviše brzo vraćao loptu unazad, time izgubivši skoro dvocifren broj lopti na utakmici. Drugi grčki plejmejker, Slukas, u toj ulozi se nešto bolje snašao kada je Zvezdinu odbranu probijao, ali pritom zadržavajući loptu, kružeći u prostoru dok nije pronašao rupe u strani pomoći, udvajanju i skupljanju.

 Što se tiče odbrane, Olimpijakosu su, u slučaju Zvezde, bila potrebna samo tri kompleta kanapa i lisica. Za Marjanovića je rečeno. Markus Vilijams, čija se loša igra (svega sedam poena, uz indeks korisnosti -3) opravdavala, poput Zvezdinog poraza uopšte, ezoteričnim razlozima poput „trenutno loše forme“ ili onog „može i on jednom odigrati slabo“, na ovoj utakmici bio je uspešno pročitan, a onda i zavezan. U odbrambenom smislu, trener Sfairopulis je zaključio da je Vilijams odveć vatren igrač koga treba ubaciti u nervozu konstantnim presingom, od čeone linije pa sve do suprotnog dela terena, što su bekovi Olimpijakosa i radili, uspevajući da spretnom Amerikancu čak i oduzmu nekoliko lopti u prenosu. U pogledu igre na drugom kraju terena, Vilijamsu su bile zatvorene linije prodora i jasna vazdušna linija do Marjanovićeve ruke u dnu reketa, što ga je vrlo lako (i vrlo predvidljivo) ubacilo u modus šutanja preko ruke u desetoj sekundi napada, u jalovim namerama da trenutnu bezidejnost u napadu reši instant-herojskim pogocima. Treći komplet bukagija bio je, očekivano, namenjen Jaki Blažiču, no čini se da ga igrači Olimpijakosa nisu uspeli u potpunosti neutralisati. Iako je Blažič dao „svega“ deset poena („svega“ jer je ovo ipak bila utakmica na 120 poena), ratoborni Slovenac je u finišu opet bio fitilj koji je pokrenuo Zvezdu, makar na kratko – onom trojkom, a potom i maestralnim daljinskim polaganjem levom rukom, potvrđujući još jednom da je to igrač koji je (poput brojnih Partizanovih, u skoroj prošlosti) sposoban igrati daleko izvan svojih realnih mogućnosti onda kada je gusto i kada se talasi sa tribina ulivaju u teren.

 Glede ostalih igrača naše ekipe, potvrdilo se još jednom da je, u slučaju da glavni motori Crvene zvezde stanu, nema koga drugog da loži rezervoar. Nemački centar Cirbes trenutno igra isto ili malo gore od prošlogodišnjeg (bledog) Raška Katića, čije je mesto u timu nasledio, što je ipak slabo za igrača deset godina mlađeg od pomenutog veterana. Kalinić, iako odličan čovek zadatka (što je iznova dokazivao u reprezentaciji, kako kod Ivkovića tako i kod Đorđevića) i dalje ne uspeva da iskoči kao neko ko će praviti razliku u napadu pre svega zbog Radonjićeve taktike „sam svoj majstor“, odnosno ofanzivne zamisli u kojoj je pronalaženje najbolje putanje do koša uglavnom ostavljeno na domišljanje samim igračima i njihovom individualnom talentu u igri jedan-na-jedan; Kalinić je radije igrač koji se lepo uglavljuje u kretnje drugih, a ne neko ko je sposoban igrati sam protiv protivnika. Ostali su tu negde, u istim nijansama sivila. Jović i Dženkins, dva igrača koji sa Vilijamsom dele nepotrebno istovetan stil igre, zajedno dele isto bledoliko prisustvo na terenu. Dangubić je skoro potpuno nepotreban ovom timu, dok Mitrović i dalje ne uspeva, jednom konstantnom predstavom u toku jedne utakmice, dokazati da je buduća evropska četvorka-superstar. U jednoj na taj način „ugašenoj“ ekipi, preokret u finišu utakmice bio je opcija, ali ne i izvesna mogućnost. Dovoljno je, recimo, uočiti da je u trenucima kada je rezultat mogao da se prelomi Zvezda i dalje gotovo bezglavo jurišala na koš protivnika, dok je Spanulis (u slaboj napadačkoj, ali izvrsnoj „taktičkoj“ formi) napade svoje ekipe smirivao polaganim prevođenjem lopte, igrajući sa protivničkim plejmejkerima okrenut leđima i guzicom, a ne licem. Na kraju, odraz grupne nesnalažljivosti Crvene zvezde video se i onda kada su se, sa namerom ulaska u penal završnicu, faulovi nesrećno pravili upravo na Spanulisu – a poslati Spanulisa na slobodna bacanja onda kada se utakmica želi uvesti u neizvesnu završnicu ravno je već potpisanoj kapitulaciji.

 No, u jednom vidu, poraz od Olimpijakosa blagotvoran je za Crvenu zvezdu. Kao što su i sami igrači izjavili novinarima, oni sada znaju šta im fali u napadu, i znaju šta je potrebno za pobeđivanje jačih ekipa, naročito u neizvesnijim utakmicama. Problem sa ovom samospoznajom, doduše, leži u tome što Zvezda, naročito Zvezda pod Radonjićem, već dve godine vrlo dobro zna šta joj fali da bi pobeđivala jake ekipe i neizvesne utakmice, ali nikakvi pomaci, osim konstatovanja problema, nisu napravljeni. Crvenoj zvezdi, naime, nije potrebno da igra bolje (kao što je u izjavi napomenuo Blažič), jer ova ekipa trenutno igra najbolje što može, i teško je očekivati da njeni igrači dobijaju velike timove i osvajaju trofeje isključivo na individualni kvalitet. Ova ekipa, dakle, ne treba da igra bolje, već najpre drugačije.

 

Autor je sardnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu