Agora

preveo sa engleskog jezika dr Stefan Pajović

Kako nestaje engleski, tako nestaju i Sjedinjene Države

Mark Bauerlajn

Podrivajući zapadnjački kanon poznih devedesetih godina prošlog veka, akademici-levičari su utrli put sadašnjem Vouk uraganu.

 

Kada sam diplomirao na osnovnim studijama Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu 1988. godine, verovao sam da engleski jezik počiva na vrhu akademske piramide. Odsek se dičio sa skoro 1.700 diplomaca; opšti predmeti koje sam predavao studentima koji nisu sa Anglistike akademske godine nakon što sam predao disertaciju imali su po 400 studenata; a profesori i nenastavno osoblja širom akademske zajednice bili su radi da saznaju šta je to „dekonstrukcija“. Odsek je tražio od svakog studenta anglistike da pohađa dvosemestralni opšti predmet, od Beovulfa do V. H. Odena, u čijem je silabusu stajalo da vam je „sve ovo engleski, čitav dijapazon!“.

Pre toga, u engleskom za jedanaesti razred,[1] isto su nas učili za američku književnost, veličanstveno zaveštanje od Hotorna do Hemingveja, koje je impliciralo da je i sama država veličanstvena. U engleskom jeziku se pronalazio smisao prošlosti. Bez odseka za anglistiku kao predvodnika, univerzitet nije mogao da bude prvoklasna institucija.

Ovakvo stanovište nije bilo vezano samo za kampus. Godinu dana ranije, knjiga uglednog književnog teoretičara sa Univerziteta Virdžinije bila je šest meseci na listi bestselera Njujork Tajmsa – ne Sumrak američkog uma, Alana Bluma, već Kulturološka pismenost E. D. Hirša, u kojoj je čuveni spisak termina iz priloga bio prepun književnih tema. Njujork Tajms je 1986. godine profilisao odsek za engleski jezik na Jejlu i njihovog gurua, Žaka Deridu, što ih je proslavilo i pomalo ocrnilo. Ko je tada uključio televizor, mogao je gledati akademike Stenlija Fiša i Ketrin Stimpson kako se raspravljaju sa Vilijamom F. Baklijem Mlađim i Dinešom D'Souzom oko političke korektnosti, kao što se to dogodilo na forumu koji je moderirao Majkl Kingsli avgusta 1991. godine. Potom, 1984. godine, Nacionalni zadužbina za humanistiku Vilijama Beneta objavila je Ponovno prisvajanje nasleđa: Izveštaj o humanistici u visokom obrazovanju, u kojoj se žali što su se ideologija i teorija raširile naukom o književnošću – ali ova publikacija je samo potvrdila važnost profesora engleskog jezika.

Baš je neobično sa današnje tačke gledišta: konzervativci i liberali se prepiru oko književne tradicije, debatuju da li je Šekspir neophodan i pitaju se da li je Zori Nil Herston mesto uz Foknera. Kada je Džesi Džekson govorio 1987. godine na Stenfordu kao zagrevanje za još jednu kandidaturu za predsednika (njegova Rejnbou koalicija iz 1984. tada je još bila u zamahu), studenti su izmarširali vapeći za neophodnošću opšteg obrazovanja na fakultetu, mahom na književnim predmetima: „Hej hej, ura ura, ne treba nam Zapadna kultura“!

Mi, diplomirani anglisti, voleli smo da slušamo o ovakvim dešavanjima. U to vreme sam bio poslušni liberal koji je ipak voleo Velike knjige[2] i Zapadnu civilizaciju. Nisam želeo da se ti predmeti ukinu, ali puka činjenica da je pažnja javnosti bila usmerena na studije književnosti bila je nagrada sama po sebi. Mi koji smo tek stupali u ovo polje, mogli smo da poverujemo da živimo u centru američke kontroverze. To je bilo nadahnjujuće. Iako nas politika nije previše zanimala, naše arhivske pretrage po biblioteci i iscrpna kritička tumačenja Vlati trave i Magbeta bila su značajna. Ljudi su se zanimali predmetom našeg istraživanja.

Naravno, to nije trajalo dugo, samo par godina, dok su trajali takozvani „Ratovi kanona“ koji su oslikavali kontroverzu oko toga ko treba, a ko ne treba da bude uvršten u standardni zapadni književni kanon. Sve se to svršilo do sredine devedesetih, kada su „Ratovi kultura“ prerasli u homoseksualce-u-vojsci i „Ugovor sa Amerikom“, praćeni Bilom i Monikom. Engleski je takođe počeo da uzmiče. Godinu dana nakon Džeksonovog govora, akademici sa Stenforda ukinuli su obavezan predmet „Zapadna kultura“.

Književni odseci su izgubili svoj udeo na tržištu; broj diploma sa osnovnih studija vrteo se oko 50.000 u vreme kada je vrtoglavo rastao broj svršenih studenata: od 1,16 miliona 1995. godine, do 2,01 milion 2018/2019. Zapravo, poslednjih par godina, Engleski je pao na oko 40.000 diploma godišnje, dok se udeo anglista smanjio sa 4,3% 1995. godine, na 3,7% 2004. godine, sve do mršavih 1,9% 2018/2019. I književnost je izgubila na uticaju unutar samih odseka. Profesori su radije govorili o studijama kulture, kvir teoriji i postkolonijalizmu, nego o Hamletu ili Emi Bovari.

Do 1998. godine, kada sam postao redovni profesor na Univerzitetu Emori, konzervativne odbrane zapadne civilizacije i Velikog američkog romana nije više bilo u fakultetskoj zbornici. Samo godinu dana ranije, knjiga profesora Džona Elisa sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu nosila je jednostavan i sadržajan naslov: Izgubljena književnost: Društvena agenda i korumpiranost humanistike.

Teorije koje su preovlađivale devedesetih odbacile su književni jezik radi živopisnih tema seksualnosti, politike i rase. Svako se zalagao za različitost, dodajući teoriju roda, medijske studije i druga atipična naučna polja svojim profesionalnim profilima ili su se barem tako izjašnjavali u prelomnim trenucima, na primer, tokom glasanja odseka u vezi sa uslovima na anglističkim predmetima. Dok su konzervativni kritičari Rodžer Kimbal, D'Souza, Benet i dr. pisali knjige od koje se svaka prodavala više nego stotinu akademskih tomova zajedno, profesori su netremice i predano radili na svom projektu razgrađivanja. Ideja jezgrovite zapadne ili američke književne tradicije nije bila na tapetu.

Mnogo godina kasnije – pošto sam radio van kampusa u Nacionalnoj zadužbini za umetnost i nakon toga, u časopisu Prve stvari (dok sam još predavao na Emoriju) – verovao sam da je opadanje studija književnosti sveakademski proces. Jezik teorije je bio previše zakukoljen osim za stručnjake i previše akademika su delovali kao nesnađene šeprtlje van svoje profesionalne oblasti. Ko bi drugi osim ekscentričnih doktora nauka slušao Džudit Batler kako govori o rodu i seksu u svojoj bujnoj prozi? Zašto bi iko drugi shvatao ozbiljno profesora engleskog koji deklamuje „istine“ imperijalizma i hladnoratovske politike? Šta profesori engleskog jezika znaju o ovim pitanjima?

I drugi su tako mislili. Kada sam počeo da se krećem u konzervativnim krugovima ranih dvehiljaditih, često sam mogao čuti da postoji utešna strana politizacije humanističkih nauka. Hvala Bogu pa su marksisti i zagovornici multikulturalizma bivakovali na književnim odsecima, tako se govorilo. Barem na njih niko neće obraćati pažnju. Pad broja upisanih tumačen je kao dobrodošao; znak da razumni studenti s pravom zaobilaze radikalnu profesuru. Nastanjeni u sve manje popularnim kulama od slonovače, ovi profesori neće biti toliko štetni. Njihovo brbljanje o kapitalizmu, patrijarhatu i beloj rasi privući će manje publike, dok će ljudi koju se stvarno razumeju u ta pitanja (ekonomisti, društvenjaci i biolozi), odmah prepoznati da je to brbljanje.

Pogrešili smo; sada to shvatam. Da, profesori književnosti ostavili su književnost i uronili u društveno-političke teme za koje nisu bili školovani da ih razumeju, ali izigravanje eksperata za rasu, rod i politiku nije bio cilj. Pozitivan napor društveno-političke analize nije bio pravi cilj, niti je to bilo osnaživanje anglistike. Pravi cilj je već ostvaren i stoji nam pred očima: urušavanje književne tradicije, književnog kanona Zapada i američkog književnog kanona. I pored toga, politički umereni i slobodoumni liberali na fakultetu (bio sam jedan od njih) nisu hteli to da priznaju. Naše agresivnije kolege koje su htele da proguraju „različitost“ samo su htele raznolik silabus, kako su tvrdili, i mi smo im poverovali, jer da nismo tako postupili, pripisali bismo im niže, destruktivne pobude, što ne bi bilo kolegijalno. To ne bi bilo liberalno.

Nakon što su se zagovornici multikulturalizma otarasili starog kanona, njihovo obećanje bogatijeg i potpunijeg multikulturalnog plana rada se nikada nije materijalizovalo. Pošto je Stenford ukinuo predmet „Zapadna kultura“, našli su mu zamenu koja promoviše različitost, očekujući od svih profesora koji su se odrekli starog predmeta da predaju novi. E pa, oni nisu hteli da se pojave. Stenford je imao poteškoća da natera profesore da uđu u takve učionice. Ovakav ishod samo je potvrdio njihovo stanovište. Nisu želeli taj novi i unapređeni humanistički nastavni plan i program koji dodaje Toni Morison Šekspiru, koji dodaje žene i majke kraljevima i generalima na predmetima istoristike. Ne, revolucionari su jedino želeli da se ratosiljaju Zapadnog/američkog nasleđa. Nije im bio cilj da dele prostor sa tradicionalistima, bez učtivog: „Možemo li svi da se slažemo?“. Tradicija je morala da nestane i tačka. „Različitost“ je bila smicalica i taktika, korak ka bacanju ljage na staro.

Upalilo je. Kada pogledamo anglističke odseke danas, ne vidimo organizovan, kumulativni kontinuitet nastave koji garantuje da će studenti naučiti podvrste ženske književnosti, afro-američke književnosti i mitove američkih domorodaca, uz klasičnu američku književnost. Umesto toga, imamo bućkuriš predmeta koji zalaze u politiku identiteta, medije i različite ideološke kritičke teorije, tako da im pojedini romani i pesme služe kao pokriće. Ni doslednosti, ni koherentnosti, osim oštrog protivljenja svemu što podseća na ponovno uspostavljanje starog.

Ovo je jedan od većih uspeha levice. Razmotrimo reakciju na par najvećih govora jednog američkog političara u novijoj istoriji. U Varšavi, 6. jula 2017. godine, predsednik Tramp je izneo viziju prošlosti Zapada koja seže do „Ratova kanona“ osamdesetih godina prošlog veka. Citirao je Kopernika, Šopena, papu Jovana Pavla II i poljske prvake u nauci, muzici i religiji. Govorio je o „nacionalnim ličnostima“ i „htenju da branimo svoju civilizaciju“ i potrebi za Bogom. „Ispisujemo simfonije,“ kazao je. „Slavimo naše drevne junake, prihvatamo naše vanvremenske tradicije i običaje“. Pod „našim“, mislio je na Evropu i Ameriku, na Zapad i naposletku je ukliknuo: „I naša civilizacija će trijumfovati“.

Tri godine kasnije, 4. jula, održao je prigodan govor na Maunt Rašmoru gde je objavio da „1776. godina predstavlja vrhunac hiljada godina zapadne civilizacije“. Produžio je sa hvalom za četiri lika Vašingtona, Džefersona, Linkolna i Tedija Ruzvelta, koji su „pravi primer bezmernog poverenja u naš nacionalni identitet i kulturu“. Usledila je pohvala Bafalo Bilu, Divljem Bilu Henkoku i braći Rajt, kao i Džesiju Ovensu i Džordžu Patonu, Voltu Vitmanu i Marku Tvenu, Irvingu Berlinu i Eli Ficdžerald, Bobu Houpu i Elvisu Prisliju i između ostalih – kanonu američkog izražavanja i poduzeća, fenomenalnom nasleđu američke izvrsnosti.

A kako su mediji reagovali na ova prisećanja? Članak u Foren Polisiju naslovljen je „Trampov govor na Maunt Rašmoru je na ivici fašizma“. Njujork Tajms je nazvao govor „huškanjem na kulturološki rat“, „mračnim govorom koji poziva na podele“, dok ga je Asošijejted Pres optužio za „propagiranje rasnih podela“, a za Voks, govor je „ulivao strah“.

Reakcije na varšavski govor su bile istovetne. Piter Bajnart je u Atlantiku taj govor označio kao „rasnu i versku paranoju“, dok ga je Gardijan proglasio za „mračni nativizam“, Voks za „manifest krajnje desnice“, a Slejt za „retoriku belačkih nacionalista“. Vašington Post je govor nazvao „pištaljkom za pse belačkih nacionalista“, a Vilidž Vojs je rekao da zvuči kao nešto što se moglo čuti u „berlinskoj pivnici tridesetih godina“.

Istini za volju, oba govora su imala one koji su ih branili, u Nešenel Rivjuu i drugde, mada kako čovek može odgovoriti na histerično kategorisanje Trampovih reči kao začetka fašizma? Sećam se da sam gledao Si-En-En odmah nakon događaja u Varšavi i čuo kako jedna gošća opušteno kaže za govor da je nedvosmisleni primer belačke supremacije, kao da je to očigledna činjenica, neosporna. U njenom svetu, ovo je bila usvojena mudrost: Zapadna civilizacija je izjednačena sa belačkom supremacijom, jasno i bez izuzetka.

Paušalno izreći tako tešku optužbu na nacionalnoj televiziji koja se emituje na aerodromima širom zemlje samo pokazuje da „Ratovi kanona“ iz kasnih osamdesetih nisu bili puko akademsko prepucavanje. U to vreme, jedino mesto gde se takvo radikalno izjednačavanje moglo čuti bilo je unutar svega nekoliko tvrdokornih levičarskih organizacija ili u opskurnim univerzitetskim kuloarima, ali svakako ne u mejnstrim medijima.

Ono što je nekada bila osobena i žučna akademska optužba, danas je ustaljeno liberalno mišljenje. Slogan „Neka Amerika ponovo bude velika“[Make America Great Again], 1984. godine ne bi uvredio nikoga na javnoj sceni. Bio bi samo odjek drugog slogana iz tog vremena: „Jutro u Americi“[3]. S druge strane, 2016. godine, MAGA je evocirala kod akademika, intelektualaca i novinara slike Nirnberga – ili su se barem pravili da je tako – i njihovo pretvaranje donosilo im je pažnju i profesionalno napredovanje.

Ne bi bilo tako da univerziteti nisu utrli put ka tome.Moramo prepoznati i priznatisve posledice pada američkog književnog kanona. Da bismo označilipolitiku „Amerika na prvom mestu“ kao ustanak krajnje desnice prvo moramo da raspršimo drugu Ameriku, onu koja postoji kod Emersona, Hotorna, Melvila, Toroa, Daglasa, Vitmana, Dikinson, Tvena, Vartona itd. Stari silabus je svedočio da Amerika ima kontinuitet „američkosti“, izvanredno nasleđe s kojim treba da se poisvetimo i da ga upijemo. Usvajanjem tog nasleđa, zemlja je bila ujedinjena, njena prošlost postojana i koherentna – bila je dobra. Književni kanon joj je bio pokriće. Koliko god zazirala od Engleskog za jedanaesti razred, omladina je razumela svoju zemlju kroz Hestera Prina i Haka Fina i Getsbija, Rip van Vinkla i Džoudsove. Ovi književni likovi obrazovali su ono što je svakom narodu potrebno: književni opus sa nacionalnim prizvukom. Kada se narodu to oduzme, sakrije nasleđe od novih generacija, pojam nacije se slabije obrazuje u srcima i umovima. To za posledicu ima slabiju sklonost kod mladih Amerikanaca da brane svoju zemlju.

Ovo je bio strašan poraz konzervatizma i ključna pobeda levice. Reakcija na Donalda Trampa ukazuje na značaj akademskih okršaja iz prethodnih decenija za suprotnu stranu. Dok se desnica fokusirala na zakonodavstvo i ekonomiju, strateška vizija levice gađala je kulturološke temelje, igravši na duge staze što je ishodilo Vouk uraganom koji sada besni kroz institucije od Berklija do Vol Strita, En-Ef-Ela, Mornarice i Vojske Spasa. Da, može se povući crta od Hermana Melvila i Roberta Frosta do ojačane granice i Prvog amandmana. Građani koji ne znaju ništa o najvećim govornicima američkog jezika nemaju duboko poimanje same Amerike. Pojedinac ne može biti odan bezobličnoj prošlosti.

 

[1] Srpski ekvivalent ovom američkom razredu bio bi treći razred srednje škole. (prim. prev.)

[2] Velike knjige Zapadnog sveta predstavljaju sabrane književne klasike u 54 toma koje je izdala „Enciklopedija Britanika“ u SAD-u 1952. godine. (prim. prev.)

[3] Kolokvijalni naziv televizijske reklame „Ponosniji, jači, bolji“, emitovane u sklopu predsedničke kampanje republikanskog kandidata Ronalda Regana. (prim. prev.)

 

Tekst prvobitno objavljen u časopisu Chronicles. Originalni članak dostupan na: https://chroniclesmagazine.org/society-culture/as-english-goes-so-goes-the-u-s/