Agora

Balkan 1914-1918: Đavolji kotao

Povlačenje preko Albanije

Andre Dikas

Staza kojom se kreću mnoge izbeglice, krivudavo se penje između belih jela. Presamićena, jedna žena ispred mene nosi na leđima kolveku, koju zaštićuje jedan pokrivač. U više mahova, ona se zaustavlja nekoliko trenutaka, zatim ponova odlazi... Najzad, očajna, seda u sneg. Više je nisam video...

Na vrhu klanca, dve engleske bolničarke, mrtvde od zime i gladi [...]

Jedan vojnik u ritama, sa jednom nogom zavujenom u crvene krpe, sa drugom koju pokriva veliki komad leda, spušta se pod jedno drvo i nestaje u rupi, koju sam kopa [...]

Ljudi koji su zastali da bi odahnuli i koji su izgubili svoje drugove, viču, lupaju svojim nogama o zemlju, kao da su poludeli. Bez hrane, bez pokrivala, koliko će njih ostati na putu? Na svakoj teškoj okuci, pod snežnim nanosima naziru se samo kosturi konja. Poštapajući se, koračamo bez odmora da ne bismo zadremali i da se ne bismo ukočili [...]

Šta je, međutim bilo sa kraljem Petrom i njegovom vojskom? Prvo, on je nekako pokušao da se bori na Kosovu polju... Ako je verovati listu Fosova gazeta, on je svojim trupama uputio ovu dnevnu zapovest: Starost mi je istrgla mač iz ruku. Ja, koji sam vaš kralj, ja nemam više snage da se stavim na čelo mojih vojnika, da ih predvodim u ovom ratu, koji nam je nametnut. Ali ja ostajem sa vama i blagosiljam vas. Ja vas podsećam na moju zakletvu: umro bih u isto vreme, kad bi otadžbina bila poražena.

Drugi su ga videli kako se teško kreće, duž borbene linije, pod kuršumima, da bi se zatim onesvestio.

Pošto, 19. novembra, jedan protivnapad kod Kačanika nije uspeo, veza sa Francuzima postala je nemoguća (Jedino je pukovnik Vasić mogao da se povuče ka Bitolju i da stigne u Solun).

Čas na jednoj kari, kojom su se vukli volovi, čas na jednim starim kolima sa arnjevima, i najzad peške, po snegu, zaustavljajući se svakih dve do tri stotine metara, oslanjajući se na svog ađutanta i nekoliko mladih vojnika, pitomac pariske vojne akademije Sen-Sir u Burbakijevoj armiji uspeo je da savlada prokletu planinu. Ceo život ovog vlada kao da je prošao okružen velikim nesrećama, usred zime! [...]

Da bi se zaštitio od hladnoće, bolesni vojvoda Putnik dao je da se napravi jedna nosiljka, koja bi veoma iznenadila markiza od Rambujea: jedna vrsta crne stolice, jedan uspravni mrtvački kovčeg, sa dve male badže u visini očiju, i dve motke, koje su počivale na ramenima vojnika. Novembra 25. stari starešina krenuo je putem Skadra, preko belog Drima i Vezirovog mosta, i izgubio svaku vezu sa svojim trupama.

Živahniji, predsednik Vlade Pašić, imao je snage da uzjaši jednu mazgu [...]

Prema jednom očevicu, poslednji koji su upravljali povlačenjem bili su general Stepanović, Mišić i Jurišić. Sakupljeni slučajno u Peći, većali su 29. i 30. novembra. Pošto su iz jednog telegrama sa Cetinja doznali da su su se nemačke trupe, osim triju divizija, ponovo ukrcale za Francusku i Rusiju, Vojvoda Mišić je bio mišljenja da se napadnu Austrijanci, koji su neodlučno koristili svoju nadmoćnost i koji su se , odaljeni od svojih baza, zaglibili u blato i sneg. Da bi se uspelo, njegov plan iziskivao je minimum odmora i snabdevanja, od Francuza, manje udaljenih, od Italijana više preplašenih da se tuku. Izveštaji o stanju u velikim jedinicama, naročito u Šumadijskoj bili su takvi da je vojvoda Stepa potvrdio naredbu o povlačenju.

Trebalo je spaliti hiljade kola, gomile zaliha, baciti u vazduh većinu topova, zajedno s njihovom municijom. Da bi podigle moral vojnika i zavarale Albance, vojne muzike svirale su na licu mesta, ali prštanje paljevina i prasak eksplozija nadmašivale su ratne pripeve.

Vojvodi Stepi, pobedniku sa Jedrena, uspelo je da spase dvadesetak topova. Uprkos hladnoći i ledu, artiljerci su uspeli da na rukama izvuku do vrha klanaca to dobro oruđe fabrike Krezo, to veliko komađe čelika, sa kojim su tako često pobeđivali, radije nego da ga unište.

Nije bilo dovoljno preći planine i stići do morske obale. Tamo je trebalo živeti [...]

Trebalo je da čovek sam preživi te časove da bi shvatio neizmerno veliku nesreću srpskog naroda.

 

Prevod Vojislava M. Radovanovića

Originalni naslov knjige: André Ducasse (1964). Balkans 14/18 ou le chaudron du diable. Paris: Robert LAffont, 123-130.