Agora
Humanizam u 21. veku
Rđava nauka
LLewllyn Hinkes-Jones
U centru pristupa medicinskoj nauci (vođenog profitom) u sistemu zdravstvene zaštite u SAD-u nalazi se gruba istina da samo novac može produžiti životni vek. Uzmimo za primer gene koji se nazivaju „supresorima tumora“. Zbog njihove sposobnosti da regulišu rast stanica, ti geni predstavljaju najvažnije područje istraživanja za prevenciju raka. Pozitivan rezultat testa za mutacije supresivnih gena kao što su BRCA1 ili BRCA2 vodeći je indikator visokog rizika za dobijanje raka dojke ili jajnika.
Monopol na ljudske gene
Uprkos potencijalnoj važnosti tog otkrića u cilju spasavanja ljudskih života, cena testiranja na gene BRCA1 ili BRCA2 je izuzetno visoka. Iznos od četiri hiljade dolara po testu četiri je puta skuplji od kompletnog genetskog sekvenciranja. Jedini razlog zbog kojeg je cena tog testiranja, koji može nekome spasti život, tako visoka su postupci jedne kompanije, Myriad Genetics. Iako je Vrhovni sud SAD-a doneo odluku da Myriad nema prava na gene BRCA1 i BRCA2, zaključivši kako ljudske gene niko ne može patentirati, Myriad i dalje pokušava da uspostavi monopol na testiranje podložnosti raka dojke.
Još više šokira činjenica da je dobar deo troškova za razvoj testova za BRCA1 i BRCA2 već plaćen javnim sredstvima. Istraživanje za identifikaciju tih gena kao ključnog okidača za rak, javno je finansirao Medicinski fakultet Juta.Myriad Genetics je jednostavno start-up koji su osnovali istraživači na tom univerzitetu kako bi stekli vlasništvo nad patentom nakon testiranja.
Prethodno su izumi javnih univerziteta mogli biti ustupljeni privatnom sektoru isključivo kroz neekskluzivne licence. Privatna lica su mogla razviti nove lekove zasnovane na inovativnom otkriću javnog univerziteta, ali je to isto mogla uraditi bilo koja druga kompanija. Zagovornici zakona Bayh-Dole o patentima i trade mark-ovima koji je donet 1980. godine iznosili su argument da se time u suštini obeshrabruju inovacije. Ako jedna kompanija nema ekskluzivno pravo na izum, tada se slabo može profitirati od njegovog daljnjeg razvoja. Zašto da se mučimo sa inovativnošću ako konkurencija može napraviti istu stvar i UGRABITI njihovu profitnu maržu? Izumi bi u tom slučaju ostali da čame na prašnjavim policama.
Ali ono što bi moglo izgledati kao opskuran deo pravnih sitnih slova povezanih sa intelektualnim vlasništvom u stvari je poprište raspada univerzitetskog istraživačkog sistema. Restrikcija javne licence štitila je akademsko istraživanje od pada u zlatnu groznicu intelektualnog vlasništva. Ukidanje restrikcija sunovratilo je dotok kapitala iz privatne sfere koja je grozničavo nastojala da se domogne monopola na najdalekosežnije naučne napore. Privatne osobe sada pomažu u finansiranju akademskih institucija u zamenu za prvenstvo u procesu „prenosa tehnologija“- ekskluzivnog licenciranja javno finansiranih istraživanja privatnoj industriji. Veliki farmaceutski konglomerati kao što su Merck ili GlaxoSmithKline daju finansijsku podlogu za partnerstva između privatnih i državnih univerziteta na projektima za istraživanje trenutnoo neizlečivih bolesti, s jasnom pretpostavkom da će te kompanije „pokupiti kajmak“ tako što će dobiti ekskluzivne licence na sva otkrića koja budu proizišla iz tog istraživačkog projekta. Ta otkrića, bila ona povezana sa izvornim ciljem projekta ili ne, potom se pretvaraju u preskupe, brendirane lekove.
Ne samo da patenti nameću više cene za potrošače, već navaljuju na pleća istraživačke zajednice veće troškove za intelektualno vlasništvo koji su potrebni za rad na budućem istraživanju. Istraživačke laboratorije moraju da plate hiljade dolara za procese potrebne za unapređenje trenutnih dostignuća što uvećava troškove za bočna istraživanja. (...)
Piramidalna shema
Iako se čini da veći priliv investicija u javno obrazovanje i ubrzavanje razvoja novih tehnologija stvaraju jvno dobro, uticaj kapitala iz privatne sfere nagriza javne univerzitete. U kombinaciji sa sa velikim padom državnog finansiranja obrazovanja Bayh-Dole zakon je pomogao u procesu privatizacije javnog univerzitetskog sistema. Bez tih javnih sredstava univerziteti su više nego ikada zavisni od privatnih investicija kroz grantove i donacije. A novac sa sobom donosi zarazni uticaj kapitala u akademskoj sferi.
Ceh tuče za novac i slavu plaćaju studenti. U poslednjih trideset godina, školarine su se povećale šest puta. Sve manje i manje je prilika za postdiplomske studije, čak i u oblastima akademskih istraživanja u koja se mnogo ulaže. Priliv privatnog novca u istraživački sistem nije doprineo povećanju broja radnih mesta u visokoškolskom sistemu. Umesto da zaposle za stalno više naučnika, u pola cene se angažuju potplaćeni postdiplomci da proizvode privlačna istraživanja koja mogu privući pažnju davaoca grantova. Ti studenti zatim steknu diplome u naučnom polju preplavljenom doktorandima koji se direktno takmiče za sve manji broj dostupnih istraživačkih radnih mesta. Rezultat svega toga- krajnje kompetetivno tržište rada na kojem previše ljudi konkuriše za premalo radnih mesta.
U celokupnom univerziteskom sistemu konstantni pritisak da se seku troškovi podrazumeva zamenu redovnih predavača spoljnim saradnicima s niskom naknadom i bez sigurnosti zaposlenja, dok u isto vreme rastu plate administrativnog osoblja i vodećih ljudi na fakultetima. Profesorka ekonomije Pola Stiven sa Državnog univerziteta Džordžija opisuje to kao akademsku piramidalnu strukturu: disproporcija između potplaćenih postdoktoranada i spoljnih saradnika sa minimalnim šansama za akademsku karijeru i opadajući broj redovnih, dobro plaćenih, uglednih naučnika liči na sportsko takmičenje čiji je cilj naučno otkriće. Vlada atmosfera straha od konkurencije što se konačno odražava i na samu nauku. Sve više radova naučnika-zvezda koji nude potpuno nove uvide mora biti objavljeno u prominentnim časopisima da bi se privukla pažnja i grantovi potrebni za održavanje privida i plaćanje električne energije u laboratoriji. Kao što Stiven kaže: „Što veće-to bolje; više finansijskih sredstava, više radova, više citata, više naučnika- nije važno hoće li na tržištu rada biti mesta za njih“.
Lagati ili ne objaviti
Krajnji rezultat svega toga je ne samo da akademski radnici treba da objavljuju ili da se nose sa svog radnog mesta, nego treba da objavljuju do sada neviđene, provokativne uvide u naše razumevanje sveta(što pretpostavlja daljnje propitivanje u visoko cenjenim časopisima) ili- da se nose. Kako je rekao Stiven Kvejk, profesor bioinženjerstva na Stanfordu- „finansiranje ili glad“. U takvoj matrici postaje zahvalno falsifikovati nalaze, ići prečicama ili tražiti iglu u plastu podataka. Raditi sve kako bi se proizvelo što više radova ili dobilo što više grantova. Došlo je do toga da se među akademski svetom može čuti da „ništa ne košta ako se napravi koja greška, trošak je ako se ništa ne objavljuje“. U meta-analizi objavljenog istraživačkog rada za Public Library of Science Džon P.A. Joanidis okrivljuje upravo finansijsku strukturu istraživanja, primećujući da „što su veći finansijski i drugi interesi i predrasude u istraživačkom polju- to je manje verovatno da će nalazi biti istiniti“:
Privatizacija akademskog istraživanja ne samo da koči naučni proces već podrazumeva da se direktna korupcija (pri čemu privatna industrija plaća naučnike da obmanjuju javnost o toksinima u hrani ili zagađenju vazduha) može nesmetano odvijati. Istraživači koji očajnički traže izvore finansiranja kako bi zadržali svoje pozicije i nastavili sa radom, privlačniji su za izvore finansiranja onih industrija koje pokušavaju iskriviti nauku prema svojim potrebama. Na taj se način samo ohrabruju perverzne subvencije slobodnog tržišta u iskorištavanju prednosti onoga što su nekad u potpunosti bile javne institucije. Ako industrija koja želi da se obogati na kancerogenim hemikalijama finansira istraživanje koje umanjuje ili negira njihove zdravstvene rizike- tada više nauka ne radi u javnom interesu. Na kraju se sve svodi na privlačenje pažnje i novca pod maskom naučnog istraživanja, a ne na nauku po sebi.
Neoliberalni pristup akademskom istraživanju pre svega predstavlja povratak na privatno finansirane korene univerzitetskog sistema pre pojave redovnih zvanja, kada je visoko školstvo bilo jednostavno laboratorija i propagandni ogranak privatne industrije, a nikako institucija znanja koja nastoji da unapredi nauku u javnom interesu. Tada su profesori radili u ime donatora fakulteta i njegove uprave. Lako su mogli biti otpušteni zbog otvorenih kritika ili objavljivanja istraživanja koja bi mogla narušiti interese fakulteta ili donatora. Podrška radničkim pravima, zagovaranje socijalističkih politika, verovanje u evoluciju, istupanje protiv ropstva ili informisanje javnosti o toksičnim posledicama pare koja nastaje pri obradi bakra, moglo je dovesti do otkaza bez otkaznog roka.
S mogućnošću stalnog zaposlenja i javnim finansiranjem, istraživači su mogli slobodno govoriti i usredsrediti se na teme koje nisu bile kratkoročno zanimljive, usmerene na potrošnju ili stvaranje profita. Bio je to napredak u nauci koji nije imao neposredan potencijal za stvaranje profita, i samim tim mogao se dalje razvijati bez stalne potrebe da se objavljuje ili da se nosi sa univerziteta. U posleratnom periodu vladina ulaganja u akademsku sferu i istraživanje dovela su do mnogih inovativnih otkrića u nauci koja danas uzimamo zdravo za gotovo. Ono što su mnogi pripisali napretku u digitalnoj revoluciji, od interneta i GPS-a do sekvenciranja DNA, jednom su bili veliki i opsežni, javno finansirani projekti koji su se razvijali u univerziteskim kampusima, decenijama pre nego što je osmišljen Bayh-Dole i slični zakoni. Izumi nastali u to vreme nipošto ne čame na prašnjavim policama.
Autor je novinar i pisac iz Vašingtona
Prevod: Bojan Tomić
Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
