Agora

Pod kontrolom vlade iz senke

Majk Lofgren, intervju,

Kontrolisani od strane vlade iz senke: Majk Lofgren razotkriva kako se vodeći američki zvaničnici nalaze pod vlašću paralelne države[1] „Korumpirana mreža sačinjena od bogate elite otela je našu vladu“, rekao je za Salon bivši član Republikanske stranke (GOP) i bestseler autor.[2]

Jedna od preovladavajućih tema izborne kampanje 2016. godine – i ujedno ista ona koje će neverovatno izgubiti značaj čim preliminarni izbori ustupe mesto opštim izborima – odnosi se na ogorčenje američkog naroda političkim sistemom kojem pripisuju korumpiranost, samosvrhovitost u birokratskom smislu, neiskrenost i neupućivanje na realno, istinito stanje. Ne radi se o nekom posebnom partijskom ili ideološkom osećanju; ono se, naime, može naći među pristalicama Bernija Sandersa podjednako lako kao i među pobornicima Donalda Trampa. Čak i oni koji podržavaju paragone statusa quo, poput Hilari Klinton ili Džeba Buša, iskazuju iste prigovore. Stanje koje je po svoj prilici danas na snazi u američkoj politici veoma je, u pogledu ovih pitanja, blisko poziciji konsenzusa.

Uprkos ovakvim rasprostranjenim saglasjima o tome da nešto ozbiljno ne štima sa demokratijom u SAD-u, mnogo je teže sporazumeti se oko toga šta to što ne štima zaista jeste i, još važnije, kako da se to nešto popravi. Odgovore koje Berni Sanders nudi, na primer, nisu u potpunosti identični onima koje nudi Donald Tramp. Da li se problem ogleda u prevelikom prisustvu Vlade? Nedovoljnom prisustvu Vlade? U preteranoj imigraciji? Nedovoljnoj imigraciji? Suvišnom oporezivanju i kontrolisanju? Nedovoljnom oporezivanju i kontrolisanju? 

Nedostatak sistematične analize problema je jednim delom uzrok tome što su naši odgovori toliko difuzni i neadekvatni. Sa druge strane, to je samo jedan od razloga zbog kojih je Paralelna država: pad Ustava i uspon vlade u senci, nova knjiga Majka Lofgrena, dugogodišnjeg,sad već bivšeg člana Republikanske stranke (GOP) i bestseler autora, toliko dragocena. Lofgren daje ime i oblik problemu koji je često bio samo maglovito definisan; premda njegovi zaključci nisu naročito ohrabrujući, teško se možemo odupreti logici i sofisticiranosti njegovih argumenata.

Salon je nedavno obavio telefonski intervju sa Lofgrenom o njegovoj knjizi, paralelnoj državi i njegovom tumačenju trenutnog žalosnog stanja američke Vlade i politike. Naš razgovor, koji se podjednako dotakao veze predsednika Obame i paralelne države, redigovan je zbog dužinei radi jasnoće.

Kako bi trebalo da mislimo o paralelnoj državi? Da li je to zavera elite? Labavo definisana socijalna grupa? Mreža specifičnih institucija? Kakvu bi predstavu o njoj valjalo stvoriti?

Najpre, ne može biti reči ni o kakvoj zaveri. To je nešto što se odvija u sred bela dana. To nije zaverenička ujdurma. Radi se samo o ljudima koji su napredovali do određenih pozicija; u njihovom je najboljem interesu da deluju na ovaj način. Uzimajući u obzir da bi narod radije voleo da zna šta radi Kim Kardašijan, nego da bude upućen u konstitutivne elemente budžeta ili radnje koje Vlada preduzima u Maliju, Sudanu i drugim nepoznatim mestima, na kraju se dobija ovakva situacija: otuđena birokratija, koja služi sama sebi, koja se prosto razvila do mogućnosti da čini ono što čini sada. A to je da održava i unapređuje sopstvenu moć.

Kada smatrate da je američka paralelna država nastala?

Nastala je verovatno tokom Drugog svetskog rata, kada smo razvijali projekat Menhetn, veliki skriveni projekat koji je zahtevao da desetine hiljada ljudi rade u apsolutnoj tajnosti – mi smo, zapravo, izgradili ogromne gradove (za radnike projekta, prim. Salon) i niko nije znao da oni uopšte postoje. Takođe su značajne takozvane Ultra i Medžik tajne operacije dešifrovanja poruka iz nemačkih i japanskih izvora; ove su operacije zahtevale da enorman broj ljudi obavlja strogo poverljiv posao o kojem nikome neće govoriti decenijama. Tako je Drugi svetski rat stvorio ovakvu infrastrukturu paralelne države koja će se uvećavati i konsolidovati tokom Hladnog rata.

Koje su ključne institucije, igrači unutar paralelne države?

Ključne institucije su upravo one za koje bi ljudi pomislili da jesu: vojno-industrijski kompleks, Pentagon i svi njegovi ugovorni partneri (ali sada takođe i čitav aparat državne bezbednosti SAD), Ministarstvo finansija, Ministarstvo pravde, određeni sudovi, poput onog u južnog okrugu Menhetna i istočnom okrugu Virdžinije, kontraobaveštajna služba. Postoji i neka vrsta krnjeg Kongresa koji se sastoji od izvesnog broja ljudi na vodećim pozicijama u odborima za odbranu i obaveštajne aktivnosti – to su ljudi koji znaju šta se događa. Preostali deo Kongresa nema predstavu o tome ili naprosto ne mari; suviše su zauzeti borbom za naredne izbore.

To je, dakle, stanje sagledano sa stanovišta Vlade. Šta se dešava u privatnom sektoru?

Postoji Vol Strit. Mnogi od ovih ljudi – bilo da se radi o Dejvidu Petreusu, ili o nekome kao što je Bil Dejli, Obamin bivši šef osoblja, ili o Henriju Polsonu, koji je od pozicije predsednika i generalnog direktora Goldman Saksa dospeo na mesto ministra finansija i spasio Vol Strit 2008. godine, ili, najzad, o pojedincima koje je Obama izabrao za ministre finansija poput Tima Gajtnera – svi oni poseduju veze sa Vol Stritom. Treća bitna stavka trenutno je Silicijumska dolina.

Zar? Zašto Silicijumska dolina sada ima toliko važnu ulogu?

Zato što ona proizvodi toliko novca da uspeva da parira i ponekad nadmaši Vol Strit. Čelnici Gugla ili Epla stvaraju više novca nego momci koji vedre i oblače Vol Stritom. Oni generišu više novca od samog Džejmija Dimona. Tako nastaje novi izvor gotovine zahvaljujući kojem funkcioniše paralelna država.

Silicijumska dolina obezbeđuje mnogo novca, ali takođe ima pristup nepojmljivo velikoj količini podataka. Šta mislite da je za paralelnu državu vrednije – novac ili informacija?

Mislim da se to dvoje ne mogu odvojiti. Silan se novac sliva, u smislu lobiranja, u Silicijumsku dolinu kako bi ona dobila ono što želi u kontekstu intelektualne svojine i tako dalje... Istovremeno insajderi Državne bezbednosne agencije (NSA) su mi rekli da oni čak ne bi bili u stanju ni da posluju bez saradnje sa Silicijumskom dolinom budući da komunikacijska kičma, koju je upravo ona osnovala i kojom rukovodi, obezbeđuje veliku količinu informacija korisnih za Državnu bezbednosnu agenciju i druge obaveštajne službe. One sve to ne mogu same; potrebna im je, bilo voljna bilo nevoljna, kooperativnost Silicijumske doline.

Ali, kada je Snouden uputio prvi udarac, priličan deo elite Silicijumske doline implicirao je da oni nisu dobrovoljno i znajući radili sa Vladom, zar ne?

Javila se tu određena suma prevara nakon razotkrivanja koje je preduzeo Edvard Snouden. Oni su tvrdili da ih je Državna bezbednosna agencija naterala da učine sve te stvari, ali nije bilo tako. Jer, Državna bezbednosna agencija, Centralna obaveštajna agencija (CIA) i ostale obaveštajne službe su takođe bile umešane dajući inicijalni kapital ili subvencije raznim kompanijama iz Silicijumske doline kako bi one činile sve navedeno.

Jasno. Time se dalje povlači pitanje da li je linija između javnog i privatnog sektora uopšte važna, barem kada govorimo o paralelnoj državi.

Teško je razlikovati to dvoje. Svi ovi ljudi naprosto prolaze kroz obrtna vrata do te mere da se teško mogu odvojiti (zaposleni u Vladi od radnika u privatnom sektoru, prim. Salon). Priličan procenat onih koji trenutno sede za svojim stolovima u Pentagonu istovremeno su ugovorni saradnici u privatnom sektoru. Takvi bukvalno postoje u Pentagonu, u Državnoj bezbednosnoj agenciji, u svim ovim organizacijama. Upravo su oni ti koji vode šou zahvaljujući posedovanju tehničkih znanja.

Sam Snouden je bio ugovorni saradnik.

Da, on je bio ugovorni saradnik Buza Alena. Kako to da je Alenov ugovorni saradnik, dakle nižepozicionirana osoba, imala pristup svim ovim informacijama? To sigurno ne znači mnogo Aleksanderu Kitu koji je bio tadašnji šef Državne bezbednosne agencije. Kako je on mogao da žali i jadikuje nad Snoudenom? On je bio odgovoran jer je dozvolio da se ovaj probije, jer je dopustio da ugovorni saradnici nižeg ranga poseduju ovakvu vrstu pristupa. Ipak, on sada radi u nekoj sajberbezbednosnoj firmi veličine butika na Vol Stritu i zgrće gomilu novca.

Da li ljudi koji posluju unutar paralelne države imaju zajedničku ideologiju ili narativ koji govore sebi i jedni drugima, nešto što bi opravdalo njihovo ponašanje ili objasnilo zašto su njihove intervencije nad demokratskim procesom „preko potrebne“?

Mislim da se radi o ideologiji kojoj se ne usuđujem da kažem ime. Oni tvrde da nema nikakve ideologije, da je sve jednostavno spleteno oko njihovih tehnokratskih kompetencija, oko obezbeđivanja koristi svima nama od njihovog znanja. Međutim, njihovo je znanje uvek zasnovano na neokonzervativnim stavovima u pogledu spoljne politike, dok u domenu unutrašnje politike na snagu stupa neoliberalizam.

Na ličnom nivou, to deluje kao: „Pa, mi samo radimo najbolje što znamo“ ili „Kad bi samo svi cenili koliko je teško da, kao član Centralno obaveštajne službe, odlučiš da li će biti mučen subjekat A ili subjekat B“, ili „Kad bi samo cenili koliko je teško doneti odluku o privatizaciji ovoga ili onoga. Vi jednostavno ne uzimate u obzir koliko su sve te stvari teške za nas.“

Ponašaju se kao stoički mučenici svaki put kada ih pitate da objasne zašto sve to zapravo čine.

Da li mislite da taj osećaj mučeništva objašnjava problem obrtnih vrata? Zamišljam ove ljude kako sebi govore nešto poput: „Pa, žrtovao sam se za svoju zemlju; red je da to unovčim.“

Siguran sam da svi oni saobražavaju svoja bića takvom stanovištu. A kada je tu novac, nećeš ga pustiti da leži na stolu. Oni zasigurno neće. Naši zakoni povodom takvog delovanja ili ne postoje ili se mogu zaobići, pa, zašto onda ne uzeti novac?

Jednom sam se šalio sa prijateljem da predsednik Obama za paralelnu državu predstavlja isto što i sekretar za štampu predstavlja jednom predsedniku. Jesam li bio bliže istini nego što sam mislio? Ili sam otišao predaleko?

Ne mislim tako. Obama je jedan pažljivo razvijan tip. To se videlo već na Demokratskoj konvenciji 2004. godine. Imao je nameru da vrši opstrukcije povodom amandmana o nadzoru stranih obaveštajnih aktivnosti koji se ticao nelegalnog telekomunikacijskog dosluha sa obaveštajnim službama, ali je tokom 2008. godine odlučio da će da glasa za njega. To je bilo tačno u vreme kada mu je neko dodelio Džona Brenana, aktuelnog direktora američke Centralno obaveštajne agencije, koji bi ga podučavao o tome šta znači biti predsednik iz državno-bezbednosne perspektive.

To ne ostavlja mnogo autonomije Obaminoj ulozi?

On je, u određenom stepenu, kontrolisan. To, ipak, ne znači da on nije jasno oblikovan, bistar ili da ne zna šta se događa; on je to očito mnogo više, po svakom osnovu, nego njegov prethodnik. Jedino što Obama, ali i bilo koji drugi predsednik, poseduje vrlo limitiran opseg delovanja u domenu značajnih pitanja internacionalne finansijske i nacionalne bezbednosti. U tim slučajevima on je okružen restriktivnim barijerama. Otuda postaje nalik predstavniku, portparolu.

Čisto hipotetički, šta mislite da bi se dogodilo ukoliko bi Obama odgurnuo koverat i javno odbio nekog fundamentalnog činioca paralelne države?

Ne mislim da bismo uopšte mogli da znamo šta bi se dogodilo jer su pobude ovih ljudi pažljivo sravnjene sa onim što bi „trebalo“ da rade. Obama je već u Beloj kući održao večeru sa veoma imućnim ugovornim partnerima, a sve povodom postavljanja njegovog faraonskog spomenika – Predsedničke biblioteke Obama (koja će iziskivati milijarde za finansiranje). Već to ograničava do koje će se mere on ponašati samovoljno.

Potrebno je samo da se setimo Klintona i njegovog napuštanja trona. On je potpisao račun kojim je javnosti konačno razotkrio trgovinu derivatima. Kasnije je tvrdio da je njegova ruka nekako bila prisiljena i da bi to svakako bilo potpisano i slično... Ne bih rekao. Naposletku, plaćen je sa preko sto miliona dolara, naknadno i mahom od strane korporativnih sponzora, kako bi držao govore. Bilo je to nešto slično kompenzaciji nakon čina.

Uzimajući u obzir sveprisutnost i kontinuitet paralelne države, da li je važno hoće li pobediti republikanci ili demokrate u predsedničkoj trci kasnije ove godine? Ili će biti isto kako god se uzme?

Važno je u izvesnom smislu. Kompetentni nitkov je verovatno bolji od bezumnog. Postoje odredljive razlike između Buša i Obame, ali su, ipak, te granice nategnute. Ne kreću se između četrdeset jardi, nego između četrdeset i osam jardi.

Postoji li ijedan scenario u okviru kojeg bi uticaj i moć paralelne države mogao biti smanjen ili eliminisan? Ili činjenica da se paralelna država razvila nekako organski, sugeriše da bi samo nešto istinski revolucionarno moglo da je obori?

Paralelna država stvorila je toliko kontradiktornosti u ovoj zemlji. Postoje ogromne razlike između bogatih i siromašnih; postoji ovaj neprekidni rat premda stalno galamimo o slobodi. Imamo policijsku državu, zasnovanu na nadzoru i kontroli, a govorimo o slobodi. Imamo unutrašnje kontradikcije. Ko zna kako će se ovo okončati? Možemo propasti kao Sovjetski Savez ili skliznuti u populizmom kamufliran fašizam – kakav nam, uostalom, podvaljuje Tramp.

 

Prevod: Violeta Mitrović

Izvor: salon.com

 

 

[1] Termin paralelna država (engl. deep state), kojeg je moguće prevesti i kao država u državi, vlada iz senke ili trajna, neprekidna vlada, podrazumeva mrežu pojedinaca ili sistem grupa koje tajno utiču i/ili zakulisano kontrolišu državnu vladu, odnosno, javne, vidljive državne strukture. Termin deep state potekao je od turske fraze derin devlet, razvijene u okviru skandala Susurluk (1996), kojim je na dramatičan način demaskirana turska paralelna država, tj. sprega između turske Vlade, nacionalnih vojnih snaga i organizovanog kriminala. (Prim. prev.)

[2] Radi se o knjizi Paralelna država: pad Ustava i uspon vlade u senci (engl. The Deep State:The Fall of the Constitution and the Rise of a Shadow Government). (Prim. prev.)

 

 

Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi Polis posetite sledeći link.