Agora

Uelbek, vizija muslimanske Francuske

Vesna Knežević, RTS

Danima pre napada na redakciju lista "Šarli ebdo" glavna vest u mnogim evropskim medijima bio je roman Mišela Uelbeka "Potčinjavanje". U tom delu autor se poigrava sa idejom islamske Francuske. Pišući fiktivnu priču "Potčinjavanje" o islamizaciji Francuske, autor Mišel Uelbek je po svom proverenom običaju želeo da provocira. Posle atentata na redakciju pariskog satiričnog lista "Šarli ebdo", provokacija je postala krvava stvarnost, a Uelbekov roman trenutno najprodavanija knjiga preko Amazona. Komentari medija su jedinstveni: Masakr u Parizu i poslednji Uelbekov roman ulaze u istoriju na isti dan. Zvanična promocija francuskog originala bila je zakazana za prošlu sredu, nemački prevod trebalo je da sledi samo nekoliko dana kasnije.

Sve nemačke i francuske televizije su prve januarske dane počele sa Uelbekovim intervjuima, dok su novine kao na pokretnoj traci analizirale realnost Uelbekove fikcije. Poslednji broj lista Šarli ebdo objavio je Uelbekovu karikaturu na naslovnici dok autor izgovara: "2015. ću izgubiti zube. 2022. ću slaviti Ramazan." Ukratko, propagandni potez se činio savršen, a knjiga je bila na najboljem putu da se rasproda i pre nego što se pojavi u knjižarama. A onda su atentatori prošle srede, tačno na dan planirane promocije, egzekutirali redakciju lista Šarli ebdo i Uelbekova knjiga je od provokativne postala zastrašujuće aktuelna. Treba li reći da se sada prodaje još bolje? Kako je Uelbekov roman "Potčinjavanje" morbidno prigodan, deo javnosti slavi autora kao žrtvu toka događaja, drugi osuđuje kao neku vrstu idejnog saučesnika atentatora. "Pucnji na redakciju lista Šarli ebdo ispaljeni su i na Uelbeka", piše Frankfurter algemajne cajtung sa simpatijom za autora. Francuski premijer Manuel Vals spada u drugu grupu: "Francuska, to nije Uelbek!" – ljutito je izjavio neposredno nakon atentata.

Kako je Francuska konvertirala

Uelbekova distopija je roman napisan u prvom licu. Pripovedač je fiktivni karakter Fransoa, profesor na fakultetu, koji opisuje francusko društvo na početku iduće decenije. Mizantrop i ženskaroš Fransoa isprepliće u naraciji svoje i opšte probleme: ekonomija nazaduje, kultura se urušava, društvo fragmentira, la grand nation stoji na pragu građanskog rata. Predsednik Oland upravo završava svoj drugi mandat i više ne može da se kandiduje. Zato socijalisti u izbornu utakmicu 2022. šalju Manuela Valsa, ali on ispada već u prvom krugu. U drugom se za funkciju predsednika države bore Marin le Pen iz Nacionalnog fronta i Muhamed ben Abes iz Muslimanske braće. Uz pomoć građanskih partija i socijalista "blokiranih svojim temeljnim antirasizmom", koji su spremni na sve ne bi li zaustavili dalji uspon Marin le Pen, Ben Abes izlazi kao pobednik drugog izbornog kruga. Abes i njegova partija se posle izbora ponašaju vrlo fer i daju socijalistima više od polovine ministarskih mesta u državnom kabinetu. Programski sklad između koalicionih partnera je i inače veliki: U ekonomiji i poreskoj politici, pa i u pitanjima bezbednosti gotovo da nema razlika.

Muslimanska braća koje Uelbek opisuje je stabilna, miroljubiva, uređena partija, iskreno zabrinuta nad sudbinom zemlje, dok racionalno traži rešenja za njene probleme. Sam Ben Abes je politički i religiozno umeren, obrazovan, tradicionalan, pomalo egzotičan za evropske prilike. Za svaki slučaj, Jevreji se po refleksu odlučuju da emigriraju iz Francuske. Katolicima je dobro i niko ih ne dira. I inače Ben Abes s religijom kao da nema nikakvih problema – njegovi glavni neprijatelji su sekularizam i liberalizam, a ne hrišćanska vera sama po sebi. Postupno, ali nezadrživo, Francuska pod Ben Abesom postaje islamska. Ne radi se o teroru ili prisilnim prelascima na islam, već o oportunizmu, boljim ponudama za posao, većom platom, motivima društvenog konformizma i slično. Nezaposlenost je praktično iskorenjena, uglavnom zbog toga što su žene uklonjene s tržišta rada – opet, ne direktnom silom, već kombinacijom zakona i visokih državnih subvencija za domaćice i majke. Da se žene u javnosti pokazuju samo pokrivene, razume se samo po sebi. I narator Fransoa takođe prelazi u muslimansku veru. S jedne strane to mu osigurava bolji status na fakultetu, s druge mu omogućava da pomiri svoj promiskuitet sa društvenim konvencijama, ali pre svega zato što mu islam vraća smisao koji je odavno izgubio. I tako su u Uelbekovoj literarnoj fikciji Francuzi tiho, oportunistički i u jednom izbornom mandatu postali ono što Srbi nisu hteli u 350 godina pod Osmanlijama: muslimani.

Salafisti iz pariskih salona

Uelbek ne piše o islamističkom teroru, ekstremističkim ćelijama Al Kaide, "spavačima" Islamske države u krilu evropskih društava i slično. U "Potčinjavanju" nema sile. Kada bi je bilo, onda bi to u najboljem slučaju bio štof za jedan katastrofični film holivudskog tipa s obiljem specijalnih efekata. Naprotiv, Uelbek u svom romanu servira druge provokacije. Prva je u tome što stalno meša stvarne i fiktivne ličnosti: Manuel Vals na primer već važi za socijalistu koji je izgubio izbore 2022. Druga je u nastupu njegovih salafista: oni su kod Uelbeka uglađeni, pristojni i miroljubivi ljudi koji sklapaju koalicije, ulaze u političke igre, vode racionalnu politiku čiji je cilj bogato, stabilno društvo široke integralne osnove, "nova verzija Rimskog carstva", ovog puta pod islamskim polumesecom.

Treća je u prividnoj lakoći s kojom Francuska postaje islamska. Evropske kulture nazaduju, gube se u besmislu i fragmentiranom individualizmu, smatra Fransoa kao alter ego Francuske. Islam mu se pojavljuje kao "jedina religija koja hrani dušu". Poslednja provokacija je u sumornom zazivanju Kafke i poslednjih sekvenci iz njegovog romana "Proces". Izmoren neuhvatljivošću procesa, u napadu fatalizma i olakšanja, glavni lik K. sam pomaže izvršiteljima smrtne presude da okrenu nož u njegovom stomaku. Slično tome, Uelbek u svom romanu opisuje evropsku kulturu kako sama polaže glavu pod giljotinu. Dželati nisu potrebni, dobrovoljno se penjemo na gubilište, glasi poruka Uelbekovog romana.

Elementarne čestice jednog neprilagođenog

Kako sad stvari stoje, Uelbek se povukao iz promotivne kampanje za "Potčinjavanje" i, prema pisanju francuskih medija, "nestao iz Pariza". On je i inače često "nestajao" iz Pariza, preseljavao se u Španiju ili Irsku, svaki put kada bi ulazio u obračun sa medijima i literarnom javnosti, što je i razumljivo, s obzirom na to da je svaki njegov roman prelazio granice socijalno dopuštenog. Naravno da je jedan od zadataka literature provokacija, ali je Uelbek provocirao i kao osoba: i on i njegovi likovi su optuživani za rasizam, mržnju prema ženama, patološke seksualne forme, neprijateljstvo prema religijama, pogotovu islamu. U jednom intervjuu 2001. je izjavio da je islam "najgluplja religija na svetu", ali je u intervjuima pre atentata stao na suprotnu poziciju izjavljujući "da je posle čitanja Kurana shvatio kako bi se mogao sporazumeti s islamom". Sada je u napadu na redakciju lista Šarli ebdo ne samo ubijen njegov bliski prijatelj, već se Uelbek našao u nasilnom zagrljaju niza koincidencija sa islamističkim atentatima proteklih dana. Umetnost provocira, realnost još i više.

O autoru:

Mišel Uelbek (Michel Houellebecq) rođen je 1956. kao Mišel Tomas (Michel Thomas) na ostrvu Rijunion u Indijskom okeanu. Glavna dela: "Proširenje ratne zone" (1994); "Elementarne čestice" (1998); "Platforma" (2001); "Mogućnost ostrva" (2005); "Mapa i teritorija" (2010): "Potčinjavanje" (2015). Sam sebe Velbek opisuje kao "reakcionara novog tipa". Njegovi glavni likovi uglavnom imaju problema sa alkoholom, ženama i osećajem beznađa; žene su sve odreda seksualno problematične. U medijima je privlačio pažnju relativizacijama zločina Hitlera, Staljina i maršala Petena.

Izvor: RTS