Estetika

Predstavljanje nevinosti iz Raja

Autor: Jorgos Kordis

Svet ikona Todora Mitrovića

Izlaganje ikona u umetničkoj galeriji krije u sebi opasnost da one izgube svoju svrhu i smisao, osim ukoliko to nije pokušaj da se pomoću ikona oblikuje prostor i da se promene njegove dimenzije. Da sâm prostor galerije postane sadržaj, a ne da sadržava. Da se prostor raširi i otvori, poprimajući celovitost [καθολικότητα] hrama, dimenziju Crkve. To je, međutim, teško i slikar može da učini takav pokušaj samo simbolično. Može da teži ka tome samo kao za smislom i značenjem, imajući kao jedino oruđe svoje ikone – njihovu snagu ili njihovu slabost.

Todor Mitrović se ovom svojom izložbom usuđuje na takav teški poduhvat. Teži da u malom pokaže veliko i, štaviše, želi da stvori slikarski prostor i vreme u kojima učestvuje i posmatrač kao poštovalac njegovih ikona. Mitrovićev prostor i vreme predstavljaju distancu između dva lika ili, bolje reći, dva krajnja stanja jedne Ličnosti koja je preobrazila ljudsku istoriju i dala joj novi smisao, odnosno Hrista koji se žrtvuje i Hrista u slavi. Između ove dve dimenzije istovremeno se i kreće i stoji istorija ličnosti koja je pozvana da učestvuje u radosti života, koji ima smisla samo kao stanje zajedničarenja [κοινωνίας]. Mučenici, podvižnici, pesnici, jerarsi, pokajani carevi, jurodivi i mudri u Hristu.

Reč je o nizu ličnosti koje drže u vremenu tajnu pokajanja, žrtve i Vaskrsenja, odnosno tajnu ljubavi i života. Zbog toga ovaj niz Mitrovićevih ikona ne predstavlja puko nizanje umetničkih predstava [μονάδων], nego ikonu života kao jedinstva i zajedničarenja.Teško je da neko napravi izložbu od malih ikona sa naslikanim pojedinačnim likovima. Da ostvari umetnički smisao samo sa likovima svetih, a da se ne izgubi u konceptualnom minimalizmu i intelektualnim maglinama. Teško je da se prenese na posmatrača osećaj veličanstva zajedničarenja ličnosti, koji daje smisao ljubavi i životu i čini ga istinskom radošću. Todor to postiže, tako da njegova izložba predstavlja preporuku koja prevazilazi standardne izložbe ikona.

On uspeva da neposrednošću, punoćom i estetskom čistoćom ponudi ikonu Crkve kao zajednicu ličnosti. Ne gubi se u detaljima, koji bi pomračili suštinsku osobenost ikone, a koja jeste zajednica i učešće [μέθεξη] svega u Hristu, koji sve sjedinjuje i sve oživljava u Svojoj zajednici.Male ikone, harmonija [κοσμήματα] koja u svojoj malešnosti opisuje svetitelje kao istinske ličnosti. Jednostavno, neposredno i prirodno. Svete, koji otvorenih očiju posmatraju novu tvar i raduju se, bez sentimentalizma i nepotrebnog lirizma.

Todorovi svetitelji su kao deca koju je Hristos pomenuo kao uzor kakvi treba da postanemo da bismo učestvovali u Carstvu Nebeskom. Odbacili su sve što je suvišno, sve što je nepotrebno na njihovom putu i kao siromašni bogataši stoje očišćeni u zboru svetih, zadobijajući smisao [λόγο] svog postojanja od dva Hristova „lika“ koji pokazuju put koji istorija treba da sledi kako bi se oslobodila. Jednostavnost, smirenje, učestvovanje u celovitosti [καθολικότητα] života, jedinstvo, a ne razdeljenost.

Posredstvom svojih ikona, na umetnički način, Mitrović se približava tajni zajedničarenja i dotiče je svojim rukama, hvata je, te su stoga njegove ikone rukotvorene i istinite. On to ostvaruje bojama i linijama, prizivajući u radost koja isceljuje od bolesti rasparčane istorijske stvarnosti. Artistička postavka ikona Todora Mitrovića oblikuje autentično lice jednog sveta koji ponovo nalazi svoj smisao [λόγο] i svoj odnos. Da bi ostvario sve ovo, Todor za polazište ima pre svega materiju. Uzima u ruke i stvara nove materijale, nestandardne za slikanje ikona. Pravi predmete sa svojstvom rukotvorenim, rekao bih zemljanim, koje podseća na glinu koju je Bog uzeo da bi stvorio čoveka.

Samo uz takav materijal, sa jednostavnošću gline, mogao je da smesti čistotu postojanja svetih. Zbog svog materijala, njegove ikone odišu smirenjem, jednostavnošću, svetošću i sveštenom doličnošću. Zatim, i njegove linije zadobijaju analogni karakter. Izbegava vešto povlačenje poteza, birajući „nevešto“ povučene linije, koje liče na crteže drevnih lovaca u pećinama ili na dečije imaginacije. Lomi oreole, sabija ih, čineći da i oni odgovaraju zemljanosti, kojom odiše celokupno njegovo umetničko stvaralaštvo.

Minimalizuje plastičnost, birajući da gotovo uvek slika na čistim bojenim površinama, kao da se igra, a ne kao da želi da sagradi građevinu, visoku i impozantnu. Ova igra njegovih linija nalikuje dečijem sricanju ili cvrkutu bezbrižnih ptica, koje se ne plaše da potroše svoje vreme u radovanju, bez nekog objektivnog, važnog cilja. Snaga ove čednosti, koja se postiže linijom, završava se bojom. Boje čiste, grube i poneki put čudne, susreću se i zajedno igraju „igru Preobraženja“ sveta crno-belog u svet bezbrižan i jednostavan, koji ne oseća krivicu zbog svoje radosti.

Apsurdnost, kojom često odiše njegova koloristička paleta, prevazilazi se jednostavnošću kojom rešava njihov međusobni odnos. Rezultat toga je da posmatrača sreće ikona radosna i oslobođena tereta i velikih aspiracija. Mitrovićeve ikone su upravo ono što on traži. Oblikovanje nevinosti iz Raja, povratak u jednostavnost svetlosti. Umetnička postavka Todora Mitrovića, koji izlaže ikone-ukrase, predstavlja jedan predlog kako danas u postmodernističkom svetu može da funkcioniše ikona izvan hrama, a da ne izgubi svoju funkciju.

Ova izložba pokazuje kako život još uvek može da se ostvaruje oko igre, oko dečije nevinosti, koja bez dubljeg razmišljanja sabira i sjedinjuje sve. Samo zarad ljubavi.

Tekst: katalog za izložbu Todora Mitrovića u Galeriji ULUS-a, Beograd, 2011.

Fotografije: sacredmurals.com