Estetika

Domaćice ili slow food kuvarice

Milena Stefanović

Kao ilustracije idiličnog života od Holandije, preko pojedinih delova Srednje Evrope stigle su do Vojvodine početkom XX veka i tako je sve krenulo, hiperprodukcija (šabloni), postaju veoma popularne, nezaustavljivo se šire i postaju apsolutni hit.

Još od vremena antičkog Rima u urbanim naseljima se živelo skučeno i fast food je bio sasvim uobičajen način ishrane, tako je bilo i tokom srednjeg veka… Mnoštvo siromašnog gradskog stanovništva, među njima dosta samaca, živelo je u malim sobama, sem za malo garderobe nisu imali novca za nameštaj, za skladištenje hrane, kuhinju i njenu opremu, gorivo za peć – to je bio luksuz. Jednostavno, kuhinju nisu mogli sebi da priušte. Samim tim, umeće kuvanja nije svako poznavao… Tako je bilo i kod nas. Da li su kuhinje bile redovna pojava u delovima Beograda kao što su Jatagan mala, Pištolj mala…Sava mala? Čisto sumnjam…

Jačanjem standarda ima sve više kuhinja, tu je i peć (sveprisutni smederevac) na drva, kasnije električni šporet, a iznad nezaobilazno izvezeno uštirkano platno koje štiti zid i zabavlja domaćicu, ukućane i goste umesto kockastog ekrana. Kulinarska veza se ostvaruje, obezbeđuje i pravi neodoljive ideje “invencije duha” slow food-a.

Njihova popularnost je počivala na duhovitim tekstovima i bile su prisutne kao svojevrsni “PR” kuće u kojoj se dobro kuva, a ujedno prikazuje umeće u ručnom radu domaćice, njena urednost, vrednoća…mnogostruki talenti!

Danas, kada ih gledamo razveseljavaju nas prvenstveno tekstovima, kao svojevrstan vremeplov. Vidimo kako se radosno i sa pažnjom pristupa spremanju ukusne hrane od svežih i zdravih namirnica, natenane, sa uživanjem i ljubavlju, nevidljivim a značajnim “začinom”. One se preporučuju, hrana je vruća, još se puši ispod poklopca…zanosno miriše. Kuvati za nekog je dar ljubavi. Kuvanje je svakodnevni ritual kome je neophodna vatra, bitan element u prirodi koji pale i održavaju žene pored ognjišta. Ognjište je simbol zajedničkog života, doma, kao solarno središte koje toplinom i svetlošću zbližava bića, predstavlja središte života koji se podržava i širi.

Jednostavnog i jednobojnog, pomalo naivnog crteža, pozadine bele kao zid umesto grafita šalju nam raznorazne poruke. Prostor je ponekad prikazan u perspektivi kojom se okrenute ka posmatraču, što utiče na vizuelnu senzaciju i neposrednost u obraćanju. Nekako iskoračuju iz realnog prostora i vremena, plene i zadržavaju pogled.

Ponekad kitnjaste, pretrpane motivima grančica, voća i cveća, sa šaljivim rečenicama koje se rimuju izazivale su dobro raspoloženje i mamile pažnju. Pod zajedničkim imenom “kuvarice”, sva platna iznad umivaonika ili kuhinjskog stola mogu se podeliti na: kuhinjske, ljubavne, patriotske, religiozne, higijenske, seoske i šaljive (prema katalogu Nataše Nikolić iz Narodnog muzeja Kragujevac, sa izložbe u Manakovoj kući 2006).
Iskrenost je njihova odlika. Oličavale su etos i etnos i bile su odraz (patrijarhalnog) vremena u kome su nastale. Primetna je sloboda u kombinovanju i odabiru motiva i tekstova što se vidi i po gramatički nepravilno ispisanim porukama.

Oplemenjivale su prostor sceničnošću, simpatičnim likovima, toplim porukama, savetima, predstavljale su način uređenja prostora.

Mnoge rečenice su ostale upamćene i to je ta jedinstvena kombinacija reči i slike. Čitav koncept misaonih celina izvezen u krasnopisu. Zanimljivo je da se platno sa čuvenom rečenicom: “Kuvarice manje zbori …”  ne nalazi ni u jednoj zbirci. Tradicionalan vez je ono što im daje lepotu, postojanost, toplinu i lični pečat, jer ručni rad nosi energiju. Tekstil je korišćen kao medijum duha (simbolički obrazac) da bi se pomoglo pojedincu prilikom prelaska iz jedne životne faze u drugu; od devojke do udate žene koja bi trebalo da savlada veštinu vođenja domaćinstva.

Naše bake su stvarale prava remek-dela primenjene umetnosti u oblasti ukrašavanja tekstila koja spadaju u naše tradicionalno kulturno nasleđe, što sa domaćicama nije slučaj…one imaju domestik šarm. Ili su poruke zastarele(?!) ili kuvanje više nije imalo status ekskluzivnog i tajanstvenog ženskog umeća ali od polovine XX veka kada dostižu vrhunac svoje popularnosti postepeno izlaze iz mode zajedno sa šporetima na drva.

Danas je vreme popularnosti kuvara, bar na TV i bilo bi interesantno zameniti kuvarice - kuvarima (u vidu postera) sa prigodnim kulinarskim uzrečicama, možda Lepog Brku ili Džejmi Olivera…da nas inspirišu u istraživanju i pravljenju specijaliteta…i kuvaju zajedno sa nama! Sve me ovo mami sećanje na čuvene kuvarice – kraljice kuhinje iz Nevena…

Ovi “vandšoneri” - dozidnice, kako ih još zovu, predstavljaju deo narodne baštine domaće ženske radinosti i danas se mogi videti jedino na nekoj izložbi jer ih sakupljaju Etnografska odeljenja nekoliko muzeja kod nas. A sada sledi recept iz neizbežnog Patinog kuvara iz 1939. godine:

 

 

 Izvor: designed.rs