Мементо

Заборављени великан српског језика

Aутор: Жељко В. Митић

Станислав Винавер (1891-1955)

Може се рећи да су лик и дело Станислава Винавера (1891-1955.) јединствени у нашој књижевности. Био је полимат, човек чија су бројна интересовања укључивала наизглед и најразнородније ствари: превасходно песник и есејиста, био је, између осталог, и преводилац, новинар, политички коментатор, дипломата, полемичар и, по Јовану Деретићу, „највећи наш пародичар“. Поред тога, студирао је математику, физику, филозофију и музику на Сорбони, где су му међу предавачима били и Поенкаре, Леви-Брил, Диркем и Бергсон, од којих је нарочито овај последњи имао на Винавера велики утицај. Али, иако је његова појава релативно јединствена у оквирима наше културе, свакако су постојали ствараоци који су му духом, а пре свега радозналошћу, ерудицијом, хумором и/ли разиграношћу, били  веома блиски.

Винавер је о тим сродним духовима и њиховим делима често писао и преводио их. Луису Керолу и Ремону Кеноу је сличан по љубави према математици и језичким играријама, које су својеврсни спој artis combinatoriae  и идиосинкрастичног хумора; а када Киш, у свом есеју „Тријумф смеха“, пише поводом Раблеа да је у основи његовог, Раблеовог, смеха „једна силна ерудиција и оштроумна далековидост“, тај се исказ без икаквих проблема може односити и на Станислава Винавера. „Баш зато што много зна“, наставља Киш, „и много види, Рабле је сигуран у погледу својих принципа, он зна поуздано да је време на његовој страни и да ће га оно оправдати.“ Опет, ова реченица савршено описује и Винавера: често оспораван за живота, суочен са неразумевањем оних који нису могли да схвате или прихвате нити његов смех нити смелост и луцидност његових увида, он ће у свом последњем интервјуу рећи: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје.“ Свој хумор и своју разиграност Винавер је супротстављао свакој врсти догме и устаљених правила. По Радомиру Константиновићу, он је „страховао од система као од куге“, и његова импровизација била је „маска којом се прерушава систематичност, осуђеност на систем.“

Винавер је имао нарочити слух и интересовање за језик, за његов „жубор, матице у њему, убрзање, ускорења, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику“ („Језичке могућности“). Само неко са тако истанчаним слухом за језик је могао да напише „Пантологију нове српске пеленгирике“ (првобитно издату 1920, а касније проширивану и штампану још два пута, 1922. и 1938.) којом је пародирао „Антологију новије српске лирике“ Богдана Поповића и читав низ значајних српских писаца и песника, чак и оних које је веома ценио (као Лазу Костића, на пример), са лакоћом усвојивши њихов стил, поступак и теме и пропустивши их кроз своју пародичну визуру.

Као један од зачетника експресионизма (аутор је „Манифеста експресионизма“) и модерниста, сматрао је да је десетерачки језик народне поезије, као део традиције којег се ни неки његови песници-савременици нису лако одрицали, био сасвим неподесан да изрази тежње и проблеме савременог човека и света. Језик је средство којим се изражава свет у промени, и да би то могао и да остане он такође мора да се мења, а песник мора имати слуха да те промене прати и препозна као један од услова да не буде анахрон, да његов језик не буде мртав, немоћан да изрази питања свог времена. Противник сваке врсте догме и овешталих правила, он је у поезији тежио „песмама ослобођеним сваког конкретног значења, песмама које ће, самим својим звуком, изразити најдубље трептаје бића. Веровао је да је свака конкретизација, свако именовање, смртна опасност за песму, да је бит песме у наговештају, а најбољи начин да се наговештај оствари јесте музика“.

Винаверов преводилачки рад још једно је поље на којем су његов јединствени слух и језичка виртуозност дошли до пуног изражаја. Винавер је био полиглота и преводио са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког. Превео је на српски, између осталог, Хашекове „Доживљаје доброг војника Шејка“, Керолову „Алису у чаробној земљи“ и Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“.  Његови преводи карактеристични су по „живом језику“, по слободи од устаљених норми и правила превођења и спремности да текст превода учини чак и значајно другачијим од оригинала, само ако би на тај начин  испунио два услова: пренео на најближи могући начин смисао оригинала, и истовремено то учинио у духу језика на који се преводи тј. српског. Овакав његов преводилачки поступак ишао је чак дотле да је, како кажу неки извори, Винавер дописао више од сто страна текста приликом превођења малопре споменутог Раблеовог романа; тај је Винаверов додатак издавач одбио да штампа као део превода, и те су стране у међувремену изгубљене.

Овакав један податак, који би се у биографији неког другог аутора могао учинити чак и бизарним, у Винаверовом случају је сасвим разумљив и прихватљив, јер је потпуно у складу са његовим духом и уметничким светоназором. А можда је и један од најбољих показатеља јединствености једног духа споменуте на почетку текста. За још информација погледајте документарац Телевизије Београд из 1991. године о ненадмашном песнику, преводиоцу, новинару, есејисти, како Ана Тодоров продуцент Радио-телевизије Србије каже, мађионичару српског језика.

 

Извор: prevodioci.co.rs