Мементо

Затишје пред буру

Aутор: Слободан Кљакић

Милорад Екмечић (1928-2015)

Академик Милорад Екмечић, врсни представник српске критичке историографије, преминуо је у суботу у Београду после краће болести. За професором Екмечићем остаје импресивно, особено дело, незаобилазно у ваљаном разумевању сложених историјских процеса на јужнословенском и балканском простору, у Европи и свету током 19. и 20. века.

Од првих радова објављених током студија националне историје на Свеучилишту у Загребу, Екмечић је дефинисао методолошке и садржинске оквире свог будућег научног рада – посветиће се истраживању социјалних и националноослободилачких покрета на јужнословенском простору, процеса који су водили отварању Источног питања у 19. веку, истраживању настанка идеја и процеса који ће у прве две деценије 20. века довести до стварања Југославије. Већ у докторској дисертацији „Устанак у Босни 1875–1878”, коју је одбранио 1958. године, Милорад Екмечић је показао свој раскошан истраживачки таленат и модеран приступ критичког разумевања прошлости, изоштрену способност да историјске процесе на простору Балкана сагледава слојевито и неодвојиво од ширих европских и светских токова. Отуда је за целину његовог дела карактеристично да анализиране проблеме сагледава кроз призму интереса и политика великих сила, који су остављали, а и данас остављају снажан и често трагичан печат на историју српског и других јужнословенских народа.

Преданом истраживању архивске грађе, не само у домаћим, него и у страним архивама, Екмечић се посветио врло рано, као млад истраживач, који је после Беча већ 1960. и наредне године почео истраживања и у америчким архивима, пошто је годину дана провео на специјализацији у Принстону, да би касније био гостујући професор и на чувеном Универзитету „Ен Арборо” у Мичигену. Педагошку каријеру, прошавши кроз све научне ступњеве, од асистента до редовног професора, текао је на Филозофском факултету у Сарајеву, а последње две године професуре, под притиском ратних збивања у Босни и Херцеговини, био је професор Филозофског факултета у Београду.

Обновљено братоубилаштво и разбијање Југославије професор Екмечић је видео и разумевао из много дубље перспективе, из угла процеса дугог трајања који су стварали трагична чворишта на овом простору током 19. и 20. века. Једно од таквих чворишта, прераслих у симбол страдања, управо су његови родни Пребиловци код Чапљине у Херцеговини. У том селу усташе су 6. августа 1941. године у јаму Голубинка код Шурманаца бациле тела више од 600 побијених, али и живих, недотучених и недокланих Срба, међу којима су многи били из куће Екмечића. У том трагичном искуству свакако се могу тражити и наћи и дубљи разлози због којих је професор Екмечић толико енергије уложио у истраживање идеје југословенства и историје Југославије, за чију је капиталну синтезу, двотомну студију ,,Стварање Југославије 1790–1918”, објављену 1989. године, добио награду недељника НИН за науку и публицистику.

Последњих година живота усредсређен на историју српског народа, професор Екмечић је објавио, према оценама многих, своје животно дело – историјску синтезу ,,Између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992)”, позајмивши овај наслов од Иве Андрића, који је у тим речима сажео историју једног народа. Нова политичка конфигурација Европе и света после пада Берлинског зида 1989. године, слом старих пројеката и структура, дубока криза демократије упрегнуте у послове великих финансија и бизниса, осенчили су последње две и по деценије Екмечићевог живота нескривеним неспокојством. Отуда је у једном разговору пре неколико година изјавио: ,,Живимо у затишју пред буру. Ја не знам од чега ме је више страх, од затишја или од буре која ће једном доћи”.

Животни пут

Милорад Екмечић рођен је 1928. у Пребиловцима у Херцеговини. После завршене основне школе у Чапљини и гимназије у Мостару дипломирао је историју у Загребу, да би исте 1952. био изабран за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву, на коме је радио до 1992. године. Био је члан Академије наука и уметности БиХ и Српске академије наука и уметности, дописни члан Црногорске академије наука и уметности и члан Академије наука и уметности Републике Српске. Аутор је десетак књига, опсежних, синтетичких историографских студија и више од три стотине научних радова. За научни рад је награђиван 27-јулском наградом БиХ, наградом ЗАВНОБИХ-а, НИН-овом наградом, Специјалном Вуковом наградом, наградом ,,Владимир Ћоровић”, наградом ,,Печат времена” за науку и друштвену теорију, наградом Српске књижевне задруге за животно дело и Кочићевом наградом. Био је носилац Ордена части са златним зрацима Републике Српске и Ордена Светог Саве I степена. а добитник је Кочићеве награде и Ордена Светог Саве.

Извор: Политика