Мементо

С краја, као Крајина

Бранислав Матић

Де­сет го­ди­на по­сле. Лу­та­ју­ћа зе­мља ко­ја се пре­се­ли­ла из ге­о­гра­фи­је у исто­ри­ју, из про­сто­ра у вре­ме, из из­ве­шта­ја у мо­ли­тву. Крв ка­же: при­вре­ме­но. Уоста­лом, зар све на овом све­ту ни­је при­вре­ме­но? Зар сви ми ни­смо са­мо у про­ла­зу ка свом не­бе­ском за­ви­ча­ју? Зар све ово ни­је са­мо бор­ба за ме­сто ко­је нам та­мо при­па­да, бор­ба ко­ја се, као и сва­ка, мо­же из­гу­би­ти? Ра­зум, пак, тај до­сад­ни ра­чун­џи­ја, ћу­ти. Не из­ја­шња­ва се. Ве­ран је се­би, не бр­за. Др­жи све кар­те у игри, јер је та­ко ра­зум­ни­је. Дру­жи се с на­шим стра­хо­ви­ма и ма­ло­ду­шно­сти­ма, при­ја му флер­то­ва­ње са кон­фор­ми­змом, пред­ви­дљи­во­шћу, про­се­ком. Он њих оправ­да­ва, они ње­га хра­не. Али до­вољ­на је са­мо јед­на ве­ли­ка утак­ми­ца, јед­на ве­ли­ка по­бе­да ко­ја је ви­ше од спор­та, по­пут оне не­дав­не по­лу­фи­нал­не у То­рон­ту, да и ра­зум ски­не ше­шир пред за­и­гра­лим ср­цем и на­кло­ни се. Та­да и ра­зум и ср­це, из­ми­ре­ни, зна­ју: све кар­те су још у игри. Ово је ма­ра­тон­ска тр­ка, ва­жно је оста­ти у се­длу. Ни­је слу­чај­но Ор­те­га и Га­сет до­ка­зи­вао да је спо­рт по­след­ња оаза древ­ног рат­нич­ког ду­ха у мо­дер­ној ни­хи­ли­стич­кој пу­сти­њи, у „уни­вер­зал­ној др­жа­ви ко­ју дик­ти­ра­ју ми­ли­јар­де љу­ди-мра­ва”. По­след­ња од­бра­на Чо­ве­ка пред на­о­ру­жа­ним ин­ду­стри­јал­ци­ма, пред оп­се­нар­ским тр­го­вач­ким Го­ле­мом чи­ја сен­ка пре­ти да ће про­гу­та­ти свет.

Од Ви­дов­да­на до лет­ње Све­те Пет­ке, Кра­ји­на се са­би­ра­ла по Ср­би­ји. Сва­ко је мо­гао ви­де­ти: та зе­мља још има име, суд­би­ну, го­вор, пој­мов­ник, стас, бо­ју очи­ју, до­ма­ћа ви­на од са­чу­ва­них чо­ко­та, за­чи­не, пе­сму, ту­гу ко­ја је об­лик на­де, бол ко­ји је знак да смо жи­ви. А то је до­вољ­но за че­ка­ње.

 

Извор: Европа нација, август 2005. године