Мементо

Предговор књизи изабраних песама Фернанда Песое "Познати странац" (Paideia, 2011.)

Песник туђих живота

Aутор: Јасмина Нешковић

Фернандо Песоа (1888-1935)

„Сви ми имамо два живота: истински – који снивамо у детињству.
И сањамо и даље, као одрасли, кроз неку измаглицу;
Лажни – који живимо у заједништву с другима
И користимо у практичне сврхе,
Онај где нас на крају стрпају у неки сандук“.

Аутор ових стихова – португалски песник Фернандо Песоа – рођен у Лисабону 1888, издржао је четрдесет  седам година у свом „лажном“ животу, настојећи да у њему што мање учествује, како би се „затворен у кући свог духа“ свим снагама посветио једином правом животу – литератури. Тешко је замислити већи контраст између сиромаштва једне биографије без догађаја и готово неисцрпног тематског и жанровског обиља књижевног дела које је његов аутор љубоморно крио од очију јавности, одлажући своје рукописе у један дрвени сандук чије богатство ни до данас, седамдесет и шест година после пишчеве смрти, није у потпуности обелодањено. У овом противречном односу према властитој „личној повести“ с једне, и литерарном делу с друге стране, испољава се суштинско својство Песоине личности – склоност ка парадоксу. Контрасти, парадокси и антитезе нису само основно изражајно средство његове поезије већ и доминантна обележја целокупне животне и књижевне судбине. Тако ће највећи песник португалског говорног подручја, писати поезију најпре на енглеском, захваљујући англосаксонском образовању стеченом у Јужној Африци, а својим матерњим језиком овладаће тек са двадесет година. Интелектуалац свестраних знања и интересовања (од лингвистике, филозофије и историје до окултних наука) напустиће универзитетске студије у свом родном граду, пре него што их је уистину и започео, одабравши маргинално и скромно занимање „инокоресподента“ у лисабонским трговачким предузећима.

Духовни пустолов и космополита који је „опловио сва мора и открио све Индије“, од ране младости па до смрти никада неће напустити Лисабон. Потписник неколико најсмелијих еротско- опсцених песама у португалској литератури, опседнут жудњом за љубављу, провешће цео век у целибату, а с једином женом коју је икада ближе познавао и волео безазаленом и детињастом љубављу, растаће се нагло, са образложењем да његова судбина „припада другачијем Закону“ и захтева слепу покорност „Учитељима који ништа не допуштају и не праштају“. Истовремено желећи све и одричући  се свега, овај стидљиви боем, увек беспрекорно одевен, човек обичног изгледа који ипак, по сведочењу савременика, није личио ни на једног другог човека, непрестано је извртао све вредности и противуречио самом себи. Скептичан а сујеверан, монархиста са анархоидним идејама, хришћанин и гностик склон окултизму и мистици, иронични сањар, сентиментални циник који је на самрти тражио да му се додају наочари, као да се сваким својим поступком и ставом ругао „незајажљивој баналности“ живота. Сматрајући књижевност најпријатнијим начином да се игнорише стварност, Песоа, иако убеђен у пророчку и месијанску улогу песника, са горком охолошћу пориче могућност своје овоземаљске славе. „Само осредни геније постиже славу; велики геније остаје непознат, још већи геније осуђен је на безнађе, а Бог бива разапет“. И управо због ове свести о властитој величини, песник се, после неколико година активног учешћа у књижевном животу своје земље, које ће му обезбедити место корифеја португалског модернизма, повлачи у самоћу.

Поред мелодичних, римованих стихова кратког метра, у којима сажима езотерична и мистична искуства, Песоа је својим грађанским именом потписао и једину збирку песама објављену на португалском – „Поруку“ из 1934. Ово ремек – дело ауторове пуне стваралачке и животне зрелости, Португалци данас славе као велики националну поему, подједнаког значаја као Камоенсов еп „Лузијади“. Евокација херојске прошлости, чији су јунаци краљеви и морепловци из епохе прекоморских открића, узори свих врлина португалског народа, може се читати као апокалиптично пророчанство којим се, кроз националну судбину открива пут Човечанства ка крајњем одредишту – Небеском Јерусалиму. Историјске и легендарне епизоде из ове књиге која има форму триптиха, такође се могу тумачити и као етапе на развојном путу индивидуе која се, кроз „мрачну ноћ душе“ пробија и успиње до просветљења. Последње две деценије Песоа је потпуно опседнут својим светим позивом. Сатирући се радом и алкохолом, највећи део дана и ноћи проводи у писању, стварајући једно дело које, по једнодушној оцени критике представља „ најпотпунију анализу, болну и трагичну, али истовремено луцидну и милосрдну, човека двадесетог века“.

Рођен са органском и константном тежњом ка деперсонализацији, прерушавању и претварању, Фернандо Песоа, чије презиме на португалском значи „лилност“, осећао је себе као различита бића и створио у свом духу мноштво ликова које је „задужио“ да уместо њега проживе другачије животе. Песников императив да „ постане други“ и „ буде многострук као свемир“, испуниће чланови његове имагинарне породице ближих и даљих духовних сродника, „хетеронима“ који имају разговетне физиономије, карактер, порекло, биографију, у појединим случајевима и смрт. Сваки од њих има свој изграђен поглед на свет, сензибилитет, морал, рукопис и стил, и сваки представља оваплоћење једне од многобројних могућности људске егзистенције које реализују на позорници песничке имагинације и испољавају у језику. У полифонији овог разуђеног и многоструког дела, које ствара преко седамдесет „аутора” различитих жанровских и поетичких опредељења, издвајају се четири доминантна гласа, особене јачине и тоналитета – четири засебна песника, једнако значајна и велика по сложености и квалитету стиха: Алберто Каеиро, Рикардо Реиш, Алваро де Кампош и Фернандо Песоа – ортоним.

Да би био велик, буди потпун

У разгранатој породици Песоиних великих и малих хетеронима, Алберто Каеиро заузима најистакнутије место будући да је Песоа песме потписане овим именом сматрао наоригиналинијим и највреднијим што је икад написао, а за остале хетерониме, нарочито за Кампоса и Реиша, Каеиро је био недостижан узор и Учитељ према коме су се обојица односила с подједнаком љубављу, дивљењем и поштовањем какве су Платон и Ксенофонт исказивали према Сократу или јеванђелисти према Христу.

Алберто Каеиро де Силва рођен је у Лисабону 1889, и умро у свом родном граду, 1915, али је читав свој кратки век провео на селу. Остао је рано без родитеља, стекао је само најосновније образовање, а живео је усамљенички и аскетски, у кући своје баба–тетке. Средњег раста, светлосмеђе косе и бистрих плавих очију „детата које се ничега не плаши“ много је више подсећао на неког Грка из древне Хеладе него на Португалца. Припадао је, по Песоиној дефиницији, реткој и снажној раси такозваних ослободилаца који, попут ватре, доминантног елемента који влада њиховим бићем, делују на људе тако што сажижу у њима све оно што је споредно и остављају их огољене и стварне, аутентичне и искрене. Кампош га је сматрао јединим истински искреним песником на свету, а Реиш генијем који је сувише индивидуалан и нов да би се могао поредити с другим великим песницима. Живећи изван цивилизације, у пасторалном окружењу ливада и пашњака, потока и шума, Каеиро опева оно што види својим погледом „плавим као небо“, без посредништва мисли, идеја и имагинације или без потребе да ишта тумачи или вреднује. „Нема никакве филозофије, има чула“, понављаће овај песник чија је поезија, као својеврсно умеће гледања, природна и спонтана, „као рађање ветра“. Тежећи апсолутној објективности и сматрајући да су у песништву најважнији чулни утисци, а да мишљење може бити само синоним осећања, овај песник код кога не налазимо ниједну стилску фигуру изузев таутологије, задовољава се именовањем и набрајањем „стварних“ ствари, поричући им било какав трасцендентални смисао или скривено значење.

За овог паганина и пантеисту, врховно божанство зове се Природа (увек са великим почетним словом), али она нам се не указује као једна свеобухватна целина, већ као бесконачан низ појединачних ствари. У систему Природе, како га Каеиро види, не постоји никаква хијерархија у вредносном смислу, јер је све подједнако вредно и важно, а човек није господар природе, већ само један њен део, брат дрвећа, цвећа и траве, животиња и камења. Да би се вратио природи, од које га је цивилизација одвојила и удаљила, човек треба да се ослободи свеколиког наслеђа религије, морала, филозофије итд, да се ослободи хришћанског бремена првобитног греха и поврати исконску безазленост и чистоту које би му омогућиле да успостави сагласје са светом како би постигао склад и са самим собом. Наук овог великог Учитеља своди се пре свега на одучавање од свега наученог, на ослобађање од оног неудобног одела које су нам скројиле филозофија, теологија, политика, идеологија,уметност и култура, а његов циклус песама „Чувар стада“ може се читати и као бревијар Каеировог необичног учења (или антиучења) и приручник за духовно вежбање у непосредном сагледавању стварности, чиста духа и бистрог погледа. За песника који мисли и пише природно „као што цвеће има боју“, поезија, а ни било која друга уметност, нису тековина цивилизације, већ иманентно својство човековог бића. Отуд су његове песме уједно и својеврсна иронична критика упућена свим оним песницима заокупљеним питањиа стила и језика, који „обрађују своје стихове као дрводеља даске“.

Део ове Каеирове критике могао би се упутити и његовом ученом „ђаку“, Рикарду Реишу. Од свих хетеронима, доктор Реиш је најобразованији, најуглађенији и вероватно најинетелигентнији. Рођен је у Порту 19. септембра 1887. године, лекар по струци, одгојен у језуитском колеџу, латиниста по туђем  а полухелениста по властитом образовању, естета задојен класичном културом и паганин прогнан из „древне отаџбине своје властите вере“ који се у модерном свету осећао као бескућник, Реиш се издваја менталном дисциплином, изванредним познавањем матерњег језика и узвишеним стилом. За разлику од Каеира који је „умро“ и заћутао још 1915, и већине других хетеронима који су се јављали спорадично, Рикардо Реиш ће, почев од јуна 1914. године, када настаје прва песма потписана његовим именом, бити континуирано присутан и активан у духу Фернанда Песое све до његове смрти, новембра 1935. Као духовни потомак стоичара и епикурејаца, Реиш ствара једну мисаону, софистицирану поезију засновану на стоичком гесли Sustine et abstine и на Хорацијевом Carpe Diem. Од свог латинског узора, Хорација, Реиш не преузима само поетику златне средине већ и форму оде коју покушава да опонаша у својим стилизованим пастишима, пишући португалски као да пише латински. То постиже пре свега тако што мења уобичајени синтакстички ред речи, користећи смеле инверзије, раздвајања, опкорачења, еклипсе итд. Због негованог израза, стилске префињености и отменог тона Песоа је тврио  да Реиш пише боље од њега, „ али са једном чистотом коју сматрам претераном“.

Реиш је остварио Песоин аполонијски естетски идеал заснован на равнотежи субјективног и објективног, јер „где нема хармоније, где не постоји равнотежа супротности, не може постојати никаква наука нити уметност, јер не може постојати ни прави живот“. За Реиша је, насупрот Каеиру, поезија плод духа, а само народ високе културе може да створи велике песнике. И у најмањој песми неког песника мора постојати нешто по чему се види да је постојао Хомер. „Песма је пројекција неке идеје у речи посредством емоције. Емоција не чини основ поезије: она је само средство којим се идеја служи да би се превела у реч“, писао је Реиш у својим поетичким записима. „Што је песма хладнија, то је савршенија“. Ако поезију овог песника процењујемо мерилима које је он сам поставио, морамо јој признати висок степен савршенства. Јер, мало је који песник од Хомера до наших дана успео с мање емоција да саопшти своју нихилистичку визију света. Прибрано и хладнокрвно, Реис неуморно понавља да је биће само слабашна и пролазна светлост на рубу ништавила. Ми нисмо ништа, немамо ништа, сва су наша дела ништавна. Савршено свестан краткоће времена, и крхкости свега постојећег, неумитних закона који ништа и никога не штеде, чак ни саме богове, Реиш не јадикује над злосрећном судбином човека и света, већ, напротив, на свом песимизму гради једну етику потпуног прихватања. У складу са стоичким схватањем да морамо бити равнодушни према свему што није у нашој власти Реиш једини начин испољавања слободе види у добровољном прихватању ропства, а највећу снагу у свести о властитој слабости. Та својеврсна љубав према судбини (amor fati, како су је стоици називали) основни је предуслов за постизање врховног добра коме сваки мудар човек треба да тежи – спокојства. Душевни мир, спокојство и ведрина омогућиће нам да уживамо у сваком тренутку, као да је први и последњи, попут оних једноставних цветова који се рађају после изласка сунца и умиру пре његовог заласка, не познавши никад тмину која им предходи и која им предстоји.

Иако су песме потписане именом Рикарда Реиша, управо због свог језичког и стилског савршенства које је тешко опонашати,најмање заступљене у преводима Песоине поезије на стране језике, Реиш је несумњиво најпознатији Песоин хетероним захваљујући роману јединог португалског нобеловца – Жозе Сарамага – „Година смрти Рикарда Реиша“. А свако ко се нађе у прилици да се поклони сенима највећег португалског песника, чији се гроб од 1985. Године налази у манастиру Свети Жероним, поред највећих националних величина – Васка да Гаме и Луиса де Камоиса – моћи ће на надгробној стели да прочита стихове једне оде Рикарда Реиша, који гласе:

„Да би био велик, буди потпун; нек код тебе
Ништа није прекомерно, окрњено.
Буди сав у свакој ствари. Уложи читавог себе
У најмање што чиниш
Тако у језеру сваком цео месец
Блиста, јер живи у висини.“

Одисеј у кишном мантилу

Загонетка звана Пашеко

Епизодна и тајанствена појава Коеља Пашека у сазвежђу Песоиних хетеронима и данас представља загонетку, а његова поема „С оне стране другог океана“, написана у слободним стиховима без интерпункције, заузима посебно место у опусу португалског песника. У Песоиној богатој и разноврсној рукописној заоставштини није пронађена ниједна биографска назнака нити скица за психолошки портрет овог хетеронима, за ког се једино поуздано зна да се појавио пре 1915, будући да је једина песма потписана његовим именом била спремна за објављивање у трећем броју часописа Орфеј, који је за песниковог живота остао необјављен. Иако посвећена Алберту Каеиру, рустичном песнику узвишене једноставности, Пашекова поема нема ничег заједничког с Каеировом ведрином и аполонијским осећањем за меру и хармонију. Напротив, као песник „ сплина“ и декадентног одустајања од активног живота, идеални декор за своју меланхолију Пашеко налази у напуштеним старинским салонима, запуштеним вртовима и ноћним пејзажима лишеним људског присуства. Међутим, његова посебност испољава се пре свега на формалном плану, у импулсивном низању слика, које навиру као у неком трансу и чију је асоцијативну или логичку повезаност често веома тешко пратити. Захваљујући тој слободној игри асоцијација и поступку који је најближи аутоматском писању, Пашеко се с правом може сврстати у једног од претеча надреализма.

Одисеј у кишном мантилу

Алваро де Кампош, најконтроверзнији од свих хетеронима Фернана Песое, рођен је у знаку Ваге, 15. Октобра 1890. године на југу Португала, у градићу Тавира, чије су беле куће налик на многа слична приморска места на Сицилији или у Грчкој. Као типичан јужњак и Медитеранац, волео је море и прекоморска путовања, те их је славио у својим одама. Опсесивна упућеност и судбинска везаност за океан, који је Португалце одувек и спајао и одвајао од осталог света, код Кампоша је наглашена и његовим занимањем поморског инжењера, који је стекао диплому поморске академије у Глазгову, да би се, после једног путовања на Оријент, описаног у поеми „Опијаријум“, трајно настанио у Лисабону и препустио доконом животу помало ексцентричног дендија. Овај екстровертни двојник Фернанда Песое, коме је било дозвољено све што је Песоа сам себи ускраћивао, опседнут жудњом да осети све на све могуће начине, проживео је свој фиктивни живот испитујући крајње границе и могућности људског чулног и духовног искуства.За разлику од Алберта Каеира и Рикарда Реиша, који би могли припадати било којој другој епохи и чији се живот одвијао у једном метафизичком простору, изван времена, Кампош је потпуно укорењен у своје доба, и по свом темпераменту, погледу на свет и сензибилитету, представља парадигму човека и песника XX века. Као космополита и пустолов неутољиве радозналости, коме ништа људско није било страно, Кампос је путовао „опловио сва мора и открио све  Индије“, волео и мрзео на свим меридијанима, учествовао у јавном животу Лисабона, водио полемике, оснивао часописе, потписивао провокативне авангардне манифесте због којих је био жестоко нападан, формулисао  нове авангардне правце, стварајући једну биографију која има уверљивост стварног живота.

Прва песма потписана  именом Алвара де Кампоша, „Тријумфална ода“, настала је јуна 1914. у једном даху, као по неком унутрашњем диктату, а за разлику од свих песама друга два велика хетеронима – Алберта Каеира и Рикарда Реиса – које су писане пером, откуцана је на писаћој машини. Написана у захукталом ритму дугих слободних стихова, ова ода с футуристичким одушевљењем слави неисцрпну разноликост света, обогаћеног достигнућима модерне цивилизације. Песник, међутим, није одушевљен самим симболима новог доба, моторима, машинама, аутомобилима, аеропланима итд, већ чињеницом да су они суштински и трајно проширили границе сазнања и обогатили свет једном новом лепотом, новом осећајношћу и новим могућностима не само примања чулних утисака већ и њиховог изражавања. „Ах, кад бих могао да се изразим сав, као што се мотор изражава“, гласи један од стихова ове поеме, који ће постати Кампошов поетички императив у периоду од 1914. до 1916, обележеном бурном и грозничавом стваралачком активношћу из које настају све велике песникове поеме и манифест првог авангардног таласа у португалској књижевности.

Међутим, већ неколико месеци после „Тријумфалне оде“, објављене у првом броју часописа „Орфеј“, настају и „Два одломка из ода“, фрагменти једне незавршене поеме која својим медитативним и меланхоличним тоном најављује једног сасвим другог и другачијег Кампоша, окренутог интроспекцији, опседнутог немиром, тугом, чамотињом и жудњом за „ другим стварима које нису ни земље, ни тренуци, ни животи“, већ, можда, „друга душевна стања“. Тај други Кампос, из свих искустава и сазнања, пошто је већ видео „све што никад није видео и све што још није видео“ у великој поеми „Протицање сати“, признаће, с болном иронијом, своје осећаје промашености и немогућност егзистенцијалног остварења, а уместо оптимистичког слављења постојања у свим могућим видовима, у свим временима и на свим местима, жудеће за јединим могућим смирењем – повратком у ништавило непостојања. Једино је поема „Поздрав Волту Витмену“ лишена сваког призвука меланхолије, написана од почетка до краја у славу ослобађања као својеврсни панегирик тотално проживљеном животу. Ове две поеме, међутим, објављене тек после песникове смрти, нису успеле да помраче сјај и величину грандиозне „Поморске оде“.

„Поморска ода“, коју је један енглески песник назвао „најбучнијом поемом икада написаном“, а сам Песоа сматрао истинским ремек-делом, спада не само међу највећа песнича достигнућа португалске књижевности, већ и у сам врх светске поезије свих времена. „Ниједна немачка регимента никад није достигла унутрашњу дисциплину ове композиције, која по својој организацији представља право-правцато чудо“, писао је Песоа о својој оди, објављеној 1916. године у другом (уједно и последњем) броју часописа „Орфеј“. И премда аутор пореди њену структуру са пиндарским одама, ова поема, написана слободним стихом, познаваоце музике много више подсећа на неко од великих постромантичарских симфонијских дела једног Брукнера или Малера, а почиње пианиссимо, развијајући се у спором крешенду до климакса после којег се тон поново лагано спушта и завршава и пианиссиму. Ова апологија свеколиког поморског живота,од Хомера до модерног доба уједно је и историја Португала, једне мале земље, а некадашње велике поморске силе која је у прекоокеанским пространствима тражила одушак својој луталачкој чежњи. Поема у којој путовање кроз простор тече упоредо с кретањем кроз време, такође се може читати и као одисејска пустоловина људске душе, вођене двоструком жудњом да измери „безмено безмерје безмерног мора“, али и да у том бескрајном беспућу, где ништа људско није ни трајно ни стално, пронађе себи уточиште.