Мементо

Одломак из дневника диктираног у магнетофон током 1983-1984. године. © Борислав Пекић

О смртној казни

Борислав Пекић (1930-1992)

Боље је погрешити на страни милосрђа, него на страни смртне казне, написао је Ф. Достојевски у Дневнику писца. Американци не читају Достојевског. Нису то чинили ни пре него што им је, у својим путујућим предавањима, Владимир Набоков, писац Лолите, отворио очи за небројене слабости писца Браће Карамазових. Али то није разлог што су у Флориди, држави из противаболиционистичке мањине у САД, где нас смртна казна још спаја са правним варварством, поново погубили једног човека. Разлог је — Закон. Овај закон, протумачила нам је прошле године, преко британске ТВ мреже, једна љубазна и питома дама, члан Колегија флоридског судбеног стола, као последњу одбрану пореских обвезника — то је појам који се на Западу подудара са појмом човека, остављајући необавезнике с оне стране људског — као, дакле мртву стражу Свете имовине, кад браве, аларми, бодљикаве жице, тајне теле-очи, пси, а понегде и наоружане »гориле« оману, и између поседника и обијача не остане ништа до власничког инстинкта код првих и жудња за лаким богаћењем код других. (Објашњење је моје, али љубав према смртној казни у њему — њена.)

Не желим себи да олакшам будуће редове, па ћу лаконски испричати како је извршено убиство, због кога је у Флориди погубљен један човек, иако су у злочину учествовала два. (Ствар је, наиме, сасвим проста, и савршено одговара нашем појму правде. Непогубљено лице је било крунски сведок, односно убица који је у истрази први проговорио и својим признањима омогућио да се убије његов саучесник. Ко је од њих био више а ко мање крив, за Право није било важно. То је било важно само за Правду, али она се није питала.) Опис убиства биће кратак и остаће само на његовом најогавнијем и најокрутнијем аспекту, оном који ће се, сигуран сам, у машти човека најжешће одупрети мојим разлозима против смртне казне: Младићи су — јер беху то млади људи — везали старца, јер жртва је био стар и болестан човек — а затим га, парањем коже на најосетљивијим деловима тела и пробадањем ушију старинским пером за писање, покушали присилити да надвлада свој поседнички инстинкт и ода им где држи новац. Пре него што су то дознали, старац је умро.

Па ипак, ризикујући да вас разбесним — у мојим је Дневницима о беснилу и реч, зар не? — ја сам одлучно против смртне казне изречене над једним од починитеља овог, уистину, грозног недела. И то не само упркос форми злочина, већ упркос убеђењу да, премда у сваком криминалном акту, до извесне мере, учествује и друштво, да је оно увек невидљиви и некажњени саучесник злочина, нека врста заштићеног крунског сведока, преко кога једно недело постаје недело и над самим собом, ипак у њему командну улогу има личност извршиоца и његова слободна воља. (Промовишући, »хуманисти«, злочинца у слепо оруђе неправде, било да се ова манифестује у беди којој је био изложен, било да потиче из интимније сфере душевних нестабилности и инсуфицијенција узрокованих несрећним породичним животом, ми његовој вољи одузимамо слободу која га и чини човеком, и брутално му затварамо једини пут истинском искупљењу. Искупљење, заправо, чинимо излишним, јер ко није крив, ко је тек нечији инструмент, нема зашто да се каје. Његово једино кајање може се односити на глупост којом је допустио да га друштво користи као жртвеног јарца властите жудње за смрћу, а његово једино искупљење може лежати у револту против таквог друштва.) Изнећу, овде, само неколико аргумената против смртне казне. Не надам се да су сви нови, али ми се чини да су неки стари, и схваћени, исказани на нов начин.

Смртна казна је, најпре, морално противречна, јер ми њоме прво кажемо да је живот човеков најдрагоценији посед, а затим да смо кадри и њега му опљачкати. Цивилизација која може програмски да се лиши нечега на чему почива и њена суштина и њен опстанак, да се, дакле, одрекне живота и да га одрекне, цивилизација је — смрти. Свака извршена смртна казна зато је један ступањ чина колективног самоубиства. Смртна казна је и правно противречна, јер осуђује на нешто што је, по дефиницији изван сфере онога што се, опет по дефиницији, њоме штити. (Да и не говоримо о противречности заштите људског живота тиме што се он одузима.) Смртна казна је духовно неделатна, јер онемогућује окајавање греха, једину аутентичну казну за злочин. Само живот кривицу искупљује, смрт ослобађа кривице. Између ње и ослобадања од казне разлика је само терминолошка. Права казна била би на живот. (Не доживотна, него како је речено: на живот.) Смртна казна је васпитно непроизводна. Ако је њен циљ једнак циљу Кривичног права, онда је она бесмислена, јер мртваца још нико није поправио. Аргумент о њеном превентивном карактеру статистички је недоказан, а морално монструозан. Убијамо једног човека да би поправљали неког другог који свој злочин још није ни починио. Ако бисмо желели да има застрашујући карактер, морали би је вршити јавно, испред суда или парламента, по парковима и тржницама. (У Београду би за то били погодни Теразије, Славија и Калемегдан.)

Као што је чињено онда када смртна казна није лицемерно смерала да отрезни главе, него поштено — да их одсече. Јер, овако, вест о њој, потопљена у густу мочвару информација што их свакодневно примамо о другим, крупнијим неудобностима живота — поскупљењима, кашњењу возова, невремену које нам квари празнике итд. — има пре обрнуто дејство: заблуђује нас и уверава да ствар са том смрћу баш и није тако озбиљна. Уосталом, ако понекад можете прочитати да је изречена, врло ретко да је извршена. Поготову — где. Тако пропуштате да јој присуствујете, наравоученије вам измиче. У међувремену је симптоматично да то наравоученије никад не измиче пасионираним заговорницима смртне казне, тим легалним припадницима духовног Кју-клукс-клана, који уображавају да се од оних с дубоког америчког Југа разликују само стога што на главама не носе кукуљице, и што у руци, уместо омчи за вешание, држе дебеле алибије у облику дебелих Законика. Једино се они на њој нечему уче. Остаје да се види — чему.

Пошто, упркос смртној казни, убице и даље убијају, слободан сам закључити да она и не постоји због њих, да је она ту да бранитеље смртне казне спречи у потреби да се понекад и они убицама придруже. (Поручујем им — Потреба је задовољена. Ко убиство брани — већ убица је у духу.) Ако је смисао смртне казне у заштити друштва, она је још једном логички противречна. Ништа се штитити не може накнадно. Појам заштите једнак је појму превентиве, а нешто се не може штитити пошто је убиством већ пресудно повређено. Уместо да убиство спречава, смртна казна га кажњава. То је одмазда, није заштита. Али ако је и тек одмазда, смртна казна је егзистенцијално противречна. Да би одмазду одмерили морамо знати природу казне, а ми не познајемо природу смрти. Стотине милиона људи смрт очекује као ослобођење, као праг Новог живота, нове Велике Могућности. Смрт, у којој гледамо највишу казну, понекад може бити и — награда. Овде, на Западу убити једног ортодоксног хришћанина требало би да значи: приближити га, пре времена, највишој срећи, Сврси Живота — упознавању са Богом — чак и без обзира што би, с обзиром на почињени злочин, овај сусрет могао испасти и непријатан. (Али вреди се надати, јер Бог је свакако милосрднији од нас.) Претпостављам да би само пакост ову цивилизацију могла навести да се одрекне смртне казне. Ако би одбацили материјалистичко схватање смрти и признали је као први чин неке нове шансе (а последњи једне промашене), и могућност неког вишег постојања (насупрот нижем у коме у животу живимо), убеђен сам да би је не само забрињавали већ и — законски прогонили. Аргумент да се ретко изриче, а још ређе извршава, аргумент је против ње, јер чега има тако мало и тако ретко, без тога се свакако може.

Пре него што овај оглед завршим не могу одолети искушењу а да не цитирам једну орвеловски страшну мисао из завршног говора С. У. Гуровича, браниоца петроградског митрополита Венијамина на процесу 1922, преузетог из Солжењициновог Архипелаг Гулага: »Нема више шта да се каже, али је тешко престати говорити. Јер док дебата траје, окривљени су живи. Кад се дебата заврши, завршиће се и њихови животи.« Зато и ја не престајем да говорим против смртне казне. Цивилизацији Двомисли, каква је наша, у култури смрти, каква је наша, смртна је казна само једна краста великих богиња. У њеном вршењу видим само један рационалан мотив: Толиким обзирима што их указујемо животу једног јединог човека, прикривамо чудовишну безобзирност што је испољавамо према свим осталим. Ако ми сада кажу да и ја понављам грешку бранитеља правног убиства, и много аргумената употребљавам тамо где би морао бити довољан један али прави, рећи ћу: Ово нису моји аргументи, ово су одговори на ваше. Мој би био један једини: НЕ УБИЈ!

 

Извор: borislavpekic.com