Мементо

Књиге у сенци смрти

Aутор: Весна Живковић

Кнут Хамсун (1859-1952)

Писац којег су волели други писци, понајвише Чарлс Буковски и Хенри Милер, имао је и тамну страну личности – обожавао је Хитлера. По окончању Другог светског рата чувени норвешки писац ухапшен је под оптужбом помагања окупаторима и велеиздаје. Судије су се питале коју казну одредити нобеловцу старом осамдесет шест година који је, притом, сасвим глув и тврдоглаво се држи својих ставова.

Иако је сматрао да је романом „Круг се затвара” из 1936. године заокружио стваралаштво, Кнут Хамсун је након тринаест година објавио још једну књигу. У току судског поступка који је против њега вођен писао је дневник, који му је послужио као основа за дело „По зараслим стазама”. Објаснио је да се приклонио нацизму на основу података које је добијао у свом дому, да није знао за злочине, да је морао да пише пропагандне текстове и иде на састанак с Хитлером... Пошто су се неке од тих тврдњи показале неистинитим, остало је да се истражи шта је писца током живота довело до његових политичких уверења. Да ли је то била очараност Ничеовим „вођом”, осећање мање вредности због сиромашног детињства, мржња према Америци или нешто друго?

О блејању и мекетању

Кнут Педерсен, с уметничким презименом Хамсун, рођен је 4. августа 1859. године на имању крај Лома у Гудбрандсдалену. Када је имао три године, с породицом се преселио у мало место Хамсунд на северу Норвешке, али је као десетогодишњак морао да напусти дом. Прешао је да живи код ујака трговца, уз објашњење да очева кројачка плата није довољна за издржавање шесторо деце. Мали Кнут осећао се лоше: чудио се како не живе богатије, с обзиром на то да му мајка води порекло од краљевске лозе из 10. века. Због лепог рукописа помагао је ујаку у писарским пословима, а по завршетку основне школе вратио се у родни крај, где се код другог рођака запослио као трговачки помоћник. Док је продавао робу по имањима и селима, доживео је две несрећне љубави у којима су га девојке оставиле због имућнијих младића. То искуство описао је у романтичним причама „Тајанствени” и „Бјоргер”, штампаним о свом трошку. Као „дечко који обећава” од власника фабрике шибица добио је позајмицу од четири стотине круна и упутио се бродом у Америку.У Америци је радио разне послове и зарађивао као писар, ратар, свињар, зидар, књиговођа, преводилац... Међутим, здравље му је слабило, а када је почео да искашљава крв, лекар му је саветовао да се врати у домовину, јер неће живети дуже од два месеца!? Пошто су му другови купили карту, стигао је у Норвешку и, док је „чекао да умре” 1885. године написао је текст за новине о свом омиљеном писцу Марку Твену. Потписао се презименом Хамсунд, али како је грешком одштампано Хамсун, остао је с тим псеудонимом.

Када се кроз годину дана показало да нема туберкулозу, упутио се назад у „обећану земљу”, где је тешко радио, гладовао, лутао, забављао се с девојкама, играо покер, учествовао у тучама... После две године вратио се у Европу, с надом да ће успети на књижевном пољу. Рукопис „Глад” штампао је у једном часопису, док је књигу 1890. године издао најпре у Данској, а потом у Немачкој и Норвешкој. Убрзо се одазвао позиву да студентским удружењима прича своје утиске из Америке, али о тој земљи није имао речи хвале. Напротив! Америчку културу називао је „блејањем и мекетањем”, индустријализацију злом, трку за новцем погубном... У то време „заразио се” делима Ничеа и Достојевског, и тежио је да их у свом стваралаштву достигне. Сваке године објављивао је по једну књигу: „Мистерије” (1892), „Нова земља” (1893), „Пан” (1894), „Пред вратима царства” (1895), „Игра живота” (1896), „Вечерње руменило” (1897), „Викторија” (1898). Живео је у Норвешкој, Француској, Немачкој, Финској, а путовао по Русији, Турској, Кавказу, Оријенту... Запазио је:„Што сте ближе Оријенту, то људи мање говоре. Старе су људске врсте надрасле ступањ брбљања и смеха, они ћуте и само се осмехују. Колике ли разлике према Америци!” (Путопис са Оријента објавио је у књизи „У земљи прича” 1903. године.) 

О смоквама и пушкама

Када се оженио младом Бергљот, пожелео је да се скраси и то на старом породичном имању у Хамсунду. Међутим, куповина имања није му пошла за руком, па се преселио у Данску, где је наставио с боемским животом. Једнога дана у коцкарници у Оденсеу изгубио је све што је имао, а потпуне пропасти спасао га је немачки издавач. Иако је 1902. године добио кћерку Викторију, поднео је захтев за развод брака како би наставио да лута. О лутању је написао књиге „Под јесењим звездама” и „Јесења радост”, које је назвао „приручницима о уметности како да се буде у бегу, сам, по страни, одвојен од свега”. Ипак, десетак година касније оженио се двадесет две године млађом глумицом Мери Андерсон, коју је упознао на једној прослави, док је као посланик говорио с балкона Народног позоришта. По пресељењу на имање у близини Хамсунда, остварио је замисао о животу „здравих сељака”, али тако што је жену остављао код куће да брине о деци (њих четворо), а сам путовао и писао. Поред дела „Деца свог доба” и „Градић Сегелфос”, написао је и изванредне „Плодове земље”, за које је 1920. године добио Нобелову награду! 

Огроман успех награђеног романа омогућио му је куповину великог имања Нортхолм, близу Гримстада, на југу Норвешке. Лепу кућу с много просторија и плесном двораном опремио је раскошно, с доста старина које је сакупљао. И даље је вредно писао, а ниједног 17. маја, на дан норвешке независности, није пропуштао да свечано одевен подигне заставу на јарбол испред куће. С годинама постао је све чуднији, ситничавији, шкртији, својеглавији... Умишљао је разне болести, издвајао се од друштва, одбијао да прихвати чланство академија и Гетеову награду. Укућани су те промене понашања приписивали његовом ослабљеном виду и готово потпуно изгубљеном слуху. Тешили су се чињеницом што се ипак бави „заокруживањем” свог књижевног дела, играњем пасијанса и политиком. 

У седамдесетим годинама Хамсун се загрејао за националсоцијалистичке идеје које су постојале и у Норвешкој. Године 1934. у часопису „Афтенпостен” извргао је руглу пацифисте и све који не увиђају „величину” нацизма. Познати норвешки писци упутили су му замерке, али супруга није јер је и сама гласала за нацисте и хвалила Странку народног окупљања с Квислингом на челу. А када је почео Други светски рат, угледни нобеловац обратио се свом народу речима: „Норвежани! Одбаците пушке и вратите се кућама. Немци се боре за све нас и намеравају да сломе енглеску тиранију, како према нама тако и према свим неутралним земљама.” Поручивао је младићима да је боље да „седе под својом смоквом” и чекају мир или, ако већ хоће да помогну, крену на Источни фронт и боре се против бољшевизма.

"Вођа" у срцу

У току рата врата свог дома широм је отворио немачким официрима, мада се с њима слабо дружио, како због посвећености писању, тако и због тешкоћа у споразумевању. Од некадашњих обожавалаца добијао је многобројна писма осуде и враћене примерке својих књига, али на то се није обазирао. Писао је острашћене текстове за новине (укупно четрнаест!) у којима је величао Германе, нацисте и Хитлера. Један текст под називом „И опет” од 13. фебруара 1943. године, посветио је Норвежанима који су га молили да им, преко својих веза, избави децу из затвора и спасе их сигурне смрти. Јавно им је одговорио: „То су људи наклоњени Енглеској, и то је – њихова ствар!” Дуго се причало о тим суровим речима, мада се касније испоставило да је, преко телеграма упућених високим званичницима, успео да спасе животе тринаест младића.

На Конгресу Уније националних новинарских савеза у Бечу, који се одржавао 21. и 24. јуна 1943. године, одржао је говор од двадесет минута, а затим је 26. јуна својевољно отишао на састанак код Хитлера. У говору је тврдио како су Енглези „узрок светског рата и све несреће која влада светом”, и неколико пута поновио да „Енглеска мора на колена!” У разговору с „вођом”, са кога постоји стенограм, залагао се за смену немачког гувернера за Норвешку због погрома норвешког становништва и убијања талаца. Саговорника је због глувоће прекидао у пола реченице, па је овај, изнервиран, скратио разговор на четрдесет пет минута. По повратку кући Хамсун се сетио да га је Гебелс много љубазније примио, па му је упутио речи дубоке захвалности и своје највеће благо – Нобелову медаљу!

Глув и невин? 

У новинама „Афтенпостен” од 7. маја 1945. године, последњем броју изашлом под окупацијом, осамдесетшестогодишњи нобеловац написао је: „Нисам вредан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру... Био је ратник, ратник за човечанство и проповедник јеванђеља о правима свих народа.” На крају је закључио да је тај човек једини успео речима да га дирне у срце и да као блиски присталица нацизма „приклања главу пред његовом смрћу”. Није ни слутио да ће средином следећег месеца, после своје жене и два сина, бити ухапшен под оптужбом велеиздаје. На терет му се стављало помагање окупаторима речима, али и делом кроз чланство у норвешкој нацистичкој странци Норск Самлинг.

Наредне две године Хамсун је провео у болници у Гримстаду, старачком дому у Ландвику и психијатријској болници у Ослу. На основу лекарског налаза да је у време извршења радњи за које се оптужује био душевно здрав, да има „трајно ослабљене душевне способности” и да не постоји опасност да понови кривичне поступке, 5. фебруара 1946. године државни тужилац одустао је од даљег кривичног гоњења. Оптужени је избегао затвор, али је упућен на министарство за обештећење, које му је одредило да држави исплати триста двадесет пет хиљада круна. Толики новац могао је да добије једино продајом имања Нортхолм, али издавач му је одобрио кредит на име будућих ауторских права. Како је народ примио ту пресуду? Многи нису крили огорченост што издајник није у затвору, други су тврдили да су опасни људи злоупотребили старог, глувог и наивног човека, трећи да се према једном књижевном великану не сме опходити као према обичном нацисти... А шта је нобеловац имао да каже у своју одбрану? Осим што је своје текстове оценио као „лош журнализам”, тврдио је да није имао довољно података, да није учествовао на састанцима странке, да никога није убио ни пријавио, да је хтео да помогне свом народу, да од тога није имао никакве користи, да је глув и стар, да има пријатеље међу Јеврејима и Русима...

И заиста, знало се за његово некадашње дружење с Томасом Маном, Штефаном Цвајгом, Андреом Жидом, Максимом Горким... Нађен је новински текст из 1928. године, у коме је о Јеврејима изјавио да су способан народ, интелектуални, музикални, чак „најмузикалнији на свету”, а Русија „словенска земља, распевана, религиозна и уређена”. Али, то је мислио раније, док је током рата хвалио нацисте, а није се оглашавао поводом одвођења Јевреја у концентрационе логоре, уништавања Словена, спровођења замисли из „Мајн кампфа”...

Између неба и земље

Психијатар доктор Лангфелдт, који је радио на случају, испитивао је и Хамсунову супругу, уз обећање да ће само јавни тужилац имати увид у њене личне исповести (што није поштовано). Закључио је да иза пишчевог политичког опредељења не стоји њен утицај, већ његов комплекс мање вредности, настао због сиромашног детињства и младости. Други су истакли његову опседнутост Ничеом и замислима да постоје „рођени господари који се сами намећу као вође испред хорди на овој земљи”, а трећи заслепљеност поставкама пангерманизма. На крају, већина се сложила да за тај случај може да се употреби изрека да „нико није толико слеп, као онај што неће да види”. У говору пред судом Хамсун је изјавио да је све кренуло наопако када је видео да су краљ и влада напустили земљу: „То ми је измакло тло под ногама. Остао сам да висим између неба и земље.”

Без обзира на то што је због лекарске дијагнозе о „трајно ослабљеним душевним способностима” избегао затвор, киптео је од беса. Тврдио је да је у психијатријску установу дошао сасвим здрав, али да је ту оболео од потиштености, јер су се према њему опходили као према заморчету.   Да су га у болници задржавали дуже него што је потребно, јер су наводно „чекали да умре”, како би заобишли незгодно суђење. У циљу „освете” психијатру и доказа да бистро расуђује, издао је књигу  „По зараслим стазама”, коју је написао током притвора. У њој је открио да и даље има „искричав ум”, као и да помало чује на лево уво и разуме говор ако му се неко обраћа на дијалекту из родног краја. Пет хиљада примерака књиге продато је у једном дану, што се показало и као добар пословни потез.

                                                           
Нобеловац Кнут Хамсун умро је 1952. године и по жељи супруге сахрањен је с норвешком заставом. До краја живота тврдио је да није издао своју земљу и да му је душа чиста, а савест слободна, јер није знао за нацистичка убиства, прогоне и мучења. Надао се да ће се за сто година његови лоши новински текстови заборавити и да ће остати упамћен само по књигама. Међутим, до данашњег дана то се није догодило. Читалачка публика и даље га памти као врхунског писца и лошег политичара – нобеловца над чијим се дивним књигама надвија тамна сенка.

 

Извор: Политикин забавник