Мементо

Фама о чудном Мађару

Aутор: Небојша Грујичић

Бела Хамваш (1897-1968)

Фама о чудном Мађару невероватне ерудиције који је писао књиге које за живота није могао објављивати, са распоном тема од реконструкције мисаоног универзума Хермеса Трисмегистоса до савета како најбоље хладити јагоде, издржавајући се, не својом вољом, као физички радник, земљорадник и баштован – почела је овде да кружи пре десетак година. Периодика и све бројније књиге које су убрзо по излажењу бивале распродате, док издавачи из необјашњивих разлога никада нису штампали друга издања, указивали су да Бела Хамваш овде има немали број својих поштовалаца и редак култни статус. Ствар је била наизглед чудна јер таквог интересовања за Хамваша нема ни у Мађарској, где све његове књиге још нису ни објављене, а српски је, осим хрватског, једини језик на који је до данас преведен. Иза Хамваша нису стајале препоруке ауторитета, издавачке куће, трендови. Једини човек који је стајао иза његовог овдашњег пробоја био је његов преводилац Сава Бабић, шеф катедре за Мађарски језик на Филолошком факултету у Београду. Тек прошле године организовано издавање Хамвашевих књига преузела је на себе Дерета, покретањем едиције Континент Хамваш, у којој су до сада изашле две важне Хамвашеве књиге – седмотомни роман Карневал (изашле су досад прве четири књиге) и тротомна Сциентиа сацра И и ИИ. За превод ових књига Сава Бабић је недавно добио и годишњу награду "Графичког атељеа Дерета". Ко је заправо Бела Хамваш?

На црној листи

Рођен 1897, у Еперјешу (данашњи Прешов у Словачкој), у породици протестантског свештеника, Хамваш је одрастао у Братислави. Године 1915. уписује кадетску школу, и убрзо упознаје страхоте Првог светског рата на украјинском и италијанском фронту – два пута бива рањен, доживљава нервни слом, одбија да прими одликовање. После рата породица се сели у Будимпешту где Хамваш студира немачки и мађарски. Покушава да се издржава новинарством, мада се радије бави повртарством. Објављује у периодици, пише и преводи, а 1927. запошљава се као библиотекар, где га затиче Други светски рат. Три пута бива мобилисан, 1942. је на руском фронту. Приликом опсаде Будимпеште 1945. дезертира, а једна граната уништава његов стан и у њему све рукописе и књиге, годинама мукотрпно сакупљане. Осим текстова објављених у периодици и књиге Невидљиво збивање објављене у невреме 1943, једини, случајно сачувани рукопис из овог првог периода Хамвашевог рада је капитална Сциентиа сацра. После рата, 1948, опет у невреме, заједно са својом женом Каталином Кемењ објављује књигу Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској, и убрзо због својих ставова који се нису уклапли у Лукачев модел комунистичког културног ентузијасте, губи место библиотекара и доспева на црну листу, чиме му је онемогућено објављивање књига и достојно запослење. До своје смрти, 1968, издржава се радећи као баштован, магационер и помоћни физички радник на хидроелектранама на Тиси. У овом периоду исписује свој огроман опус, чије штампање неће дочекати, и које ће тихо почети петнаестак година после његове смрти, захваљујући Каталини Кемењ која је сачувала рукописе.

"Ужасавам се да будем мудрац или јунак или светац. Моје претензије су веће. Желим да будем нормалан човек." Ово његово животно опредељење коштаће га удобности и каријере, али ће бити основна претпоставка у реализацији грандиозног опуса. Сциентиа Сацра је нулта Хамвашева књига, реконструкција запретених знања старих цивилизација, која он назива Баштином. Хамваш открива 600. г.п.н.е. као граничну годину која раздваја "златно доба", време склада појединца, колектива, природе и Бога, од оног што називамо модерном историјом, коју Хамваш види као историју кварења, корупције, дробљења изворног људског бивства. Сећање на изворну целину, као и могућност остваривања новог златног доба (есхатолошки) задржало се у великим религијским системима изашлим на темељу учења Баштине, испод наслага профаних тумачења. Велика синтеза ових знања налази се у Јеванђељу, нудећи интегралну слику целине света. То је мисаони и идејни оквир у којем се крећу све његове потоње луцидне анализе стања и дубине кризе XX века.

Молитвеник за атеисте

Хамваш не подучава, не проповеда, нити нуди дајџест издања животне филозофије. Он скреће пажњу на основне ствари. Погрешно је процењивати светску ситуацију на основу јавних и општих ствари, важна је свакодневица, каже Хамваш. Одатле наслови као Трешње брати, Дрвеће, Кревет, Песма птица, Филозофија вина (молитвеник за атеисте). Свакодневица, њен сакрални ред и њена пуноћа чини људски живот. Не тренутак, фрагменат, дисконтинуитет, него вечност, целина, трајање. "Будношћу" Хамваш назива оно стање свести отворено за спознају целине стварности, у којој се потом сазнаје и сопствено место у њој, чиме цео поредак добија виши смисао. "Луд је онај ко није припремљен за вечни живот ", каже он на једном месту. А резултат и крајњи смисао посвећености животу јесте одрицање живота – "закорачити у смрт отворених очију".

Његови путокази указују на онај лук људске мисли од Лао Цеа, Хераклита, Заратустре, Буде до Бемеа, Ничеа, Бадера, Сен Мартена, Генона, цео корпус мислилаца и писаца избачених из картезијанско-марксистичког система образовања. То је, уз третирање Цркве (коју он оштро дистанцира од клера, и фарисејства као основне форме деловања антихриста), у категоријама инквизиције, мантија, и опијума за народ, један је од најчешћих неспоразума са Хамвашем. Док је савремена уметност утолико убедљивија уколико доследније отвори каверне смисла у окружењу суперструктуиране ектоплазматичне стварности, (најубедљивији ликови су они попут Остерових који се не могавши да нађу ни један једини ваљани разлог за било какву акцију, шопенхауровски препуштају самозабораву и поништавању, или Линчових јунака који прате кроз мрак хипнотичку белу линију изгубљеног аутопута бежећи од сопствених дијаболичних визија, усамљени), Хамваш иде корак даље од констатовања безизлазности модерне егзистенције, и тиме се може поредити с ауторима попут Турнијеа и Хандкеа, који ремитологизацијом, односно дефрагментаризацијом, надилазе актуелне постмодернистичке таутологије. "Нема индивидуалног спасења", каже он. Сваки роман је роман о спасењу, и нема романа без конфесије.

Осврћући се једном приликом на горући проблем вере у романима Достојевског, Хамваш је рекао да егзалтираност његових јунака не потиче од њихове вере или одрицања Христа, већ у томе што је у њих, сасвим модерно, нестало оно "чуло" којим се у Бога верује. Они би и веровали, али њиховој вери недостаје садржај, за којим они очајнички жуде. Најрепрезентативнији у овом смислу су јунаци, управо из тог разлога нападно и намерно идеологизираних, Злих духа. Човек без утемељености није способан чак ни за грех, па је отуд свака трагедија лажна, свако јунаштво смешно, сваки истински међуљудски однос неостварив, а модерна историја – историја скандала.

Свет нестаје

Његов роман Карневал (писан од 1948-51) грађен је управо на том основу. Око 900 ликова судара се као у физици честице Брауновог кретања, без икаквих међуодноса, да би се привидни хаос почетка романа уоквирио, у карневалској атмосфери (бахтиновски), сагом о три генерације Бормештар које се крећу у бунилу сензација модерне историје. Карневал има чак 1200 страна, и (само) по обиму подсећа на књижурине XИX века, настале као реакција на разбијање илузије линеарног простора и времена (Лобачевски, импресионизам, Хенри Џејмс, Ниче...). "Свет нестаје, и ако хоћете нешто да видите, пожурите", рећи ће тада Сезан. Хамваш у реверзибилном поступку, са џојсовским искуством иза себе, кроз роман наново успоставља интегралну слику света, указујући на његову онтолошку основу (неопходну перспективу) без које би слика целине била немогућа, уз обавезан, скоро сервантесовски, хумор као основно везивно ткиво.

Сви остали Хамвашеви романи изведени из су Карневала. У првих педесетак страна чудесног романа Ново лето Хамваш уводи стотину ликова, да би они нашли свој смисао у једној љубавној причи, смисао који се на чудесан начин гради из странице у страницу, док се радња овог романа написаног 1957. дешава у окружењу који неподношљиво личи на, или јесте, посткомунистички расап, ако је актуелном расапу уопште умесно лепити атрибуте и одреднице. Последњи Хамвашов роман, Наиме, сублимирана је визија ужаса потонућа у корупцију, која разједа све облике људског постојања и настојања, киптећи бесом који је "хладно средиште нашег бића" – и представља последњи чин његовог реализованог и заокруженог дела.

Захваљујући умешности Саве Бабића, Хамвашев језик на српском дише пуним плућима, а захваљујући његовом ентузијазму овдашња култура је повлашћена могућношћу упознавања овог великог европског мислиоца XX века, чији ће се прави значај и утицај тек видети.

 

Извор: Vreme