Мементо

Откриће светлости код Милана Кашанина

Драган Ћирјанић

Сво­јим из­у­зет­ним обра­зо­ва­њем и от­ме­но­шћу, ор­ган­ским спа­ја­њем врхунског срп­ског и врхунског европ­ског, са­мо­по­што­ва­њем и са­мо­по­у­зда­њем, сна­гом да без роп­та­ња из­др­жи те­шке не­прав­де и кле­ве­те, не гу­бе­ћи при том свој пут и не из­не­ве­ра­ва­ју­ћи сво­ју иде­ју – овај великан културе пред­ста­вља узор ка­кав нам је да­нас по­треб­ни­ји не­го икад.

По­ја­ва ду­го оче­ки­ва­них Са­бра­них де­ла Ми­ла­на Ка­ша­ни­на пред­ста­вља кул­тур­ни до­га­ђај пр­ве вр­сте и за мно­го срећ­ни­ја вре­ме­на и дру­штва не­го што је на­ше. Чо­век мно­гих та­ле­на­та, Ми­лан Ка­ша­нин је, као ско­ро сви нај­бо­љи Ср­би, пла­тио ви­со­ку це­ну за сво­ју до­след­ност. Ве­ли­ки исто­ри­чар умет­но­сти сред­ње­га ве­ка, зна­лац са­вре­ме­ног сли­кар­ства, књи­жев­ник, есе­ји­ста, ди­рек­тор је­дин­стве­но за­ми­шље­ног Му­зе­ја кне­за Па­вла, уред­ник Умет­нич­ког пре­гле­да, ди­рек­тор Га­ле­ри­је фре­са­ка, по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, до­жи­вео је ус­пон и стра­да­ње ко­је на ма­ло ко­ме не оста­вља­ју тра­га. Крај Дру­гог ра­та до­че­ку­је као бес­кућ­ник са спа­ље­ним ру­ко­пи­си­ма, би­ва ис­те­ран из Му­зе­ја кне­за Па­вла, та­да На­род­ног му­зе­ја, у ко­ји је уло­жио чи­та­вог се­бе. Про­гла­шен кви­слин­гом и из­дај­ни­ком, скрај­нут са кул­тур­не сце­не, сто­ич­ки под­но­си уда­р­це и пи­ше де­ла без прем­ца, без ко­јих би на­ша кул­ту­ра си­гур­но би­ла си­ро­ма­шни­ја.

Ни­шта од огор­че­но­сти и ре­зиг­на­ци­је не­ће­те сре­сти у де­лу то­га по­сто­ја­ног чо­ве­ка, ко­ји као да је знао да и стра­да­ње чи­ни сре­ћу јер до­но­си спо­зна­ју. „Мо­жда је мој жи­вот био те­жак, али си­гур­но био је сре­ћан.” Оза­рен не­ком уну­тра­шњом све­тло­шћу, зра­чио је чвр­сти­ном чо­ве­ка убе­ђе­ног у ви­ши сми­сао жи­во­та. Био је по­све­ћен у тај­ну ле­по­те, све­стан да је не­по­бе­див онај ко­ји је по­се­ду­је.

ЦЕ­НА ДО­СЛЕД­НО­СТИ

Ро­ђен 1895. у Ба­ра­њи, при­па­дао је они­ма ко­је у Евро­пи зо­ву „из­гу­бље­на ге­не­ра­ци­ја”, они­ма ко­је је бле­сак Пр­вог свет­ског ра­та трај­но обе­ле­жио (Ми­лош Цр­њан­ски, Раст­ко Пе­тро­вић, То­дор Ма­ној­ло­вић...). Са сту­ди­ја исто­ри­је умет­но­сти у Па­ри­зу вра­ћа се 1923. Го­ди­не 1927. по­ста­је ку­стос и управ­ник Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, а од 1936. ди­рек­тор Му­зе­ја кне­за Па­вла, све до 1945. Та­да оста­је без ста­на, ко­ји је у бор­би уни­штен са свим ру­ко­пи­си­ма, без по­сла, да би 1950. по­стао ди­рек­тор Га­ле­ри­је фре­са­ка у Бе­о­гра­ду.

Го­ди­на 1945. ја­сно де­ли ње­гов жи­вот на­дво­је. До та­да све што је пред­у­зи­мао по­ла­зи­ло му је за ру­ком, а од та­да је био у не­ми­ло­сти. Да та­ко ни­је би­ло, мо­жда не би ни на­ста­ла ње­го­ва нај­зна­чај­ни­ја де­ла о срп­ском сред­њем ве­ку. Ме­ђу­тим, тра­гич­ност из­у­зет­них љу­ди ме­ри се оним што су би­ли спо­соб­ни да ура­де, по соп­стве­ном по­тен­ци­ја­лу, а ни­су ура­ди­ли. Та­ле­нат и спо­соб­ност Ка­ша­ни­на до­шли су до пу­ног из­ра­за у су­сре­ту са про­све­ће­ним кне­зом Па­влом, је­дин­стве­ном су­сре­ту и у европ­ским раз­ме­ра­ма. Не­ку вр­сту срп­ске Нојеве бар­ке, у окви­ри­ма кул­ту­ре, оства­ри­ли су у кон­цеп­ци­ји Му­зе­ја кне­за Па­вла. То ни­је би­ла ме­ха­нич­ка ко­лек­ци­ја умет­нич­ких пред­ме­та, већ зби­р­ка стро­го ода­бра­них, илу­ми­ни­ра­них екс­по­на­та ви­со­ког ран­га, као што су пр­стен ца­ра Ду­ша­на, Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље, на­кит кра­љи­це Те­о­до­ре, а би­ли су пре­ци­зно рас­по­ре­ђе­ни по спра­то­ви­ма, хро­но­ло­шким ре­дом. За­ми­шље­но је да наш сред­њи век бу­де пред­ста­вљен по со­ба­ма где би на­ши зна­чај­ни ма­на­сти­ри има­ли сво­је по­крет­не по­став­ке. У при­зе­мљу је био наш бо­га­ти ста­ри век (вин­чан­ска кул­ту­ра, келт­ски и рим­ски пе­риод), да би гор­њи спрат био по­све­ћен са­вре­ме­ној умет­но­сти, не са­мо на­шег не­го и зна­чај­ног европ­ског сли­кар­ства. С жа­ром и пред­у­зи­мљи­во­шћу Ми­лан Ка­ша­нин је по европ­ским ме­тро­по­ла­ма ку­по­вао вред­не сли­ке (Ре­но­а­ра, Ко­роа, Де­ре­на, Ту­лу­за Ло­тре­ка, Ма­ти­са...). Ја­сно усме­ре­ње је би­ло да се не са­би­ра са­мо на­ци­о­нал­на, ло­кал­на умет­ност, већ да се до­сег­не ранг европ­ског му­зе­ја, где би се соп­стве­на де­ла ви­де­ла у ши­рој пер­спек­ти­ви и би­ла ме­ре­на нај­ви­шим кри­те­ри­ју­ми­ма.

Ор­га­ни­зо­вао је ре­пре­зен­та­тив­не из­ло­жбе мо­дер­ног фран­цу­ског сли­кар­ства, са­вре­ме­не дан­ске умет­но­сти и ве­ли­чан­стве­ну из­ло­жбу ита­ли­јан­ског пор­тре­та кроз ве­ко­ве, са ре­мек-де­ли­ма нај­ве­ћих умет­ни­ка још од рим­ског до­ба. То су би­ли да­ни ка­да су Ти­ци­јан, Ми­ке­лан­ђе­ло, Ђор­ђо­не, Ве­ро­кио, Ра­фаел, Бо­ти­че­ли, све до са­вре­ме­ни­ка Ђу­зе­пеа Гра­ци­о­зиа, ауто­ра Му­со­ли­ни­је­вог пор­тре­та, по­се­ти­ли Бе­о­град.

ЗНА­ЛАЦ СРЕД­ЊО­ВЕ­КОВ­НИХ ТАЈ­НИ

Осни­вач је и уред­ник ча­со­пи­са Умет­нич­ки пре­глед, ко­ји ни до да­нас по ква­ли­те­ту ни­је пре­ва­зи­ђен. Кроз бу­ру Дру­гог свет­ског ра­та са­чу­вао је це­ло­куп­ну зби­р­ку Му­зе­ја, да би 1945. го­ди­не гру­бо био раз­ре­шен ду­жно­сти, за­до­бив­ши стиг­му из­дај­ни­ка.

У ме­ђу­рат­ном пе­ри­о­ду ја­вља­ју се умет­ни­ци ко­ји осе­ћа­ју те­ско­бу ака­де­ми­зма, с јед­не стра­не, и не­за­до­вољ­ство ис­хо­ди­шти­ма мо­дер­не, с дру­ге. Ка­ша­нин је у Па­ри­зу био уче­ник чу­ве­ног ме­ди­је­ва­ли­сте Еми­ла Ма­ла и Ре­неа Шне­де­ра, струч­ња­ка за но­ви­ју исто­ри­ју. Чи­тао је Мон­те­ња, али оча­ра­ва­ли су га и Пол Мо­ран, Шарл Пе­ги, Хак­сли и Уна­му­но, Ре­ми­зов и Ше­стов, ко­га је и лич­но упо­знао. У Па­ри­зу је от­кри­вао Ру­си­ју у ег­зи­лу и за­у­век се за њу ве­зао оже­нив­ши се Ка­та­ри­ном, ћер­ком на­ших ,бе­лих’ Ру­са. Па­риз еми­гра­на­та и цен­тар сли­кар­ства, мно­го не­за­до­вољ­ства а ма­ло од­го­во­ра. Шарл Мо­рас и Ак­сион фран­се тра­же дру­ге хо­ри­зон­те. Јед­на дру­га­чи­ја Евро­па ла­га­но са­зре­ва. Тра­ди­ци­ја Евро­пе до­би­ја но­ви из­раз. Но­ва све­тлост се ја­вља и не­ста­је у тра­гич­ној олу­ји Дру­гог ра­та, да би све зга­сло у мо­ру де­мо­кра­ти­је и ко­му­ни­зма. Ка­ша­нин не­у­мор­но упи­ја жи­вот Па­ри­за, а ко­ју го­ди­ну ка­сни­је и жи­вот мно­гих европ­ских ме­тро­по­ла, тра­же­ћи сли­ке за Му­зеј кне­за Па­вла и отва­ра­ју­ћи на­ше из­ло­жбе на стра­ни. Стра­на су му ле­ви­чар­ска убе­ђе­ња мо­дер­не.

Са чу­ве­ним ви­зан­то­ло­гом Га­бри­је­лом Ми­је­ом пу­ту­је Ср­би­јом, по на­шим ма­на­сти­ри­ма и дво­ро­ви­ма. Та­да му се ука­зу­ју обри­си ве­ли­ке те­ме о на­шој сред­њо­ве­ков­ној умет­но­сти, ко­јом ће се ба­ви­ти це­лог жи­во­та. Ни­ка­да у ли­те­ра­ту­ри о сред­њем ве­ку ни­је то до­ба та­ко за­си­ја­ло као ис­под пе­ра Ми­ла­на Ка­ша­ни­на. Срп­ска књи­жев­ност у сред­њем ве­ку и Ка­ме­на от­кри­ћа са­мо су де­ло­ви ни­ка­да до­вр­ше­не син­те­зе о на­шој сред­њо­ве­ков­ној умет­но­сти, од IX ве­ка па до про­па­сти, сре­ди­ном XV ве­ка. Наш сред­њи век на­шао је у Ка­ша­ни­ну сво­га ту­ма­ча. Ни­ко пре ње­га ни­је та­ко ви­део ви­со­ке иде­а­ле др­жа­ве и ве­ре у ра­су­тим раз­ва­ли­на­ма на­ше­га сред­њег ве­ка. Сме­ло је по­ве­зи­вао ар­хи­тек­ту­ру и књи­жев­ност, фре­ске и иде­о­ло­ги­ју, ле­по­ту је­зи­ка и рат за др­жа­ву. „Иако су до нас до­шли са­мо оста­ци оста­та­ка, још увек се ви­де две зна­чај­не осо­би­не тих фре­са­ка: хе­ле­ни­стич­ка тра­ди­ци­ја и ви­со­ки сли­кар­ски ква­ли­те­ти. У тим­па­ну за­пад­ног пор­та­ла ове цр­кве, ко­ју је по­ди­гао ве­ли­ки жу­пан Сте­фан Не­ма­ња у част сво­је по­бе­де над ви­зан­тиј­ском вој­ском, џи­нов­ска фи­гу­ра све­тог Ђор­ђа, ,бр­зог по­моћ­ни­ка у бит­ка­ма’, има сву до­сто­јан­стве­ност ан­тич­ких ко­ња­ни­ка, а за­ле­пр­ша­ни плашт на ње­му сву ле­по­ту кри­ла ан­тич­ких по­бе­да.”

ВЕ­ЛИ­КИ ЉУ­ДИ И ВЕ­ЛИ­КО ВРЕ­МЕ

„... До­мен­ти­јан је пи­сао истих го­ди­на ко­јих је не­по­зна­ти сли­кар ра­дио фре­ске у Со­по­ћа­ни­ма. Нај­зна­чај­ни­ја де­ла књи­жев­но­сти и нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­ја сли­кар­ска де­ла срп­ске сред­њо­ве­ков­не умет­но­сти на­ста­ла су у исто вре­ме и за исто дру­штво.” Ова де­ла би­ла су плод на­ше ви­со­ко раз­ви­је­не кул­ту­ре. Иако пре­те­жно ре­ли­ги­о­зна, умет­ност срп­ског сред­њег ве­ка је дво­р­ска, а ма­ње цр­кве­на. Она ни­је не­ка ауто­ном­на ду­хов­на област већ ор­ган­ски са­став­ни део др­жав­ног и цр­кве­ног жи­во­та. „У сред­њем ве­ку је те­шко на­ћи вла­дар­ску ку­ћу ко­ја је та­ко гло­ри­фи­ко­ва­на у књи­жев­но­сти и умет­но­сти као ку­ћа Не­ма­њи­ћа, ни ко­ја је то­ли­ко учи­ни­ла за књи­жевност и умет­ност као она.” Би­ли су део моћ­не ду­хов­не и ма­те­ри­јал­не ци­ви­ли­за­ци­је.

Оли­ча­ва­ју­ћи идеал сва­ке ве­ли­ке тра­ди­ци­о­нал­не кул­ту­ре, у Ср­би­ји сред­њег ве­ка вла­да­ла је „сим­фо­ни­ја” ду­хов­не и све­тов­не вла­сти, су­зби­ја­ју­ћи тен­ден­ци­је оси­па­ња и усит­ња­ва­ња. Сво­је­вр­сна „мо­нар­хиј­ска ре­ли­ги­ја” ис­ка­зи­ва­ла је је­дин­ство во­ље и ци­ља. Са­кра­ли­зу­ју­ћи сво­је кра­ље­ве, осни­ва­че и ро­до­на­чел­ни­ке, она је обез­бе­ђи­ва­ла са­мо­стал­ност и ле­ги­ти­ми­тет кроз до­дир са са­крал­ним. „Ре­ли­ги­о­зна ми­сти­ка је у на­ших жи­во­пи­са­ца до­би­ла на­ци­о­нал­не цр­те. По њи­ма, у Не­ма­ње је веч­на љу­бав пре­ма сво­јој де­ци, он се и на не­бу бри­не о њи­ма и о срп­ској зе­мљи. Не­ма­ња, Сте­фан и Са­ва, то су ,три све­тли­ла Бо­гом об­да­ре­на на чу­ва­ње на­ро­да сво­га’.”

Си­меон Не­ма­ња, све­ти Са­ва, Сте­фан Пр­во­вен­ча­ни, До­мен­ти­јан и Те­о­до­си­је, Да­ни­ло II, цар Ду­шан и сви Не­ма­њи­ћи, Ла­за­ре­ви­ћи, Бран­ко­ви­ћи, по­ја­вљу­ју се не ви­ше као мо­но­то­не фи­гу­ре из цр­кве­них спи­са, већ по­ста­ју за нас „од­јек по­зна­тог гла­са из ве­ли­ких да­љи­на”. „Од све на­ше про­шло­сти, ми нај­ма­ње зна­мо о вре­ме­ну кад смо је­ди­ни пут у исто­ри­ји ишли на­по­ре­до са ве­ли­ким на­ро­ди­ма у Евро­пи.” Ка­ша­нин је пр­ви по­ве­зао и ста­вио у европ­ски кон­текст до­ме­те на­шег фре­ско­сли­кар­ства. „Не­ма у свој ју­жној Ита­ли­ји са­вр­ше­ни­је скро­је­них пор­та­ла од сту­де­нич­ких и де­чан­ских, ни­ти ори­ги­нал­ни­је и леп­ше ол­тар­ске три­фо­ре од сту­де­нич­ке. Ни на За­па­ду ни на Ис­то­ку, си­стем де­ко­ра­тив­не пла­сти­ке на­ших цр­ка­ва мо­рав­ске шко­ле не­ма пре­се­да­на.” Мно­го пре ре­не­сан­се по­чи­ње ин­ди­ви­ду­а­ли­за­ци­ја у на­шем фре­ско­сли­кар­ству. „То да је Ср­би­ја не­ка­да би­ла као То­ска­на да­нас нам је те­шко за­ми­сли­ти, али је та­ко би­ло.” Ка­ша­нин на умет­ност сред­њег ве­ка гле­да кроз лич­но­сти на­ру­чи­ла­ца и лич­но­сти умет­ни­ка. У све­му се огле­да­ла лич­ност. „Љу­ди ве­ли­ких љу­ба­ви и ве­ли­ких мр­жњи, они су во­ле­ли све­ча­но­сти, рас­ко­шна оде­ла, на­ки­те...”

Наш сред­њи век при­па­да ве­ли­кој тра­ди­ци­ји јер је из­не­дрио из­у­зет­не љу­де, ко­ји су се сво­јом су­пер­и­ор­но­шћу из­ди­гли из­над пу­ког људ­ског у чо­ве­ку, и ко­ји све­до­че о при­су­ству ви­ших си­ла на зе­мљи. На­ши све­ти кра­ље­ви су на­ша кон­крет­на ве­за са са­крал­ним, а Не­ма­ња је наш пон­ти­фекс (онај ко­ји спа­ја зе­мљу са не­бом).

ЛЕК­ЦИ­ЈЕ О ВЕ­РИ И СА­МО­ПО­У­ЗДА­ЊУ

„Са сред­њо­ве­ков­ним књи­жев­ним де­ли­ма тре­ба се сро­ди­ти као што се сро­ди са дру­гом ме­ло­ди­јом, дру­гим гра­дом.”

Ка­да би де­спот Сте­фан ко­јим чу­дом до­шао ме­ђу нас, не би­смо га раз­у­ме­ли. Ка­ша­нин је у пра­ву ка­да ка­же да смо од­се­че­ни је­зич­ком ба­ри­је­ром од соп­стве­не про­шло­сти, као ни­је­дан дру­ги на­род у Евро­пи ко­ји се не од­ри­че свог ста­рог је­зи­ка. „Срп­ско­сло­вен­ски је­зик ни­је био са­мо књи­жев­ни је­зик не­го и са­крал­ни. Уво­ди чи­та­о­це у је­дан дру­ги свет, ко­ји ни­је про­фан свет већ та­јан­стве­но­шћу, му­зи­кал­но­шћу и ле­по­том зву­ка за­о­де­ну­ти свет уз­ви­ше­но­га.”

От­кри­ва­ње и ту­ма­че­ње сред­њег ве­ка са Ка­ша­ни­ном има не­чег та­ко уз­бу­дљи­вог, та­ко ра­до­сног. То су уисти­ну гла­со­ви дав­но за­бо­ра­вље­них пре­да­ка. Пу­ту­ју­ћи кроз вре­ме по­сле чи­та­ња ових от­кри­ћа ви ни­сте ви­ше исти чо­век. Осе­ћа­те се као на­след­ник ве­ли­ког бла­га ко­ји је упра­во то са­знао. Још и сад чу­јем шкри­па­ње пе­ра, и шум ман­ти­је, зве­кет узен­ги­ја и зов буб­ње­ва и ро­го­ва у да­љи­ни... То су на­ши „бр­зи по­моћ­ни­ци” за бор­бе ко­је до­ла­зе. Ве­ли­ке лек­ци­је о ве­ри и са­мо­по­у­зда­њу ско­ро су у сва­ком по­гла­вљу. Ни­шта ма­ње те­жак и ком­пли­ко­ван жи­вот на­ши пре­ци ни­су има­ли не­го ми да­нас, али не­у­по­ре­ди­во ја­сни­је су ми­сли­ли и де­ла­ли и у нај­те­жим окол­но­сти­ма. Го­во­ре­ћи о ма­на­сти­ру Ре­са­ви, де­спо­та Сте­фа­на, по­сле ко­сов­ског по­ра­за, он лу­цид­но за­па­жа: „Ре­са­ва је ство­ре­на у ви­те­шком рас­по­ло­же­њу и у зна­ку са­мо­по­у­зда­ња. По гран­ди­о­зно­сти сво­је ар­хи­тек­ту­ре и сво­јих фре­са­ка она да­је ути­сак спо­ме­ни­ка из вре­ме­на не про­па­да­ња јед­не зе­мље не­го ње­ног успо­на.” Са­мо да је на­пи­сао ова сво­ја два де­ла о сред­њем ве­ку био би ве­ли­ки исто­ри­чар умет­но­сти, а он је још мно­го ви­ше. Све озбиљ­но у жи­во­ту по­чи­ва у кул­ту­ри.

Симп­то­ме је­се­ни на­шег сред­њег ве­ка суп­тил­но уоча­ва у ху­ма­ни­зо­ва­њу и ве­ћем при­су­ству про­фа­них еле­ме­на­та у фре­ско­сли­кар­ству (Ре­са­ва), а у књи­жев­но­сти Кон­стан­тин Фи­ло­зоф не опи­су­је жи­вот све­ти­те­ља већ жи­вот рат­ни­ка и про­све­ће­ног кне­за – де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа... Ти симп­то­ми ху­ма­ни­зо­ва­ња у за­пад­ној Евро­пи су већ до­ве­ли до по­ја­ве ре­не­сан­се. У крај­њем ис­хо­ду, про­це­си се­ку­ла­ри­за­ци­је во­де до мо­дер­ног до­ба, где су си­ле ра­за­ра­ња тра­ди­ци­је одав­но пре­шле из сфе­ра не­ви­дљи­вог у ви­дљи­во.

ПО­ГРД­НЕ ГРИ­МА­СЕ ПЛЕ­БЕ­ЈА­ЦА

Ари­сто­кра­та у све­му, Ка­ша­нин упо­зо­ра­ва да и на­ша на­род­на епи­ка пру­жа по­јед­но­ста­вље­ну и ис­кри­вље­ну сли­ку сред­њег ве­ка, као уоста­лом и ве­ћи­на на­ших исто­ри­ча­ра. По­сле па­да др­жа­ве у XV ве­ку, у Ср­би­ји ни­ка­да ви­ше ни­је за­вла­да­ло ари­сто­крат­ско на­че­ло, из­у­зев код по­је­ди­на­ца. Све­про­жи­ма­ју­ћи дух про­све­ти­тељ­ства и на­род­ња­штва овла­дао је по­сте­пе­но кул­ту­ром.

У књи­зи Суд­би­не и љу­ди Ка­ша­нин го­во­ри за­но­сом и хлад­ном стра­шћу о два­на­е­сто­ри­ци на­ших пи­са­ца. Ви­ди оно што ни­ко пре ње­га ни­је ви­део и ме­ри их ме­ром свет­ске књи­жев­но­сти. Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа ви­ди као је­дин­стве­ног ли­ри­ча­ра „као што је ју­тар­њи освит не­за­мен­љив у ле­по­ти да­на”, ко­га је Вук Ка­ра­џић уву­као у па­тос па­три­от­ске епи­ке ни­жег ран­га. Ово је књи­га но­вих афир­ма­ци­ја, дис­тан­ци и не­при­ста­ја­ња. Ја­ков Иг­ња­то­вић је наш нај­ве­ћи ро­ман­си­јер: „Као хо­ро­ви у да­љи­ни, чи­ји гла­со­ви исто то­ли­ко ли­че на сан ко­ли­ко на ствар­ност, ро­ма­ни Ја­ше Иг­ња­то­ви­ћа су пре­ста­ли би­ти при­по­вет­ке и по­ста­ли ле­ген­де.” Или о Ла­зи Ла­за­ре­ви­ћу: „Те­жи­на ње­го­вих при­по­ве­да­ка ни­је у то­ме што би би­ле мно­го­број­не, не­го што су не­за­мен­љи­ве, као год што њи­хо­ва вред­ност ни­је у ду­би­ни не­го у ви­си­на­ма. У уса­мље­нич­ким мо­мен­ти­ма на­ших ми­сли, у тре­ну­ци­ма на­ших оча­ја­ња, њих је до­ста да нас, од пр­вих ре­чи у ди­ја­ло­гу с њи­ма, ис­пу­ни све­тлост као што је у мра­ку до­вољ­но пар­че лу­ча да за­ме­ни сун­це.”

Ка­ша­нин од­ба­цу­је све што со­ци­о­ло­ги­зи­ра, по­на­род­ња­ва и про­па­ги­ра. Та­ко, не на­ла­зи ре­чи хва­ле за Скер­ли­ћа ко­ји је по­ли­тич­ки ак­ти­ви­ста у књи­жев­но­сти и де­ма­гог про­гре­са, ни­ти за ускоч­ки стил Си­ме Ма­та­ву­ља „без стал­ног ста­ни­шта и ку­ћи­шта би­ћа”. Ду­чић му је идеал ду­хов­ног чо­ве­ка.

Као што су код нас мно­ге ре­чи и пој­мо­ви окле­ве­та­ни, та­ко су и на Ка­ша­ни­на, по­сле 1945, гле­да­ли као на кон­зер­ва­тив­ца, са пе­жо­ра­тив­ном гри­ма­сом пле­бе­ја­ца. То уоста­лом ва­жи и да­нас. Рет­ко ко од на­ших са­вре­ме­ни­ка ова­пло­ћу­је у се­би по­јам кон­зер­ва­тив­ног у нај­бо­љем сми­слу те ре­чи, као што је то чи­нио Ми­лан Ка­ша­нин. Кон­зер­ва­тив­но у се­би под­ра­зу­ме­ва ор­ган­ски раз­вој, где бу­дућ­ност не уни­шта­ва про­шлост. Ко је ако не он у се­би спа­јао тра­ди­ци­о­нал­но и са­вре­ме­но? Ко је бо­ље раз­у­мео мо­дер­на кре­та­ња у са­вре­ме­ном сли­кар­ству? Ко је бо­ље схва­тао да сва­ко вре­ме има свој умет­нич­ки из­раз? Али Ка­ша­нин је ари­сто­кра­та у жи­во­ту и у умет­но­сти. Као чу­вар тај­не и ле­по­те, ве­сник је и јед­ног кул­тур­ног ста­ва чи­је нај­ја­че упо­ри­ште ле­жи у про­ве­ре­ној тра­ди­ци­ји на­шег ви­со­ког сред­њег ве­ка. Ко­је су скри­ве­не по­ру­ке Ка­ша­ни­но­вог ту­ма­че­ња сред­њег ве­ка? Он нас под­се­ћа на иде­ју це­ло­ви­то­сти бо­жан­ског и ово­зе­маљ­ског у свим сфе­ра­ма жи­во­та и ука­зу­је на ва­жност кон­цеп­та на­ци­о­нал­не ре­ли­ги­је. Ње­го­во де­ло је и ин­спи­ра­ци­ја за пре­вред­но­ва­ње мно­гих вред­но­сти у на­шој но­ви­јој кул­тур­ној исто­ри­ји. Наш сред­њи век је и ин­спи­ра­ци­ја за по­све­ће­ну од­луч­ност и др­жав­нич­ку вр­ли­ну и ве­ру ко­ја се про­ду­жа­ва у де­ла. Ве­ли­ки љу­ди чи­не ве­ли­ко вре­ме.

Је­дан но­ви-ста­ри по­крет, јед­на кон­зер­ва­тив­на ре­во­лу­ци­ја је по­треб­на не са­мо на­ма већ и Евро­пи, јед­на „ре­во­лу­ци­ја” чи­ји је Ка­ша­нин мо­жда ве­сник. У кул­ту­ри ле­жи ствар­ни по­че­так пре­по­ро­да. Те­ме­љи уда­ре­ни у до­ба Не­ма­њи­ћа до­вољ­но су чвр­сти за сва­ку срп­ску др­жа­ву у бу­дућ­но­сти. 

Извор: Нација online