Мементо

Велики рат Србије: историја и памћење

Милош Ковић

Томаш Гариг Масарик, чехословачки државник, професор и писац, био је један од најпоузданијих сведока и најбољих познавалаца историје Првог светског рата. Масарик је за време рата, у борби за слободу своје земље, пропутовао скоро цео свет и срео скоро све кључне личности тога доба. Књизи својих сећања на Први светски рат дао је наслов Светска револуција. У овом великом историјском догађају он је, наиме, видео, пре свега, победу демократије над аутократијом. Демократске земље, САД, Британија и Француска, овенчале су се венцима славе. У пропаст су се сурвала четири конзервативна царства: Русија, Немачка, Аустро-Угарска и Османско царство. Нестао је цео један свет, оличен у култури и моћи традиционалних, аристократских друштвених елита. На рушевинама древних империја усправиле су се „мале нације“ које су, до тада, сматране само предметима и жртвама воље великих сила. На мапи Европе појавила се Масарикова Чехословачка; васкрсла је Пољска; Румуни и Срби остварили су снове о „ослобођењу и уједињењу“; Срби су се са Хрватима и Словенцима ујединили у нову, југословенску државу. Русија, Немачка, земље бивше Аустро-Угарске искусиле су револуције, које су означиле нагли улазак најширих друштвених слојева, до тада држаних подаље од извора моћи, у средиште политичког живота. Уместо Хабсбурговца, цара Франца Јозефа, нови свет био је оличен у сељачком сину и професору филозофије, Томашу Гаригу Масарику. Жене су, у рату, са мушкарцима делиле напоре и страдања; сада више ништа није могло да заустави њихов ход ка постизању равноправности. Масарик је, када се оженио, свом презимену придодао и презиме своје супруге, Американке Шарлоте Гариг. Зато и не чуди то што је Џорџ Бернард Шо, на питање ко би могао да буде председник Уједињених Држава Европе, одговорио: „Па разуме се, једино Масарик“.

Велики рат, како су га тада звали, није дакле био само бесмислена кланица. На телима и у душама свих који су га искусили оставио је, истина, предубоке ожиљке; Масарик је, међутим, говорио у име милиона који су се у Великом рату изборили за слободу. Не случајно, на своја епска путовања овај одметнути поданик Аустро-Угарске кренуо је 1914. године са српским пасошем.

Први светски рат није оставио неизбрисиве трагове само на појединцима; све друштвене групе, све нације од тада су делиле време на пре и после њега. Двадесетих и тридесетих година XX века широм Европе и света ницала су знамења која су преживеле подсећала на славу и страдања из Великог рата. Други светски рат га је, својим ужасима, превазишао и привремено потиснуо из сећања. Почевши од осамдесетих и деведесетих година XX века, међутим, уочава се обнова интересовања за Први светски рат. Вратила су се стара питања, јер временом је постало јасно да се на цело доба од 1914. до 1945. може гледати као на једну целину, нови Тридесетогодишњи рат. Поред тога, како примећује Пјер Нора, аутор синтагме „места сећања“, која означава кључне тачке ослонца колективних идентитета, осамдесете и деведесете године XX века биле су обележене општим осећањем нелагодности због слабљења традиционалних, националних и верских култура; упоредо са тим, уочавао се тренд покушаја обнове колективног памћења. У западној Европи људи су настојали да превазиђу све већу фрагментираност својих друштава и да нађу одговоре на изазове глобализације; становници Источне Европе су, са падом комунизма, покушавали да поново саставе комадиће давно разбијених огледала; ваневропске нације су, са процесом деколонизације и распадања колонијалних царстава, кренуле у потрагу за заједничким сећањима и заборављеним идентитетима.

Први светски рат је и данас једна од оних историјских успомена, оних „места сећања“, која чине темеље савременог идентитета европских нација. Потребно је само видети са каквом се посвећеношћу у данашњој Британији обележава Дан сећања, 11. новембар и колико је пажње тамо изазвало обележавање стогодишњице од почетка Великог рата. Русија убрзано обнавља запуштена гробља и запретена сећања на Први светски рат. Пад Берлинског зида, уједињење и јачање Немачке, разграђивање Версајског система, распадање и уништење држава насталих у Првом светском рату - СССР-а, Чехословачке и Југославије - све је то подстакло нова приспитивања сложеног наслеђа Великог рата. Многи су, ипак, остали затечени емоцијама, па и страстима, које је данас, 2014, пробудило обележавање стогодишњице од његовог почетка.

Где је у свему томе место Србије? Срби су, невољно или вољно, одиграли једну од кључних улога у историји Првог светског рата. Све што се, ван Србије, данас зна о томе своди се на чињеницу да је Србин Гаврило Принцип 1914. убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и да је потом Аустро-Угарска објавила Србији рат. Хабсбуршка монархија је, међутим, Сарајевски атентат искористила само као повод за одавно припремљен оружани обрачун; у Бечу су знали да ће, због постојећег система војних савезништава, то бити окидач светског сукоба.

У подели европских великих сила на два сукобљена војнополитичка блока, Тројни савез и Антанту, Србија је, притиснута амбицијама суседне, вишеструко јаче Аустро-Угарске, направила свој избор. За Хабсбуршку монархију Србија је била само следећа станица, после Босне и Херцеговине, у њеној „цивилизаторској мисији“ на полуоријенталном Истоку. Оно што су за остале европске силе, у добу стварања прекоморских колонијалних царстава, биле Африка и Азија, за Двојну монархију било је Балканско полуострво. Оронула империја овде је, после пораза у Италији и Немачкој, доказивала своју виталност и штитила свој престиж. Империјална идеја се, међутим, поново, као и у Италији и Немачкој, суочила са националном идејом. Аустроугарски конзерватизам сукобио се са егалитаристичком српском демократијом. Србија је, у сукобу са Аустро-Угарском, бранила своје право на голи опстанак и на елементарну слободу. Она је успела да се, у „Царинском рату“ (1906-1911) економски сасвим еманципује од утицаја Хабсбуршке монархије. После Анексионе кризе (1908-1909), отворених претњи Аустро-Угарске и Немачке оружјем, и понижења Србије и Русије, сви су у Европи знали да ће бити рата. Већ 1907-1908. у Бечу је донесена одлука да Србија мора да буде побеђена; после њених успеха у Балканским ратовима 1912-1913, цела бечка управљачка елита одлучно је била за рат са Србијом. У две нове, ратне кризе, изазване сукобом у северној Албанији, 1912. и 1913, Аустро-Угарска и Немачка поново су понизиле Србију и Русију. Исти образац понашања покушале су да примене и у Јулској кризи 1914; Русија је, међутим, одлучила да се више не повлачи.

Просечан Европљанин, па и Србин, на питање када је отпочео Први светски рат даће најразличитије одговоре. Велики рат је, међутим, почео аустроугарском објавом рата Србији 28. јула 1914; ратне операције покренуте су истог дана, нападима на цивилне циљеве у Београду. Општој историји Првог светског рата припадају и велике српске победе на Церу и Колубари из 1914. године. Чак и академска историографија заборавља, међутим, да је један од кључних догађаја, који су одлучили Први светски рат, био српски и француски пробој Солунског фронта 15. септембра 1918. Даљи брзи продор српских и савезничких трупа избацио је из строја Централних сила прво Бугарску, потом Аустро-Угарску, да би коначно, заједно са неповољним стањем на Западном фронту, натерао главнокомандујуће немачке војске да затраже преговоре о примирју. Коначно, општој историји Првог светског рата припада и податак да је Србија процентуално, у односу на укупан број становника, од свих зараћених земаља, поднела највеће жртве.

У колективном памћењу и популарној култури Срба Велики рат представља доба победе, ослобођења и уједињења. Томаш Масарик, власник српског пасоша, заиста је говорио у име Срба. У српском случају, за разлику од чешког и словачког примера, слобода је, међутим, плаћена огромним људским жртвама. Мало је породица у данашњој Србији које некога нису изгубиле у Првом светском рату. Па ипак, помињање Првог светског рата код Срба изазива, као прву реакцију, понос на јуначке претке. Као и у случају већине европских нација, Први светски рат је за Србе једна од оних, најважнијих колективних успомена, оних „места сећања“ које чине темеље националног идентитета. Као у Француској, у Србији скоро свако село има споменик погинулима у Великом рату; на њима су, међутим, уписане године 1912-1918. У сећањима већине балканских народа, Балкански ратови и Први светски рат спојили су се у један, Велики рат.

Генерације становника Србије су, међутим, од 1918. до данас, живеле у пет држава – у Краљевини Србији, Краљевини Југославији, Социјалистичкој Југославији, Савезној републици Југославији (Србија и Црна Гора) и у Републици Србији. Прва и друга Југославија, су додатно, мењале своја имена. На тим генерацијама вршени су разноврсни идентитетски експерименти. Човеков идентитет почива, пре свега, на сећању. Државе су одувек знале оно што друштвена теорија последњих деценија, уз велику помпу, тобоже тек открива: сећања и идентитети се реконструишу и конструишу. За тих сто година, независно од воље људи и држава, мењао се и „дух времена“. Зато је скоро сваки српски нараштај имао своју Колубарску битку, свог војводу Мишића и свог краља Петра I Карађорђевића.

Краљевина Југославија је свој оснивачки мит проналазила управо у Првом светском рату. Своја „места сећања“ обележавала је знамењима, споменицима и церемонијама. Српска историографија је о Великом рату писала слободно, али је, у циљу изградње новог, југословенског идентитета, заобилазила незгодне теме. Остала су, тако, непозната имена оних који су 1914. починили ратне злочине над српским цивилима с обе стране Дрине и Саве, нарочито у Мачви, Јадру и Рађевини; није се писало о националној припадности оних који су се тако срчано тукли против српских бранилаца на Церу, Гучеву, Мачковом камену и Колубари. Упркос националистичким свађама и кризама са којима се суочила новооснована југословенска држава, није преиспитивано ни опредељење српске владе, објављено већ 1914, за стварање југословенске, уместо српске државе. Потреба очувања континуитета управљачких елита отежавала је бављење историјом Солунског процеса из 1917, или оправданошћу појединих војних и дипломатских одлука из доба Великог рата. И према Гаврилу Принципу и Младој Босни држава је имала амбивалентан став, за разлику од српског јавног мњења, које их је уврстило у Видовданску, јуначку традицију. Забране су, међутим, почеле уочи Другог светског рата, у страху од свемоћног Трећег рајха, незадовољног сликом Аустро-Угарске и Немачке у тадашњој српској историографији и култури. Тако је, поред осталог, забрањена најтемељнија студија о питању одговорности за рат на српском језику, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку Владимира Ћоровића.

Социјалистичка Југославија је своје порекло изводила из Другог светског рата; он је, у сећању Титове Југославије, заузео место које је у Краљевини заузимао Први светски рат. Државна контрола над историјом и памћењем била је, међутим, много свеобухватнија него у Краљевини; нове власти су већ 1944-1945. показале бруталност у кажњавању сваке непослушности. Временом, контрола државе над старијом историјом све је више слабила. Други светски рат остао је, међутим, до краја најосетљивија тема. Коначно распадање система је и започето оспоравањем званичних истина о Другом светском рату, током осамдесетих година XX века.

Великом рату Србије Титова Југославија је, истина, признавала ослободилачки карактер. Приликом јубилеја и годишњица, ратним ветеранима из доба 1912-1918. указивана је дужна пажња. Али нове власти су настојале да нагласе дисконтинуитет са претходним друштвеним системом и управљачким елитама. Краљ Александар Карађорђевић, чија је владарска харизма потицала из ратова 1912-1918, баш као што је и Титова потицала из рата 1941-1945, био је један од главних непријатеља југословенских комуниста. Зато је извршена ревизија Солунског процеса и рехабилитација Драгутина Димитријевића-Аписа. Гаврило Принцип и Млада Босна слављени су као претече револуционарне, комунистичке, југословенске идеје. Историчари су, у исто време, пазили да не отварају „осетљива“ питања. Једно од њих било је учешће Јосипа Броза, у саставу 42. домобранске „вражје“ дивизије, у борбама против Срба 1914. године.

„Српски национализам“ и „великосрпска буржоазија“ били су главни противник југословенских комуниста у раду на разбијању Југославије, потом и у борби за власт, нарочито у грађанском рату против четника од 1941. до 1945. Бављење историјом српских победа у Првом светском рату зато је лако могло да изазове оптужбе за национализам. Југословенска филмска индустрија, једно од кључних средстава идентитетске политике новог режима, произвела је само један играни филм посвећен Првом светском рату (Марш на Дрину, 1964), док је, у исто време, снимљен огроман број филмова о Другом светском рату. Академско истраживање историје Првог светског рата ограничавано је на проучавање ратних операција. Сложенија, критичка преиспитивања остала су ретка, уз неколико часних изузетака, све до краја седамдесетих и почетка осамдесетих година XX века. Као и у остатку Европе, током осамдесетих се уочава талас обновљеног интересовања за националну прошлост, укључујући и Први светски рат. Тада су, у обнови сећања на Велики рат у српској култури, поред историографије и публицистике, књижевност и позориште одиграли посебно важну улогу. Показало се да је Први светски рат, упркос свим променама и дисконтинуитетима, остао једно од необично виталних и живих „места сећања“, један од кључних ослонаца српског националног идентитета.

Разградња Версајског поретка после 1989. срушила је и Масарикову Чехословачку и Александрову Југославију. Распад Југославије у крвавим ратовима из деведесетих година прошлог века поништио је скоро сва постигнућа Србије у Првом светском рату. Пораз југословенске идеје и реалног и самоуправног социјализма укинуо је старе идеолошке присиле, али су на њихово место брзо дошле нове, праћене аутоцензуром и тиранијом „политичке коректности“. Слом целог једног света, упоредив само с оним што се догодило 1918, одиграо се пред нашим очима. Да, све се срушило; прошлост, садашњост и будућност остају, међутим, у нашим рукама. Достигнућа предака постају узалудна само уколико потомци одустану од њих. Нестале су старе присиле; не измишљајмо нове. Све као да нас позива да се прихватимо посла, да коначно почнемо да зидамо и градимо. Тако су се и јунаци са Солунског фронта вратили у своја ослобођена и спаљена села и градове, у своје разорене домове, да би, упркос свему, наставили тамо где су стали 1912. године.

Наша прошлост изгледа нам као пребогата, запарложена њива. На њој има довољно места за све који хоће да је обрађују – за сумњичаве историчаре и одушевљене аматере, за есенцијалисте и деконструкционисте, за антропологе и социологе, песнике и публицисте, за филмске режисере и сценаристе, за творце музејских поставки и компјутерских анимација. Велики рат Срба чека да поново буде откривен.

(Текст је преузет из каталога изложбе Србија 1914 реализоване у оквиру Програма обележавања стогодишњице Првог светског рата)