Култура

Владимир Табашевић, Па као

Јесмо ли у Паклу, или још у Лимбу?

Сања Веселиновић

Роман „Па као“ Владимира Табашевића прича је о неуспелом животном „пројекту“, који покушава да се уобличи у успели књижевни „пројекат“. Користим ову, тако омиљену реч савременог човека, која својим егзотичним призвуком и неодређеним значењем успешно подупире илузију тог човека о сопственој грандиозности. Мало је, међутим, таквих и сличних илузија које не бивају разбијене у Табашевићевом роману.

Пуковник у пензији жели пред смрт да исприча причу о свом животу, али тако да та прича, под пером младог писца Емила, постане историја једног живота, а он сам, историјска личност. Отвореност, искреност, јасност, јесу оно чиме се бивши пуковник, назван Фројдом, води, док се присећа своје животне приче и говори је Емилу. Чини се да су управо то постулати данашње „па као“ књижевности, коју Емил, описујући ону коју Фројд тражи, назива половичном. Наслов романа буди асоцијације на Дантеово дело, али у овој причи не можемо рачунати на водича, нити на (само) девет кругова пакла. Ни наратор, Емил, није водич кроз роман, већ један од оних којих сакупљају његове разбијене делове, што објашњава његов грцави језик и делове реченица који изгледају „налепљени“ један на други, у ужурбаном покушају да се пакао око њега забележи. Фројд није „онај“ Фројд, нити је Емил – Зола. Карикатуралност ситуације појачана је надимком којег бивши пуковник додељује Емилу. Док Емил њега назива Фројдом, он га назива Леополдом, по Џојсовом Леополду Блуму. Данте, Зола, Џојс, али и несрећни Фројд, у овом роману постају тек карикатуре некадашње моћи коју су та имена носила, а која се у овом роману изобличава у јаловост и суштинску немоћ. Неговатељица пуковника Фројда, Ана, остаје без надимка до краја, те њено име, и занимање које уз њега иде, својом једноставношћу постају контраст свим претенциозним именима, надимцима и чиновима у роману. У Ану се заљубљује Емил. На таквом заплету настаје подлога за поднаслов који је Владимир Табашевић додао: „роман о историји, љубави и другим неспоразумима“.

Може ли љубав бити нешто друго до неспоразум када комуникација између два различита пакла није могућа? Једна реченица у роману објашњава позицију коју сви ликови, свесно или несвесно, бирају: „Ништа, никад, не говоримо другачије осим из најинтимнијих траума“. Може ли књижевно дело које није „пројекат“, и није „историја“, проговорити из једне такве позиције? Пакао личних комплекса, пакао породичних траума, пакао непроживљене женскости, и погрешно иживљене мушкости, тек је предворје пакла у Табашевићевом роману. Оно што постаје још страшније јесте њихово „па као“ излечење. Роман је посвећен „једној генерацији стасалој у доба транзиције“. Је ли транзиција завршена? И јесмо ли заиста стасали? Да ли смо заправо, као и јунаци романа „Па као“, негде између, у Лимбу тек, где трауме тек што су прошле, а излечење још увек није могуће? Владимир Табашевић се не опредељује да угоди читалачкој публици једним веселим, а површним: „Love is the answer to everything“. Горким хумором, одмереном иронијом, писац покушава да претумбавајући језик свог дела пронађе начин на који оно може да комуницира, а да таква комуникација не буде тек „јасна, искрена, отворена“. Подразумева се, и убрзо заборављена. Само тако горчина коју Табашевић од странице до странице све више лучи може постати онај преко потребни мелем за излечење.

Поред приче о неуспелим животним пројектима, и ништа успелијим љубавима, роман Владимира Табашевића јесте и прича о очевима. То су они који су, избауљали кроз сопствене мрачне транзиције, одабрали да буду пуковници, војници, историчари и сликари, пре него да буду очеви. У роману „Па као“ нема драматичних  паклених пожара, него тек једна свећа, Фројдова, довољна да започне „свећање“ и сећање на доба када су очеви били јалови. Питање је је ли та јаловост икада заиста превазиђена. Сви ликови у овом роману, све мајке, очеви, и они који тек треба да рађају, појављују се као јалове јединке, до сржи испражњене од било каквих плодних, стваралачких сокова. Тако и деца, и ратови, и историја, постају тек поља на којима се покушава на силу осмислити сопствени живот, излечити од параноја и траума, изразити непостојећа индивидуалност. Роман бива склопљен од разгледнице, писма, песме, записа са диктафона, прича из различитих тачки гледишта, што је поступак који постаје све чешћи како радња одмиче. На тај начин постаје немогуће избећи питање: јесу ли целовитост и кохерентност уопште могуће, како књижевном делу, тако и јединци, која склапајући разбијене илузије своје прошлости, жели коначно да се назове индивидуом?

Владимир Табашевић не изражава своју „индивидуалност“ кроз тек један у низу „пројеката“, наручених и отпремљених за нову историју, и генерације стасале у неким новим транзицијама. Он ствара узнемирујуће дело које већ у свом наслову сугерише расцепљеност таквих генерација. Не желећи да ствара половичну књижевност, Табашевић је написао роман који нас узнемирава довољно да не пристајемо на „па као“ читање и „па као“ тумачење. Из Лимба површности, гурнути смо у Пакао проживљања свих траума, комплекса и транзиција, поново, заједно са јунацима романа. Инстант-излечење, коначно схватамо, не постоји.