Култура

Занима ме само бесмислица

Aутор: Дејан Михаиловић

Данил Хармс, Сто случајева

Двадесети избор из Хармсових дела у Србији, "Сто случајева", који је недавно објавила Лагуна, садржи и десетак досад код нас непреведених прича, његове цртеже и фотографије.

Данил Иванович Хармс (право презиме Јувачев, 1905–1941) сматра се данас једним од најнеобичнијих појава књижевне авангарде тридесетих година прошлог века и класиком дечје књижевности у Русији. Нестао је у Стаљиновим чисткама уочи Другог светског рата и тако поделио судбину многих великана руске књижевности који су завршили у Гулагу, од Бабеља, Мандељштама и Пиљнака до Заболоцког и Шаламова.

Узео је псеудоним "Хармс" још као ђак и полазник лењинградске електротехничке школе, из које је исписан због "неактивности у друштвеним радовима" и "физиолошког одударања од свог разреда". После тога посветио се искључиво писању и ускоро постао члан Лењинградског удружења писаца. Али од свих својих прича и песама "за одрасле" за живота је објавио само две песме.

Хармсов живот завршио се као живот многих његових књижевних јунака. Несуђене љубавнике Пронина и Ирину Мазер у причи Сметња одводе из куће униформисани енкаведеовци; патриота Алексеј Алексејевич Алексејев у причи Витез нестаје у црној марици "некуд у правцу Адмиралитета"; изненађеног старца из Капе пресрећу насред улице и одводе "милиционер и један грађанин у сивом оделцету"; а самог Данила Ивановича, лењинградског чудака и неуморног подругљивца у новијој књижевности, једне вечери у позно лето 1941. године домар позива да "на тренутак" сиђе у двориште, одакле га у кућном рубљу и папучама, такође црном марицом, одводе службеници Стаљинове полиције, да се више никада не врати. Оптужба је гласила: "Завера у области дечје књижевности." Фебруара следеће године његову жену Марину Малич обавестили су да јој је муж умро у затворској болници у Лењинграду. По каснијим сведочењима, од глади.

Пишчев пријатељ Јаков Друскин, ризикујући живот, у зиму 1942/43. године ушао је у Хармсов опустошен стан у Лењинграду и из њега изашао са ко­фе­ром Хармсових рукописа. Кофер је потом вукао са собом и чу­вао током рата и две деценије касније. Све то време није ни отворио кофер, надајући се да ће се његов власник однекуд појавити.

Кад је најзад Хармсов књижевни архив откривен, одмах је почело велико интересовање за његове приче. Средином 60-их година XX века почело је у круговима руске интелигенције да кружи једно "самиздатско" издање Хармса: шапирографисани избор његових песама и прича. Прво издање његових минијатура и песама у иностранству објављено је 1970. на немачком, прво издање на српском 1982. (Случајеви), а прва књига Хармсових изабраних дела у Совјетском Савезу тек 1988. године.

Хармс се као писац формирао под утицајем футуриста, али је убрзо одбацио футуризам и експерименте у поезији и нашао истомишљенике у кругу песника који су себе називали обериутима (руска скраћеница од "Удружење реалне уметности") и који су били претече књижевности апсурда, Бекета и Јонеска. Читао је Хамсуна, Едварда Лира, Луиса Керола и записао да га "занима само ‘бесмислица’, само оно што нема никаквог практичног смисла: херојство, патос, неустрашивост, чојство, хигијена, морал, патетика и хазард – мрски су ми и као речи и као осећања, али потпуно разумем и уважавам занос и усхићење, надахнуће и очај, страст и уздржаност, распусност и чедност, тугу и несрећу, радост и смех".

После једне књижевне вечери почетком 1930, када је један од чланова групе, Јуриј Владимиров, "с невиђеном дрскошћу назвао публику дивљацима који су забасали у европски град и први пут угледали аутомобил", обериути су нападнути у стаљинистичкој штампи за "језиви заум", "будалаштине" и "до цинизма отворен кошмар", а њени чланови жигосани као књижевни мангупи који се ни по чему не разликују од класног непријатеља. Од тада више нису наступали.

Хармс је одлично и цртао, и књига која је пред читаоцима снабдевена је његовим бројним цртежима. Свирао је рог и хармонијум, степовао, смишљао загонетке, изводио мађионичарске трикове, мајсторски смишљао вицеве и писао филозофске расправе. Умео је у ресторану да наручи "нешто плаво" за јело. Дајући некоме свој број телефона 32-08, умео је да каже: "Лако се памти – 32 зуба и 8 прстију." Његов стил одевања сматрали су провокативним: одевао се у фрак и носио цилиндар, представљајући се као свој измишљени старији брат, облачио се и као Шерлок Холмс, носио кишобран и свуда са собом водио пудлицу.

Критичари су после Хармсове рехабилитације и велике популарности коју није доживео приметили да "руска књижевност не заслужује Данила Хармса. Хармс је руској књижевности био потребан као зецу саобраћајни знаци... Додуше, касније се испоставило да је Хармс потребан огромном броју читалаца. Нема аутора кога су толико упорно и анонимно пародирали и подражавали, па се дуго (све до објављивања првог издања његових сабраних дела) сматрало да су нека, посебно успешна епигонска дела изашла испод Хармсовог пера."

 

Извор: Време