Култура

Кафане

Станислав Винавер, Громобран свемира

Кад дођем у варош, тражим кафану. Једном, лутали смо целе ноћи под великим дрвећем у Кристијанији. Нигде није било преноћишта за нас. Кафане су све биле затворене. Ми смо разумели, да су Норвежани неки ћутљиви и равнодушни народ. Своје ноћи они нису населили шумом циганских оркестара, отровним димом сале утонуле у дуван, звекетом чаша, промукли су гласова, бледим лицима и очима, очима. Сутра дан тај Рус и Францускиња, и ја, одосмо у норвешку кафану. Она је била некако на немачки начин, али није било онога: продужење личности. Ритам није ишао од стола до стола. Није ни пузио од групе до групе. Све су целине били затворени кругови. Келнери, као првосвештеници, били су нешто неодређени и није се видело да они носе сазнање о нечем, од госта до госта: да они спајају нас све. Као у диванима Бодлеровим, који су гробнице, осећали смо да се пада све дубље, сваки у својој издвојености. Ми смо били као шаре веза, а неповезане у вез...

Говорили су ми у тим норвешким кафанама, да Русија нема кафана. Ја сам се бојао да нећу схватити ништа у Русији, јер ја идем у ствари и преко кафана, где колективни дух налази своју равнотежу и губи је, и саопштава свакоме:

како се оне индивидуе, које су у њему, морају духовно обухватити неким неизрецивим јединством. Нека трагедија у милион чинова, али излазећа, као пупољци, који ће се расцветати у свакоме од нас који осећа — из једне једине вазне.

Међутим преварили су ме. Сем својих народних кујни, сем простонародних башти „за шетање", где људи иду за људима и обнављају ритам својим прошлим ритмом, сем посластичарница, где буржоазија једе колаче и гледа се између себе више но ма где (јер између њих нема ничега: ни кутова са цвећем, ни огледала, ни извирућих из земље симбола кафана) — Русија има своје руске чајџинице. У њима хиљаде усана срчу чај са широких тањирића. Овај моменат споја усне са тањирићем вруће течности значи, у ритму хиљаду руку и погледа, приступање мистерији: преласка човека у ствар и ствари у човека. Ја сам тамо разумео Русију, и љубав за све живо и мртво, с којим се морамо спојити, и грубост, после растављања човека од тацне, — а тацна је једна одбачена стварност. Ко је гледао како тај народ са хиљаду уста одједном, пије разливени чај у чајџиницама, и мисли без осећаја — морао је бити ошинут језом од онога што је било у нечијој ваљда прошлости, и што нас још чека, и свет што чека и ко зна још кога. Зашто тад та руска трома мисао, као мисао јагуара Леконта де Лила, не долази до израза? Зато — што није праћена осећањем:—осећање као варница морало би мислима да покаже пут. Мисао огромна и груба, која постоји, не зна сама за себе, јер је нико не води и не упућује. Право и непосредно осећање, из кога нико није пио

Револуција је позатварала многе кафане — остале су само најнародскије.

У њима опет и понова видела се руска мисао, пробуђена и ужаснута од своје неравномерности. Опет су пили чај као и пре. Јесам ли ја био у халуцинацији — или, у Москви бар, на железничкој станици — гутали су ту течност не у једном, већ у неколико искиданих ритмова? Не онај стари, стародревни: спајање и одлазак. Не, него: тражење. И можда — повратак? Или жеља повратка, али не зна се куда, ни коме, ни чему повратка? Ах: Да је нешто старо и опробано — али ипак не оно старо-познато. То дубоко, то укопано у свима осећање! Старо-неиспићано! ја сам се питао у Француској: јели кафана само (као што су линије на руци за врачару) — збир објашњења опште душе? Јели она не само збир но и средство помоћу кога делују они, који праве збир? Може ли се преко кафане дејствовати? Сви немири и све револуције зар се нису родиле у кафани? И може ли ко дејствовати у кафани и кроз кафану, али не онако како хоће дух времена и грч тренутка, који га носе или држе — већ у неком своме правцу дејствовати? Зар празници не убијају револуцију и трепет немира, који се кристалише тек у кафани? У Француској ја сам видео тај социјални мир, празник, који је навлаш створио неку лажну узнемиреност, да би над њом јасније и театралније триумфовао.

Ја сам у Паризу чезнуо за кафанама Луја Филипа и Другога Царства и месеца Марта. Мени је све изгледало, навлаш намештено, лудо, — да бих се смео искрено поверити томе лудилу. Ах, тај Француски израчунати и предвиђени занос!

Дивно је у кафанама француским али само да се дух заборави, да се не сетимо да нас (као и себе) француски дух вара...

У нашим паланачким кафаницама, које ја тако добро знам од пре рата ћгпак: као празник самоће, — излаз није био тражен. Није се знало ни да га има. А била је и осама и пустињскост. Данас, чак и наша кафаница у Пећи, где певају певачице из Загреба, где армуникаш озбиљно намрштен изводи валцер из „Књегињице Чардаша" — даје утисак да смо пред променама, да смо у духу, испред нечег изломљено субоноснога, нечега што можда као снопови зракова, силно концентрисано у почетку и цветању, губи се у даљине у своме расплинутоме продирању, и нестаје.

Хоћемо ли завршити наше растење, увирањем у неку Русију, (а где је он?), или хоће ли се просто изгубити, променити стара душа, стећи нека нова? Како је кобно то прелажење одједном, и ко зна из којих недокучних разлога... Зар нисте то осетили и у „Москви?"

Кафана је литература, која не лаже. У свима другим случајевима живота човек уноси у заједницу један позајмљени став, намењен само заједници. На паради, људи су наелектрисани пресретањем значајнога догађаја, у храму они имитују побожност и важност; на скуповима они се ударају један о другог као валови и хрву се да би дали највиши и најмутније болни или најсвечаније светли тон. И у пушионици опијума човек је глумац — своме задовољству.

У кафани нема те полусвесне и хотимичне борбе човечанских атома, који састављају море. Људске свести сударају се и одбијају саме по себи, у неком стању слободе, и најзад се образује прави, поникао у слободи, стваралачки дух колектива: стварни однос сила произведен је природним експериментом, ненатегнутим путем.

Средњи век и религије хтели су да преваре Бога, и да изнуде његов силазак међу људе, да убеде Бога, да је његов силазак, круна молитава целине, која клечи у богомољама и молионицама.

Пронађено је све: камене цркве, обојени прозори, покрети тела, руку, клечања, крштење, звона, оргуље, хорови, чекања, потврђивања амином и јача потврђивања гласовима целе једне певнице. Све је то имало да створи илузију духа целине. Но сав ритуал ипак је имао борбени значај, јер је нагонио човека да одбаци једна осећања и наелектрише се другим.

Онога часа, када је човек постао неспособан да дисциплиновано уђе у цркву, храм је постао једна кафана, ипак несавршена, јер су остатци дисциплине спречавали прави ход осећања ...

Материјалистичка немачка култура убијала је човека, који је продирао у њихове „пиваре — са — Вагнеровом-музиком", где се јело са бесом и страшћу, у диму неке тромо бескрајне метафизике, која се ипак старала да увије, да спасе као милосрдни облак из Едде, сву ту маглено чулну, прождрљиву болест за гломазном стварношћу.

Вагнер их је будио својим римовима, својим муљевима, горким од светлости, — будио за суптилни најзад живот духа, који мора доћи после таквих смрскавајућих удара. Вагнер Је, у пивари, као хтео, да умори Немце до краја, ужасом материјализма, после кога мора васкрснути дух.

Ја сам тако често осећао у немачким кафанама тај задатак немачке музике, филозофије, песништва: да створе коначну, дефинитивну грубост, прекомерну неспретност милионааждаја из Нибелхајма, и да се тада дух немачки, ослобођен завршењем свога робовања материји, — вине у луде недогледе. Исцрпети полет за стваралаштво духовних змајева, чудовишта непомичних (али не као у Индији, где се не крећу од мисли и услед љубави) непокретних услед умножавајућег се злокоба непотребних, сувишних, излишних органа ...

Ослободити дух од мртвих богатстава ... Ту је био, ту је рад кафане ...

Ја знам да се у кафанама манифестују не само дух времена, које нас носи, но и грч улице, која је кафана будућности ...

Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнадкућа, ваздушнимлађама, пламеним лампама, зеленим вијадуктима, месечинама, које се појављују и нестају — и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде...

 

Из књиге Громобран свемира, 1921.   Извор: Пројекат Растко