Култура

Ничије слуге и вишак историје

Aутор: Лука Баљ

Звонимир Вучковић, Сећања из рата

Капетан Звонимир Вучковић, командант Првог равногорског корпуса Југословенске војске у отаџбини за време Другог светског рата, књигу „Сећања из рата“ првобитно је објавио 1977. године и за њу добио награду Слободан Јовановић српске емиграције за најбољу књигу објављену те године ван земље. У покушају да одгонетнемо смисао издавања књиге „Сећања из рата“ Звонимира Вучковића у 2015. години од стране једне тако значајне институције као што је Српска књижевна задруга, која је ову књигу објавила у свом 107. плавом колу, ваљало би образложење разлога и мотива овог издавачког подухвата потражити у оном подручју које би искључивало apriori ослањање на идеолошко усмерење основано на ауторовом биографском податку. То би, дакле, био простор самог текста, подручје садржаја ове мемоаристике и њених порука којима је у стању да храни свест склону здравој, неусиљеној актуелизацији и препознавању значења тих порука у контексту савремених историјских токова и друштвено-политичких тумарања. А геополитичких опредељења, или макар стремљења, нарочито.

Према тврдњи аутора предговора овом издању, историчара Чедомира Антића, Вучковић се као мемоариста читаоцу може учинити „децентрираним из свога времена, савременији поколењима 21. века, уколико упоредимо његове списе са делима савременика, посебно сећањима партизанских ветерана“. Сазнајна вредност ових мемоара која се темељи и на поменутој мисли о њиховој савременој читљивости, потврђује се не толико везом умереног и непретенциозног тона текста ових сећања са однедавно прокламованим наративом о изједначењу и измирењу равногорског и партизанског покрета, (не, дакле, у оквиру равногорско-партизанске навијачке полемике), колико доживљајном непосредношћу и описом односа који је према ситуацији у којој се налазила не само ЈВуО већ и читав српски народ испољавала империја на чијем је челу био човек који је том народу дијагностификовао болест од вишка историје.                                                       

Особеним стилом и тоном приповедања, који истрајно чува дигнитет писмености и језичког осећаја предратног школованог официра и образованог грађанина, овај текст доноси прегршт  ауторових сведочења о механизмима савезничког односа према ослободилачким прегнућима ЈВуО. Лицемерног односа, пре свега. Британског, пре свих. Конкретне последице таквог односа у ратним условима и околностима померања тежишта савезничке помоћи (која је према равногорском покрету у највећој мери била декларативно-пропагандне природе) Вучковић расветљава у разматрању присуства савезничких војних мисија и у једном и у другом штабу два покрета отпора. Tрезвеним и отрежњујућим војничким увидом, при том, недвосмислено закључује да је то присуство у часу кад је савезничко опредељење већ било неупитно, имало пре свега обавештајни карактер, на штету покрета коме сам припада. Транспонујући свест која у тим часовима наду у савезничку помоћ препознаје као илузију, а изневерена обећања као издају, ауторово огорчењем посредовано разобличавање искрсава у, иначе ретком, иронијском дискурсу. Тако, описујући једно неиспуњено обећање гарантовано официрском речју британског бригадира Армстронга, Вучковић закључује: „Мислим да се и Армстронг ждерао што није одржао реч али, као добар војник, он је био спреман да за интересе своје империје поднесе и највеће жртве“.                       

Централна личност ових мемоара, генерал Драгољуб Михаиловић, указује се у редовима ове повести као ненаметљива фигура благог лика, чији је укупни морални ауторитет, према тврдњи аутора, у појединим моментима у току рата био једина кохезиона сила која је његов покрет и ЈВуО одржала и спречила њихов организацијско-идеолошки распад и нестанак. Најодликованији српски официр у једном ноћном разговору са Вучковићем у воћњаку под шумадијским небом, притиснут упорним савезничким захтевима за максималним ангажовањем снага против окупатора у циљу слабљења његових капацитета на афричком фронту и огорчен узалудним очекивањима савезничке помоћи у оружју, изриче речи које је, по ауторовом сведочењу, у току рата често понављао, али их се и дословно држао: „Нисмо ми ничије слуге, па ни савезничке“. Ова језгровито пркосна мисао, крик доследног, не једном испољеног непристајања свој потпуни смисао и симболичку снагу испољава у контекстуалном окружењу примедбе о вишку историје. Да ли су они који чувају свест која се у пароли о ничијим слугама успоставља као жеља да се слуга никоме не буде, осуђени на негирање њихове историје и права спознају њених садржаја и истина, и на све оно на шта цинизам о вишку историје може да асоцира, само је једно од питања која се у контексту ове историјске феноменологије конституишу.                                                                           

Вучковићева „Сећања из рата“ указују се данас као прилог историји наших искуствених осведочења да „треба да тражимо спаса у геополитичком концепту који није англосаксонски“ (др Драган Петровић). Ова мемоарска књига као да се својим садржајем, приступом и начином излагања, тоном и начином литерарне артикулације, сама нуди подвргавању оној вредносно-сазнајној историографској парадигми коју историчар Милош Ковић у научном смислу претпоставља савременом оцењивачком приступу у историјској науци у Срба. Њена савремена читања могла би посведочити како ово штиво своју субверзивну снагу не испољава више толико у односу на револуционарно-партизански наратив, колико у односу на мит о савезништву, тако изразито рабљен у неким покушајима политичке псеудоапологије равногорског покрета.

 

Звонимир Вучковић, Сећања из рата, Српска књижевна задруга, Београд 2015