Култура

Дипан, или велика канска превара

Aутор: Иван Базрђан

Жак Одијар, Дипан

У сусрет новом Канском фестивалу, који ће се одржати од једанаестог до двадесет и другог маја, ред је да се  присетимо прошлогодишње подвале канског жирија који је, на челу са браћом Коен, одлучио да Златну палму треба да добије Жак Одијар за филм Дипан. Одмах треба нагласити да Дипан није лош филм, али је и чињеница да је углавном такмичарском програму било бар шест, седам филмова који су по свим важећим уметничким критеријумима знатно бољи и комплекснији од Дипана. Овом приликом ћу и набројати те филмове и њихове ауторе, како би се стекла потпунија слика у каквој је конкуренцији Дипан освојио Златну палму: Хироказу Коре Еда (Наша мала сестра, или Умимачи дневник), Јоргос Лантимос (Јастог), Ласло Немеш (Саулов син), Нани Морети (Моја мајка), Ху Хсијао-хсјен (Убица), Паоло Сорентино (Младост).

Верујем да чак када бисте питали Жака Одијара који му је најбољи филм, прилично сам сигуран да Дипан нипошто не би заузео прво место, већ би вероватно заузео четврто, пето, иза филмова као што су непревазиђени затворски класик Пророк и  изузетнух драма попут Рђе и кости, Откуцаја који је моје срце прескочило, Читај ми са усанаи Дискретног хероја. Да ствари буду још горе по Дипан, случајно сам набасао и на списак добитника Лимијер награда, које додељује Француска филмска академија за најбоља кинематографска остварења француског филма у протеклој години. Захваљујући Горану Паскаљевићу, који је био почасни члан жирија, списак добитника ове престижне награде нашао се и у нашим новинама, а интересантно је да Дипан, као филм који је освојио Златну палму, није добио награду ни у једној од категорија у којима је био номинован.

Како је могуће да филм, који је добио главну награду на вероватно најпрестижнијем светском филмском фестивалу, не задовољава критеријуме Француске филмске академије? Изгледа да је Лимијер жири био мишљења да је Златна палма била класичан поклон Жаку Одијару, те су они вероватно сматрали да не треба да продубљују ову превару још више, јер, ако ништа друго, Жак Одијар нема ни права да се буни, а и због чега би се и бунио, ваљда му је Златна палма, коју зна да није заслужио, довољна.

Право је питање онда шта је то што је толико опчинило кански жири да је главну награду поклонио француском аутору. Одговор је лак и једноставан, јер, поред тога што кански жири увек нескривено гаји симпатије према домаћим ауторима (нешто слично се догађа и на Венецијанском филмском фестивалу где не тако ретко само чекају да се појави неки италијански редитељ са иоле пристојнијим филмом, па да му гурну у руке Златног лава), Жак Одијар је мудро одабрао и тему за свој најновији филм. Наиме, видевши да је један од најактуелнијих проблема с којима се суочава Европа велики прилив избеглица, он се одлучује да сними филм о несрећом спојеним људима који се претварају да су породица како би добили папире. И Жак Одијар, морам бити искрен, не ради то ни мало лоше.

Али, да ли је ни мало лоше довољно за Златну палму? Он снима филм о људима који беже са острва Шри Ланка од немилосрдног грађанског сукоба, који бесни у њиховој домовини, с надом да ће им, чим се дочепају француског тла, бити пуно боље. Лепо француски редитељ компративно анализира понашање људи који су из праве џунгле изненада прешли у, како нам фино илуструје, знатно суровију и бруталнију урбану џунглу. Такође, аутор ће показати да нико те избеглице не чека раширених руку, већ гледа само како да их се отараси смештајући их у далека предграђа Париза у којима царује криминал. У готово свим својим филмовима Одијар  је имао врло истанчано чуло за људе са маргине, који су, услед лоших друштвених околности, почели да се баве криминалом, а ситуација није ништа другачија ни у филму Дипан. Тако људи који су побегли од грађанског рата поново бивају на линији ватре у држави за коју су мислили да је њихова обећана земља.

Упечатљиво ће бити приказан и тежак процес адаптације нових придошлица у претворно отворено и пријатељско, а у ствари, врло херметично и према свему новом нетрпељиво друштво. За новајлије у француском друштву не преостаје ништа осим патње и муке, које су имали на претек и у Шри Ланци. Тако настројено друштво натераће оца новоосноване лажне породице да се поново лати оружја, које му је усмртило претходну породицу, како би одбранио свој лажно скројени, али за њега тако истинити, нови породични сан и мир.

На крају, поново ћу рећи да Дипан по својим карактеристикама није никако лош филм и да најновије Одијарово кинематографско остварење свакако није још једна нова патетична мелодрамска прича о људима изгубљеним у туђини. Али ћу, такође, исто рећи да је овај филм у горе поменутој, изузетно јакој конкуренцији филмова, добио главну награду само зарад подобности теме, јер, иако је Дипан филм заиста вредан гледања, он је истовремено и ништа више од тога.