Култура

Умрети смејући се

Сајмон Кричли, Књига мртвих филозофа

Откад постоји филозофија, тачније од Сократа наовамо, постоји оно што се зове "Идеал филозофске смрти", који ће Цицерон најбоље сажети у често навођеној сентенци: "Филозофирати значи учити како умрети". Да би илустровао домете филозофије посматране у овом кључу, енглески филозоф Сајмон Кричли је 2009. написао занимљиву књигу под насловом Књига мртвих филозофа, у којој је дао хронолошки преглед начина на кои су умирали филозофи од Питагоре и Хераклита до Дериде и Бодријара- стотинак судбина у две и по хиљаде година- као и могућу везу између начина смрти и њиховог учења. Својеврсна енциклопедија западне мисли, духовито и ерудитски писана, у издању "Градца" и у преводу Александра В. Стефановића.

Књига мртвих филозофа није било која "књига мртвих", као што су египатска или тибетанска. Ови изванредни древни, писани споменици помно описују ритуале нужне као припрема за извесност загробног живота. Египатска књига мртвих садржи 189 магичких изрека које обезбеђују прелаз душе у звездани или сунчани загробни живот. Тибетанска књига мртвих описује погребне ритуале неопходне да се прекину илузорни циклуси постојања и постигне Просветљење (велико П) до кога се наводно долази путем нирване.

Утицај оваквих приступа је широк, од "тајне доктрине" госпође Блавацки и њеног "Теозофског друштва" у позном XIX веку, преко психоделичне верзије Тибетанске књиге мртвих Тимотија Лирија, постигнуте уз помоћ ЛСД-а из 1960, до данашње опсесије "смрти блиским" или "вантелесним" искуствима које је подстакао Рејмонд Муди, објављивањем свог Живота после живота 1976.

Ово је и став који је Ниче звао "европским будизмом", премда је исто тако доста проширен и амерички будизам. Битна тачка је у томе да је у обема књигама, тибетанској и египатској, као и њиховим савременим епигонима, смрт једна илузија. Постојање је круг поновног рађања који се само прекида коначним преласком у Просветљење. На овај начин је питање приступа правоме Знању (велико З, и овом приликом) које ће разоткрити оно што је Шопенхауер сматрао велом привида маје (mayā) и омогућити души да себе ослободи. Овај приступ сажет је у речима утицајног бенгалског песника Рабиндраната Тагора: "Смрт није гашење светла; то је гашење лампе јер је сванула зора." Утицај оваквих приступа смрти и умирању може се открити у још увек доста читаним књигама Елизабете Киблер-Рос. Са пацијентима чија је смрт била извесна, списатељица је применила психолошки приступ заснован на пет фаза умирања (порицању, бесу, погодби, потиштености, прихватању) који је био од изузетног утицаја на палијативно лечење. У њеној књизи О смрти и умирању (1969), свако поглавље почиње наводом из Тагора, док у другој, под насловом који доста открива, Смрт: последњи стадијум раста (1974), Киблер-Росова одаје преувеличано признање Тибетанској књизи мртвих.

Ја не желим да поричем несумњиво благотворне последице оваквих приступа. Само изражавам страховање да они гаје мишљење како је смрт привид који треба савлађивати правилним душевним припремама. Међутим, она није привид, већ стварност коју треба прихватити. Пошао бих и даље од тога тврдећи да би у односу на стварност смрти требало да буде смишљено и само постојање јединке. Могуће да је најпогубнија црта савременог живота у одбијању да се прихвати ова стварност, као и у жељи да се побегне од стварне чињенице смрти.

Књига мртвих филозофа заправо је низ подсећања на смрт или memento mori. То није трубни зов једне нове егзотеричне догме; то је књига од 190 знакова питања који ће нам можда омогућити да се суочимо са стварношћу наше смрти. Толико о добрим вестима, а ове нису све. Јер историја смрти филозофа исто тако је и приповедање о чудним судбинама, лудостима, самоубиствима, злочинима, несрећама, патосу, прелажењу из узвишеног у смешно и донекле о црном хумору. Умираћете од смеха, то вам обећавам. Ево неколико примера о којима ће се у даљем тексту подробније говорити:

Питагора је више волео да га убију неголи да пређе преко поља с бобом;

Хераклит се удавио у говеђој балези;

Платон је наводно умро заразивши се од вашију;

За Аристотела се каже да се убио једићевим отровом;

Емпедокле се суновратио у Етну надајући се да ће постати бог, али једну од његовог пара металних сандала вулканска ватра је избљувала натраг, потврдивши његову смртност;

Диоген је умро задржавајући дисање;

То се исто десило и са Зеноном из Китиона;

Зенон из Елеје је умро јуначком смрћу гризући тираниново ухо све док није био до смрти избоден;

Лукреције је наводно извршио самоубиство пошто је узео љубавни напитак од кога је полудео;

Хипатију је убила руља бесних хришћана, а кожу су јој одерали шкољкама од острига;

Боетија су сурово мучили док није пао мртав у крви, по наређењу остроготског краља Теодорика;

Џона Скота Еригену, великог ирског филозофа, наводно су енглески студенти изболи до смрти;

Авицена је умро од претеране дозе опијума после исувише јаке сексуалне активности;

Тома Аквински је умро четрдесет и пет километара удаљен од куће, пошто је ударио главом о грану дрвета;

Пика дела Мирандолу је отровао његов секретар; Сигера од Брабанта је његов секретар избо ножем;

Вилијам Окамски је умро од куге;

Томасу Мору су одсекли главу и истакли на колац на Лондонском мосту;

Ђордану Бруну су запушили уста и инквизиција га је живог спалила;

Галилеј је једва избегао истоветну судбину, али је осуђен на вечиту робију;

Бекон је умро тако што је на лондонским улицама испунио пиле снегом да би проверио дејство смрзавања;

Декарт је умро од запаљења плућа као последице давања лекција, у раним зимским стокхолмским часовима, чудној краљици Кристини Шведској, која је била трансвестит;

Спиноза је умро у Хагу у својим изнајмљеним собама, док су сви остали били у цркви;

Лајбниц, дискредитован као атеиста и заборављен као јавна личност, умро је усамљен и сахрањен је ноћу, у присуству само једног пријатеља;

Лепи и бриљантни Џон Толанд умро је у тако страшном сиромаштву да на месту где је сахрањен није стављен никакав белег;

Беркли, жестоки критичар Толандов и других такозваних "слободних мислилаца", умро је једне вечери у недељу, приликом посете Оксфорду, док му је његова жена читала проповед;

Монтескје је умро у загрљају своје љубавнице, оставивши недовршеним један оглед о укусу;

Атеиста, материјалиста Ламетри умро је од пробавних сметњи, пошто се прејео паштете од гомољике;

Русо је умро од излива крви у мозак, изазваног вероватно сударом са једном данском догом на улицама Париза две године раније;

Дидро се смртно задавио једном кајсијом, такорећи сигурно због тога да би доказао како је уживање могуће до последњег даха;

Кондорсеа су убили јакобинци за време најкрвавијих година Француске револуције;

Хјум је умро мирно у својој постељи побијајући Босвелова питања у вези са размишљањима једног атеисте о смрти;

Кантова последња изговорена реч била је Sufficit, "доста је";

Хегел је умро у току епидемије колере и његове последње речи биле су: "Само један човек ме је разумео... и није ме разумео" (вероватно је имао у виду самог себе);

Бентам се мумификовао и седео изложен погледима публике у витрини на лондонском Јуниверсити колеџу са циљем да до крајњих могућности искористи своју личност;

Макса Штирнера је летећи инсект ујео за врат и он је умро од настале грознице;

Кјеркегоров надгробни камен се ослања на камен његовог оца;

Ниче је, пошто је у Торину пољубио коња, кренуо у дугу и постепену менталну отупелост;

Морица Шлика је убио један поремећени студент који је потом приступио нацистичкој странци;

Витгенштајн је умро дан по свом рођендану, за који му је гђа Беван поклонила електрични покривач пожелевши му: "Много лета живео"; Витгенштајн је одговорио, буљећи у њу: "Многих лета неће бити";

Симона Веј је, у Другом светском рату, из солидарности са Француском изгладњивала себе до смрти;

Едит Штајн је умрла у Освјенћиму;

Ђованија Ђентилеа су убили италијански антифашистички партизани;

Сартр је рекао: "Смрт? Ја о њој не размишљам. У моме животу њој нема места"; његовој сахрани присуствовало је 50.000 људи;

Мерло-Понтија су наводно нашли мртвог у његовој радној соби с лицем на једној Декартовој књизи;

Ролана Барта је ударио фургон једне хемијске чистионице пошто се враћао са састанка са будућим министром културе;

Фреди (Алфред) Ејер, пошто му је претходно застала кост лососа у грлу, доживео је привидну смрт, после чега је говорио да се сусрео са господарима свемира;

Жил Делез је из свог париског стана скочио кроз прозор како би избегао муке које му је наносио емфизем;

Дерида је умро од рака на панкреасу у истим годинама у којима је умро његов отац који је боловао од исте болести;

Мој учитељ Доминик Жанико умро је сам на плажи, августа 2002, тамо где почиње le chemin de Nietzsche  надомак Нице, у Француској, пошто је после пливања претрпео срчани удар.

Смрт је близу и све време бива све ближом. Смешно, зар не?

Мој лични став о смрти близак је Епикуровом и ономе што је познато као "четвороструко лечење": не плаши се Бога; не брини о смрти; оно што је добро лако је доступно; а ономе што је страшно није тешко одолети. У последњем од четири писма која се њему приписују, Епикур пише: "Навикавај се на мисао да се смрт нас ништа не тиче. Јер свако добро и зло се заснива на опажању, а смрт је губитак опажања. Зато нам право сазнање да се смрт нас ништа не тиче омогућава уживање у оном што је смртно у животу, јер нам не додаје неограничено време, него нам одузима чежњу за бесмртношћу."

Епикурово гледиште о смрти било је од огромног утицаја у античком свету, као што се то може видети код Лукреција, како је то, у XVII веку поново открио Пјер Гасенди. Оно представља изражену и снажну подтрадицију у западној мисли, чему није посвећена довољна пажња: када је смрт присутна, онда мене нема; када сам присутан ја, онда нема смрти. Према томе, беспредметно је бринути због смрти и једини начин да се стекне спокој душе је у отклањању узнемирујуће жудње за загробним животом.

Ма колико привлачан био овај став, он је бременит очигледним проблемом да по себи није у стању да пружи лек за вид смрти који је најтеже поднети: не нашу сопствену, већ смрт оних које волимо. Смрт оних за које смо везани нашом љубављу је та која нас рашчињује, која пара исткано плетиво нашег сопства, која разара сваки значај који смо нечем придали. По овоме мишљењу, без обзира колико чудно то звучало, ми само кроз бол постајемо оно што заиста јесмо. То ће рећи, бити оно што јеси не састоји се, дакле, ни у каквом привиду који имамо о себи, него у спознању оног дела нас самих који смо неповратно изгубили. Цела тешкоћа се састоји у томе, досетити се која врста задовољства или спокоја је могућна у суочавању са смрћу оних који су нам драги. Ја нисам у стању да обећам како ћу решити ово питање, али читалац ће се са њим, рашчлањеним, сучелити у разним записима који следе.

-одломак из увода Књиге мртвих филозофа-

Извор: Време

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)