Култура

Философски кувар: ум почиње већ у кухињи

Aутор: Драган Богутовић

"За столом са великим мислиоцима"

Како би било применити филозофију на јеловник или, обрнуто, јеловник на филозофију? Ово питање постављају и дају одговор Маријана Рирмајер и Петер М. Штајнер у несвакидашњој књизи "Философски кувар" са поднасловом "За столом са великим мислиоцима", у издању "Логоса". Кроз седам поглавља, идући кроз историју филозофије, од њених почетака, па до нашег времена, ауторски тандем успоставља карактеристичне везе између мишљења и јела, између филозофије и кулинарских рецепата. Посебну драж књизи даје 60 рецепата за спремање јела, на начин на који је то чињено у она доба када су била на трпези њихових савременика: филозофа, владара, црквених великодостојника, монаха, обичног пука...

"Свој необично смели подухват ауторитативно разграничавају од разних вулгаризација са којима се суочава појам филозофије када се, најчешће позивањем на имена њених знаменитих представника, жртвује како би изазвала нечију заинтересованост. У књизи се тражи и открива, аргументовано, чврста веза или спој између две љубави: гастрофилије и филозофије", каже за "Новости" уредник и преводилац књиге Момир Ђоковић.

Филозофија трага за истином помоћу логоса, речи, појма и говора. Како би вино овде могло да помогне? Ни у једном античком тексту ова повезаност није јасније и истовремено лепше представљена него у Платоновој "Гозби", написаној 380 година пре н. е. У овом делу, датом у дијалозима, млади писац трагедија Агатон позвао је на гозбу и разговор најзначајније атинске мудраце тог времена, међу којима су Сократ, Аристофан, Федар, доктор Ериксимах. Пошто су се сложили да је опијање штетно из "медицинских разлога", они пију само "из задовољства" и одлучују да дан проведу у разговору о Еросу. Под утицајем пића, међутим, дијалог ће ићи неочекиваним током. "Опијање вином које је Платон у "Гозби" поставио на филозофску сцену, служи за испитивање друштвених врлина. На тај начин конзумирање пића поприма код Платона фундаменталан значај за образовање човека и његов успешан живот у заједници. И следствено томе, распомамљени и делом уништавајући учинак дионизијског опијања вином може да буде обуздан", истичу аутори.

Иначе, Платон је на једном путовању био заробљен и продат као роб. То тешко време проживљавао је уз помоћ сувих смокава и маслина, које је веома волео. Ову Платонову љубав, али и његову филозофију уопште карикирао је антички филозоф историје Диоген Леарћанин. Седећи на ивици пута и са смоквама у руци, Диоген се обратио Платону који је био у пролазу: "Хоћеш ли да учествујеш?", када је Платон посегнуо за смоквама, овај га је ударио по прстима и рекао: "Учествовати, а не јести са мном!" То је, наравно, била заједљива алузија на Платоново учење о бестелесним идејама, у којима, "партиципирају" физичке или чулно опажљиве ствари. Насупрот Платону, који је према јелу и пићу имао уздржан однос, Епикур је писао: "Порекло и корен свега доброга је задовољство стомака; јер и мудрост и тананост у вези су са тим."

Значај чула укуса филозофија је дуго омаловажавала, све до доба просвећености, када се животни стил најбоље видео у отменим салонима. Скоро сви филозофи тог доба позивали су на добар укус, у ширем значењу те речи. Великан Волтер је записао: "Открио сам да су људи богати духом и даром за шалу увек и сладокусци, док су они са отупелим непцем лишени и једног и другог."  Он је био један од гостију на гозбама које је Фридрих Други редовно приређивао у Сансусију. Трпезу су опслуживала два "туцета" кувара, а разговори су, како је забележио Волтер били веома пријатни, пуни духа. У последњем периоду живота Волтер је био и сам добар домаћин, јер је на свом сеоском добру у швајцарском месту Ферни, дочекивао госте из свих крајева континента, због чега је себе називао "гостионичарем Европе". Позивао је пријатеље да би их почастио ћурком пуњеном гљивама, "меканом као голубић и масном као бискуп". Волтер је и ценио кафу као дрогу за будност: "Она је требало да буде врела као пакао, слатка као грех и црна као ноћ".

Његов интелектуални супарник Жан Жак Русо имао је и другачији став према храни, па је залажући се за праисконско природно стање човечанства истицао само једноставну храну - млеко, млечна јела, поврће и воће. Хегел се према узимању хране односио као према нечем "спољашњем". "Процес исхране је по њему процес животињске асимилације. Исхрану и размену материја Хегел схвата у смислу пробаве, претварања, асимилације материје коју примамо споља, што се одвија на исти начин и у животињском и у људском организму", кажу аутори књиге.

Отприлике у исто време Жан Алтен Брија-Саване, судија у Сенату париског Дворског суда, ушао је у историју као један од првих који је кување и уживање изразито филозофски промишљао. Чувена је његова реченица: "Кажите ми шта једете, и ја ћу вам онда рећи шта сте ви." Заступао је уверење да је гурманство од уметности напредовало у науку. Недуго пре смрти, у време када је Хегел био у зениту свог берлинског учитељевања, објавио је књигу "Филозофија укуса или мисли о трансцедентној гастрономији". Записао је: "Откриће неког новог јела чини више за људску радост, неко откриће неке нове звезде."

Близак овим ставовима био је и Фридрих Ниче, који је говорио: "Ум почиње већ у кухињи". У свом делу "Весела наука", састављеном потпуно у стиховима, стоји и ово: "Осмелите се на моју храну, ви сладокусци!/ Сутра ће вам пријати већ боље/ А већ прекосутра сасвим добро!" Ниче је, међутим, био подозрив, како према вегетаријанцима, тако и према онима који "све једу и све варе". Лоше је подносио алкохол: "Чаша вина или пиво дневно, потпуно су ми довољни да ми од живота начине долину јада". Далеко хуманија средства за уживање видео је у опијуму и у наркотицима. Разлог је вероватно то што је због дугогодишње болести од сифилиса имао запаљење слузокоже једњака.

Аустријско-британски филозоф Лудвиг Витгенштајн (1889-1951), који се, иако из богате грађанске куће, одрекао наследства и живео на најједноставнији начин, говорио је: "Свеједно је шта се једе. Главно је оно што је увек исто" (односно да човек мора да једе). Једење је за њега морало да иде брзо и требало је утажити једну, очигледно, мрску потребу. Такав равнодушан однос према храни имао је и француски егзистенцијалиста и писац Жан Пол Сартр. Гнушао се острига, ракова и свих омиљених јела њему омражене буржоазије. Ани Коен-Солал навела је у својој биографији шта је Сартр уобичавао да узима у току 24 сата: две паклице цигарета (уз велики број лула), литар алкохолног пића, 200 милиграма амфетамина, 15 грама аспирина, више грама барбитурата, бочицу цорyдран-а, дакле стимулишућа средства за ублажавање бола и успављивање. Да ли је онда чудно, питају се аутори књиге, што се са Сартром "одвратност" могла уздићи на ниво филозофског појма. Он је то у сваком случају, решио сасвим егзистенцијалистички: "Свака храна је симбол."

Истребљивање због хамбургера

Савремени филозоф Петер А. Д. Сингер (1946) написао је "Филозофију вегетаријанства", која се заснива на славном процесу против ланца брзе исхране "Мекдоналдс", најдужем суђењу у историји британског правосуђа одржаном 1997. "Ми ризикујемо несагледиве климатске промене на нашој планети - то јест и животе милијарде људи да ћутимо о искорењивању хиљада биљних и животињских врста, које нису у стању да се брзо прилагоде на измењене услове - због једног пара хамбургера више", написао је Сингер, и својој аргументацији приложио одговарајући вегетаријански рецепт, веома једноставан, хранљив и пријатног укуса.

 

Извор: Новости