Култура

ЛЕТењем против ЛЕТаргије

Изложба Душана Оташевића "Илија Димић", Галерија Сану, 23.12. 2015- 13.03. 2016.

Илија Димић (1901-1938), сликар, вајар и ваздухопловац, бавио се графичким обликовањем и архитектуром, као и фотографијом. Радио је претежно у конструктивистичком стилу с превременим примесама поп-арта.

Какав роман!

Ролан Барт

1901. 25. децембар, у Београду је рођен Илија Димић. Мајка умрла на порођају. Отац-трговац(?).

1908. Полази у основну школу.

1912. Један пропали чешки сликар даје му часове сликања.

1913. Прва сачувана слика у уљу Дедал и Икар.

Након низа несрећних случајева-загонетне вртоглавице, лома десне руке и тромесечног раздобља слепила- одустаје од довршавања слике.

(Касније, док је живео са Анђелином М. ; „засмејавао/ ју је/ изигравајући слепца: иде по соби жмурећи и куцка по патосу дугачким лењиром... обећала         сам да ћу читати кад ослепи. И претила да ћу нечујно доводити мушкарце и с њима водити љубав пред њим, а да он, тако слеп, и не сања.“-Сећања     гђе М.)*

* Неочекивано дознавши за постојање Илије Димића, Д. Оташевић је у једном загребачком дому за умировљенике марта 1988. године упознао његову     пријатељицу госпођу Анђелину М. У три наврата је разговарао с њом и магнетофонски забележио њена сећања. Приликом последњег виђења гђа М.       поклонила је госту скицу за плакат Анђелина и предала му кључ свог подрума на Пашином брду, где је он, под наслагом угљене прашине и паучине, нашао сачуване Димићеве радове, нетакнуте још од његовог одласка у Француску. Месец дана потом гђа М. је умрла.

Први наговештај опсесије летењем.

„Надао се вероватно да ће и сам једном моћи да полети, а из снова који приказују остварење људских жеља знамо какво се блаженство очекује од такве наде ... летети или бити птица значи једну прерушену жељу ... и авијатика ... има своје инфантилне, еротске конотације... правио је најоштроумније механичке играчке...да изрази нешто дубoкоумно.“- Уп. Сигмунд Фројд, Једна успомена из живота Леонарда Да Винчија.

1914. Први светски рат. Димићев отац нестаје заувек (у Албанији? у логору у Мађарској?).

Димић проводи окупацију као вођа банде напуштене деце која живе у цигланама и полусрушеним кућама издржавајући се црноберзијанским пословима. Тада се, наводно, обогатио.

1919. Приватно завршава гимназију.

1920. Студије у Немачкој. Похађа течај пилотирања.

1922. Поново почиње да слика. Прва „конструкција“ (Решење загонетке).

1924. Враћа се у Београд. Повремено ради у банкама и извозним фирмама. Дружи се углавном с пилотима и спортистима.

1925. Први покушај конструисања особне летелице. Успоставња „ свеске за идеје“- забелешке нумеријском шифром (касније уништене).

1926. Љубомир Мицић („непробирљиви лудак“) безуспешно покушава да „ заврбује“ Димића („... кад види наше паланачке зенитисте, хипнисте и остале тутиквантисте, човек би се најрадије прогласио ништистом“- Димићева белешка на полеђини Мицићеве посетнице).

1927. Тронедељно „посматрање“ у Баухаусу.

1931. ЛЕТењем против ЛЕТаргије!!!, летак бацан из авиона у Београду и Загребу.

СВАКИ ЧОВЕК ЛЕТИЛИЦА!!!

БОЉЕ ЛЕТИМИЦЕ НЕГО НИКАКО!!!

ЛЕТЕЊЕ УКИДА ЗИМУ У ДУШИ!!!

ПОЗДРАВ ЛИНДБЕРГУ!!!

Писмо Татљину и писмо Грети Гарбо.

1932. Упознаје Анђелину М; супленткињу (предавала је српски језик и књижевност у Трговачкој академији.

„То је била љубав на први поглед. Тада је становао у Крунској, број сам заборавила. Соба пет са петнаест, звана хангар, два зида у великим     прозорима. Све бело. Уместо стола имао је црно лакирану столарску тезгу. На зиду је висила тестера са црвеном ручком. На столици „библиотека“- две-три књиге- и повећи куглагер. Сваког дана је четврт сата читао логаритамске таблице. Ја да пошашавим. Живео је скромно, али је умео богаташки да се понаша. Увек ми је куповао најфинији свилени веш...

О прошлости је нерадо говорио. Радио је скоро тајно, све крио као мачка мачиће. Само неколико пута сам га затекла у послу. Мени је све то изгледало суво. Једино ми се свиђао тај плакат са мном. Мој укус је био убибоже. Читала сам шта треба за школу, а иначе Питигрилија и илустрације. Исто што се тиче сликарства. Тек после овог рата- баш у невреме- ишколовала сам се, па сам сад стара госпођа-модернисткиња.“- Сећања гђе М.

Из необјављеног дневника Марка Ристића (1932) : „17. децембар. Депресивна лапавица, лапавичаста депресија. Пећ се опет пуши. Ручао код Грчке краљице са Илијом Димићем. Сад се представља као „механичар“. Покушавао да дипломатски испипам чиме се у ствари бави. Тврд орах. Само је процедио да би писање требало да се сведе на бележење субјективних података од објективног значаја. Кући, сав ушљискан од блатњаве водурине. У биоскопима ништа занимљиво.“

1933. У „божићном“ броју Политике Ристић објављује чланак у којем је „прерадио“ Димићеве идеје.

Први архитектонски пројекти.

1934. Са Анђелином М. лађом путује у Беч да разгледа модерне стамбене блокове за раднике.

Зачетак пројекта лебдећих градова.

1935. Лебдећи градови.

1936. Анђелина М. раскида с Димићем. Он одлази у Француску.

„Више га нисам видела. У онако малом Београду могло је да се двоје никада не сретну. Имали смо заједничког пса. Црног. Дала сам га шинтерима.“- Сећања гђе М.

1937. Као пилот ловац учествује у Шпанском грађанском рату.

Уп. Jesus salas larrazabal, La guerra de Espana desde el aire, Barcelona 1969.

1938. Погинуо у Шпанији.

„Увече на корзоу сретнем познаника, левичара, мало ми се удварао (тада сам обожавала да ми се сви удварају). И он, ни пет ни шест; „Илија изгорео у авиону у Шпанији. Тутне ми његов сат и друге ситнице. И оде. Да ли ми је било жао? ...

Пред рат, за време Сајма, поред Саве је подигнут метални торањ с којег се скакало падобраном. Скочила сам и ја. То је био као неки летећи или падајући парастос њему-Илији.“- Сећања гђе М.

1990. Прва изложба дела Илије Димића.

(Дела Илије Димића реализовао је или рестаурирао Душан Оташевић. Биографију и каталошке анотације урадио је Бранко Вучићевић.) 

 

За Нови Полис текст приредила и фотографисала изложбу Милена Стефановић