Култура

Сикарио: убија време и не гоји

Слободан Владушић

Да је фабулу Сикариа у руке добио неки просечан режисер, а не Денис Вилнев, добили бисмо типичан movie о рату између америчког закона и мексичких нарко-картела: пуно потрошене муниције, пуно потрошене крви, пуно пропаганде, пуно вечно утучених ћелија мождане коре, које се никада неће опоравити. Срећом, овако смо добили филм. Вилнев је Сикариом показао да је мајстор атмосфере, стрепње и слутње. Моћно је било гледати како овај режисер готово сваку сцену користи, не тек да помери фабулу корак напред, већ  да оствари суптилне поетске, симболичке и естетске ефекте.

На пример, релативно дуги, спори кадрови пустиње виђени из птичје перспективе не дочаравају само физички простор у коме се филм догађа, већ истовремено сугеришу и отуђеност, пустош, нељудскост времена у коме се радња збива. Вилнев заиста успева да гледаоца готово увек изненади неким кадром онеобичене перспективе, фином симболиком и прецизном везом слике и речи, што се код movie-занатлија готово никада не догађа.

Jедно такво изенађење је и дискретно сугерисање емоција јунака: пре свих, ФБИ агента Кејт Мејснер, коју игра Емили Блант (запазио сам је, пре тога у улози ћурке у филму Ђаво носи Праду – не препоручујем). Увек сам имао утисак да мувиџије понижавају своје потрошаче тако што сваку емоцију толико пренадувају да и последњој будали из магареће клупе, буде очигледно шта јунак осећа.

Вилнев ипак мало више цени своје гледаоце: Блантова стварно виртуозно, без речи, мимиком лица сугерише емоције које нисмо навикли да виђамо код убојитих филмских јунака које је метак заобишао још у тренутку потписивања уговора. Тако њен лик, који није главни, иако га у филму највише има, заиста сугерише људскост и хуманост, само што те особине нису разглашене великим речима које изазивају ефект властитог прста умоченог у властита уста, већ су сугерисане истинским људским особинама: страхом и стрепњом.

А најбоље тек следи....за то ћете ипак морати да посетите најближи торент и сајт са титловима.