Култура

Теозофија у бајци

Aутор: Никола Драгомировић

"Рабинов мачак", Жоан Сфар

Стрип је неухватљива и промењива уметничка творевина која непрестано истражује своје домете и приступе. Током свог постојања, које обухвата мало више од једног века, морао је да се попне свим степеницама за које су неке уметничке форме имале читаве миленијуме. Да болује од истих дечијих болести и предрасуда, да искуси сваку критику и пропали покушај. И све то за далеко мање времена.

Поједини његови аспекти су комерцијалнији, неки више усмерени ка чистој уметничкој форми; а у ретким и драгоценим тренуцима ова два смера би се исплела у савршен примерак девете уметности, комерцијалан, приступачан и профилисан као дело од изузетне уметничке вредности. Утицај и значај франкофоног стрипа на медиј у светским границама је огроман. И као по правилу, чим би се усталила извесна мејнстрим сцена, прилив нових талената би значајно променио слику и донео преко потребне свеже идеје. То се догодило педесетих када су се Шарлије, Гошини, Удерзо и бројни други талентовани уметници супротставили устројству дотад неприкосновеног уредништва "Спируа" и одважили се на покретање сопственог "Пилота". Исто се поновило и седамдесетих када је Мебијусу, Друилеу, Дионеу и њиховим сарадницима био потребан слободнији животни простор за стварање ауторских дела, чиме су ударени темељи издавачке куће Les Humanoides Associes и "Metal Hurlanta".. Да би се скоро две деценије касније историја поновила. Дотадашњи алтернативни идоли су крајем осамдесетих постали мејнстрим. Шарлије је 1989. умро, Мебијус и остала велика имена су своје битке већ изборили, а пред капијама су чекали млади аутори, жељни афирмације.

НОВИ ТАЛАС: На сцену је ступила неформална група аутора, нови француски талас, међу којима се истичу Лорен Шабори, познатији као Луис Трондхајм, Жоан Сфар, Давид Б., Мани Ларсене, Кристоф Блејн, Жан-Кристоф Мени, Етјен Лакроа, Жан-Ив Фери и многи други. Трондхајм се од почетка наметнуо као једна од водећих фигура овог новог француског таласа. Ингениозна и модерна нарација, графичка и цртачка решења која се често могу окарактерисати као сведена, упрошћена, па чак и карикатурална, али свакако нова и савремена. "Прљавији" и необичнији стил прожет животним и понекад горким причама, чак и када је реч о очито хумористичким делима. Доба Шарлијеових авантура и психоделичних Мебијусових креација било је пред ревизијом. Публика је била жељна новог садржаја, а ова група младих аутора је била у ситуацији да им то и пружи. За прекретницу се може узети 1990. година и настанак издавачке куће L’Association, коју су заједнички основали Жан-Кристоф Мени, Луис Трондхајм, Давид Б., Станислас, Патрис Килофер, Мат Контур и Мокеит. Тиме су превасходно они, а потом и бројни други уметници, добили прилику да пласирају своје ауторске радове. Међу таквима се нашла и Марђан Сатрапи, иранска ауторка која је за своју графичку новелу Persepolis награђена на фестивалу у Ангулему. Поред ње, L’Association је окупио и пласирао Жоана Сфара, Етјена Лакроа, Џима Вудринга и многе друге.

Основне одлике ове неформалне групе – а када је реч о њима увек се истиче њихова "неформалност" с обзиром да сви они строго одбијају да буду класификовани као засебна група – јесу њихова међусобна умреженост и подршка. Гранајући се од својих ауторских радова, чести су и њихови заједнички пројекти. Посебно се истиче серијал Доњон који су осмислили Сфар и Трондхајм (у издању на енглеском Dungeon, а у хрватском издању загребачке Фибре – Тврђа), који је на 35 албума окупио велики број учесника – скоро сва поменута имена ове групе. Велику запаженост су стекли и Мани Ларсене са својим серијалима Le Combat Ordinaire(Свагдања борба у издању хрватске Фибре), Повратак земљи (у издању Даркwоода, фр.Le Retour à la Terre) по сценарију Жан-Ива Ферија, као и недавно завршена мрачна и мучна четвороделна графичка новела Blast. Поред Ларсенеа, који засад успешно осцилира између хумора, сатире и очаја, мора се истаћи и улога Жан-Ива Ферија у оживљавању серијала Астерикс. Наиме, овог октобра је најављен већ други албум за који овај аутор пише сценарио. Поједини аутори полако улазе у домен мејнстрима и успешно комерцијализују своје наслове – већина њих су овенчани бројним наградама и успешно раде за Dargaud, Delcourt или Gallimard.. Превођени су на бројне језике, а велику популарност стичу и код читалаца у Србији.

МАЧЈА ПОСЛА: Последње остварење које је код нас угледало светлост дана је и једно од најзапаженијих, а свакако једно од најзначајнијих дела девете уметности –Рабинов мачак Жоана Сфара. Оригиналних пет албума Рабиновог мачка је у интегралном издању објавила издавачка кућа Darkwood из Београда, под својим издавачким импринтом "Perle integral", са правом га класификујући међу бисере франкофоног стрипа. Његов аутор Жоан Сфар рођен је 1971. године у Ници. Мајка Лилу је била поп певачица и преминула је када је Жоан имао само три године. Отац Андре, познати адвокат, је уз помоћ свога таста подигао Жоана. Његово образовање и породични миље су оставили дубок траг на овом свестраном уметнику. Свестраном, јер осим писања и цртања стрипова Сфар се са истим жаром бави продукцијом филмова, режијом и музиком. Његов редитељски првенац из 2010. године Gainsbourg: A heroic life, о француском кантаутору Сержу Генсбуру побрао је бројне награде и номинације, да би већ 2011. године био вишеструко награђен за екранизацију управо Рабиновог мачка.

Сфарова преминула мајка је Ашкенази Јеврејка, док му је отац сефардски Јеврејин. Мајчин отац, који је подигао Жоана, добио је француско држављанство након Другог светског рата јер је спасао живот истакнутом књижевнику и будућем министру културе Андреу Малроу. Налазећи инспирацију у свом јеврејском пореклу, подједнако колико и црпећи снагу из слободе и креативности својих сарадника и пријатеља, Жоан Сфар је од 2002. године неуморно стварао круну своје каријере – Рабиновог мачка.

О чему је заправо реч? Рабинов мачак почиње из бајковитих премиса. Сефардски рабин из Алжира, француске колоније у то време, удовац и отац младој и лепој ћерци Злабији, уједно је и власник мачка чија нас нарација води кроз стрип. Мачак је виспреног ума, саркастичан и дрзак, и безгранично лојалан рабину и његовој ћерци. Међутим, целокупна његова природа би остала закључана у немуштој глави да се на самом почетку приче не одигра бајковит заплет. Наиме, мачак поједе породичног папагаја и стиче моћ говора. Управо та бајковитост истиче маестралност Сфаровог приповедања. Аутор једноставну премису издиже из бајке у ранг ремек-дела попут Малог принца и Галеба Џонатана Ливингстона. Прво што мачак изговара је лаж (да није појео папагаја), што је и његов фактички "изгон из Раја". Мачак губи животињску невиност и тим симболичким чином се сврстава уз људе, који су свој првобитни грех искусили у рајском врту. Потом мачак тражи своју сврху, захтева бар мицву и вербално се сукобљава са свим догматским и егзистенцијалним устројствима која га спутавају у ономе што му је једино битно – да остане уз рабина и његову ћерку.

Тиме се Рабинов мачак претвара у религијску, егзистенцијалну и моралну расправу, при чему је мачак персонификација самог аутора и свих питања која га спутавају. Насупрот догматским и традиционалним фразама, мачак се супротставља мешавином детиње наивности и прекаљености, а понекад се чини да његов безобразлук нема границе. Па ипак, у средини строгих правила живота, како унутар јеврејске заједнице тако и ван ње (уз неизбежне предрасуде према Јеврејима), читалац се често налази на страни "несносне и безобразне животиње", која једноставно назива све ствари правим именом. У даљем току стрипа фокус се помера на однос између мачка и рабина, па и других јунака, уз непромењену нарацију из угла насловног актера.

Уосталом, какво виђење света нам пружају друге две најважније "бајке за одрасле", Мали принц и Галеб Џонатан Ливингстон? Док јунака Малог принца пратимо кроз ситуације које он покушава да схвати и реши детињим очима, Галеб Џонатан Ливингстон нам пружа егзистенцијалне покушаје једне спутане индивидуе да тражи вишу сврху од "копања по ђубрету". Мачак нам пружа све то у једном паковању, користећи стрип као уметнички медиј до својих крајних граница, уз неизбежно зближавање са јеврејском догмом, теозофијом и традицијом. Цртеж Рабиновог мачка је очаравајућ на посебан начин. Перспективе и линије су по потреби дрхтаве или оштре, уз изванредан пастелни колорит за који је заслужна Брижит Финдакли, па се чини да нас аутор увлачи у причу из Хиљаду и једне ноћи уместо у модеран француски стрип. Аутор никада није у потпуности напустио мачка, рабина и Злабију, чак ни након објављивања петог албума 2006. под називом Афрички Јерусалим. Ове године је објављен и шести албум, иако пет албума из домаћег интегралног издања чине затворену и независну целину. Али Сфар се морао вратити свом Мачку, као што му се враћају сви који га прочитају.

 

Извор: Време