Култура

Гласачка кутија

Димитрије Војнов, Before After

Америчке серије House of Cards и Veep данас важе за стандард сатиричног приказа политичког система. О снази телевизијског приказа политике довољно говори вест да је бурманска влада користила Соркинов The West Wing као својеврсни уџбеник како би државна администрација требало да функционише. Отуд не треба да чуди да су и серије које врше деконструкцију функционисања високе државне администрације врло моћно оруђе за едукацију гледалишта. House of Cards и Veep деле једну кључну карактеристику. У оба случаја реч је о римејку BBC-ијевих серија. Додуше, британски House of Cards  се заиста битно разликује од америчког. Сачињен је од три мини-серије које немају намеру да критикују актуелни тренутак већ поткопавају британску монархију и парламентаризам у темељу. У центру је свакако дијаболични и неодољиви Francis Urquhart, торијевски функционер који се једног дана наљути и одлучи да преузме контролу над системом који је годинама чинио функционалним, али серија је подједнако фокусирана на јунака и систематичну деконструкцију система. Отуд, није ни претендовала на продужетак у тренутку када је стигла од дна до врха.

Veep је с друге стране знатно сличнији The Thick of It, с тим што је британски изворник много сложенији у естетском погледу, пошто је реализован реалистичније, са више позиција камере, више кретњи камере, убедљивијим локацијама, и уопште мање дугује традицији ситкома него Veep. С друге стране,The Thick of It је пратио и смене на власти тако да је имао протагонисте из све три кључне партије, пратио прво власт а потом упоредо и власт и опозицију. The Thick of It је закључен као серија, и највећу интернационалну афирмацију доживео је кроз филм In the Loop који је својеврсни биоскопски римејк ове серије, и нажалост није ухватио ни трећину њених квалитета, ни у погледу карактеризације и хумора, па ни визуелности. У извесном смислу, The Thick of It је до те мере усавршио свој телевизијски израз да се свака филмска интерпретација чинила слабијом од малоекранске. Ипак, за разлику од британског House of Cards, BBC-ијев The Thick of It није систематски гађао све мете у естаблишменту па да мора да се повуче. Он је сатира континуираних процеса и има простора за повратак.

За почетак, важно је нагласити да Veep и House of Cards нису први случај да америчке кабловске силе преузимају британске обрасце. Примера ради, телевизијски филмови Jaya Roacha о натезању Републиканаца и Демократа на изборима јесу својеврсна америчка реплика телевизијских филмова о Тони Блеру које је писао Петер Морган, а Мајкл Шин играо будућег Вучићевог саветника.

На тој линији је телевизијски филм Channel Four-a Coalition који је овог пролећа изашао пред британске изборе и приказао је настанак неочекиване коалиције између Конзервативаца и Либералних демократа. Поред саме приче која је врло занимљива чак и за оне са најповршнијим познавањем политике, импозантна је вештина којом је сценариста James Graham успео да претвори овај случај у опипљиву личну драму, а да то додавање фундаменталних драмских вредности не поремети историјску уверљивост. Исто важи и за режију где су глумци успели да не потону у имитацију а да у потпуности дочарају харизму политичара које играју. Обрнути случај, харизма глумаца који носе серију може се препознати у BBC-ијевој серији Ambassadors у којој David Mitchell и Robert Webb из Peep Showa,, наступају у улогама британских дипломата у нестабилној кавкаској земљи. За разлику од њихове сигнатуре серије, и остатка програма које помињемо овом приликом, Ambassadors је врло конвенционална у свом поимању телевизије али је зато глумци и спорадично врцав сценарио чине врло симпатичном. Ово није ни The Thick of It ни House of Cards, парадоксално негде је између та два.

Channel Four  је пред саме изборе пустио и врло духовит ситком Ballot Monkeys Guya Jenkina и Andy Hamiltona. . Guy Jenkin је ветеран британске комедије а нарочито њеног сегмента који се бави коментарисањем политичких и актуелних догађаја, и прославио се управо серијом Drop the Dead Donkey која је пародирала рад једног инфо канала и трудила се да реферише на свеже догађаје. Епизода емитована у ноћи избора била је базирана на мешавини раније написаног сценарија и дописаних сегмената снимљених непосредно пред емитовање како би се ухватили актуелни догађаји. Jenkin и Hamilton  су направили заокружене карактере који функционишу независно од актуелности серије и догађаја о којима говори, а поред неког елементарног познавања политичких околности, серија заправо не захтева континуирано праћење британске дневне политике. У продукционом смислу Ballot Monkeys је занимљив концепт пошто комбинује конвенционални драмски програм и програмске акције везане за конкретан догађај. Ипак, резултат је много ближи драмском програму, и по форми и по року трајања самог садржаја.

Иста кућа направила је врло храбар експеримент са мокументарцем UKIP: The First 100 Days  у коме приказује стање у Британији после првих сто дана владавине УКИПове владе. Овај мокументарац пуштен је непосредно пред почетак кампање, и УКИП се жалио како је ово тенденциозни напад на њих, дочим га је критика описала као неуверљив покушај да се прикаже један од могућих исхода избора. Channel Four је и раније имао сличне сатиричне покушаје као When Boris Met Dave, играно документарну причу и почецима сарадње Дејвида Камерона и Бориса Џонсона односно The Milliband of Brothers  о партијским изборима на којима су учествовала браћа Милибанд.

Оно што се издваја као нова тенденција јесте мокументарац који показује како ће земља изгледати после победе неке од странака. Упркос томе што разни видови краткорочних антиципација постоје у многим филмовима и серијама, концепт у коме се – додуше упозоравајуће – приказује земља после победе једне од странака врло је свеж. Channel Four је руку на срце нешто слично покушао још 1988. у мини-серији A Very British Coup  која приказује долазак на власт леве струје Лабуриста и пуч који преко својих медија и скривених структура организују Конзервативци. Ову узнемирујућу визију на неки начин наследила је серија Secret State из 2012. базирана на истом роману али је нажалост завршила међу рутинским серијама о теорији завере. Оно што је В урадио са UKIP: The First 100 Days је нешто потпуно другачије и визионарски, али са темељом у традицији јер управо су Британци били мајстори тих упозоравајућих телевизијских мокументараца, од The War Game авангардног аутора Питера Воткинса до данас.

 

Извор: Before After