Култура

Само је немојте звати " инди класика"!

Selim Bulut, The Guardian

Нико Мули, Олафур Арналдс и нова генерација композитора са великим успехом транспонују обрасце класичне музике у рок окружење

Индустрија класичне музике има озбиљне проблеме са процесом старења публике, опадањем посећености концертима и жестоким буџетским резовима, али на маргини се дешава изненађујућ процват. „Неокласика“ је енергичан, надирући покрет младих композитора, издавачких кућа и продуцената који доносе класичну музику за нову публику.

Груписани око независних издавача као што су Erased Tapes, New Amsterdam Recordsи 13071 неокласични музичари представљају младу скупину (водећи међу њима Нилс Фрам, Нико Мули, Питер Бродерик и Олафур Арналдс су сви рођени после 1981. године) која музици прилази са оним креативним постулатима које бисте и очекивали од генерације одрасле под утицајем МТВ-а, клабинга и интернет културе. Елементи инди рока, амбијенталне музике, хип-хопа и денс музике, препознатљиви су у њиховим нумерама. Тако на пример Фрам левитира између клавирских партитура и електронских излета на синтисајзеру који наглашавају његову склоност ка електронској музици, док Арналдс уноси врцаве ритмове у своје нежна, инспиришућа клавирска и гитарска дела, подсећајући да је до недавно свирао бубњеве у хардкор бенду Fighting Shit.

Еклектичност и флексибилност приликом одабира места извођења битан је елемент успеха неокласичне музике, будући да ови уметници са подједнаком лакоћом наступају у коцертним халама и ноћним клубовима. Промотерска фирма Nonclassical из Источног Лондона представља своје клијенте као да су рок-бендови, букирајући наступе и у виђенијим пабовима, где гости могу уживати у перформансима ових виртуозних музичара са пинтом ИПА* у руци.

Није необично да бивше складиште као што је Oval Space у Бетнал Грину угости „Лондонски савремени оркестар“, или да музички дуо чувен по амбијенталној музици A Winged Victory For The Sullen, претпремијерно представи своју партитуру за балет Вејна Мекгрегора „Атомос“ у ноћним клубовима широм Уједињеног краљевства. За то време, традиционални музички фестивал The Rest Is Noiseу Саутбенк центру, прошле године је продао три пута мање карата него 2013. године. 

Као и сваки успешан покрет неокласика привлачи критике, а све је почело од самог назива – NPR и Pitchfork назвали су га „инди класика“, што је по свему судећи термин који неће задовољити љубитеље ни класичне ни инди сцене. Имајући у виду да уметници теже да поцепају сваки жанровски дуализам, отпор према овом неологизму није изненађујућ. „Мој последњи наступ у Лондону био је одличан, али убрзо је интернет био преплављен насловима инди класика ово, инди класика оно. Таквим описом ништа се не добија“, написао је Мули на свом блогу прошле године. Са друге стране, оваква врста дефиниције може бити баш оно што је овако широком покрету потребно. Без објединујуће прокламације, неокласика представља мноштво лепе музике без супстанце која би изазивала даље напредовање. Можда је потребно фокусирати се мање на дефинисање односа према старом, а више на слављење новог.

 

 

Извор: The Guardian     Превод: Марко Савић