Култура

Рокенрол у граду духова

Aутор: Филип Вукотић

no@no, интервју

Због великог броја бендова и квалитетне андерграунд музичке сцене, рокенрол медији у Србији су Косјерић почетком 90-тих називали Српски Сијетл. У том периоду у Косјерићу је постојао само један локал у који се излазило да би се слушала турбо-фолк музика. Данас, двадесетак година касније, Бреза је једини локал у којем се не пушта турбо-фолк. Према последњем попису, на територији општине Косјерић живи нешто више од 12000 становника. У том смислу, број људи који излази у „Брезу“ је на нивоу статистичке грешке. (...) (из документараца Град духова - о историји косјерског рокенрола)

Из те, или у таквој Брези поникла су три младића која су основала свој бенд no@no, у граду у којем су некада свирали Улични Анђели, бенд чије се песме често врте на српским радио станицама, а да нико не зна ко их изводи; у граду у којем је свирао Born By Mistake, који је са једним јединим албумом (The Impressions Game) био један од бољих андерграунд бендова оне последње Југославије; у граду у којем је свирао Алкатраз, чији истоимени албум има култни статус међу многим поклоницима тешког звука. Данас је no@no једини бенд који ради и ствара у Косјерићу, у граду у којем готово нико не обраћа пажњу на оно чиме се баве, у граду у којем је вашар највећи „културни“ догађај. Ти млади људи успели су да својом посвећеношћу и радом изборе финале у првом телевизијском демо-фестивалу Бунт рок мастерс који се емитује на РТС-у, и то у конкуренцији од 210 бендова.

Међутим, испоставља се да ова прича ипак није само лична. Ако ово читамо из социолошког, политичког, културног кључа, видећемо да је појава рокенрола систематски сведена на мали простор у који се уздају још неки појединци. Уколико су ти појединци млади људи који већ прекорачују границе опште прихваћеног начина размишљања, утолико има више наде за све нас.

Колико дуго постојите као бенд и одакле идеја за назив бенда?

Бенд је формиран почетком 2014. године. Састав смо чинили Небојша Јанковић, Дарко Марковић и ја (Кристијан Ерић). Кроз бенд је пролазило још пар музичара који се нису дуго задржали. Бенду се, почетком 2015. године прикључио и Лазар Гавриловић из Вишеграда. Искрено, у почетку нисмо ни сањали да ће се наша идеја ширити брзином којом то ради. Заправо, нисмо мислили да ће се уопште ширити. Мислили смо да ћемо свирати обраде песама по кафићима и клубовима, за друштво. Назив бенда би требао да буде нека порука заједници, највише локалној, да још увек постоји та нека друга страна и друга сцена, да није све у етно селу и етно култури. То заправо представља тај чудан натпис који се виђа на постерима фестивала у задње време (no@no).

Који је то порив код вас или уопште код младих људи да оснивају рокенрол бендове, пре свега ако знамо да рокенрол данас ни у ком случају није мејнстрим правац?

У свему треба да постоје две стране. Као што постоји добро и зло, топло-хладно, слано-слатко. Тако је и у култури. Постоји тај неки мејнстрим, којег се данашњи бендови плаше, а са друге стране је андерграунд. Истина, у нашој земљи мејнстрим нема неки МУЗИЧКИ квалитет. Али ја не видим шта је лоше у томе постати мејнстрим, ако твоја музика има неки квалитет. То значи да си познат публици. То значи да те људи слушају. Да цене твој рад. Самим тим, култура цвета и све ће бити мање пластичних лутки са микрофонима које певају на плејбек.

А то шта нас покреће да стварамо. Па, све зависи од појединца, не могу рећи шта покреће остале младе бендове ове земље. Неки свирају јер је то жеља њихових родитеља, који нису остварили своје средњошколске снове; неки да би смували што више девојака; неки зато што воле музику. Најмање је њих који свирају зато што то воле. Тешко је бавити се рокенролом у Србији, то је чињеница, али никако не треба одустајати. Треба се борити са свим препрекама које долазе, на крају вас сигурно чека успех.

Ви сте почели са радом као кавер бенд, у међувремену сте почели да стварате сопствене песме. Шта за вас значи ауторски рад и како би дефинисао звук који свирате?

После одређеног времена, код свакога се појави жеља да створи нешто своје, нешто иза чега може да стане и да каже „ово је мој рад, ја сам ово створио“. Сматрам да сваки бенд треба бар да покуша да направи своју песму, да проба то да пласира на сцену. За мене ауторски рад презентује вашу личност, представља вас публици и покушава да вас прогура даље. Наш звук се може описати као веома енергичан и мелодичан хард рок. Покушавамо да створимо текстове са неком садржином, уз пратњу доброг рифа и мелодије.

Који музички правци или бендови су највише утицали на вас у групи и постоји ли неки бенд, било наш било страни, чији би статус желели да достигнете или да се поистоветите са његовим радом? Постоје ли музичари који су посебно важни за вас?

Идеализовање неког уметника или бенда је потпуно нормално, али не треба свој звук стварати по њиховом узору. Упадате у шаблон многих бендова који нису успели да се пробију. Ваш звук треба бити само ваш. Од нас четворице, ниједан нема исти музички укус. Тај хард рок нас некако највише повезује. Дарко је одрастао на метал музици; Небојша слуша реге; Лазар рок, блуз рок; Ја слушам шта стигнем. Можда да кажемо да су бендови које сви слушамо Pearl Jam, RHCP, Jimi Hendrix Exp...  Све се своди на тај неки грубљи рок.

Колико је тешко свирати рокенрол у Косјерићу? Какаве су реакције ваших суграђана на оно чиме се ви бавите?

Не бих се пуно обазирао на ово питање. Прво због тога што Косјерић из године у годину све више умире. Приметно је да људи одлазе одавде. А друго, зато што у Косјерићу реално, рокенрол постоји само у једном кафићу и у студију где ми свирамо. Старија екипа локалних рокера нас је подржала када смо наступали у четврт финалу Бунт Рок Мастерса. Али веома слабо свирамо у нашем граду, јер на свирку дође максимум 20-ак људи.

Повод за овај разговор је улазак вашег бенда у финале првог телевизијског демо -фестивала Бунт рок мастерс. Шта то предстваља са вас у бенду и која су ваша од очекивања након што се цела прича заврши?

 Нисмо могли ни да сањамо да ћемо за овако кратак период да урадимо оволико колико смо урадили. Већ неколико пута смо били гости радија Београд 202, а 4 пута смо се појавили и на РТС-у. Овај фестивал је итекако добра реклама за бенд, а и за поновно рађање рок сцене у Србији. Очекујемо да ће више људи чути за нас и да ће подржати ово што радимо.

Који су планови за будућност? Размишљате ли о снамању албума?

Наравно, зар то и није циљ сваком бенду? Тренутно смо базирани на снимању и стварању наших ствари и верујем да ће тако и остати. За сада имамо 3 снимљене песме, а очекујемо да ћемо до краја месеца снимити још једну.