Овај посматрачки документарац прати годину дана у животима двоје инспиративних учитеља у јединој основној школи са интернатом у Ирској. Хедфорфт, школа не много различита по изгледу од култног Хогвортса из Харија Потера, са својим зградама из 18. века, са тајним вратима и магичним шумарцима, већ 46 година је дом Џону и Аманди Лејден и позадина њихових изузетних каријера. За Џона је рок музика још један од предмета уз математику, енглески, веронауку и латински. Он негује посебну врсту младалачке револуције подучавајући одговорност и независност у подједнаком односу, умотане у хеви метал или поп, подстичући децу да у школском подруму – рок клубу свирају шта год желе. За Аманду кључ за везу са децом је књига и она користи све начине да улови младе умове. Деца седе као паралисана када их она поведе на чаробна путовања са фантастичним јунацима из најразличитијих прича.

Ниаса Ни Кинон је режирала и као надахнути и свеприсутни сниматаљ, а Дејвид Рејн је поред продукције и режије имао тежак задатак да дискретно пратећи Ниасу снима звук. „Желели смо да снимамо годину дана живот у школи, само да пратимо и посматрамо, без интервјуа, без божјег гласа који води публику… Знали смо да за нас то значи потпуно утапање да бисмо добили приступ интимности коју смо желели да ухватимо.”

IDFA 2016 | Trailer | In loco parentis from idfa on Vimeo.

Извор: 7 величанствених

Садашњости у којој прича без речи своју минуциозно саткану причу Стонис придодаје још један важан слој, слој дугих временских токова. Овај филм понире дубоко у време и у спојевима прошлости и садашњости гради потпуно нове, поетске и ванвременске релације. Аудриус Стонис је један од најзначајнијих европских аутора управо по том сложеном ткању времена у својим филмовима и задивљујућем осећању да се кроз просторе, људе, догађаје и феномене преламају и сливају сви претходни дубоки и веома далеки одбљесци времена које он задивљујуће документује.

Аутора је привукла чињеница да је жена глациолог његова земљакиња: „Веома је необично да жена из Литваније истражује лед на удаљеном Тјен Шану, на крају света, без икакве везе са остатком света. Научница Аушра, живећи високо у планини, у дрвеној кући крај огромног глечера, сваког јутра и вечери, лети и зими, радила је током много година мерења и слала их у контролни центар у Алма Ати. Дала је читав свој живот посматрању глечера у Казахстану.

Извор: 7 величанствених

Аутор дискретно и постепено уплиће сваког протагонисту у размишљање пред камером о кадру, сцени, теми и филму који настаје и из тих упутстава, представа, побуна и слагања креира стилски различите токове, чини се, тачно по мери сваког јунака. Приче су о њима, и њихове и Јанекове, а све заједно, сјаним монтажним преплитањем, то постаје разбарушени експлозивни филм у распонима од шапата до урлања, од нежних интимних ситуација до бучних, ритмичних спотовских епизода и забавних кратких филмова у филму.

Непосредан и осећајан, Лука има изразити смисао за хумор; он воли филмове и пише сценарија. Пијанистички виртуоз, Денис, способан је да свира захтевне класичне композиције; он је и невероватно интелигентан и начитан. Мајда воли да репује и не стиди се због тога; њени храбри стихови разоткривају њено окружење разоружавајућом тачношћу. Марјамка може да прича дуге приче на енглеском, а њен неуморни брат Ахмед је неуобичајено пријатан. Петоро изузетне деце које је друштво трајно и нимало ласкаво означило као „аутистичне”.

Познати чешки документариста овом јединственом ауторском визијом изазива нас да једном заувек престанемо да посматрамо аутизам као медицинску дијагнозу и да покушамо да га разумемо као фасцинантан начин мишљења који је некад изузетно тешко дешифровати. Јер ко је тај који одређује шта је нормално – живети у сталној јурњави не обазирући се на апсурдност модерног живота или тужно тражити ред, мир и спокој у свету?

Мирослав Јанек је аутор који истиче значај дугих процеса у којима настају његови сјани документарци дијалога и интерактивног креирања: „Навикли су се на мене и несвесно су ми нудили много занимљивих ситуација… Фокусирао сам се на магију и мистериозан начин размишљања аутистичних”.

Normal Autistic Film trailer from Taskovski Films on Vimeo.

Извор: 7 величанствених

„Homo sapiens” је филм о крхкости људске егзистенције и крају индустријског доба и о томе шта значи бити људско биће. Шта ће бити трагови врсте коју зовемо homo sapiens и којој припадамо? Празни простори, рушевине, градови све више обрасли вегетацијом, асфалт који се распада: простори које тренутно насељавамо, кад људи у њима не буде. Сада напуштени и у пропадању, постепено преузимани од природе од које су били отети не тако давно. „Homo sapiens” је ода човечанству виђена кроз могући сценарио будућности.

О овом сјајном раду Гајрхалтер говори: „Ово није први филм у којем нарацију конструишем само кроз слике. Ово је само први у коме нема људи. „Homo sapiens” је можда највише фотографски од свих мојих филмова… За мене је то визија много ближа фикцији”.

Извор: 7 величанствених

„Изгарање” је дословно драма о животу и смрти. Током две године белгијски режисер Жером ле Мер је пратио чланове хируршке јединице једне од највећих болница у Паризу. Непрекидно изложени драстичном стресу, с мањком особља и са стриктним рестрикцијама буџета, запослени се боре између себе за ресурсе, док управа поставља све строже критеријуме ефикасности и профитабилности. Широм Европе изгарање (бурн оут) достигло је размере епидемије међу запосленима у јавном и приватном сектору. Да ли ћемо завршити убијајући сами себе? Или ћемо бити у стању да пронађемо смисао и радост у раду?

„Наш модерни свет претворио је болнице у фабрике здравља, а пацијенте у објекте”, сведочи Жером ле Мер. „Ефикасност, продуктивност, учинак – ово је свуда постала мантра за менаџере. Деценијама смо знали шта се дешава ако животиње изложимо стресу: оне ће кад-тад појести једна другу. Али шта се дешава кад изложимо људе великом стресу?”

Burning Out - Trailer from CAT&Docs on Vimeo.

Извор: 7 величанствених

Са прецизно постављење дистанце, коју сам одређује и никад је не прелази, Лозница открива феномен који нас интригира и провоцира, подједнако колико и збуњује. Филм у којем аутор врхунским поступцима изузетне фотографије, камере, монтаже и режије ствара узбудљиви есеј испуњен тензијом која гледаоца претвара у заинтересованог немог сведока и запитаног учесника.

Постоје места у Европи која чувају болна сећања на прошлост – фабрике у којима су људи претварани у пепео. Та места сада су меморијални комплекси отворени за посетиоце и примају хиљаде туриста сваке године. Име филма је преузето од истоименог романа једног од најзначајнијих савремених писаца с краја XX и с почетка XXИ века, В.Г. Зебалда, који је посвећен сећању на Холокауст.

Лозница је написао: „Шта радим овде? Шта сви ови људи раде овде крећући се у групама од једног објекта до другог? Разлог који лети доводи хиљаде људи да проведу своје викенде у бившим концентрационим логорима је једна од мистерија ових меморијалних комплекса.” Филм је покушај ауторског разматрања те мистерије.

Извор: 7 величанствених

„HELLO I AM DAVID!” је први документарац о овом вансеријском пијанисти, вундеркинду чија је каријера деловала недвосмислено завршена после драстичног нервног слома. А онда, кроз исцељујућу снагу музике и његову велику љубав за супругу Џилијен, Дејвид Хелфгот је пронашао пут натраг у нормалан живот и на концертни подијум. Овај мајсторски направљен филм, врхунске камере, звука и монтаже, омогућава нам да се уверимо у неодољиво заразну страст и импулсивност Дејвида Хелфгота. Као пијаниста он свира само оно што осећа, а као особа говори без ограда оно што мисли и додирује људе у буквалном смислу речи.

Прочишћен и непосредан, подједнако у призорима свирања и у ситуацијама у којима се испољава карактер, храбар да допусти животу и јунаку да директно креира најузбудљивије, најзабавније и најнеочекиваније сцене – овај дирљиви, инспиративни филм даје нам продирући увид у личност и музички живот Дејвида Хелфгота. Најзад, „HELLO I AM DAVID!” је филм о љубави: љубави према животу, љубави према музици – и дубокопрожимајућој љубави између двоје људи који су очаравајући подједнако колико су различити

HELLO I AM DAVID! A JOURNEY WITH DAVID HELFGOTT (Trailer) from MAGNETFILM on Vimeo.

Извор: 7 величанствених

Perfect World - Katie Melua from Karni and Saul on Vimeo.

почетком априла 2016. године обратили смо Вам се поводом акције "500x500". Изнели смо Вам разлоге за оснивање нашег и Вашег сајта, начин функционисања и проблеме са којима се суочавамо. Замолили смо Вас да подржите Нови Полис донацијом од минимално 500 динара годишње јер смо веровали да свако коме је стало до Новог Полиса, ко је у њему препознао вредности за које се и сам залаже, ко је у Полису видео начин одупирања процесу свеопште нихилизације која прети да потпуно уништи појединца и друштво, жели да тим чином учествује у стварању једног пристојног сајта за пристојне људе. Акција "500x500" није успела: до сада смо примили донације 63 особе и та чињеница ће умногоме одредити судбину Новог Полиса. Желимо да се најискреније захвалимо свима који су уплатили донацију за НП!

Две године смо давали све од себе да у готово немогућим условима, без финансијске, политичке или било какве друге "ушемљености" сваког дана читаоцима пружимо квалитетне прилоге. Поглед на нашу архиву, на сваку појединачну рубрику, доказ је да смо у томе и успели. Доказ да смо успели је и број оних који свакодневно читају и деле текстове са Полиса. Статистике наше странице (број јединствених посетилаца, број отворених страница, број пратилаца на Фејсбуку и сл.) је нажалост у огромној  диспропорцији са бројем оних који су својим прилогом томе и допринели. (Само као илустрација: у јулу 2016. године на Новом Полису је отворено око 3 милиона страница!) 

Управо тај број људи који свакодневно, месецима читају Нови Полис је и разлог да Вас још једном замолимо за подршку. Инсистирали смо од почетка да је Нови Полис заједнички сајт оних који су га основали, оних који га граде и Вас који га читате. У постојећим околностима које смо Вам описали, Нови Полис ће трајати до краја овог месеца. Да ли ћемо постојати и после тог датума- зависи искључиво од Вас који сада ово читате. Гашење Новог Полиса, дубоко смо у то уверени, представљао би пораз свих нас, десетина и десетина хиљада људи који су у њему видели нешто. Да ли ћемо пораз претворити у победу? Нека свако за себе да одговор.

Акција 500x500

Желимо да Вас обавестимо да од данас, 4. јула 2016. године, прелазимо на летњи режим рада. Надамо се да сте уживали у садржајима које смо свакодневно припремали за Вас од новембра 2014. године без иједне паузе у раду. Од тада смо објавили тачно 1540 прилога: ауторских текстова, приказа књига, музичких издања и филмова, најава културних манифестација, превода из стране штампе, видео и музичких прилога... Време је да се наши аутори као и уредници Новог Полиса мало одморе како бисмо још боље наставили у будућности. Пауза у објављивању нових текстова која ће трајати до 15. августа биће и одлична прилика да Вас на нашој Facebook страници повремено подсетимо на неке од сјајних текстова из наше архиве. 

Време је да се напуне батерије како бисмо ускоро опет сви наставили да градимо наш заједнички Нови Полис. Свим сарадницима, читаоцима и пријатељима Новог Полиса желимо пријатан одмор. Видимо се ускоро!

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

 Који?

 Онај задригли у оделу, ал' изгледа учен неки човек.

 А, онај професионални пресипач из шупљег у празно. Шта је рекао?

Да ћемо живети боље већ 2019. или 2020. године, кад изађемо из неког ‘процеса тешких реформи'. Је ли, синко, како то да те тешке реформе скоро увек подразумевају пропаст, а ови са телевизије нам кажу да је то заправо нешто добро? Колико су фабрика већ ‘реформисали' и ‘реструктуирали', а радника са посла истерали? Чим спомену те реформе, ја се штрецнем. Куд ћу ја, ако и матичну службу реше да реформишу? Нит' сам за пензију, нит' сам млада да поново обијам прагове. И шта се више у’ватили за ове странце, к'о да из њих сунце сија! К’о да нам живот само од њих зависи! Мислим, јесу они у односу на нас сила, ал' нисмо, бре, пупчаном врпцом за њих везани! Вала, ако ова наказа треба да нам буде узор (већ изнервирано показа прстом на екран са кога се смешио лик једне истакнуте „високе представнице ЕУ“), ако ово срећу треба да нам донесе, онда боље да је и немамо. Уводили нам санкције, бомбардовали нас, отели Косово, сваки дан нас уцењују и понижавају, а ови аналитичари нам кажу да су нам то пријатељи. Како то? Ај реци ми синко, Бога ти, ти си завршио те силне школе, ваљда боље од мене знаш.

 Не знам, мајка, нисам паметан. А и не пратим телевизију. Немој ни ти, боље ти је. Чувај здравље.“

Тако је отприлике текао краћи скорашњи разговор између моје мајке и мене након њеног пажљивог праћења емисије на једној телевизији са националном фреквенцијом, у којој је неколико досадних „независних аналитичара“ коментарисало резултате избора, односе Србије и ЕУ и актуелне геополитичке догађаје, епохално откривајући „топлу воду“ и „рупу на саксији“, тј. углавном понављајући фразе које сваки дан слушамо.

Делом због таквих емисија, делом због комплетне медијске сцене у Србији, ја заиста одавно не пратим телевизију (изузев спортских, филмских и појединих музичких програма). Све информације о друштвеним, културним и политичким дешавањима црпим са интернета и друштвених мрежа, ценећи да су поменути медијуми једини колико-толико слободни. Слободни, у правом смислу те речи, дакле, без (ауто)цензуре, дестилованог „политички коректног“ говора, наметнутих лажи и осталих свиленкастих окова којима нас робе модерни медији. Може се рећи да је у ту категорију „истински слободних“, по мом мишљењу, спадао и „Нови Полис“. Квалитетни, бритки, занимљиви текстови аутора са којима углавном делим исте вредности, једноставан, али упечатљив дизајн и модерне идеје на исконским темељима које промовише овај интернет магазин учинили су да постанем његов стални пратилац и посетилац. Међутим, судбина је хтела да непланирано постанем један од његових аутора. Како је до тога дошло?

Крајем октобра и почетком новембра 2015. године одвијала се студентска акција против пријема тзв. „Републике Косово“ у Унеско, чији сам био један од покретача и организатора. На иницијативу мог колеге и пријатеља, презимењака Немање, ступио сам у контакт са једним од оснивача „Новог Полиса“, како би нам помогао у нашој борби за очување косовско-метохијских светиња. На било који начин. Тада је то било заиста неопходно, с обзиром да нисмо имали неку нарочиту подршку. Након живе електронске преписке, видео сам да се ради о умном и опуштеном човеку, правом интелектуалцу, са којим вреди успоставити сарадњу. Брзо и лако смо се договорили око најважнијих ствари. Мој први „задатак“ био је да дам интервју за „Нови Полис“ о томе како је текла наша акција, шта нас је мотивисало да је покренемо, како смо у њој успели да победимо (тада је већ одлучено да тзв. „Република Косово“ неће постати члан Унеска), шта нам је чинити даље и каква је перспектива потенцијалног удруживања младих академаца из Србије, Црне Горе, Републике Српске и нашег расејања. Потрудио сам се да на сва питања одговорим искрено, истинито и поприлично опширно, уз пружање неких мање познатих детаља наше акције. На моје изненађење, али и радост, интервју под називом „Ништа није пропало кад пропало све је“ прошао је много боље од очекиваног! Више од 1.300 „лајкова“, неколико стотина „шерова“, ко зна колико прегледа и бројне честитке које сам добио сведочили су да смо учинили праву ствар. Моја прва цигла у бедему заједничког Новог Полиса била је уграђена. Постао сам његов „грађанин“. Након ње, „уградио“сам још неколико. И нисам се покајао. Напротив!

Када у овом тужном, апсурдном и лудом времену пада свих правих вредности постанете део нечег аутентичног, које у себи има елементе културног, племенитог, интелектуалног, националног и универзалног, то је само по себи неки успех. Ако ништа друго, знате да нисте сами. Знате да тамо негде постоје људи који се нису предали. Они који се нису препустили колотечини, они који се не башкаре у муљу наше ријалити свакодневице, они који се нису утопили у „мртвом мору“ које прети да прогута све нас. Они који верују. А онда схватите да су они свуда око вас. Треба их само разбудити! Треба их само подсетити да су они ти који требају да мењају свет! „Како, наивни идеалисто“, запитаће неко од вас. Тако што ћеш себе и свет око себе променити на боље! Макар за милиметар! Прочитај неку добру књигу, посади дрво или цвет, помози родитељима, комшијама, пријатељима, својим ближњима, устани старијима у бусу, упознај своју земљу, откриј њене лепоте и знаменитости, посети наше цркве и манастире, осети тајанствену тишину Високих Дечана, Пећке Патријаршије и Грачанице, запали свећу у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима, учествуј у хуманитарним акцијама, не бацај смеће ван контејнера, негуј своју околину, буди пажљив и љубазан према девојкама, предано учи, стичи нова знања, повезуј се са другима сличним себи... И ето! Зар то не би била стварна, суштинска промена твог малог света...? На боље, разуме се. А када би свако од нас то учинио, зар наша држава, наше друштво, наш систем, наша околина, наш живот, не би много боље изгледали? Сигуран сам да би! Тј. верујем да би. Ако и ти верујеш, придружи нам се. Учествуј у изградњи Новог Полиса. Угради и ти своју циглу. Помози нам да заједно изградимо бедеме обнове и одбране наших изворних вредности. Правих вредности. Вредности врлине.

Аутор је докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)

Својевремено је Алберт Ајнштајн рекао како је свет опасно место за живот, не због људи који су зли, већ због добрих људи који ништа не предузимају. Читав један век након што је овај чувени физичар изговорио своју мисао питамо се да ли је човек сада спреман да испољи највећу људску вредност и помогне другима? Одговор на ово питање можемо добити и у гесту студената Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду који већ месец дана прикупљају књиге за основну и средњу школу у Гораждевцу на Косову и Метохији, желећи на тај начин да допринесу лепшем и лакшем образовању српске деце, али и ширењу богате српске културе и традиције. Стога вас позивамо да се прикључите акцији студената и пружите свој допринос, будући да ништа не чини човека толико срећним као искрено уверење да је дао све од себе и постао вредан осмеха једног детета.

Књиге које желите да поклоните можете донети у канцеларију Студентског парлемента Филозофског факултета која се налази на трећем спрату, број 338 или у канцеларију организација П12 у приземљу. Радним даном од 10 до 13 часова. Уколико нисте у могућности да донесете књиге на факултет, можете их послати на адресу: Студентски парламент Филозофског факултета, Зорана Ђинђића бр. 2, Нови Сад 21000.

Акција траје до 20. маја.

Списак књига: https://www.facebook.com/groups/958146537602851/permalink/958160977601407/

Група: https://www.facebook.com/groups/958146537602851/?fref=ts 

Пише А. фон В. старешина цензора српске цензoрне групе, 1915. а бележи  Владислав Пандуровић у књизи   Српска Писма из светског рата, објављеној у Осијеку (Спрска штампарија), 1923. Током рата В.П. био је ангажован у цензорском одељењу, ратних заробљеника, у склопу аустријског Црвеног крста.  Доцније је та хумана намера преточена и усавршена у шпијунску мрежу, Кундштрасе.

Будући обрзован човек, и мада аустријски официр,  имао је свест о важности сакупљеног материјала, имао је осећај одговорности и обавезе према свом пореклу.  Писма која је сачувао и касније објавио, углавном су из реда инхибираних, што ће рећи заустављених. Таквих писама у српској групи, каже он, било је ванредно много.  Ова књига, каже аутор, може бити од корисити филолозима, књижевницима, социолозима, и на крају филозофима. У њој се може осетити како су мислили и како су се осећали српски заробљеници, заправо, српски народ током рата, јер су писма ишла, свакако, двосмерно. Заправо, ова књига врви од мноштва малих-великих животних прича и свакако  би добродошла и као лектира свима нама, а свако би било корисно и дирљиво посветити јој бар један школски час.

Занимљиво је да је целокупна  аустријска полицијска структура, била укључена у разврставање поште интернираних. У априлу 1915.  наведени старешина цензора српске групе тражи од ратног министарства да се српским заробљеницима дозволи неограничено дописивање. Јер, како каже, он познаје српску психу, и зна да је код њих најразвијенији култ породичног живота, те да су слаби на одвојеност од породице, и жуде за што чешћим писменим саобраћањем. Он каже да се преко те кореспонденције могу утврдити положаји српске војске.  Тако је и званично,  у оквиру Црвеног крста развијен систем шпијунаже помоћу преписке заробљеника и рањеника са породицама и пријатељима. Неколико служби, заправо група, систематично (како то само могу Германи, како ми волимо да кажемо), почиње своје делање.  Биле су то група за сортирање, група за имитирање и група за дешифровање.

У замршеној кореспонденцији Великог рата, српски војници и официри, каже се, ванредно су уредно писали.  На почетку опрезно,  често у шифрама, али временом су се опуштали и неретко исцрпно бележили своја страдања. Писали су  детаљно, и, о свему:  где је ко заробљен, где рањен,  где погинуо, на  ком положају је која јединица тад била, где је ко прекомандован, и сличне ствари, што се показало као одличан извор информација  аустријској  команди.

Велико је сведочанство у овим писмима. О страдању и трпљењу, о расположењу народа, о његовом осећању, о моралу и етици. Заиста, тужна, велика и непоходна казивања епохе забележена су на овим страницама. Приређивач, такође, сведочи о повезаности славенских цензора,  и о лојалносати једних  према другима. А садржина тих писама, без обзира на писменост и и материјално стање, без обзира на  друштвени положај, сведочи и о једној светлој особини наших далеких предака: пред њиховим очима живот се пројављује „као у завичају трешње“. Неупитно верују у победу.   Из сваког реда хрупи живот. Тај народ прогнан, поробљен, вешан, трвен...показује свој витализам у сваком написаном ретку. Пишу, и мисле, животно и бодро, као да се другачије и не може десити, него да преживе. Поред својих личних тегоба и недаћа, свест о Отаџбини, увек је присутна. Свакако, овај велики Кундштрасе план,  велике царевине, може се сматрати претходницом данашњих  интернет друштвених  шпијунских мрежа,  на којима остављамо и оно што се не тражи од нас. Целу личну карту, топос свих својих мисли, намера, осећања...

Међутим, ова књига и писма далеких предака, нису само, и нису никако оно што је непријатељ желео да буду: мапа пораза. Она су и више и светлије од тога.  Она су сведочанство нашег опстанка. Дух  нашег  распарчаног јединства.  (И нека се ми не секирамо, а нека се ни наши цензори превећ не радују.) У том смислу Нови Полис може бити једна таква књига. Кроз коју ће неки далеки потомци моћи осетити да су у дубокој неоколонијалној забави, мислили и писали неки људи, из различитих географских тачака... у једном другом кључу,  на фону веровања да нису сва сећања  на продају.

Томе у прилог и обавештење да је обновњено издање књиге Владислава Пандуровића, поводом стогодишњице Великог рата у, гле, комедијанта случаја, издавачјкој кући под називом Прометеј.

Ауторка је писац и уредник књижевне трибине у СКЦ Београд

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

Деца из Данилограда која су тек годину-две старија од антицивилизацијског чина називаног „Милосрдни анђео“ су нам унела свећу у компрадорски мркли мрак. Генерација која расте! Има овај народ будућност. Упркос евроатланстким реформаторима, који су, наравно, јавили да ће да – кажњавају! Јер нечији напор да буде Човек, да се држи чојства, представља узурпацију „имовине ЈУ Гимназија ‘Петар I Петровић Његош’ Даниловград“ и  „непоштовање образовног система и образовно-васпитне установе“. Непоредак мора некако показати знаке поретка. Па било то и карикатурално.

У ствари, ове блесаве и бесловесне речи су тачне. Тачне су у свету који, у име Великог брата, одржава влада коју заболи глава кад неко и спомене реч суверенитет. Тачне су и свету које окружују државе истих таквих влада. United States of Compradoria је свет у коме је онај Андерсонов дечак који види да је цар го највећи непријатељ човечанства још од постанка света.

Овај од јавности склањани „инцидент“ подсетио ме је на један догађај који сада већ припада изузетним страницама наше историје. А у коме су главни јунаци били „малишани из сарајевске гимназије“, тако их је описао очевидац.

Ево: иако је Анексиона криза (од октобра 1908.) додатно подигла температуру болесном европском континенту, свакодневни живот у Босни и Херцеговини одржавао се мирним. Они који по логици друштвеног положаја „имају шта да изгубе“, па су у сваком злу спремни на компромис, јасно су показивали лојалност Цару а „међу најжешћим присталицама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градовима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“. И црквени врх се држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“.

И баш том приликом дошло је до „инцидента“ који је најавио историју. Један сведок је писао да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“.

Британски писац „на терену“ Миша Глени век касније уочава двострани смисао те сцене: „Ово је био први јавни протест младих интелектуалаца, иако је овај догађај био подједнако значајан и због подршке коју је анексији пружила српска елита. Припадници Младе Босне осудили су своје родитеље као сараднике које је купила колонијална власт“. Недељко Чабриновић је „био у нарочито незгодном положају јер је његов отац радио као професионални шпијун за аустроугарску полицију“.

Можда је Глени непрецизан, али било је то у земљи у којој се „знало“ да су све кафеџије обавезне да дојављују власти одмах, јутром, шта се занимљиво збивало у објектима у којима се прича најближе оном шта се мисли, а чињеница јесте да је „после много тешкоћа у животу, старом Чабриновићу пошло за руком да отовори једну мању кафану у Сарајеву“ и да је „мало-помало, стекао и известан иметак, али је, као противуслугу, локалној полицији с времена на време морао да чини извесне услуге. Неки су га чак сумњичили да је био полицијски конфидент“.

Две деценије касније, кад је његов син променио ток историје, стари Чабриновић је у лето 1925. покушао да изврши самоубиство у Београду, због, како је листу „Балкан“ објаснио „неправди према њему и гласина да је био аустријски шпијун“.

Свака сличност са временом данашњим и јунацима нашег доба и њиховом будућношћу неизбежна је.  

То су чињенице живота које младог човека неповратно  терају „да спере љагу“ пред друштвом у коме је „мој род“ изнад цене моје главе. „Током испитивања после атентата, Чабриновић је открио да његова група није намеравала да се заустави код убиства Франца Фердинанда и генерала Оскара Поћорека, војног заповедника у Босни. Завереници су били осудили на смрт и митрополита Летицу и три водећа српска трговца и политичара из Сарајева“, забележио је Глени.

Посебна осетљивост младих генерација на неподношљиву неправду и сужавање слобода феномен је одавно регистрован у „цивилизацији капитализма“. Још од „Јада младог Вертера“ (1774) друштво које све процесе гледа кроз трговину и све претвара у робу, па и човека, производи „светски бол“ (Weltschmerz) због „несугласица са околним светом и грађанским поретком“. „Сувишни човек“ тада може да потоне у  „колективни осећај жалости и беспомоћности“ или да се упусти у обрачун са тим светом.

Деца из Даниловграда су глас бунтовника у дугом низу а којима је мучно да гледају како један систем и његове „домаће слуге“ један слободни народ претвара у робље а људе оставља без најелементарнијих слобода, и све у име људских права „Милосрдног анђела“. Они, та „генерација која расте“, више су од оног што кажу. Као што су била и она деца која нису хтела да послушају митрополита Летици и клекну.

Не знам шта о „деци из Даниловграда“ мисле НАТО комесари, али нешто свакако мисле. Као што је и после анексије одјелни предстојник у Земаљској влади у Сарајеву барон Колас говорио „да у званичној политици постоји страх од деце (Angst vor Kinder)“. Опсервација чиновника Великог царства била је тачна. Манифест отпора тог младог писменог света већ је могао да стане у четири стиха: /Ми знамо судбу и све што нас чека,/Но страх нам неће заледити груди,/Волови јарам трпе а не људи - /Бог је слободу дао за човјека./ (Алекса Шантић, 1907). Свако време има своју песму. Ово је дoба оцвалог рокенрола, па је добро и кад се нешто отпева: / Зашто су твоји меци/ ишли ка мојој деци/ о њима сањам и маштам/ децу не могу да праштам/.

Овај народ више ништа не очекује од генерације која „изводи реформе“. Кад би „реформатори“ једног јутра отишли са својим „пријатељима“ сви би осетили олакшање. Па и они сами. Али пошто „пријатељи“ „реформаторе“ сматрају само „корисним идиотима“ (useful idiots), тог догађаја неће бити. Нове генерације ће, као и увек у историји, морати да умарширају у јавни живот и да компрадорима и њиховим „пријатељима“ без милости рекну како нама више њихове услуге нису потребне. Тако се увек освајала слобода.

Лепо је то и јасно написано на оном папирном авиончићу који је атерирао на патос даниловградске гимназије: „Не заборављамо“ Само компрадори заборављају. Они знају и да се њима то неће заборавити. Не може. Јер после тога нестаје те заједнице.

И зато, све што дува у крила „генерације која расте“ заслужује да буде подржано од грађанина који сања о „новом полису“. То је исконски дуг. Он је у архетипу сваке људске јединке и колективној свести сваке заједнице.

И, не, не мислите како је „нови полис“ далеко, па је зато сваки рационалан отпор узалудан. Па, израчунајте колико је протекло од оног трена кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски“ и кад је „клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем“ - до дана када је на зиду у мрачној ћелији у Терезину рука једног од најчувенијих сужања праведника у прошлом веку исписала опело Царству с којим је отишло и једно доба: /Наше ће сени ходати по Бечу/лутати по двору, плашити господу./ Непуна деценија. 

Али дотад мора се чути и „наша реч“. Ако сами не бринемо како да се и она чује, други ће сигурно само бринути да се она не чује. Немајте илузија. У свету у коме живимо нико вам неће дати шансу без бескомпромисне борбе. „Цивилизација капитализма“ је, сетите се, прво исмејала витезове и фер-плеј. А онда трошила бескрајну енергију да себе представи као „људе од интегритета“. И она лицемерно проповеда мир, а признаје само отпор. Као што је говорио стари Лок: “Revolt is the right of the people”.

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)

Једна давно написана научно-фантастична причица описивала је свет у којем сви праве изложбе, концерте, поје песме, драме, пројектују своје филмове, пишу и издају романе, те описује ситуацију у којој десетине уметника са нестрпљењем ишчекује долазак последњег човека који је остао – публика.

Животна средина у информацијском добу није само топос са својим климатским, предеоним, земљишним, биљним и животињским специфичностима. Наше савремено „ја“ добрим је делом уроњено у садржаје електронских медија, или сопствених инфосфера (креираним у друштвеним мрежама) одакле се храни информацијама које грубо клешу или на суптилније начине вајају наш менталитет. Другим речима, када су информације у питању, бићемо оно што једемо. Даље се обично свали кривица на неко од домаћих или страних медијских депонија естрадног смећа, због којих се стиче утисак да само паметни људи ћуте. Ова прича најчешће заврши у еху кукњаве, или пође са вапајима за старим добрим цензорско-комесарским временима, али ћемо овде, на овом месту, покушати другачије.

Протекла декада експлозије друштвених мрежа ставила је у руке сваком појединцу да буде главни и (не)одговорни уредник сопствене инфотопије, коју мање-више (не)успешно дели са другима. Неко ће рећи да је ово добро, неко да је лоше (види „Култ аматера“ Ендрјуа Кина (Andrew Keen)) - ја ћу рећи да је то задатост која намеће нове изазове и искушења. Сви смо у искушењу да уз помоћ некакве глупости или лажних информација кренемо пречицом до пет минута славе. Пред свима нама, главним и одговорним уредницима својих налога на друштвеним мрежама, изазов је да у мноштву садржаја којим смо бомбардовани успемо да проберемо оно што ће заиста унапредити квалитет живота нашег и нама најдражих и најближих душа.

Када сретнем људе са идејом и визијом да организују портал који ће баштинити логос који поштујем и језик који волим у духу критичког мишљења, где пишу људи без страха да испричају причу у коју верују или разраде идеју у тексту дужем од 140 карактера и ширем од једне интернет меме, признајем, прво што ми падне на памет јесте Дон Кихот. Са друге стране, размишљам, ако бисмо се заиста сви повели за менаџерским правилима информисања, ако бисмо сви отишли с оне стране Бернајеве Пропаганде, онда би убрзо број речи и реченица које смо способни да изговоримо и прочитамо спао на један слог – Гу!

Отуд мој мотив да учиним нешто за Нови Полис. Зато што знам да ту нема ворхоловске славе, нема плитких досетки и простаклука, нема шљаштећих геџета, нити одела од злата. Због тога и верујем у Нови Полис. Замишљам га као једну малу башту у којој расте храна за моју душу. Није ми тешко да помогнем.

...

И није ме стид да будем Санчо Панса.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)

Финансирали смо се путем наших личних донација и донација осталих појединаца, који су разумели смисао Новог Полиса. Нисмо желели да стране фондације и финансијери одређују концепт сајта и тема којима би се бавили. У том случају многи текстови који сте читали на нашем сајту били би цензурисани, многе теме прећутане, многи аутори избрисани.... А то је и разумљиво, јер би у том случају то био њихов сајт, а не наш и ваш.

Временом су нам се придружили бројни људи. Неке од њих смо познавали, а неке не. Они су, међутим, редовно или повремено, сарађивали са Новим Полисом или су, у складу са својим могућностима, донацијама омогућили да сајт постоји. Управо захваљући њима и њиховом поверењу на сајту се од његовог настанка, па све до данас, појавило више стотина оригиналних прилога, писаних специјално за наш сајт. Свим ауторима који су до сада објављивали и који објављују на овом сајту, желимо да се захвалимо. Они су, радећи волонтерски, без новчаних надокнада, показали да није све готово и да група људи и без подршке државе, страних фондова и амбасада, може да направи један овакав сајт.

Да би Нови Полис, овакав какав јесте, наставио да постоји и да расте, потребна нам је, међутим, и Ваша помоћ. Сајт наиме, не чине само аутори и читаоци, већ и оперативни и графички уредник који проводи цео дан у друштву сајта. Захваљући њему, Нови Полис има у просеку три графички опремљена и лекторисана апдејта дневно.

Зато смо одлучили да покренемо АКЦИЈУ 500 x 500: уколико би 500 читалаца сајта, уплатило по 500 динара на рачун удружења грађана Нови Полис, тиме би се обезбедила најнужнија финансијска подршка и сајт – овакав какав јесте и какав сте навикли да буде – наставио би да траје. У супротном, сајт ће се угасити и Нови Полис ће бити срушен.

Од вас не тражимо милостињу, већ тражимо да нам се придружите у активној борби за вредности које негује Нови Полис. Све још увек зависи од нас: нас који градимо Нови Полис и вас који га читате. Зато бисмо желели да и ви постанете ,,грађани” Новог Полиса, јер је то једини начин на наш заједнички ,,град” опстане. Стога ћемо Вам за вашу минималну донацију од 500 динара, обезбедити:

• чланску карту Клуба пријатеља Новог Полиса са вашим именом.
• недељни или месечни newsletter којим ћете бити унапред обавештавани о догађањима у Новом Полису: текстовима који су нам стигли, текстовима који се припремају, темама којима се бавимо.
• месечно PDF издање нашег сајта у коме би било објављено неколико најбољих текстова из прошлог месеца.
• ваше место на листи чланова сајта Новог Полиса, три месеца након почетка акције, осим уколико не желите да останете анонимни.

Сем тога, сваки ,,грађанин” Новог Полиса, баш као на древном античком тргу, имаће могућност да предложи редакцији неку тему или особу која би заслужила да се појави на сајту.  

Уколико желите да подржите Акцију 500 x 500 динарским прилогом, замолили бисмо Вас да уплатите средства на рачун Удружења грађана Нови Полис: 355-3200490558-25, Војвођанска банка, а да затим скенирану или фотографисану уплатницу пошаљете на info@novipolis.rs

У случају да сте у иностранству, Вашу донацију можете уплатити на девизни рачун Удружења грађана Нови Полис: 355-3200491158-68 Потенцијалним донаторима из иностранства ћемо проследити и Инструкције за усмеравање прилива из иностранства по исказивању заинтересованости путем мејла.

Уколико желите и можете да подржите наш сајт на неки други начин, замолили бисмо Вас да нам се јавите на имејл адресу сајта: info@novipolis.rs

Ко су досадашњи аутори Новог Полиса прочитајте у Импресуму 

Један од најлепших старих градова-република у Италији, Сијена, већ вековима два пута годишње постаје подељена и сукобљена, када сви становници, од најмлађих до најстаријих живе за Палио – једну од најстаријих трка коња у свету. То је својеврсни времеплов који магично оживи ренесансне костиме, заставе, грбове и трубе и својом исконском снагом заустави све и потпуно опчини и посматраче и учеснике. То је истинска битка за престиж претворена у симболично надметање коња и јахача и то на изненађујућем месту – у самом средишту Сијене, на највећем градском тргу. Стари ритуал живи својим интензивним животом и данас са никад смањеним страстима које немају скрупула – узбуркани медитерански менталитет и тамна традиција политичких интрига прошлих времена несметано, као дух опседају сваког, и грађане и моћнике, и нико није поштеђен, ни играчи, ни коњи.

Редитељка филма, Козима Спендер, која је иначе одрасла у Сијени, развија овај визуелно атрактивни, раскошни спектакл приказујући нам Палио из визуре четири генерације најбољих, најважнијих победника трка, од оних који су најсјајнија историја до најновијег и најмлађег који се припрема за беспоштедну борбу да би могао да оствари свој највећи сан. Ауторка је „Палио“ замислила и развијала као прави узбудљиви биоскопски филм, сјајне фотографије, пажљиво испреплетаних драматуршких токова, који свој драмски врхунац постиже у сценама које вас заиста остављају без даха! Изузетно заслужан за најатрактивније тренутке у филму, посебно оне током самих трка, јесте сјајни монтажер Валерио Бонели, награђен за свој врхунски рад на престижном Трибека фестивалу у Њујорку

„Палио“ је велики и незаборавни биоскопски празник!

Реч редитеља: Одрасла сам уз Палио, тако да сам имала јединствену позицију која је омогућавала да стекнем поверење свих укључених у филм, а лику наратора у филму су била отворена врата која су нормално затворена за све изван тих кругова. Ипак, као странац (радим из Лондона и моје порекло је англо-америчко), делим амбивалентан однос џокеја према Сијени и то сам и желела да ухватим у филму.

Козима Спендер

Рођена и одрасла у Италији као ћерка британских уметника. 
Преселила се у Енглеску са 14 година. Дипломирала антропологију и историју уметности на Универзитету у Лондону. 
Завршила Националну филмску и телевизијску школу у Лондону 2001. године. 
Своје прве документарне филмове радила је а ББЦ; режирала и комерцијалне музичке спотове. 
Живи у Лондону.

Изабрана филмографија

ВАЖНО ЈЕ БИТИ ЕЛЕГАНТАН (The Importance of Being Elegant), 2004.

DOLCE VITA AFRICANA, 2008.

БЕЗ ГОРКОГ (Without Gorky), 2011.

PALIO, 2015.

Већ од првог тренутка, од првог задивљујућег призора, пред нама се отвара несвакидашња, поетична прича о двојици браће и о још увек несмиреној животној историји која их окружује и испуњава. Овај документарац вас води сеоским путевима оивиченим ливадама, у предивна, расцветала поља, у тамне шуме кроз које ходају два старца харизматичног изгледа - један је сликар, стално у тражењу оног што узбуђује његов креативни дух, а други изгледа као његов одраз у огледалу, који је као у бајкама успео да се ослободи физичке везе с ликом и постао његова супротност - неми, поуздани пратилац и заштитник. И шта год да се дешава, од лутања пределима препуних боја и утисака, преко дугих вожњи без видљивог циља и разлога, до свакодневних ситуација у којима разговарају и ћуте истовремено или важних и драматичних тренутака; између двојице браће тече непрекидно, узбудљиво струјање које оцртава неке од дубоких тајни живота и људске комуникације. Све то повезују чаробни призори породичних филмова, који као лајт мотив филма сведоче о метафизичкој сфери у егзистенцијама јунака.

Војћех Старон је аутор који прича о невидљивом, документујући и градећи, пре свега, атмосферу простора и дешавања. Старон је сликар и песник, када као сниматељ открива протагонисте у различитим амбијентима или се приближава њиховим упечатљивим портретима. Као режисер, своју сложену структуру и причу развија из привидно једноставних призора и ситуација, у које успешно понире дубоко испод материјалне појавности реалног. Најзад, свему томе додаје нови, врло посебан визуелни утисак који стварају архивски снимци аматерских филмова.

Победник фестивала у Лајпцигу, „Браћа“ вас опчињавају својом пажљиво осмишљеном ликовношћу, поетичношћу призора и потрета и снажно говоре о везама које прожимају човека, о љубави, лутању и тражењу.

Реч редитеља: Дуго сам тражио одговор на питање о чему је овај филм, који ће бити његов главни мотив и његова структура. Међутим, знао сам од самог почетка да ће то бити филм о односу браће. Коначна структура филма појавила се као резултат годину дана дугог процеса монтаже. Морао сам да елиминишем многе токове да бих постигао неку врсту универзалне и јасне приче.

Војћех Старон

Рођен 1973. у Пољској. Дипломирао на групи за камеру на Филмској школи у Лођу. Радио као сниматељ и директор фотографије на бројним документарним и играним филмовима различитих режисера. Добио више значајних награда за своје документарне филмове и сниматељки рад; као директор фотографије добио је Сребрног медведа на Фестивалу у Берлину 2011. за изузетно уметничко достигнуће. Бави се професионално фотографијом и имао је пуно самосталних изложби. Фотографије су награђиване међународним признањима.

Изабрана филмографија

СИБИРСКА ЛЕКЦИЈА (Syberyjska lekcja), 1998.

EL MISIONERO, 2000.

АРГЕНТИНСКА ЛЕКЦИЈА (Argentyńska lekcja), 2011.

БРАЋА (Bracia), 2015.

92 минута 

режија: Јежи Шлатковски

Овогодишњи победник највећег европског фестивала документарног филма у Амстердаму, ИДФА, без сумње је један од најбољих документараца насталих у последњих неколико година. Почетна идеја аутора је била да направи филм о психијатријским установама и пацијентима у Русији, а већ током првих истраживања одједном се појавио Олег, младић заробљен аутизмом, и његова мајка уверена да њен син може и треба да у животу уради више. Посебно кад су у питању девојке. И Олег почиње да води битку да би научио како да постане Дон Жуан, да макар мало пробије оклоп иза кога је сигурно сакривен од света и девојака. Камера почиње да прати његове терапије, које се полако умножавају и претварају у занимљиву одисеју - од конвенционалних разговора, до шокантних, гротескних захвата и коначно позоришта.

Пратећи јунака, Јежи Шлатковски, са својом екипом у којој важно место заузима сјајни сниматељ Војћех Старон, успева да буде присутан у тренуцима криза, расправа и свађа, да забележи тренутке отварања и затварања главног јунака, да ухвати емоције и блокаде, а да ниједном не угрози интимност тренутка, нити да прекорачи невидљиве границе достојанства учесника. На снимању ове врхунске студије људског стања аутор и екипа као да су успели да остваре идеални, недостижни захтев филмских стваралаца - постали су невидљиви.

Документарац једног од мајстора европског документаризма, интелигентно и фокусирано режиран, истанчане фотографије изразито топлих боја, камере увек усклађене с ритмом дешавања, изузетно конструисаних унутрашњих ритмова, овај Филм, полазећи од увек занимљивог и интригантног погледа на "кишног човека", развија дубоку, топлу и дирљиву причу о особи креирајући правог, сјаног и убедљивог филмског јунака!

Реч редитеља: Најбоље приче су обично резултат коинциденције, случајних сусрета и среће. Први период снимања био је дубоко неприпремљено урањање у свет руске психијатријске неге, без великих очекивања. Руска продуценткиња Елена Пеларскаја и ја смо случајно чули Олега и његову мајку како се свађају на психијатријској клиници у Нижњем Новгороду о Олеговој неспособности да закаже састанак с девојком. Представили смо се и ја сам с њима поделио извесна сећања на сопствене романтичне неуспехе - то је био почетак дуготрајног пријатељства.

Јежи Шлатковски

Рођен је 1945. у Пољској. Дипломирао на катедри за класичну филологију на Универзитету у Торуну, а 1973. дипломирао на катедри за журнализам Универзитета у Варшави. Током студија, 1972. године, почео да ради на пољској телевизији, прво као репортер, затим као редитељ репортажа и документарних филмова. Напустио је Пољску 1982. и настанио се у Шведској, где живи и ради и данас. Режира документарне филмове за шведску телевизију и Шведски филмски институт, а сарађује са финском, данском и норвешком телевизијом. Од 1993. сарађује и са немачком ЗДФ телевизијом и АРТЕ сателитским каналом. Након одласка из Пољске направио је више од 30 документарних филмова углавном на социјалне теме, а многе од њих урадио је у Русији. Од 2011. сарађује са Пољским филмским институтом, а од 2012. ради као ментор на Академији за документарни филм у Варшави. Добио је награду Европске филмске академије, Феликс, 1996. године. Члан је Европске филмске академије.

Изабрана филмографија

ТРОУГАО СМРТИ (Dödens triangel), 1990.

ДЕЦА ТУНДРЕ (Dzieci tundry), 1994.

ВЕНДЕТА – АЛБАНСКА КРВНА ОСВЕТА (Vendetta - Albańska zemsta krwi), 1996.

ШВЕДСКИ ТАНГО (Schwedischer Tango), 1999.

ЛАПОНСКА БОЛЕСТ (Lappsjukan), 2001.

КАДЕТИ И ДЕВИЦЕ (Kadetter och oskulder), 2003.

MY AMERICAN FAMILY, 2004.

ПОГЛЕД ИЗ ТАМЕ (Utsikt från Värtan), 2005.

НАЈБОЉЕ ДРУГАРИЦЕ (Bästisar), 2006.

РАЈ (Paradiset), 2007.

ФАБРИКА ВОТКЕ (Vodkafabriken), 2010.

ДОН ЖУАН (Don Juan), 2015.

Don Juan - Trailer from Ginestra Film AB on Vimeo.

Има ли чега празнијег од дивних морских летовалишта зими? Баш у то време мира и осеке, у једно од таквих места долази Јакоб Бросман са својом екипом када сви мали локални проблеми постају велики догађаји, а њихови истакнути протагонисти почињу да личе на јунаке Фелинијевих филмова. На Лампедузи све то још прати, као велика, нежељена сенка, драма и присуство Људи из чамаца, спасаваних драматичним акцијама при бурама и олујама, некад успешно, често и не, али увек опасно. И као врхунац - расправе у духу живе традиције античких форума - да ли рибари могу да опстану, да ли ће Лампедуза добити брод, шта раде Африканци пред црквом? Духовито и медитерански разиграно, са пуно буке и страсти, али и са емпатијом и истинским разумевањем за људе, околности и стања. Слојевито испричана прича о судару светова – Африке и Европе, острва и копна, провинцијске забити и центра, и неизбежно, испод свега, сиромашних и богатих.

Извесно је да од страдања и жртава најчешће не успевамо да видимо спасиоце и оне који их прихватају, а Јакоб Бросман је за овај документарац о једном од највећих актуелних проблема Европе изабрао неочекивану, обрнуту визуру. Иронично нам показујући где су уперене камере „очију света“ и шта све као „свевидеће“ не могу и не успевају да виде, аутори филма пажљиво посматрају, још пажљивије анализирају и граде сложену драматуршку структуру и композицију. Тим специфичним и истанчаним поступком омогућавају нам јединствене увиде у небројено пута обрађивани феномен, водећи ка правој кулминацији – врхунски узбудљиво документованој драми спасавања у којој први пут доживљавамо да истински стрепимо за све, за подједнако угрожене спасиоце и несрећнике с мора.

Сјајни документарац развијене медитеранске приче пуне духа у којој све више учествујемо док је гледамо - стрепимо, забављамо се, љутимо се, грдимо и вичемо, тугујемо и најзад, сви заједно откривамо да иза свега стоји једна хладна и дистанцирана, недодирљива моћница!

Реч редитеља: Лампедуза је дивно место, фантастично за одмор; тамо има људи који разумеју живот, иако повремено морају да се боре са најосновнијим стварима. 
Има много екипа које снимају на Лампедузи, нарочито у периоду одмах након неке трагедије. Све те екипе углавном имају исти приступ и питају иста питања. У нашем слуцају, људи су приметили да смо дошли зими и да смо остали - а ако сам постављао било каква питања, она нису била она уобичајена. Имао сам фантастичног преводиоца; без ње не бих успео да савладам језичку баријеру. Људи су онда почели да уважавају чињеницу да смо ми заиста желели да разумемо ситуацију и људе.

Јакоб Бросман

Рођен 1986. у Бечу. 
Студирао позоришну и филмску сценографију на Универзитету примењених уметности у Бечу. 
Бави се позориштем, фотографијом и документарним филмом

Изабрана филмографија

ДНЕВНИ РАД (Tagwerk), 2011

ЛАМПЕДУЗА ЗИМИ (Lampedusa im Winter), 2015.