1.  Многе твоје песме, подсећају садашње слушаоце, на неке обичаје и друштвене појаве, који су се у савременом свету донекле изгубили, нарочито у већим градовима.  Шта је остало данас од српске традиције и шта је оно што никада не би волео да из ње нестане?

Живимо су савременом друштву које се своди на журбу у свим сферама живота. То се највише осети у већим градовима где су људи од свих тих силних послова изгубили осећај за негу традиције. Наравно, не могу сад глобализовати да то раде сви, али је у великој мери тако. Свакако, част изузецима. Узећу из личног искуства пример Божића. Док сам радио на Копаонику, за Божић је увек било препуно, ретко ко је постио уочи Божића тј. за Бадњи дан, а већина тих туриста је долазило управо из великих градова. С друге стране, у мањим срединама се, по мом скромном мишљењу, више пажње посвећује очувању традиције и традиционалних вредности. Традиција је оно што је очувало идентитет нашег народа у најтежим временима. А сада, у овим „лакшим“, ми је се одричемо.

2. Твој колега и сарадник, Никола Тришић Триша, такође је професор у основној школи. Знатно пре недавне буре око фотографије једног професора у новосадској школи где се тежило његовом санкционисању, због истицања националних симбола у држави којој ти национални симболи припадају, Триша је као професор веронауке, са гитаром певао „Ој Косово, Косово“ са својим ђацима. Шта је оно што ти истичеш на својим часовима, и којом си лекцијом најпоноснији?

Као професору историје, мој задатак је да ђацима развијам националну свест и припадност једном народу. Национализам многи погрешно тумаче у негативном контексту и стављају га у исти кош са нацизмом, фашизмом, шовинизмом итд. Управо је супротно, национализам је љубав према својој земљи, родољубље, какогод. Тако да се и не бојим да на часовима кажем оно што мислим да је исправно. Никада ђаке не стимулишем да мрзе одређене нације или вероисповести, напротив, истичем историјске чињенице и често објашњавам сав бесмисао ратова. А лекција на коју сам најпоноснији? Свакако Србија и Црна Гора у Првом светском рату. Може се рећи да је та лекција историја Србије у малом. За те четири године смо прошли све оно што смо пролазили кроз читаву историју.

3. У материјалном друштву, каквим је ово данас, Албанска споменица кошта око 40 евра на једном популарном сајту за куповину. Колико ти мислиш да вреди, и шта она представља?

Мислим да не би требало да се продаје уопште! Не само „споменица“ него и било који други орден. Продајом тог ордена буквално пљујемо у лице својим прецима који су се борили за своје потомство, за нас. А оно што је најпоразније је колико ти ордени, нажалост, вреде. Тим орденом они су купили слободу, а продајом тог ордена ми можемо да купимо само пар тура у кафани!

4.  У појединим немачким градовима, о селима да и не говоримо, у центрима се налазе штале са кравама. Њихови власници су поносни и истакнути становници таквих места. Због чега сматраш да је међу појединцима у Србији то постала срамота, и откуда у нашој свести то да рурално често буде поређено са назадним? Зашто данас лакше пристајемо да мотамо каблове неких аутомобилских магната, него да будемо на својој земљи, и откуда да наш језик, међу реткима, одредницу сељак има и у негативној конотацији? Зар сам Гете није учио српски језик због песама испеваних међу сељацима, о њиховим обичајима?

Мислим да је ту глобализација доста крива. Кад кажем глобализација мислим превасходно на медијске садржаје који нам се пласирају. Жудимо да будемо у „тренду“, у „корак са светом“ и лажним представљањем. Гледајући стране емисије, филмове, серије, моду итд. - патимо од тог западног комплекса те одбацујемо све оно што заправо стварно вреди. И нису ту криви само страни медији, криви су и наши, криви смо и ми. Српски сељак је подругљиво представљен у већини наших филмова и серија. Представљен је као глуп и необразован човек. Е онда нам се десила пандемија кад смо сви схватили да нам неће модни стилиста напунити рафове, него сељак. И надам се да су данас многи схватили, ону нимало излизану флоскулу, да је сељак поштен човек са села, а сељачина карактерна особина.

5. Када су му говорили да је српска култура - једна мала култура, Михајло Пупин је из сопствених средстава покренуо књигу о српским манастирима, која је дељена многим истакнутим образовним институцијама широм света, како би се показала њена величина. Има ли међу нама и данас таквих људи или је више оних колонизоване свести, који и даље верују тим речима страног аташеа – да смо једна мала култура?

Наравно да има људи који репрезентују Србију у најлепшем светлу широм света. Пре свега спортисти међу којима свакако предњачи Новак Ђоковић. А кад већ помену стране аташее, морам да се осврнем на „одређену“ амбасаду која нам прича како смо ми „свет“. Колико ми је било смешно, толико и жалосно док сам гледао ту рекламу. Како сам недавно написао на друштвеним мрежама, ми смо били свет док Колумбо није био ни у плану! У Сопоћанима настаје ренесанса пре ренесансе, у манастиру Градац је основана прва женска школа у XIII веку, или што каже Виљушкар из „Лепа села лепо горе“: „Док је Шваба јео рукама, Србин виљушком боц“! А да не помињем Сретењски устав из 1835. који каже да свако ко ступи на тлоСрбије постаје слободан човек без обзира на боју коже, нацију, вероисповест... И то у време кад су сви ти који сада нама представљају „свет“ били робовласници и своје државе градили крвљу робова. Тако да господо ДА, МИ ЈЕСМО СВЕТ, а они нека се запитају јесу ли и они?

6. Који су то јунаци из прошлости које са поносом можеш назвати својим узорима?

Ух, тешко питање. Не бих да истичем никог посебно, али су многи наши јунаци заиста вредни пажње. Сви смо ми људи од крви и меса, свако од нас поседује врлине и мане. И нико никоме не би требало да буде идол већ да свако од свакога извуче и присвоји оно најбоље.  

7.   Да има осмеха који су гори од суза, по речима Тургењева, или како наш народ каже не знаш да ли да се смејеш или плачеш, у којој мери сматраш да је хумор спознајан? И шта се све њиме може рећи?

Хумор је нешто најбоље што се човеку десило. Често волим да кажем да ми Балканци имамо најбољи смисао за хумор јер у најтежим ситуацијама окренемо на смех и позитиву илити „Удри бригу на весеље“. Хумором се може исказати апсолутно све, што ја често у својим текстовима и радим. Кроз иронију, сарказам и шалу се трудим да пошаљем неку „скривену поруку“, и људи то  свакако препознају. Да је обрнуто не верујем да бих имао такву гледаност на Јутјубу.

8. Каквим данас видиш савременог човека и свет који га окружује?

Савремени човек се адаптира на савремене услове, како је и радио вековима, миленијумима. Никада нисам био песимиста да причам како ће да оде „маст у пропаст“. И та технологија на коју се „жалимо“, а без које не можемо, увек може да се употреби на прави начин. Мислим и да ће нове генерације то схватити. Већ смо почели да развијамо колективну свест о глобалном загревању, нуклеарном оружју, животној средини и последицама које нас очекују ако наставимо овако. Надам се да ће будућа покољења пронаћи решење за ове проблеме, али им и ми у томе морамо итекако помоћи.

9. Не могу, а не искористити прилику, да поставим и једно питање уметничке природе, а оно је наизглед сасвим једноставно: Због чега ствараш?

Ух, најтеже питање.У почетку је то било из чистог хобија, разоноде. И даље се трудим да стварам из тих побуда, а не због пара, популарности, комерцијале... С тим што сада, када већ имам какав-такав аудиторијум, стварам да бих колико-толико продро у свест обичног човека а да га притом и насмејем. Јако је лепо када вам стигну позитивне критике како сте неком улепшали дан, када видите да деца одрастају уз вашу музику, када вам и старији приђу и похвале ваш рад. Значи да сте нешто постигли. Значи да нисте направили комерцијални хит који се заборави за пар месеци, већ сте направили нешто што ће свакако да траје...

1. Као што видимо из твоје биографије, прво си завшила Српски језик и књижевност, а потом уписала Фотографију. Реци нам, шта је то што те подстакло на овај корак?

Студије на Филозофском факултету доживела сам као нешто елементарно – као знање којим би свако од нас требало да влада. Поред тога, током студирања сам постепено откривала шта је то што ме још занима. Фотографијом сам се бавила аматерски али сам увек осећала да ту треба нешто веће да се догоди. Уписивањем Академије, хтела сам да откријем и сазнам разне ствари, а пре свега да научим како бих могла стечено знање са претходног факултета да уланчам са новим и од тога направим један квалитетан уметнички израз. Знатижеља и воља за учењем били су, и остали, моји највећи покретачи. Да опет бирам, поново бих ишла тим редом – Филозофски факултет па Академија уметности.

2. Шта за тебе значи језик? Какву конотацију језика ти видиш у данашњем свету?

За мене језик представља идентитет особе. Понекад имам осећај да људи тога нису свесни. Нису свесни моћи језика – било да пишу или да говоре. Језик се пак, врло вешто, користи за манипулисање масама, но, o тој моћи језика не бих сада. Ми живимо у свету слике и нових медија. Тај свет почива на чулности која је презасићена. Људи углавном зазиру од дугачких текстова, дебелих књига, дугачких говора. Мислим да сви можемо много боље. Елоквентност за мене представља добро и јасно упаковану, уобличену мисао, повезану машном од креативно одабраних речи које држе пажњу и заправо изражавају знање онога који пише или говори.

3. Као што си и истакла, ми заиста живимо у свету слике. Друштвене мреже, односно оно што оне представљају, данас играју веома важну улогу у животима. Како ти посматраш такав вид „савремености”? Да ли фотографија којом се бавиш може ту нешто да промени и, ако може, на који начин?

Друштвене мреже за мене, иницијално, не представљају ништа лоше. Напротив. Паметни телефони су паметни онолико колико смо ми сами. Свакодневно слушамо и читамо о штетном утицају друштвених мрежа на колектив у којем живимо, али ја увек желим да гледам ону светлију страну приче. Имамо прилику да лако ступимо у контакт са људима из струке, прилику да представимо свој рад, чиме год да се бавимо, прилику да изразимо себе. Није ли то дивно? Мени друштвене мреже служе за пар ствари: да делим свој уметнички рад са својом публиком, да препоручим неку фину музику или књигу, за коју успомену и лепу реч. Фотографија којом се ја бавим допире до људи који ме прате на друштвеним мрежама и веома сам срећна што моменти на које указујем у свом уметничком раду пролазе запажено. Ја верујем у боље сутра, живим за промену и увек идем ка њој! Мислим да је фотографија којом се бавим ефектан начин да до промене и дође и увек треба водити рачуна о начину представљања проблема којим се бавимо публици. Данашња публика је нестрпљива, чулност јој је засићена и пажња ослабљена, а ја то видим као одлично игралиште за свој рад. Ето мог начина.

4. И, за сам крај, реци нам нешто о твом Мастер пројекту Ноћна стража и који имаш ли још неке пројекте на уму?

Ноћна стража је пројекат са којим осећам највећу повезаност до сада. Циљ Ноћне страже је да баци светло на запостављене и истовремено веома битне сегменте наше архитектуре као и на сам простора града. Оно што највише желим је да својом уметношћу успем направити промену видљиву свима. Ја стражарим и чекам. Чекам да се чује мој глас, који је истовремено глас народа. Волела бих да мојом уметничком активношћу сутра видимо сва та места на којима стражарим, али овај пут рестаурирана, очувана и осветљена. Процес је доста спор, али скоро да вам могу обећати да ћемо у свему напоменутом успети!

Раније ми је било битно да радим што више ствари, да су све те ствари другачије и да чак радим на више пројеката истовремено. Сада то више није случај. Свом мастер пројекту сам посвећена до краја. На том пољу се константно нешто ново дешава, а истовремео истражујем неке другачије приступе уметничкој пракси и то ме тренутно највише испуњава.

1. Имајући у виду да се са светом, у, и око себе, разрачунаваш кроз поезију, без чега то поезија не може, и шта је то најгоре што се може десити једном песнику?

Пјесник треба да буде ватра, а поезија његов пепео. Поезија тражи брид, тражи крв и душу. Најгоре што се може десити једном пјеснику јесте да почне да чита само себе.

2. Сви песници траже једну песму. У једном од интервјуа навео си да ка њој трагаш по сметлиштима. Могу ли поезија и срећа заједно, и где се то налази она новалисовска поезија плавог, недостижног али исконског цвета? И, може ли живот да стане у стих?

Наравно да могу поезија и срећа заједно. Узмимо за примјер пут Змајеве поезије, „Увеоци“ и „Ђулићи“ су збирке аутобиографских најсрећнијих и најсрећнијих Змајевих пјесама, које произилазе из емотивног набоја љубави и губитка љубави.

Не може живот никако да стане у стих, али може неко тренутно стање, које само по себи и јесте живот (нечији живот) јер није живот само моја срећа или твоја несрећа. Живот је много више од нас самих и треба да стреми свом Извору.

3. Иако неки заговарају тезу да није посао песника да анализира и раскомадава већ да репродуцира, дозволио бих себи да те питам, какав је твој став према савременом неолибералном свету, и у којој мери се (дез)интегришеш у њега?

„Посао“ пјесника између осталог јесте и све горе наведено, да анализира, раскомадава, посведочи своје вријеме и себе у времену. Да остави свој отисак, на себи својствен начин. Дезинтегрисан сам од спољашњег свијета прилично, а интегрисан ка унутрашњем свијету.

4. Црњански је једном рекао да када би нестао српски народ, а остао ‘Горски вијенац’, остало би доста. Када би ту слику пренео ка унутрашњем плану, и када би се нашао пред спознајом да од тебе неће остати ништа, осим једне песме, која би то песма била?

Теби је лако, Ти си Бог

А мене начини човјеком

Слабим да спозна

Лик Твој

Теби је лако, и без мене си Бог

А ја сам без Тебе ништа

Ништавило које ће нагнојити

Земљу црну

5. Поред своје поезије, објављујеш на својој страници Дезинтегрисано и веома занимљиве стихове других, често поптуно непознатих, а одличних песника. Колико је важно читање поезије за једног песника, и колико је важна књижевна традиција, не само као песника, већ као духовно биће?

Објављивао сам, тренутно ми то није у фокусу. Тако да се страница више не бави афирмацијом младих пјесника. Читање јесте важно, не можемо читати само себе.

6. Које су то духовне вредности без којих би био ништа?

Не волим давати одговоре на питања у којима лежи замка за хвалисање. Ето, скроман сам.

7. Када си открио да су твоје жеље бездане? Има ли краја људским жељама и има ли њиховог испуњења?

Нисам открио ништа, још увијек трагам и откривам. Све зависи од тога какве су наше жеље и чему стремимо. Наћи ћемо испуњење ако радимо неуморно на нашем духовном бићу. А ако смо превише од овога свијета, само ћемо се удавити у тим истим жељама.

8. Шта вам вреди што сте сви различити, када сте сви различити на исти начин, наводи се на једном београдском графиту. Каквом ти се данас чини униформност света, и да ли постоје дистинкције у свету који нас окружује?

Ма не знам, све некако личи на једну велику маскараду. Погледајте друштвене мреже, ту су неки трендови ђе сви раде потпуно исте дебилне ствари, облаче се

исто, исто се смију. Масе зомбираних кловнова пријете да надјачају и потопе љепоту другачијости.

9. Ка ком одговору и питању сам трагаш, или одговараш питањем?

Из живота или гроба, која мисао је ближа слободи?

Tri pjesme iz rukopisa "UTVARE" Milovan Kljajević

***

Naša lica odaće nas

S godinama bore

Otkriće naše grjehove

Sitne pakosti i izopačenosti

Sve će se doznati

HEROIN

Na njegovom blijedom licu

Smrt je oslikavala sebe samu

U džepu još jedna doza

Još jedna i nijedna više

Pomislio je

U stanu ugašena struja

Prazan frižider

Žena koja još uvijek nije

ostavila svoga muža

Dječica koja grle majku

Dok on poslednji put

Iza zaključanih vrata

Vodi ljubav sa smrću

I ne opire se

Još jedna i nijedna više

***

Našim djelima i nedjelima

Staćemo pred Njega

I opravdanja neće biti

LOPOV

Čuo sam neđe priču

Kako je lopov odlučio

Da ukrade krišom od Boga

Djelić besmrtnosti

A danas nailazim na grob

Na kojem piše

BOG JE  POKRADEN

OVE NEPOKAJANE KOSTI

OTUĐIŠE JEDNU DUŠU

OD BESMRTNOSTI

***

Naše će ruke

Tvoriti samo Istinu

A laž ćemo obezglavljenu

Baciti pod noge

RULET

Baba iz moje zgrade

Ide sa štakom u desnoj

I penzijom u lijevoj ruci

Na rulet

Igrajući uvijek istu seriju

Vraća se sa lijevom rukom u džepu

Mrmljajući drhtavim glasom molitvu

Jednoga jutra sam je sreo u hodniku

Kako na koljenima preklinje Boga

Da joj loptica padne na broj osam crno

I da nakon toga neće igrati

Nikad više

Nikad

Jutros su je iz stana iznijela

Osmorica u crnom

ČETIRI OD SEDAM

(smrtnih grjehova)

GORDOST

Objavio sam knjigu

Pa je nosim na glavi umjesto kape

Kako bi uvijek stajala iznad mene

Da ne bih morao ponavljati

Ovom knjigom sam nadmašio samoga sebe

BLUDNOST

Umjesto pornografije

Masturbiram na svoje pjesme

A uvijek me iznova uzbudi

Kakav poziv za intervju

Izrazi divljenja

I aplauz

LIJENOST

Dvije godine kako sam bez posla

Ne pratim oglase

I ne izbivam iz kuće

Tri godine kako nemam ženu

Četiri godine kojima ne znam dati ime

I tako naprijed pet, šest, sedam..

Ne pomičem se sa kreveta

I prestajem da brojim

PROŽDRLJIVOST

Prije pet godina saznao sam dijagnozu

Doktor mi je predložio da smanjim apetit

Ali ja već dvije godine

Aktivno upijam sadržaj društvenih mreža

Dok apetiti iz dana u dan rastu

_________________

Како је почело Ваше дружење са каменом? Због чега је баш камен Ваша страст?

На то питање ни сâм не знам одговор. Откад знам за себе, камен је био ту. А и моја љубав према њему. Рођен сам на Брачу. Моја прва сећања су камен, море и маслине. Та љубав је одувек постојала, никада је нисам доводио у питање. Одувек сам имао осећај повезаности са материјалом и поднебљем одакле долазим.

Заступате идеју да добар вајар не ваја како се ваја, већ како он сâм ваја. Колико Вам је било тешко да пронађете свој лични израз у камену?

За мене је вајање одувек била игра, и када сам почињао, а играм се и данас. А кад се играмо, онда нема правила, нема ограничења, нема коначног циља. Игра је циљ сама по себи. Кад уметник ствара на такав начин, то је изнад свих норми и правила, а резултат је увек аутентичан. Кад бисмо сви ˮвајали како се ваја”, сви бисмо били исти, а свет би био ускраћен за сву лепоту различитости уметничких израза.

Са којим врстама камена сте радили? Који камен се најтеже покоравао Вашој руци?

Волим да кроз одабир материјала у којем радим остварим везу са поднебљем. Где год ме је пут одвео, проналазио сам аутентичан камен. Док сам био на Брачу, радио сам у брачком камену, у Лици сам користио лички црвени боксит. Много радова извео сам у загребачком бизеку. Налазио сам камен у Шумадији, радио пуно у мермеру из Караре и Прилепа. Радио сам чак и у камену из Сићева. Сваки је комад камена различит. Кроз рад сам научио да камен не треба покоравати. Са каменом треба комуницирати, треба га разумети. Кад разумеш материјал у којем радиш, кад му се посветиш, ништа није тешко, само у зависности од одабира камена приступаш на другачији начин.

Стварали сте фигурине од плавог, зеленог и разнобојног стакла, а овогодишњи циклус је од прозирног. Захтева ли стакло нежнији приступ него камен, с обзиром да је његова основна особина кртост?

Да, један сам од ретких уметника који обрађују стакло на исти начин како обрађују и камен. Моји радови у стаклу нису ливени, већ комад стаклене масе брусим, глачам. Стакло које користим заправо је нека врста талога који остане након топљења, маса намењена даљој преради. То су по правилу неправилни облици, углавном мањих формата, што доста одређује и коначну форму самог рада. Често су у самој стакленој маси крхотине невидљиве голим оком, а услед непажње стакло лако пуца. Тако да, да, рад са стаклом подразумева љубав и нежност.

Колико је тешко самосталним скулпторима на овим просторима, и уопште самосталним уметницима? Колико то тачно одрицања и ограничења подразумева у Вашем случају?

Живимо у чудним временима. Мислим да је свима који живе од свог рада тешко на овај или онај начин, па и уметници деле ту судбину. А онда опет, бориш се тако што радиш и радиш, чак и кад мислиш да нема претераног смисла. Сваки посао којем је човек посвећен подразумева да се нечега одрекнеш, некад се одрекнеш оних осам сати сна, некад пропустиш неко дружење или једноставно не стигнеш да будеш свуда где би можда желео да будеш. Е сад, ограничења... Сведоци смо да имамо сјајне уметнике на овим просторима који управо исписују историју уметности. Сигурно је да би били још бољи када не би било материјалних ограничења за реализацију радова, када би заиста могли да изведу све оно што могу и замисле. Других ограничења нема! Уметност је слобода, а слобода је на потпуно другој страни.

Где се све Ваша дела могу наћи и погледати у Србији?

Пуно мојих радова се налази у приватним збиркама широм Србије. Део су сталне поставке у Belgrade Art хотелу, а већи формати су постављени у пољу лаванде у селу Тамњаница, где се налази седиште ликовног удружења Пигмалион.

За Вас важи епитет да сте један од најзаступљенијих и најпродуктивнијих савремених скулптора у Хрватској, а рекли бисмо и шире. Којим стратегијама одржавате ту врсту присутности на вајарској сцени?

Стратегија је врло једноставна - подразумева рад, рад и само рад. Кад си упоран у томе што радиш и кад радиш оно што волиш, без претераног размишљања о некаквим коначним циљевима и резултатима, они сами дођу, а да ниси ни свестан тога. Уметницима је данас тешко јер, осим што се баве продукцијом радова, они  морају бити и менаџери, трговци, познаваоци макар основних ствари у маркетингу... А опет, крај XX и почетак XXI века донели су неке нове алате и могућности за промоцију уметности, а ја се трудим да их искористим. Не размишљам заправо о томе као о некој стратегији, радим онако како ме унутрашњи осећај води, можда је и то нека стратегија. И оно што често понављам, посебно млађим колегама, кључ је у повезивању, у спајању, у сталној комуникацији. 

Венере (али и бикови) доминирају Вашим опусом. Када сте први пут осетили да су симболи из праисторије Вама лично блиски и да у њима проналазите одушак својој машти?

Врло рано! Одувек сам налазио инспирацију у митском, у архетипском. Уверен сам да неке ствари носимо у себи као наслеђе, а да тога нисмо ни свесни. Онда нам се неке ствари допадну, ни сами не знамо зашто тачно, препознамо нешто у нечему, а нисмо сигурни шта смо то препознали. А објашњење је заправо, уверен сам, у нама самима, у тим записима које носимо наталожене. Чини ми се да сам зато форме које помињете од најранијих дана препознао као блиске и познате, а ту лежи и одговор на питање зашто радим то што радим.

Ваша венера је увек у покрету: одбегла је, шета, трчи, заковитлана ветром... Тако сте створили једну посве аутентичну венеру-жену. Одакле црпите инспирацију за ове увек нове варијетете?

Инспирација је свуда око нас... Инспиришу ме приче, инспиришу ме неки догађаји, инспирише ме стварност. Инспиришу ме и људи из окружења, а да често нису ни свесни тога. Инспиришу ме путовања и упознавање нових култура и образаца. Инспирације ми никад не недостаје, понекад само времена да се кроз рад изразим о свему што ме инспирише.

Ветар је у Вашем опусу изузетно важан елемент. Да ли је то отисак Вашег родног Брача који живи у Вама и Вашим делима и ковитла све венере које Вас прате?

Лепо сте то приметили. Да, кад одрастете на острву, ветар је нешто што и радује и плаши, нешто што ти и прија и не прија, али је увек ту. Прво схватиш да нешто дува, онда им научиш имена и како се разликује хладна бура од пријатног маестрала. Касније кренеш да размишљаш о ветру, а што више о њему размишљаш, немогуће је да не почнеш да цениш ту силу и снагу. Ветар обликује, ветар ствара... Не видиш га, али га осећаш, има неке лакоће у њему.Волим ветар. Моја сјајна колегиница и велика српска уметница Маја Обрадовић у тексту за Каталог поводом прошлогодишње изложбе у београдској Галерији 73 написала је: ,,Један је Петар, а Петар је Ветар”. Маја је јако фина, па није рекла мој пуни надимак кад се шалимо, али ето, толико волим ветар да га имам у свом надимку.

У Београду ће од 1. марта 2022. године у галерији Никола Радошевић моћи да се погледају Ваши радови уз радове Марка Тубића и Петра Мошића. Шта сте нам уз своје пријатеље и колеге лепо припремили овога пута?

Тако је! Велика ми је част да излажем уз двојицу сјајних колега и пријатеља чије радове изузетно ценим и поштујем. Представићу се радовима у мермеру мањих и средњих формата. Не бих пуно откривао, дођите да погледате изложбу!

Поделите са нашим читаоцима понеки план за ову 2022. годину...

После изложбе у марту узећу учешће и на Бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу (април) по први пут до сада и томе се јако радујем. Од 1. јуна имам самосталну изложбу у Музеју Херцеговине у Требињу, а крајем јуна излагаћу и у Немачкој. У јулу ме очекује вајарски симпозијум у Тамњаници у организацији Ликовног удружења Пигмалион. Тек сам стигао до лета са набрајањем, а планова је заиста пуно!

Не преостаје ништа друго него да наше читаоце упутимо на неку од поменутих изложби! Верујемо да ће свако пронаћи неку фигурину по свом укусу и жељи...

,,Ова збирка прича је сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Милан Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. На трагу српских приповедача, Милан Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа.”

1. ,,Шта је ово што се данас Србијом зове?” назив је једне приче из твоје књиге ,,Народ за издавање”. С тим у вези, занима ме да ли сматраш да се данашњи човек креће у крду које иде у правцу конформизма губећи на тај начин самопоштовање, али и храброст за борбу зарад неког општег добра?

 Чини ми се да је прошло време буквалног кретања у крду, али рецимо да је тај осећај крда остао на снази и да је јачи него икад. Данашње „масе“ се уопште не крећу, уколико немају ону столицу на точкиће, већ седе заваљени лица обасјаних бројним светлима пиксела са монитора и по друштвеним мрежама и коментарима на разним порталима дижу „револуције“, слажу се, не слажу, убеђују, клевећу, пресуђују. Дакле, човек се креће у крду које се данас, од оног старог „крда“ окупљеног ради општег добра, формира само на основу кланова, можда прецизније интересних група, а под њих спадају и увек актуелне идеолошке поделе, јер су и те поделе настале са идејом очувања комфора, тачније извлачења зараде. Стога, не можемо баш причати о правој борби, јер борба тастатурама има мање одјека од борбе неке две глисте у наручју какве баре. Чим се не може причати о борби, онда знајмо да не може бити ни општег добра, јер се за њега увек треба борити на видљив и конкретан начин, што не изискује увек физички обрачун, већ и културолошки, научни и образовни. А самопоштовање доживљава дубоку ревизију значења, јер данас људи теже томе да некултурно понашање, престроги однос према другим људима, болесни егоизам, класну припадност и себичлук све заједно подведу под самопоштовање како би за своју некултуру имали пригодан назив. Самопоштовање је способност да се не пристане на мењање своје природе, да се не пристаје на уцене и корупцију, била она материјална, духовна или неке треће врсте. Самопоштовање је и довођење у питање свог мишљења или дела на корективни начин, а не слепа и безобзирна одбрана од сваке критике. Уосталом, поштовањем других, добија на снази и самопоштовање, јер уколико поштујете људе око себе, природно би било да и они узврате поштовањем због чега ћете се ви осећати уваженије, а то је јак прилив самопоштовања.

Конформизам је једна од највећих болести цивилизације и контејнер у који је бачено ко зна колико неостварених талената, јер им је од неговања дара био пречи друштвени или материјални положај, такозвана сигурност. Замислите само колико ремек-дела је остало нестворено због одсуства жеље да се мрдне са удобног места које не значи увек и срећу.

Могу слободно да кажем да је данашњи човек само привид онога што је човек био и што треба да буде. Није више то универзум памети, стваралаштва, духовитости, образовања и свестраних искустава спакован у једно тело, већ некакав банални бинарни запис загледан у све оно што је поплава неукуса и еротизације света нанела, а чиме се та бинаризована глава налик на људску опија, а иза ње, негде напољу, живот убрзано капље, можда чак и пљушти.

2. У последње време, готово свакодневно, имамо прилику да чујемо да су све мере које мало-мало ступају на снагу заправо нека врста борбе против вируса који је светски непријатељ на свим фронтовима. Да ли је он по твом мишљењу заиста наш највећи непријатељ или смо то ипак ми сами себи?

Ми смо одувек сами себи били највећи непријатељи, али смо се против тог непријатеља борили. Данас све сматрамо нормалним и ничему се не чудимо. Пре свега, ако ћемо о актуелном вирусу, очигледно је да је он вештачки направљен, јер је једини који је икада опстајао у исто време на свакој тачки планете. Не могу му ништа ни екстремне врућине, ни хладноћа, нити умерено време. Нико се није ни запитао зашто је вирус баш налетео сад када, геополитички гледано, свет чезне за прерасподелом. Узмимо пример Сједињених Америчких Држава, а нису једино место где се дешава оно што ћу поменути, у којима је за ове скоро па две године настало преко 80 нових милијардера. Вирус је успео, боље него ико пре њега, да направи још већи јаз између богатих и сиромашних и да затре оне међукласе. Шта је идеја у којој не помаже само вирус, али видимо да је део тога? Идеја је владавина богатих, циник би питао „ма да ли је могуће?“, али у следећем смислу. Они би желели, а не сумњам да ће им успети, да сајбер-универзум пренесу ван рачунара. Дакле, да све покупују што могу, овде мислим на апсолутно све од земље до рачунара, па тако да буду власници природе, хране, здравља и свега осталог, а да ми, као на интернету, будемо само корисници. Ако звучи као теорија завере, распитајмо се по катастрима ко је све купио земљу око нас, зашто се највеће светске компаније уједињују, а ако то није довољно, погледајте своје месечне рачуне или своју могућност да купите, тачније, да поседујете стан. Ако вам ни то није довољно, сачекајте деценију-две, па ће бити јасно.

Интернет је једно огромно помагало, али и највећи обмањивач. Озбиљне научне студије из многих земаља говоре у прилог томе да ће човек, ако већ није, коришћење 7–10% капацитета свог мозга смањити на 3–4%. Већ имате децу која се по школи буне како уче сувишне ствари којима имају приступ телефонима од којих се не одвајају.

Стога, све „мере“ које се доносе, били ми њих свесни или не, иду у прилог лакше контроле човечанства и сасвим сигурно нису много ван оног пута пропрћеног ка такозваној „златној милијарди“. Никад није било боље време за своје изопштавање из друштва уколико желите да сачувате разум. Откако су почеле „мере“, истина, и пре тога, само не у толикој мери, моје време је углавном трошено на породицу, књиге, писање, филмове и свакодневне шетње које се протежу преко 20 километара. У тим шетњама сам написао и своју нову књигу.

Светски непријатељ сигурно није вирус, већ оно што се дешава иза њега као паравана, баш као и оно што ћемо затећи када се параван склони. Лично, највећим непријатељем човечанства сматрам одсуство морала. Ако нема морала, нема ничега.

3. С обзиром на то да си лингвиста по струци, писац по вокацији, али и отац, доживљаваш ли форсирање онлајн комуникације (мислим најпре на онлајн школовање) као орвеловску тактику којом се људи заглупљују, застрашују и удаљавају, не би ли у потпуности изгубили концепт о појмовима ,,рациа” и ,,личности”?

Све оно што се данас форсира у школама сматрам маргинализацијом образовања. У школама је, а то знаш и ти као професор, постало најважније имати планове, користити електронски дневник, жуљати задњицу по неудобним столицама на бескрајним састанцима школским одборима и по већима, бити члан разних тимова који никада ништа нису урадили и трпети константне позиве и поруке родитеља и ученика који, чини вам се, не могу ни у тоалет без неке дилеме за чије разрешење морају питати вас иако тог тренутка нису у школи. Дакле, ако смо у школе увели онлајн комуникацију као основну, барем за ове две године, а педагошки рад се своди на одлепљивање лица ученика од њихових телефона, онда образовање, а то данас тако називају, нема никаквог смисла. Још горе, ако немате образовање, немате будућност. Нисам никакав противник технологије и њој подређених справа, али сам присталица коришћења истих у сврхе којима су, кажу, намењене – олакшавање и брже обављање послова. Телефон треба да буде попут наочара којима ћете лакше нешто видети, а не да доводе до ношења све веће и веће диоптрије.

Ми смо изгубили појам о стварима о којима бисмо морали знати све. Звучи фаталистички, али ако смо искрени према себи, схватићемо да је тако. Личност је нешто што више не постоји у својој пуној комплексности. Данас је поента фабриковање личности која ће се најбоље уклопити у друштво које оболева од свега онога чему некада није било подложно у тако страшним размерама. Деца покушавају да формирају себе тако да не одскачу од друштва. Знам доста примера када су сјајна и добра деца намерно добијала лоше оцене и правила глупости како не би била омражена у друштву. Колекција пожељних личности се налази у оном на друштвеним мрежама и сви себи дају задатак да одаберу ону врсту личности која ће их најмање коштати горепоменутог комфора. Мени то некако не иде, јер се моја личност формирала по инерцији и логичном путу, а потпомогнута у потрази природом, књигама, музиком, образовањем и радозналошћу. Можда то није моја заслуга, већ прилика у којима је одрасла моја генерација. Могу само да нагађам. Али сигурно се не уклапам у данашње стандарде, нити се трудим. Не смета ми да не будем прихваћен, што не значи да нисам, али ми заиста не би сметало када бих то био.

Ко жели да комуницира онлајн, има толико прилика, али тако мало простора да се размахне душом и језиком. Ко жели комуникацију онакву каква је у природи човека, лицем у лице, њега или њу унапред сматрам братом или сестром, јер је то постала ствар ређа од негативног антигенског теста.

4. ,,Како да у Тебе не верујем, Господе, када ми сви сумњамо једни на друге и гледамо на оног преко пута себе као на пса, док једино Ти на нас гледаш као на људе? Гледаш нас са свог крста и даље верујући у нас иако смо овакви какви смо.” Ко нас у овом случају посматра као псе, ако је једино Господ тај који нас види као људе? Какви смо ми то људи?

Једни на друге смо почели да гледамо као на псе. Постали смо завидни, не радујемо се туђим успесима, о себи мислимо све најбоље, а о другима све најгоре. Сви су гори од нас, глупљи, неупућенији, а само ми кријемо кључеве истине и све знамо иако не знамо ништа. Никоме не дамо за право, лајемо на сваку различитост, на сваку реч за коју нисмо хтели да изађе из нечијих уста. Такви смо људи постали, што не значи да није могуће вратити се себи. Наши узори постали смо ми сами. Наше иконе постали су селфији који красе екране паметних телефона. Наша црква постале су друштвене мреже, а богочовека само заменили човекобогом. Не терам никога да буде религиозан, то је ствар избора, можда пре зрелости, али бих волео када би свако могао барем да буде пристојан и самокритичан. Самокритичност је пут ка бољитку. Богобајжљивост није основа религије, јер за мене Бог није џелат, већ неко ко прашта и воли, али би нам богобојажљивост била главно средство до реактивације морала. Човек без морала није човек, него привид човека. А добра илустрација нас као паса, жао ми је што вређам животињу која има више људскости од самог човека, може бити и она када човеку у невољи пружите руку, па неко у тој руци види спас, а неко други кост. На срећу, лако је то исправити, али нажалост, до тога неће доћи, јер су сви убеђени да су у праву. Поштење, морал, искреност, љубав, непоткупљивост, образовање, спремност на жртву – од најлепших украса човека до сигурне пречице ка прогону и оспоравању.

5.  Имали смо прилику да прочитамо речи Душана Ковачевића које ће се наћи на корицама књиге коју припремаш. Колико се она по форми разликује од претходних? Полазим са претпоставком да се стилски и тематски оквири неће пуно мењати јер стичем утисак да не дозвољаваш себи да се удаљиш од традициоланих и националних оквира, што је свакако аспект који твоје ствараштво издваја у мору устаљених и наручених тема.

А ја сам имао прилику да чујем те Душкове речи и једва сам зауздао его који је хтео да се откине са ланца. Нова књига, коју негде на пролеће треба да објави Лагуна, по форми је скоро па идентична претходним. Оно што јесте другачије управо је покушај да то што је у претходним књигама било јасно видљиво, чак превише наглашено, сада сведем на нешто што ће се осетити уместо да се види. Покушао сам да иновативно одговорим на вечите књижевне теме. Тачније, да направим дело које може бити популарно (на нивоу теме), али које није јефтино. И коначно сам раскрстио са утицајем писања колумни који је у претходним књигама био видљив. Такође, ово је прва књига са поглављем посвећеним љубави, тако да има нових ствари због којих ће бити прилично различита од претходних књига.

6. Подсећа ли те политичка, економска и друштвена сцена у Србији на Комедију дел арте? Да ли нам је ,,продужени са млеком заиста важнији од правосуђа”?

Више је трагедија без труна уметничког, мада, као и у комедији дел арте, маске су константа. Наша политичка сцена подсећа на скупину некомпетентних бића која у нама виде гласове, а не људе, који виде прилику да се обогате, а не народ коме је потребна помоћ да опстане. Све док они који се у Србији баве политиком на нашим лицима буду видели гласачки листић, они неће бити политичари, већ створења заинтересована за то коме на следећим изборима народ пуни џепове. Онај ко делом, не речима, докаже да у свакоме од нас види човека, а не глас, за њега ћу гласати и називати га политичарем. До тада, сви су исти, јер би и власт и опозиција да мењају политичаре, а не политику.

Па зар ми, иако кокодачемо, а неки и ћуте попут риба, нисмо егономски тигрови? Тако нам рекоше. Истина, више се осећамо као црви, али добро. Важно је изречено, а не оно што се постигло и урадило. Све се свело на то ко боље лаже, а овамо треба да дигнете кредит како бисте купили довољно уља за месец дана.

Што се друштва тиче, оно је мешавина свега и свачега, али нажалост, у њему се само цене они девијанти који своје девијације наплаћују, а новцем и пажњом их обасипају сви они који су у животу чешће отварали врата туђих станова и аутомобила него књиге. На пиједестале су подигнути они који су сишли с ума. И суштински, у овој држави успевају само они који Србију мрзе, јер ко би други тровао дух свог народа због новца и уништавао стубове нашег идентитета како би зарадио бољу позицију у друштву ако не они који су се из свог корена самоишчупали.

Продужени с млеком је важнији и од школства, и од здравства, од уметности, од тровања земље, од намештених тендера, од правде, од истине, од човечности, од породице, од свега. Ти који пре оду на продужени с млеком него на референдум, или који допуштају деконструкцију свега вредног, јесу управо они који не припадају ниједном народу. То су појаве, а не људи, које су рођене да наносе штету, а не да стварају. Све ово што звучи врло суморно говорим на тај начин управо како бих деловао корективно, како бих указао на грешке због којих ништа није онако како треба. Сматрам то дужношћу писца. Уместо да те човеколике појаве леже по парковима на картонима и просе, тамо су се нашли професори, научници, уметници који иду по своју кашику оброка у националним кухињама док ти бескорисници лишени сваког талента и знања грицкају пластичне кашичице по елитним кафићима.

1. Дуго се полемише да ли су визуелне уметности у потпуности преузеле моћ писане речи, као и да је време књижевности прошло.  Да ли је људима постало свеједно то што се у најмањој књижари може пронаћи више вредних идејa него у историји телевизије и откуда то да су књижаре и библиотеке све празније?

Чуо сам податак да је најпродаванија књига прошле године на Амазону била сликовница за одрасле. Наводно у њој се налазе слике цветног врта и те слике би опуштале људе и утицале психотерапијски на њих. Дакле, сам овај податак је довољан да знамо где се тренутно налазимо. Да ли ће слика у потпуносту заменити реч? Не верујем. Али има још једна мени занимљива прича. У разговору Јеротића са Исидором Секулић, Јеротић је напоменуо да би у будућности телепатија могла да замени потребу за вербалном комуникациjом, јер би се људи могли у потпуности телепатски споразумевати. Исидора је то са презиром одбацила рекавши да је наша основна људска карактеристика говор, дакле - реч.

2. Како данас видиш позицију поезије у свету, хоће ли је сви писати, каква је њена будућност и шта она представља теби?

Неко је једном дивно рекао да поезија у књижарама стоји увек на доњим полицама не зато што она никог не занима већ зато што треба да се поклониш пре него што је узмеш. Када причамо о позицији поезије, причамо и о позицији високе уметности у свету претежно наклоњеном масовној уметности дакле забави. Истина је да ми растемо до ствари. Шта то значи? Ја сам могао пре пар година рећи: шта је то класична музика? Па мени је то скроз нешто одбојно. И у ова до баналности и штетности либерална времена неко би могао рећи па добро то је његов укус, његово мишљење. Али истина је ипак да до високе уметности ми морамо расти, дакле сазревати. И што више будемо радили на унутарњем развоју ти садржаји ће нам бити ближи, разумљивији.

3.  Зашто и коме пишеш?

Пишем јер не знам ништа друго. Јер дубоко верујем да сам за то створен. Јер пре свега имам потребу као што постоји потреба за храном. Питати некога ко тако доживљава поезију "ти и даље пишеш ?" очекујући да је то нечија пролазна фаза, исто је као и неког човека питати ти и даље пијеш воду? Дакле, пишем из потребе. А коме? Никоме. У ствари за све.

4.Борхес је заступао тезу да уколико од писца остане само једна песма или прича, остаје сасвим довољно. Када би морао да обришеш све своје песме, а да оставиш само једну, која би то песма била?

То је бар лако - Кад продајемо кућу.

5. Ко су твоји књижевни узори, и колико српска књижевна традиција утиче на твоје стваралаштво и шта ти представља у животу? Да ли историјско и духовно наслеђе опстаје данас?

Углавном сам и читао домаће песнике. Страних сам се увек прибојавао због превода. Пролазио сам фазе: Дучића, Миљковића, Цесарића па опет Дучића, Раичковића... Али више од свега у књижевности тражим сличан сензибилитет. На тој равни проналазим свог писца, свог песника. Мелодичност песме, меланхолија, сажетост у изразу, то су карактеристике мојих ствараоца.

6.Како би данас описао савременог човека и свет који га окружује?

Најкраће - превише окренут ка споља уместо ка себи. Апсолутна негација унутарњег/духовног света.

7.Какав је то песнички поглед на свет и која је најважнија тема о којој пишеш?

Унутарњи, са очима изнутра. Зато Достојевски боље познаје човека од већине психијатра. Ја сам окренут ка себи и ту фокусираност мојим бићем описујем у песми "Казна" и то јесте казна али и велика шанса, шанса да се нешто створи или бар колико толико човек упозна. Што ће му ако се у том процесу не убије, сигурно касније доста олакшати живот.

8.Да ли се права поезија пише само крвљу, односно колико је важно да је песник уједно и личност у својој поезији?

Имам велику одбојност када чујем оно лирски субјекат, ем што звучии као да сте се управо вратили са часа српског у основној школи ем што је то непотребно измештање и ограђивање аутора од оног што јесте он - његова срж .У великој мери кукавичка ствар. Важно је да је он то проживео/доживео јер једино тако се у њему могу покренути оне тектонске плоче из којих се ствара. Занимљив живот сам по себи без да је то неко истински осетио за литературу нема никакве вредности.

9.Шта сматраш животом-утопијом у савременом свету и да ли је утопија, макар на личном плану, данас могућа?

Нема утопије. Има само борбе. Живот је борба. А ви бирате да ли је то она унутарња или спољашња. Ја бих топло препоручио да пре свега водите унутарње битке. Јер и по Христу једина револуција би била она унутарња, једина вредна, једина права.

10.Да ли знаш све своје песме, да ли међу њима правиш одређене поделе, да ли би се неких одрекао попут Миљковића, и да ли имаш евиденцију колико их укупно има?

Миљковић се одрекао свега што је написао. И убрзо због тога зажалио. Сматрам да је то његово било исхитрено и да ни он сам није тако мислио. Уосталом његово психичко здравље тих дана не верујем да је било добро. Сви причају како су га убили, али он мени баш делује као човек који би могао дићи руку на себе. На крају крајева зар се човек више не сме ни самоубити а да одмах не искрсне хиљаду теорија о његовој ликвидацији?! Не одричем се ничег што сам написао, све сам то ја. Наравно не штампа се све због самог квалитета.

11.У односу на своју прву песму, колико мислиш да си се као песник променио? И, за крај овог интервјуа, под оном Црњансковом крилатицом да у будућност гледају и иду, сви срећнији народи,  куда даље?

У односу на прве песме много. Баш доста. Дакле, иако имам велику веру у Таленат (т великим словом) сигурно да је време доста допринело на сазревању мог израза. Куда даље? Као што је Мика говорио: ја не знам да возим кола али возим у песму у причу. Куда даље? У песму, у причу.

 Избор из поезије Косте Косовца:

КАЗНА

У средњем веку постојала је казна за убице.

Да им се за тело веже леш убијеног,

тако окренут

да са њима буде лице у лице.

Тако би га свугде носили

све док не полуде.

И баш као тај џелат,

што убијеног носи са својим телом

ко са покретним гробом.

Ја сам непрестано загледан

над собом.

КАД ПРОДАЈЕМО КУЋУ

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

У плочицама у арматури у греди.

У слепим зидовима где отац оседи,

кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди?

Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде,

и празну трпезарију, где сви мртви седе.

И стаклено око прозора што гледа на реку,

запамти кад дрво руше

тад и хлад секу.

И бели паркет на ком је моја сестра научила ход,

ја гледам њено детињство а ти само под.

Кад продајемо кућу ми продајемо и улицу,

и дајемо оглас,

ко да дајемо умрлицу.

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

Понајмање у плочицама, арматури, греди.

АНА

Створићу те од снова и риме,

Од кишног ритма и чежње грам,

И сваког дана давати ново име,

Нико ми неће требати створићу те сам.

Од босих жеља и мало вина,

Од неког давног погледа,

И сви ће ме проклети што не желим сина,

И сви ће ми завидети кад ме погледа.

Знам смејаће се сви црногорци,

Што једино кад се син роди пију.

Кад ти будеш учила да љубиш,

Њихови ће да се бију.

И даћу ти да се играш у блату и не мораш да волиш цвеће,

Док други скупљају лутке, ти пењи се на дрвеће.

Створићу те од ових шака,

Од белих лажи и од чега се не сме.

Храбрију од свих дечака,

Нежнију и од песме.

ПАЖЉИВО

Када се са неког простора уклања верски објекат,

из поштовања он се не руши, већ размонтира.

Цигла по циглу.

Тако би требало и са нашим унутарњим кулама.

Пажљиво са оним

у шта смо до јуче веровали.

БЕОГРАДСКА

На месту где су скинхеди убили

ромског дечака

отворена је цвећара.

У којој не треба нико никад ништа да купи

нек сваки цвет буде за њега.

ШОЉА КАФЕ

Добри старци позивају вас на кафу,

ту су, ал одавно погинули у самоћи,

њихова су тела крхка,остале су само очи.

Зову вас  на своје застакљене  терасе,

и док чекате  да проври кафа,

тек успут, онако, кажу пар тешких речи,

попут епитафа.

На крају,  кад време је да се пође,

сваки од њих  по књиге иде,

Позајмљују вам разне ствари,

Само да би могли, још  једном да вас виде.

Иза Жарка Видовића остало је више десетина хиљада страница необјављених рукописа. Међу њима је и 2745 страница рукописа студије Његош и Косовски завет у Новом веку. Његов рад на овој студији трајао је од 1977-1982. године. Из ове студије издвојили смо делове (наслов Срби и Косовски завет у Новом веку је наш) за које мислимо да ће бити на духовну корист, пре свега и свих, младим Србима.

Овом књигом најављујемо и скорашњи излазак из штампе целокупне студије у пет томова.

У овој књизи ми наилазимо на широк спектар асоцијација и инспирацију коју може да дâ само један такав ерудита као што је Жарко Видовић. Ту можете наћи размишљања о Његошу као трагичном јунаку Косовске мисли, размишљања о уметности, размишљања о нацији и трансценденцији. Јако је битно увидети она суптилна разликовања између епске свести која није способна да се носи са Злом у односу на префињена размишљања о трагедијској свести Његоша. Такође, можете наићи на утицај трију различитих европских култура на културу Срба у Новом веку.

У овој књизи ћете наићи на оригинална и аргументована размишљања о руском апсолутизму и његову некритичку рецепцију барока после реформи Петра Великог. Даље, у књизи ћемо видети улогу Војне крајине и Пећке патријаршије, две одлучујуће установе српског народа после губитка државности. Жарко Видовић ће нам објаснити шта је то трагедија и слобода. Наћи ћете, за разлику од наших површних мислилаца о Његошу, литургијско-заветни карактер Његошеве поеме Луча Микрокозма, драматику Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог, страхове и зебње усамљеног српског народа, затим повесну коб Сеоба и губитка српског идентитета у тзв. Новој Сервији на тлу царске Русије, конкретно Украјине.

2. Шта је заправо Косовски завет?

Косовски завет је брига Цркве за народ који је остао без државе. Настао је на Косову пољу 28. јуна 1389. страдањем Кнеза Лазара када је и почело нестајање државе коју је створио велики жупан Стефан Немања. Завет је препознат и негован Црквом као завет Светог Цара Лазара, а уобличен Пећком патријаршијом у периоду 1557–1766. године.

А сам завет, међу нама Србима, настао је позивом монаха, Светог Саве, на сабор, и одзивом народа на сабрање око цркве на Спасовдан у манастиру Жича 1221. као православни културни образац којим је створена нација као аутокефална Црква.

Православни завет је постао Светосавски, а Свети Сава отац нације која није стварана државом и политиком („Земаљским царством“), већ је литургијска творевина ограничена на парохије и епархије.

Чувари нације су манастири, монаси и монахиње са игуманима на челу. То је простор Небеског царства у коме влада свештена поезија, уметност и морал настао давањем речи у цркви пред Богом.

Завет је садржинска основа и смисао историјске свести Срба.

Разумевање завета је повезано са литургијским животом и трагедијским искуством схваћеним медитеранском културом и њеном највишом вредношћу – осећањем слободе и достојанства Личности човека као индивидиуе.      

3. У данашњем кључу окретање ка Небеском царству па чак и само његово помињање делују занесењачки и некорисно за овоземаљски живот. Како нам освешћивање датог нам завета омогућава да и овде на земљи живимо животе достојне људи?

Небеско царство, пре свега, није нека нереална утопија. Није то Град Сунца Томаза Кампанеле. Небеско царство је овде на Земљи, где су двоје или троје окупљени у име Христово. Литургија и литургијски живот јесу антиципација Небеског царства. И у самом Символу вере се каже: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, амин“.

Небеско царство није идејна илузија, већ борба за хришћански морал и честитост овде на Земљи. Зато смо и одговорни да чувамо друштво и да пазимо на еколошку чистоту Земље, јер ми нисмо миленаристи и манихејци да стварамо фантазије о неком другом свету. Управо то што сте рекли, хришћански је и Богу мило да на Земљи живимо животе достојне људи. Свест о значају људске личности нигде није тако изражена као у хришћанству. И модерни хришћански егзистенцијалисти данас се боре за освешћење човека да је личност. Читајмо само странице Албера Камија, Едуарда Мунијеа, Мелроа Понтија. Они директно својим персонализмом силазе са страница светоотачке мисли изражене на Седам васељенских сабора.

Када је ученик Светог Аве Јустина, познати композитор Енрико Јосиф, пун љубави рекао: „Срби су Небески народ“, мислио је на хришћанске вредности које је Господ Исус Христос у Беседи на Гори развио у својих девет блаженстава. Нема бољег рецепта за препород човечанства, а пре свега српског народа.   

4. Које је место Његоша, као песника, владике и поглавара у Косовском завету?

Његош је живео Косовским заветом и њиме је мерио све муке српске, све ране је зацељивао мелемом Косовског завета. Сву наду и достојанство српског национа градио је на Косовском завету. Његош је у њему видео кључ српске повести. Историја је континуитет заједнице, тј. одржања заједнице у њеном континуитету, упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни идентитет. Његош нам је најбоље објаснио шта се на крилима Луче може сазнати о нашем Косовском завету. Овај духовни идентитет је код Његоша маштовни, тајни, заветни, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, а смрт је прекид континуитета. Његош нам је показао да само у машти – као што Дантеа води Вергилије кроз Пакао – тако и Луча и машта у Његошу нам преко њега говори како стећи и чувати свој идентитет са покољењем које је живело 1389. године, или са покољењем из 1689, или с оним из 1804–1813, или из 1914–1918, или из 1941. Његош је Косовским заветом чувао идентитет и континуитет српске заједнице. Он нам је показао да само Поезија чува у себи тајну заветног поистовећења. Зато је и рекао: „Будалама да је вјеровати, поете су покољење лудо“.

Не варајмо се, Његош је највећи српски бард, а Бог га је послао заједно са Жарком Видовићем да нас подсети на овај заветни идентитет.    

5. Како је на просветитељство које је долазило са Запада гледао Жарко Видовић и које су кључне тачке нашег пада које нас одређују и данас?

Жарко Видовић је био човек снажне мисли, емоционалне интелигенције, али и прави историчар цивилизације који је знао да осети алијенацију од свега онога што је заједница и Црква. Он је одлично знао за кризу метафизике на Западу и њено кључно одређење, а то је укидање категорије Бога у историји. Онај однос Његоша према Доситеју Обрадовићу, о коме је Његош писао кнезу Милошу, јесу били идеја водиља којом је Жарко сагледавао оно што је просветитељство носило, а то је култ разума и култ чула. То и такво просветитељство није могло да се супротстави стравичној нечовечној цивилизацији XX столећа, са фашизмом, нацизмом и комунизмом. Показало се да је тзв. здрав разум слаб путовођ кроз лавиринт историје када затресу демонске и хтонске силе историје. Често је Жарко Видовић наводио Његошеву мисао: „Ја бих Доситеја поштовао да је свој душевни дар умио обратити на корист нашега народа. Али он то није умио и зато га презирем као човјека који није видио у чему је садржана срећа народна и шта народу може причинити несрећу. Презирем га као човјека који је некоме послужио као подло оруђе исмјевања над благочестијем“.

На просветитељски талас увођења великог броја школа, Његош је позитивно реаговао, али на методику просветитељске едукације није: „Школе су воздигнуте да се остре умови људски, а не да људи у њима будалесају“. Управо је ово било уперено против Доситеја који је у богатом духовном и интелектуалном предању наше Цркве видео само неку „златну хаљину исцртану некими скорпиовидним фигурами“. Дакле, Жарков однос је био као и Његошев.

Данас, када код једног Добрице Ћосића читамо да треба своју просвету да заснујемо на Доситеју и на Вуку, занемарујемо богато наслеђе Гаврила Стефановића Венцловића, наших средњовековних књижевника, наше богато химнографско наслеђе, једног образованог инока Исаију, који је превео списе Светог Дионисија Ареопагита, који су написани неоплатонистичком терминологијом, тако да је данас немогуће стандардним књижевним језиком превести тај спис.

Жарко Видовић нас је упозоравао на редукцију тог просветитељског наслеђа, које суверено влада у нашој елитној средини, уколико владајућа полувековна идеологија – брозомора – није убила сву елиту српског народа. 

6. Зашто је свечаност, односно Божанска Литургија и слављење живота-постојања на земљи – онда и кад нам је то постојање тако тешко, кад нам се чини да је све пропало и да је опште безнађе – пут ка спасењу и васкрсењу?

Божанска Литургија брани достојанство вере. Она је више од естетике обредољубаца. Још је Хомјаков говорио нама Србима да се веома варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу, као у протестантизму. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидљивим концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, каже Хомјаков: „Вера је виши друштвени принцип, јер само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима“. Литургија је parexcellence, заједница, заједница љубави, цивилизација љубави, како би то волео да каже Жарко Видовић. Човек је сам и немоћан. Бог и Његова Света Литургија јесу излаз из ужаса и слепила битија. Излаз из биолошке и онтолошке затворености човека јесте само пут љубави, а Литургија је савршена заједница Божје благодати која просвећује сваког човека који долази на свет.

Интервју водио: Ивица Кузмановић

Интервју првобитно објављен у часопису Благодарје, бр. 16 (мај/јун 2021), стр. 17–20.

Данас је хуманизам дефинисан као нова религија постмодерне Европе према Џону Греју, философу и атеисти, који сматра да хуманизам пласира хришћанску веру секуларним терминима. У исто време се црква и хришћанска култура у (западној) Европи потискује и скрајнута је из друштвеног живота појединца...

Примарна недоумица тзв. хуманистичких друштава или хуманистичких раздобља јесте нејасноћа око дефиниције самог појма и афирмације значења примера човечно, људски, хумано. Позитивно деловање личности у друштву у значењу које је определио Марко Миљанов кроз појам чојства не може се везивати за једну а искључивати из друге културе а то је управо оно што се на основу спољашњег увида, делом захваљујући учинку протестантског виђења цркве, препознаје као битност хришћанства. Реч је, свакако, о нечем сасвим другом: хуманизам је обележио различита раздобља у историји што се очитава на културолошком и можда најпре – филозофском нивоу на основу фокуса који је усмерен ка човеку, који је тако постао тема, предмет и садржај докучивања смисла као одговора на онтолошко питање. Свакако да уметност садржи најочигледније показатеље: хуманизам у друштву и култури по правилу ''подржава'' антропоцентризам у визуелним уметничким конституцијама.

Субјективистичка перцепција објективитета опажљиве стварности временом је доспела до уверења у феноменолошку дихотомију. На антрополошком нивоу то је уочљиво кроз антитезу постајање-нестајање али и још конкретније, душа и тело. Питање је још само коме ће елементу, на основу културолошког фокуса одређеног раздобља, бити давана извесна предност. Када је омогућавана претежност души то је имало узрок у схватању нпр. орфизма и мистеријског дионисизма да титанска природа (тело) умире а дионисијска (душа) да је вечна. У основи реч је о религијском приступу антропологији, док хуманизам подразумева одређени повратак на чулне елементе, природу и њене законе као егзистенцијални оквир. Хуманистичке одреднице раздобља подразумевају појачано интересовање за тело и ту је опет неопходно позвати се на искуство уметности. Ренесанса, барок, неокласицизам или импресионизам промовисали су, премда хетерогено, извесни телесни идеал. Упркос томе што се посезало за античким узорима, чулност је добијала ново рухо на основу чега су омогућени ''речитији индикатори'' од оних који су речју промовисани.

Уколико еуфемизам ''пост-модерна Европа'' још увек тачно дефинише културу којој припадамо свакако да је карактерише одређени култ тела. Не само на основу појачаног антропоморфног симболизма и експресивности већ и фокусираности на људско тело које се све више излаже и све више привлачи пажњу. Довољно је само пратити развој ''ќулта тетоваже'' од почетка трећег миленијума. Хуманистичка стремљења актуелне културе огледају се и у ренесанси елемената хеленског, античког етоса попут глорификације младости и лепоте. Тенденције ''подмлађивања'' и мимикрије старости указују на то. У сваком случају, савременици смо дивергирања културног модела, по свему судећи у смислу исцрпљивања вредности традиционалне европске културе и то управо на начин који је промишљао Ханс Георг Гадамер. Хришћанство као значајан сегмент те културе, можда и њен темељ дели ''судбину'' традиције која је изгубила на саморазумљивости. Но, то је већ друго питање...

Хуманизам је незаобилазна тема западне интелектуалне историје, на пример, Јулија Кристева у својој књизи каже да је хришћанство темељ хуманизма. Пошто комбинује религиозну (хришћанску, јеврејску, муслиманску) и секуларну тематику, може ли хуманизам да пружи прави одговор на питање: “Шта значи бити човек?”

Када дајемо одговоре на питања садашњости и будућности или одређене процене а нисмо склони пророчким амбицијама, неминовно је посезати за искуством прошлости. Фактичност и несумњивост имају своје, рекло би се, последње упориште у ''учитељици живота'', која омогућава претпоставке последица на основу препознавања узрока; неку врсту ''искуствене дедукције''. Тако се може посматрати и религијско питање: култура уједињене Европе пост-модерног раздобља по свему је аналогна касноантичкој традицији религијског синкретизма. ''Култ државе'' је једино кохезионо начело заједнице док се религијска уверења негују на нивоу ''приватне побожности''; на сцени је агностички принцип и извесна култна индивидуализација.

Уколико су то одлике секуларизма чиме се потенцијално дефинише хуманизам, реч је о неизбежној перспективи одговарања на антрополошко тј. онтолошко питање. Културолошко памћење омогућава сложен и садржајан дискурс о антрополошкој феноменологији неслућених размера. Колико се сваки појединац може идентификовати појмом ''човек'' у афирмативном смислу (?) питање је свих раздбоља те савремено не треба посматрати као екстрем. Ипак, уочљив је одређени спољашњи апел на разумевање, уочавање и истицање неких етичких категорија и моралних узуса што је, опет, показатељ губитка саморазумљивости тј. подразумевања.

Иконолог Ервин Панофски је наслову свог дела ''Иконолошке студије'' додао и поднаслов ''Хуманистичке теме у ренесансој уметности''. У његовом поступку, прецизније методу тежило се препознавању управо ''хуманистичког симболизма'' тј. препознавању одређеног значења у дубини сликовних приказа које се односи на духовни и материјални напредак човечанства. Тако је у приказу мистеријског дионисизма на панелу Пјера ди Козима уочио тему ''проналаска меда'' као значајног двига човечанства. Тиме је појам хуманистички колоквијално повезан са прогресом и развојем. Уколико смо сагласни са констатацијом етичке хетерогености и плурализма у пост-модерном раздобљу природно је промишљати у правцу неке нове унификације. То би заиста значило да се ''историја понавља''.

Колико се човечанство/човек клацка између “homo homini lupus” и “homo sacra res homini”?

Заиста је реч о клацкалици не само на нивоу поменуте антитезе већ и полисемичности појма који се више не може презентовати без реферисања на конкретно значење. Томе је допринео и развој индивидуалног самопоуздања као последица етичких појмова херојства и генијалности, учинак психологије личности али и афирмативно легитимисање егоцентризма. Није, дакле, упитна чињеница да се човек поставља у средиште хуманистичке културе већ је проблематичан појам релације тј. однос индивидуалитета према колективитету. Неприпадање заједниици више се не схвата као кривица а чак и у цркви се може уочити криза ''духа саборности''. Такође је постала по мало проблематична претпоставка да се идентитет личности установљава кроз однос љубави и заједништва бар у смислу у коме се то подразумевало у претходним столећима. То још увек не значи одсуство хуманизма нити је реч о некаквом ламенту над њим, већ о слици која се конструише на основу познавања карактеристичних елемената. На један апсурдан начин, човек је другом човеку истовремено ''светиња и вук'' и та антитеза није ''цивилизацијска новост'' колико је реч о нараслој очигледности.

Ако су људи отуђени једни од других, колико је уметност (самодовољна) отуђена од човека? Хосе Ортега и Гасет у свом есеју писаном 1925. износи мишљење да се уметност окреће против стварности, да дроби њен људски аспект, дехуманизујући је, бежи од хуманог света. Колико је његов проницљив дух антиципирао уметност у будућности?

Раскид са стварношћу у уметности догађала се још у претходном столећу. Већ у Сезановом делу ''Планина светог Виктора'' Макс Имдал видео је наговештаје аутономног уметничког појмовника са претпоставком ''распојмљене стварности''. Хегелова теза о ''прошлосном карактеру уметности'' могла се стога примењивати у тумачењу дотадашњег стваралаштва. На основу тако радикализоване дивергенције значења почело се говорити о ''крају уметности'' у разматрањима Гадамера и Белтинга. Први је уочио губитак њене ''саморазумљивости'' управо на основу раскидања везе са култом тако да више није схваћена, премда условно, као ''свечано извођење мита'' већ је постала ''мит по себи''. Имдал је дефинисао појам ''fait picutral’’ (пиктурална чињеница) што указује на то да је слика све мање схваћена као паслика одређене стварности а све више као аутономна конструкција. Осим тога, посматрачу се нуди на ''необавезно уживање'', тако да између њега и субјекта који је непосредно створио (конструисао) било потребно установити нову врсту повезаности. Свакако да се Ортегина запажања делом односе на такав карактер дехуманизације уметности. Ипак, одређена виталност уметничког предочавања стварности можда изненади у будућности, рефлектујући неки ''нови хуманизам'' и нове парадигме. То би дало за право Хансу Белтингу да није у питању ''крај уметности'' већ да се ''игра наставља на други начин''.

Сабато наговештава могућност публике као дехуманизоване масе…

Публици је свакако већ дуго времена потребно допунско тумачење будући да се ни егзистенцијално ни идејно не препознаје у савременим делима. То да ли је се одређена визуелна конструкција тиче постало је ствар свесне одлуке. Једна од позитивних последица, са друге стране, јесте повлачење критичког у корист теоријског дискурса ''словљења'' о уметности. Постоји, међутим, одређена навика да се на наведени начин приступа делима и чиновима уметности; управо то ''неразумевање'' је на парадоксалан начин произвело неко ново разумевање субјекта креације и субјекта рецепције, чиме је уметност сведена на комуниколошки ниво. Опет је делом у питању тело као медиј; његова експресија и ''симболички језик'' утицали су на то да продре у све уметничке видове, особито у драму и визуелне конструкције, где се већ дуго осећа доминација једног ''редефинисаног плеса''. Можда је кључно то што је реч о игри као сублимацији стварности. Потреба за игром је нешто што се разуме само по себи те се може прихватити и као нови основ хуманизације не само на нивоу уметности. ''Маса'' је такође један вид сублимације за у прошлости идентификоване заједнице а за право на сопствени идентитет изборила се у оквирима поп културе и потом на фудбалским стадионима. Популистички контекст јесте обележје савремене културе и ту се ''разумевање'' заснива на развитку ''нових језика'' и облика комуникације. Проблем ''разумевања прошлости'' на културолошком нивоу, међутим, није могуће не уочавати...

Говори се о дехуманизацији савременог друштва. Колико данас уметници осећају ту муку? Уметност је носилац смисла и вредности. Да ли ова њена функција и данас постоји у савременој визуелној уметности јер знамо да као традиционална уметност, црквена уметност врши ту функцију?

Код уметника је у свим раздобљима управо на нивоу ''откривања смисла'' препознаван креативни импулс. Чак и привидна бесмисленост указује на одређени смисао. Тежећи да препозна битност уметности Мартин Хајдегер је дефинисао њену структуру и поетику око појма истина. По њему, улога уметника јесте у процесу смештања или пропуштања или очувања истине у делу. При томе, партикуларност уметника има одређене границе у смислу ''отпуштања дела ка чистом постојању''. Да ли је у савременом раздобљу дошло до дивергенције креативног поступка или је индивидуалитет као појам нарастао до критичне тачке препознавања уметности као колективног смисла, питања су у којима се садржи више од слутњи одговора. У теоријском изражавању смисла и места саме уметности у савременом раздобљу индикативни су како искуство прошлости тако и реална слика културолошке садашњости. Међутим, чак и за дубље и шире разумевање историје (уметности) неопходна су допунска појашњења појмова који се више не подразумевају, нешто као ICONCLASS визуелног смисла. Образовање је и на овом нивоу незаобилазно. Чак и односу на претпоставку да је нпр. црквена уметност вршила ову функцију (али и ту се не може употребити презент глагола будући да је поделила судбину уметничке делатности у најширем контексту) промена се констатује у односу на поменуте дивергенције како смисла тако и улоге уметности у његовом откривању.

Савремена уметност је често песимистична и херметична, људи је не разумеју. Да ли икона/фреска има бољи дијалог са посматрачем?

Непосредност предочавања и несумњивост онога што је предочено омогућавају комуниколошки ниво уметничког дела у ''чистом постојању''. Таква хајдегеровски-гадамерска синтеза антиципира дијалошке препреке или можда указује на сасвим другачији карактер уметности за који се још једино може рећи да подразумева одређену иконолошку симплификацију. Данас нико више нема стрпљења за метафоричку синтетичност и сложенији симболизам. Вероватно се у томе садржи и узрок херметичности поетика једног дела субјеката уметности и некритичког егзибиционизма других. Први су, по свему ''изгубили осећање припадности'' савременом раздобљу и друштву, док потоњи, постајући сопствени менаџери, нуде своја дела на необавезујуће уживање.

У том светлу може се посматрати и ''судбина иконе''. Још је 1976. у спису ''О семиотици иконе'' Борис Успенски навео пример како су ''староверци'' успели да разлуче садржаје неких византијских икона што Дидрону, претходно, није пошло за руком. То ће рећи да је саморазумевање очувано једино у оквирима култа. Временом је ''дубљи смисао'' бар у значењу Панофског ''изгубљен'' и у самој цркви где је икона почела да се посматра као ''ствар прошлости''. Тешко  је поверовати у ''уметничку мисију'' иконе данас уколико и сама не доживи одређени преображај и својеврстан iconic turn.  

Да ли је трансцендентно и даље важно људима?

Трансцедентност погледа на свет као културолошки дискурс такође потиче из потребе ''понирања у бит'' у свим цивилизацијама и културама и у великој мери тицала се и уметности. За хришћане није реч само о основама вере већ и идентификације реалитета њеног појма (предмета); реч је о егзистенцијалном питању. У том смислу ''хуманистички покрет'' се може схватити као тежња ка редукцији појма трансцеденције или бар сужавање његових хоризоната односно – граница. Такође је ово питање временом постало ствар индивидуалног приступа тј. плурализма без јасно дефинисане доминанте. Губитак идентификације онога што је још Плотин назвао ''Једно'' управо указује на хуманистичку анонимију средишта и то не у филозофском већ у популистичком духу. Склоност да се о суштинским питањима промишља из перспективе свакодневице, макар то назвали и ''позитивистички'', указује на карактер савремене онтологије па је и у филозофији све популарније да се фокус пронађе у политици, медијима, економији и другим, конкретно дефинисаним сегментима културе. Релативна незаинтересованост за предмет ''класичне'' онтологије рефлектована је и на нивоу уметности.

Теоретски, живимо у (пост)постмодерном добу које се сматра и постхришћанским. Отпочиње епоха постистине… Актуелни су још увек декларисани "крајеви": уметности, философије, историје… Који је то крај који занима хришћане? Да ли постоји његов иконографски дискурс упућен човеку на путу спасења?

Када се као параметар узме максималистички схваћен појам истине, који се из перспективе данашње стварности чини нарочито недостижним, може се учинити да ни ''полуистине нису за бацање''. Међутим, није тако и то је уочљиво управо на основу фокуса ка ''последњем чину'' историје. Хуманистички поглед на свет о томе не може промишљати без извесног осећања депресије. Могу се уочавати и рефлексије таквог приступа у оквирима хришћанске културе кроз доминацију етичког над онтолошким дискурсом. Узрочно-последична дедукција на нивоу ограничавања ''онтолошке слободе'' слична је оној коју описује Марко Аурелије. Из његове перспективе поставља се логично питање сродно недоумицама апостола: ,,...Ко се, дакле, може спасити?'' (Мат, 19,25.) и ,,...шта ће, дакле, нама бити?'' (Мат, 19,27.). Искуство историје међутим, подучава о томе да је одговор долазио из неочекиваног дискурса обновљеног платонства у касноантичком раздобљу. За ''трансцедентни ум'' појам краја повезан је са одређеном катарсом као оптимистичким разрешењем; он претпоставља да је нешто створено с разлогом и тежи уочавању ''дубљег смисла''. Хришћанска иконографија је на есхатолошком догађају изградила сложен симболички систем са појмовима Други долазак – обнављање времена; стога је од касноантичког симболизма, оличеног у образима Доброг пастира, Истинитог Орфеја, небеског ружичњака или благовања пророка Јоне испод вреже од тикава преко средњовековних иконизација Васкрсења мртвих, Вазнесења као Другог доласка (ДАП, 1,11.) и Сабора светих са Христом и апостолима, је омогућена слика будућности о којој се све чешће размишља. Субјективно осећање ''убрзања времена'' данас,  све више утиче на отварање сотериолошког питања. Какав се одговор може очекивати у будућности тешко је рећи.

Интервју је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.

Недавно је изашла Ваша књига „Хришћанство и филм“. Структурно, на који сте начин покушали да повежете хришћанство и филмску уметност?

Ради се о зборнику мојих раније објављених текстова, теоријских радова и приказа, насталих у периоду од десетак година. У теоријским радовима сам се бавио општијим питањима, везаним посебно за естетичке проблеме и проблеме представљања на филму, док је избор филмова о којима сам писао у приказима био условљен текућом филмском продукцијом у време када сам приказе објављивао у „Православљу“ и „Руском алманаху“. Оно што повезује текстове свакако је пре свега испитивање онтолошког и епистемолошког статуса филма као уметности и медија и његове могућности да изрази религијске садржаје и искуства.

У једном сте интервјуу напоменули како су први теоретичари филма (француски, ако се не варам) били верујући људи и како су још тада антиципирали велики потенцијал филма као медија који би могао на нов, модеран  начин да изрази хришћански поглед на свет. Колико је заправо филмски језик са свим својим средствима комплементаран са покушајем успостављања једне специфичне хришћанске естетике филма?

Као и сваки језик. Наравно, ако прихватимо постојање нечега што бисмо могли назвати филмским језиком, као системом специфично филмских знакова, који представљају основ за неки говор. Говор је увек говор о нечему, а обликује се на основу неког језика. Ми знамо како нам је нашим колоквијалним , говорним језиком тешко да изразимо одређена искуства, укључујући и она која сматрамо духовним или религијским. Исти проблем је и са сваким другим језиком, па и потенцијалним мета-језиком филма. Али покушавамо, а најуспешнији смо кад смо свесни да само муцамо. Једино тако можда можемо да избегнемо замку идеологије.

Уколико се сложимо да живимо у дехристијанизованом, чак и десакрализованом свету – како се тај дух времена рефлектује на филмско стваралаштво?

Не знам колико је свет икада био христијанизован, шта год то значило. Институција Цркве је свакако имала већу друштвену улогу и значај, позицију у систему моћи, па и оно што се назива хришћанским моралом, мада је питање да ли то уопште треба да се назива хришћанским моралом. Филм је настао у такозвано постреволуционарно доба, доба објективизације, хоризонтализације и слично, и свакако представља један од аспеката онтолошког и спознајног осамостаљења света техне у односу на свет природе, фисиса. Тај феномен нас и даље држи у паници, не знамо шта ћемо са њим, јер жудимо за коренима, за оним што волимо да сматрамо бићем. Али свет техне је и потенцијално свет слободе и избора, људске праксе, која понекад има моћ да превлада датост и да нас оријентише у све непрегледнијем свету. Питање је колико верујемо у људско стваралаштво, или ћемо све његове производе препустити да их регулише идеологија. Ако нећемо Вавилон, не значи да сви колективно треба да се вратимо у пећине. И једно и друго је подједнако по вољи моћника овога света. А ми, па и наша уметност, наша техне, би морала да буде изнад овога света, односно да га буде свесна, да га рефлектује и тежи слободи. Да увек будемо свесни избора и одговорности, а не да се препуштамо неумитности некакве измаштане судбине, датости, и да правимо идоле од производа сопствених руку. Јер - како више пута у књизи кажем - није филм који нешто хоће или неће, мора или не сме, већ ми.

„Кинематографија је потпуно пропала. Највише зато што је одвојена од духовног света филмских радника. У њиховим је главама филм само лепа зарада и начин стицања славе. Ја само желим да направим филм који ће по свом значају моћи да да се упореди са подвигом. Наравно, сви ће се увредити и покушати да ме разапну“. Говори ли ова дневничка белешка из давне 1973. године  из Мартирологијума Андреја Тарковског о искушењима  са којима се суочавају филмски ствараоци? Колико њих је било или је данас спремно да буду „разапети“?

Нису само филмски ствараоци у томе, ни само уметници. Скоро сви антички философи су били протеривани, прогањани или чак убијани, због оног - како један мој паметан студент рече - оног ероса који су имали у себи. Преступања из задатог и жеље за преображајем света. Због супротстављања директном политичком налогу да се одржи статус кво. То је опасна игра, и на нама је да ли ћемо да је играмо. Систем је ту да нас одвраћа. А мора од нечег да се живи. И Тарковски је схватио да мора од нечег да се живи тек кад је отишао на Запад, где је морао да правда сваку пару, и где политичка и бирократска одлука није имала тоталну власт над токовима новца, као у земљи из које је отишао. Ако је Рубљов био пре свега алегорија совјетског тоталитаризма, да ли би снимио и алегорију света новца, да је још поживео? Или то већ јесте „Жртва“ - као филм о апокалипси...

Можете ли да замислите  ситуацију да данас неко екранизује врло хришћански роман попут Бернаносовог Дневника сеоског свештеника као што је то урадио Роберт Бресон 1951. године? И да то, као тих година, наиђе на неподељено одушевљење публике и критике?

Одушевљење не. Одушевљењем критике и публике у европском филмском систему управља фестивалски систем финансиран од институција Европске уније, и он је идеолошки врло форматиран. Његов смисао, као и смисао европске културне политике је изградња европског идентитета, европског човека који би био друго име за универзалног човека, грађанина света. А тај идентитет није хришћански. Данашњи аутори зато морају да стварају ван тог система, дакле или да праве комерцијалне или безбуџетне филмове. Или да буду изузетно лукави. Или да се надају да такозвано буђење националних идентитета не служи само регрутовању свежег топовског меса за будуће, а заправо одавно већ започете ратове. А то је слаба нада.

Има ли,  и ко су данас филмски боготражитељи?

Најгори су они који су боготражитељи по задатку. Таквих је данас у Русији тушта и тма. Свакако постоје они који можда нису боготражитељи, али покрећу одређена питања код гледалаца. Нови „Стар ворс“,  на пример. Лик Кајло Рена је занимљивији од деведесет посто данашње „ауторске“ кинематографије. Можеш књигу да напишеш о њему, а хајде напиши о новом филму Звјагинцева (Без љубави), ако нећеш да испаднеш будала и понављаш окоштале идеолошке фразе због неке синекуре у међународним фондовима. Мало ко помиње изванредни „Санктум“, у продукцији Џејмса Камерона. Или они који на разне начине, али самосвесно, сведоче о палости света. Или они који се зову Ларс фон Трир.

У светлу савременог уметничког стваралаштва, па и филмског, налазим врло инспиративним Ваш недавно објављени текст „Колонијализам и култура“. Премда говори о нашим, специфичним, српским приликама  сматрам да би га подједнако добро разумели и припадници нпр. многих европских нација свесни специфичне, постмодерне окупације или колонизације, термина на којем инсистирате. У ком правцу треба да се развијају стратегије отпора које би довеле до деколонизације културе?

Данашњи отпор је пре свега отпор на плану културе. Можда се не може избећи мач, али перо је свакако неопходно, можда и због тога да би се избегао мач. А култура је ствар самосвести и, у крајњој линији храбрости, пре свега да се „каже своја реч“, изрази своје искуство, проговори на свом језику, који је исто толико универзалан као и било који други. Најпре је потребно рашчаравање. А онда следи акција. И, наравно, изградња.

Видите ли у српској култури, у филмској уметности посебно,  спремност да се прекине са подражавањем колонијалних образаца  и за подвиг аутентичности, раскидање колонијалних окова који нам стално говоре да смо „мала земља, мали народ, како наша култура и идентитет ништа не значе“. Можемо ли (поново) усвојити ону Памукову реченицу да нема малих народа док имају велике приче? Можемо ли опет ископати „старе приче, мотиве и симболе са којима смо рођени“ и представити их на начин на који модеран свет то може разумети?Имамо ли нове мехове за наше вино?

Можда, ако дамо себи слободу да рефлектујемо ситуацију у којој смо. То је већ нешто. И да повратимо свој културно-цивилизацијски идентитет, који је све само не провинцијалан, да освестимо своју припадност једном прворазредном цивилизацијском току. И да, наравно, сачувамо свој аутономизам  - о чему сам такође писао - и обновимо своје херојство синова светлости, који ће у нама самима победити синове таме. То је наша реч и наш завет. А он има име, које овде није потребно помињати, али које сви знамо.

Интервју је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.  

Односи између Запада и Русије су врло напети. Да ли је узрок ове напетости само геополитика или чињеница да Русија представља и неку врсту цивилизацијске алтернативе западним друштвима?

Однос Запада према Русији је фобичан. Болестан, у основи. Што има своје разлоге. За Запад је то најједноставније објаснио Самјуел Хантингтон кад је пре четврт века Русију описао као посебну цивилизацију – лидера православне цивилизације. Било је то време кад су на Западу више волели да се надају како су стигли до “краја историје”, па је та мисао примана као горка пилула. Али сваком разумном она је звучала основано. Кад се каже да је Москва “Трећи Рим” то никоме ко зна историју  није нелогично. Данас више у то нико не сумња. Русија јесте следбеник и наследник Византије. Али Русија је и нов ентитет. У “руској души” су наталожени и источни утицаја од татарског ропства као и окретање Петра Великог Западу кад им је требало да не изгубе корак са техничком цивилизације Запада. Таква каква је, да парафразирамо Тјутчева, Русија се западним умом спознати не може. На све то она је била неосвојива за западни експанзионизам који је изгледао и незајажљив  и незаустављив. Највећи западни освајачи Швеђанин Карл XII, Напоелон, незаустављива Хителерова војна машина пали су у Русији. Кад су антикомунисти као Винстон Черчил посалали 1918. трупе да покушају да науди руском бољшевизму морали су се повући. Истина, појављивали су се на Западу људи od Лајбница до Дегола, који су упозоравали да Запад без Русије остаје без контакта са Истоком, писане су о томе и књиге понекад, али западна ароганција моћи је то одбацивала. Данас кад се већ код озбиљних аналитичара користи појам eastarnezation - насупрот развиканој вестренизацији света - Русија је Западу потребнија него икад. И? То западну буку и бес диже до неба. Проблем није у Русији него у Западу. Запад не уме да сарађује. Запад уме само да диктира. Моћ Запада је шкорпионска. И он ће се пре самоуништити него научити да истински коегзистира. То је можда највећи проблем савременог света који се неповратно мења. Да ли Запад може да прихвати цивилизацијске алтернативе? Стојимо пред тим питањем. 

У западним медијима се данас говори у појмовима који почињу префиксом пост, од постхришћанства до постистине. Да ли су ово само еуфемизми који прикривају објављивање постхуманизма као званичне идеологије Запада?

Лично мислим да је западни постхуманизам последица западног посттеизма – радикалне демонтаже хришћанства које је сама суштина и западне цивилизације. Запад је, као што је то приметио Мирча Елијаде, прво друштво у историји човечанства које је антитеистичко. Увек је и у свим друштвима било појединаца који не верују. Група које одбацују веру. Али никад ни једно друштво није било безбожничко. После Ничеовог објављивања “Бог је мртав” Запад је ушао у фазу у којој Човек - а пошто то друштво неупитно држи до материјалних вредности – богат Човек настоји да преузме Божје моћи и ингеренције. Тај Натчовек одређује Зло и Добро, релативизује пол, размишља о бесмртности. Парадокс је у томе што се та поплава хуманизма постепено претвара у антихуманизам, у потребу да се Човек на крају тог пута претвори у људски фабрикат – робота. Завнична идеологија Запада је Прогрес, што се своди у суштини на технолошки прогрес. Тако, по тој идеолошкој матрици, први пут Човек више није становник Божјег царства него постаје шраф Машине. Међутим, једна од последица тога је и јачање Истока. Јер Исток није протерао Бога, није се одрекао духа, није угасио душу у Човеку. То је стварна основа надмоћи, како је говорио Достојевски. Без тога, Човек се изгуби у лавиринту историје и прождре га Хронос. Прогес Запада почиње да се врти у круг неспособан да произведе нове идеје и отвори нове хоризонте иза царства профита.   

Европску политичку сцену данас као да карактеришу два супротна политичка правца: са једне стране, Емануел Макрон заговора суверенитет Европе на штету националног суверенитета, док, са друге стране актуелне власти у Пољској и Мађарској тражи више националног суверенитета. Шта су узроци и последице овог сукоба?

Иако политичка усмерења данашње Пољске и данашње Мађарске, и геополитичка усмерења нису иста, узроци промена су исти – повратак светог. Макрон и претежна владајућа елита у оцвалој Европској унији су заштитиници status quo-а. Али њихова позиција је данас пре ограничење него основа за конкурентну моћ у свету који се мења. Европа је стигла до стања кад систематски поништава своје вредности из Новог века. Истина је постала роба, Слобода је угурана у кавез и показује се свету као најбољи улов, Правда је претворена у инвалида који би требало да побеђује на маратонима. Последица тога су распади. Рецимо, национализам и нација. Нацију је у XVII и XVIII веку створила “капиталистичка цивилизација”. Стопљени су етноси, мало економијом, мало бизмарковски “челиком и крвљу”. Кад су се бизнис и корпоративна пљачка разлили по целој Земаљској кугли онда је другим народима прећено национализмом. То што је допуштено и пожељно на Западу, али зло је и кажњиво код других. Кад чујете на CNN-у да је неко националиста, то звучи као пресуда суда за злочине против човечности. Али тако сложени процеси су ван могућности да их банални материјални интереси контролишу. Отму се. Тако данас имамо Каталонију и десетине Каталонија по Европи. Делимично је тачно то поређење Каталоније с Косовом. Али само са становишта међународног права. У својој суштини Каталонија је много тежа хаварија. На Косову је сукоб две нације - српске и албанске, а у Каталонији се ради о распаду шпанске нације. Распадање нације, то је тежи процес од распадање Уније. Али исте такве пукотине постоје и у немачкој, француској, италијанској нацији. Европска унија је у својој суштини катализатор тог дубинског распада. Не може лажно јединство да заустави дубински распад. Зато нације које имају живота у себи реагују. Мађари су ту најбољи пример. И у суштини они само следе нашу, српску побуну против оног Франкештајна који се некад звао Нови светски поредак, а данас нема ни име. То праћење зова идентитета ће, највероватније, постати све раширеније. 

Сведоци смо огромних миграција које се дешавају последњих деценија: неке од њих су очигледне, попут миграција становништва Африке и Блиског истока у Европу; неке трају дуже, али су прикривене, попут миграција становништва Источне Европе ка Западу. О катастрофичним размерама исељавања у Србији, скоро да се и не говори. Какве ће по вама бити последице ових миграционих процеса и да ли се и у којој мери на њих може утицати?

Миграциони таласи на Европу имају елементарну историјску логику. Као кад су “сви путеви водили у Рим”. Велико царство је у средиште навукло сво богатство свог доба и народи су ишли за тим. Одузето им је, опљачкано, однесено и они иду за својим богатством. Тако је европска “пљачкашка цивилизација” све присвојила – у Берлину и Лондону су остаци старогрчке културе, дијамнати из Конга одлазе на руке западних госпи, злато Африке и Азије је сељено у Швајцарску… Пљачка је привлачна, али се дугорочно не исплати. Погледајте последице наше транзиције у којој су нам помагали “западни пријатељи” а да по правилима “вашингтонског консензуса” кренемо у “бољу будућност”. Под дикататором Титом и у неефикасном самоуправљању ми смо били земља пред Другим светом – то је свет богатих, одмах иза света најбогатијих. Ми смо данас Четврти свет. Њихове банке чувају наше паре, њихове корпорације гуше нашу индустрију, њихови издавачи издају наше уџбенике… Катастрофа! Али они овде држе један слој бескарактерних људи којима се даје да и они пљачкају тај народ али да они бестидно јављају како “сваког дана у сваком погледу напредујемо”. Што више пропадамо то се пуца јачим речима. Живот нам је претворен у лудницу. И, шта? Кад си млад и још јак и можеш да им послужиш, они ће платити твоје тело или неку вештину. Јер то су тамо стара и уморна друштва. Треба испратити старе на вечни пут док њихова деца, прескачући да се окруже својом децом, уживају у својој себичности и слободно бирајући пут који то друштво подрива до границе пада. У таквом друштву се жртвујеш за каријеру а никако за друге људе, који су некад била “наша браћа”. То је основа миграције. Последице се у овом трену не могу предвидети. Два-три потреса у “државама благостања” све то могу претворити у прах и пепео. Не затварајте очи. Те државе које се данас доживљавају као сушта сигурност биле су и узрок и жртве два светска рата. Пре њих није било светских ратова.    

Једна од одлика овог доба је и постдемократија, али и радикализација политичких сукоба, што потврђују догађаји у Америци након Трампове инаугурације. Ако је премештање политике на улицу вероватно био део плана, да ли сматрате да се такав процес и његове последице до краја могу контролисати?

Велика је заблуда да један расклиматани механизам као што је данашња западна држава, чак и најјача- америчка, може бескрајно контролисати изливе револуционарне срџбе маса које драматични раст друштвене неједнакости доводи на руб пуцања. Пре шест месеци је објављено да осам људи на свету има богатство као пола човечанства, 3,6 милијарди људи. Ових дана јављају како три америчка бизнисмена имају пара као 160 милиона Американаца. Никад нису постојала друштва тако великих социјалних разлика. Никад и нигде. Никаве диктатуре нису биле тако безобзирне према својим поданицима као либералне демократије. Кад се данас објашњавају разлози зашто је нешто лоше онда се каже да је то донео неолиберализам. Као либерализам је добар, само је мало приспао. Не, ово су последице либералног поретка. То заклањање иза неолиберализма је смешно. До пре неколико година су се кривци звали “неоконси” – неоконзервативци. Имена у друштву поремећених вредности више не казују о чему се ради. Перспективе не одишу оптимизмом, упркос томе што је је прогрес оптимистички поглед претворио у друштвену обавезу на Западу. “Светска сцена која је одшкринута 1989, ослободила је потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експолатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле Француска 1789. и руска 1917”, говори италијански филозоф Дијего Фузаро. Ко ће то контролисати? Трамп? Дубока држава? Ангела Меркел? Па они не могу да контролишу ни своје партије. Свет је пред променом. Није бесмислено плашити се тога, али није смислено веровати да ће било чији страх зауставити историју.

Интервју је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.  

Ваша нова књига под насловом Књижевност и коментари садржи путописе, биографске записе, научне текстове из сфере књижевности али и есеје. Да ли можете да нам кажете шта је условило овакву мешовиту структуру књиге?

Иако на први поглед делује веома хетерогено, Књижевност и коментари су заправо, врло хомогена књига. Различити типови текстова који су у њој заступљени, одговарају садржају књиге и њеној основној идеји. А та идеја је једноставна. Постоји Мегалополис...

Само тренутак. Рекли сте Мегалополис....

Да, Мегалополис. У мојој књизи та реч не означава само велики град, већ и један тип организације живота у коме влада економски тоталитаризам. Економски тоталитаризам означава ситуацију у којој економија управља свим другим сферама друштва. Примера ради, највећи број научних института се не баве истраживањем, већ превасходно зарађивањем новца (дакле, спремни су да фалсификују истину, ако тако могу да зараде); највећи број медицинских установа не лече људе, већ зарађује новац (дакле, спремне су да жртвују људске животе, ако могу да преко тога профитирају); велики универзитети не служе више откривању истине и преношењу истине студентима, већ зарађивању новца (дакле, студент није неко ко стиче знање, већ купује диплому, а купац је увек у праву); системске политичке партије не брину о општем интересу, већ о подели плена освојеног на изборима; медији нису савест друштва већ public relation служба оних који их плаћају или поседују, а то нису читаоци или гледаоци, а још мање запослени новинар.

Економски тоталитаризам је дакле, једно крајне антихуманистичко стање друштва, јер у њему опастанак јединке зависи од њеног присуства у економским токовима, који су све ужи и у којима се све теже опстаје. Разуме се, у таквом друштвеном уређењу влада мањина која усмерава и одређује токове новца, а то је финансијска елита, односно банкстери. Остали су робови Мегалополиса, робови те елите. Савремено друштво дакле, није више грађанско, а још мање демократско. Ако бисмо га морали некако описати, онда бисмо казали да оно има примесе неофеудалног и неоробовласничког друштва.

Да ли ваша књига само дијагностицира такво стање?

Дијагноза је потребна и не треба је потцењивати. Примера ради, није случајно што у Мегалополису влада оскудица и то не у новцу, већ у свему другоме што није новац: нема љубави, нема пријатељства, нема части, нема храбрости, нема солидарности, нема ничега што се супротставља владавини новца. Није случајно да тамо где је Мегалополис најгушћи, тамо има и највише случајева умирања од предозирања антидепресивима. Притисак Мегалополиса је дакле, свеопшти али тај притисак нећете видети на тв-екранима, ни у новинама, а још мање у серијама, филмовима или видео спотовима. Међутим, тај притисак постоји и он убија људе, он их оштећује, он своди људски живот на пуку економску функцију. Како се одвија то припитомљавање робова? Не више бичем, нaметнутом огранизацијом приватног живота. Дакле, да ли ћете постати роб Мегалополиса зависи од начина на који живите. Борба против Мегалополиса почиње у равни приватног живота.

Ваша основна вокација је књижевност: докторирали сте на Црњанском. Надам се да ме нећете погрешно схватити, али да ли имате осећај да сте на неки начин мало скренули са ваше основне делатности истраживањем феномена Мегалополиса?

Разумем Ваше питање и не схватам га погрешно. Оно има смисла. Када се човек бави књижевношћу, и када је предаје, онда он себи мора да постави питање чему служи то знање о књижевности.

Схватам: каже се да књижевност људе чини људима....

Да, то се каже, али то је фраза, флоскула, у коју више нико не верује, јер се не зна на који начин књижевност то чини.

Па добро, на који начин то књижевност чини, ако чини?

Одговор на Ваше питање захтева једну мало ширу перспективу. Казао сам да постоје робови Мегалополиса. То су људи који су сведени на биочестице које функционишу у оквиру економских токова, али немају никаквог утицаја на те економске токове односно на сам Мегалополис. Зато и јесу робови. Они раде и троше и то је све. Постоји међутим, један тип човека, или боље рећи, једна фигура која се Мегалополису супротставља. То је личност.

У чему се разликују роб и личност?

У неколико ствари. Прво, роб живи само у једном времену: у садашњости. Личност живи у прошлости, садашњости и будућности. Друго, роб је осуђен на садашњост зато што нема своју животну причу која повезује прошлост, садашњост и будућност. Личност ту животну причу има. Треће, пошто нема своју животну причу, роб је осуђен на Мегалополис од кога купује доживљаје који пролазе кроз њега, не остављајући никакав траг. Зато се роб Мегалополиса увек враћа Мегалополису да би купио нову дозу доживљаја. Мегалополис је за роба исто оно што је дилер за наркомана. Личност, насупрот робу, има животну причу која је састављена од секвенци искустава. За разлику од доживљаја који су привремени, искуства су трајна у времену. Ако су записана, могу да претрају и личност која их је створила. То значи да је личност, на неки начин, пуна, док је роб празан. Поседовање искустава и животне приче ствара могућност  личности да буде у извесној мери независна од Мегалополиса: зато личност и може да га схвати иронично, зато може да га сагледа са стране, што роб никада није у стању да учини. Личност не зависи од Мегалополиса, у томе је поента. 

Претпостављам да су личност и књижевност на неки начин повезани....

Јесу. Суштина је у томе да човек створи своју животну причу, јер само тако може да се супротстави Мегалополису. А може да је створи само тако што ће оно што је привремено а то су доживљи претворити у искуства, а то је оно трајно, оно што се може испричати. У својој књизи наводим извесне животне технике којима се доживљаји претварају у искуства. То је место где на сцену ступа књижевност: наиме, књижевност је она сфера где се човек упознаје са тим животним техникама. Студије књижевности тако добијају нову улогу: да оспособе човека да овлада техникама за производњу искуства из доживљаја, како би омогућили човеку да постане личност те да се на тај начин супротстави Мегалополису.

На који начин је идеја личности утицала на мешовити садржај Ваше књиге?

Једноставно: Књижевност и коментари су теоријска проза о томе шта је личност, како настаје, шта јој прети, и ко су друге личности са којима чини једну заједницу личности повезаних у времену и простору. Нешто више се може видети и у пратећим текстовима о књизи који се налазе на мом сајту. Ја лично ову књигу доживљавам готово као неки посебни тип романа у коме улогу јунака имају неке идеје. Зато и волим да је зовем теоријском прозом, теоријским романом. А роман, као што знате, упија различите жанрове па се то дешава и овде: у мојој књизи су дати примери искустава, мојих личних искустава, која међутим, могу да постану свачија, будући да се искуства размењују. То су рецимо путопис са Малте, један краћи одломак посвећен Црњанском и Риму или тумачење једне фотографије са Зејтинлика. Сем тога, у њој су заступљени примери читања и тумачења текстова других личности, других писаца:  Црњанског, Андрића, Кракова, Винавера, између осталих. Затим, дати су примери на који начин Мегалополис жели да студије књижевности потчини својим интересима, односно да их одвоји од креирање искустава и животне приче. Знате, личност је верзија ренесансног човека прилагођена 20. и 21. веку. Књига о личности мора и сама да буде разнолика, попут личности.

На крају овог интервјуа, поставио бих вам питање о пореклу идеја из ваше књиге: како сте уопште дошли до њих?

На два начина. Прво, чини ми се да је добра страна бављeња књижевношћу то што вам се свет пред вама показује као текст. А то значи као једна врло занимљива ствар у којој не пратите само фабулу, премда радите и то, већ тумачите и поједине сцене које на први поглед нису нарочито важне. Извор знања је сам живот, свакодневни живот али и екстремни, епохални догађаји. Рецимо, НАТО бомбардовање.

Друго, читате разне књиге, разне текстове. Туђе идеје постају ваше, не зато што их учите напамет, већ зато што почињете да их осећате као своје. Рецимо, ова књига се базира на Гију Дебору код кога сам се први пут сусрео са идејом животне приче која нестаје у друштву спектакла. Затим, ту је и неколико текстова Хане Арент, који су за мене имали снагу интелектуалне утехе и подстицаја, да се може другачије мислити и писати, од рецимо, Фукоа.

Наравно, позадина свега тога је српска књижевност 20. века, коју волим и која ми пуно значи. 

Интервју је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства. 

Издавачка кућа „Прометеј“ основана је 10. јануара 1990. године. По самом датуму, можемо да закључимо да је реч о периоду тешком по наш народ. Међутим, ова издавачка кућа постоји до данас, са преко 2800 објављених наслова. На који начин „Прометеј“ успева да одржи реноме до данас?

Трудимо се да останемо своји колико год се то може – наша интересовања, наше поимање оног што је добро, шта је потребно афирмисати, поштовање националне културе, науке, аутора, језика, афирмација знања, те не подилажење јефтином укусу… Није лако, односно увек се скупо плаћа слобода, а лепо је знати да паралелно с нама, понекад повезан са неким од наших наслова, опстаје део нашег народа који поштује исте вредности…

У овој издавачкој кући постоји неколико значајних едиција, међу којима су свакако томови посвећени периоду између 1914-1918 године, односно Првом светском рату. Кажите нам нешто више о самој идеји ове едиције.

У почетку, 2013, била је у основи идеја да се обележи Велики рат са два–три наслова, а онда је почела наједном интензивна комуникација са разним људима, и као у позоришту почеле су преда мном да се дижу завесе, једна за другом, у нашем породичном кругу где често коментаришемо оно што радимо почеле су да се чују реченице изненађења: Замисли у Одеси се 1915. посвуда чуо српски, конобари су га научили… Ниш се готово удесетостручио 1914… Како је могуће да два дана по објави рата Србији први Срби већ буду заточени у Араду?... Откуд такви ратни циљеви на Скупштини у Нишу 1914?... Страдање Срба у Срему слично као у Мачви у јесен 1914. а ми ништа о томе нисмо знали…

Поменимо маркантне чињенице на које наиђете кад се више заинтересујете за ову тему (набрајам их насумице): Србиja улaзи у рaт кao сaмoстaлнa држaвa, a излaзи из рaтa кao Крaљeвинa СХС и пoчињу рaзни кoмпрoмиси; 1941. пoхaрaни су сви нaши aрхиви и oднeтo je oкo 25 вaгoнa aрхивскe грaђe, a дo 1953. врaћeн је сaмo jeдaн! (Погледати више у књизи Потрага за украденом историјом : извештај о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату и настојањима да се врате Србији / Војислав М. Јовановић-Марамбо ; приредио Владимир Давидовић, 2010);Не постоје публиковани спискови жртава из Првог и Другог светског рата; У врeмe Другoг свeтскoг рaтa имaли смo фaктички рeвoлуциjу и зeмљa кoja je ушлa у рaт кao крaљeвинa излaзи из рaтa фoрмaлнo кao рeпубликa, aли кao jeднoпaртиjскa... ;Нoвoj влaсти je вaжнo дa пoкидa свe вeзe сa Крaљeвинoм и свaкa пoзитивнa причa o Србиjи у Првoм свeтскoм рaту je нeпoжeљнa; У шкoлaмa сe вeoмa дoзирaнo гoвoри o oвoj тeми. Чињенице говоре да није занемрљив број Хрвaта и Maђaра који су пoштeђeни eвидeнтнe улoгe злoчинацa у Првом и Другом светском рату, а они потом нoрмaлнo пaртиципирajу у новој власти; Није се на адекватан начин говорило ни о Уједињењу. Користи се стално термнин Војводина која је саставни део Србије,  а Краљевини Србији није приступила Војводина већ јој приступају Бачка, Банат и Бaрaњa и, посебном одлуком, Срем. Ко је икад после Другог светског рата поменуо Барању која је била део Србије? Само је одједном постало нормално да пoстaje дeo Хрвaтскe... ; Нaшa истoриoгрaфиja сe нe бaви у довољној мери Србима Прeчaнимa, зaнeмaриje сe чињeницa дa je oдзив нa мoбилизaциjу Војске Србије биo знaтнo прeкo 100% и  улoгa дoбрoвoљaцa у Првом светском рату остаје недовољно истражена...

Зaтиру сe сви спoмeници кojи пoдсeћajу нa Крaљeвину, a нoви jунaци, jунaци Другoг свeтскoг рaтa дoбиjajу спoмeникe и улицe.. Подсетимо се веома мало примећених књига Угљеше Рајчевића Затирано и затрто 1 и 2 које смо објавили пре 15-ак година. Реч је о прикупљању грађе о оскрнављеним и уништеним српским споменицима на простору Југославије, од Јесеница до Ђевђелије, започето у неповољно време, почетком последње деценије XX века, кад су републике напуштале заједничку државу. Комуникације са већим и мањим градовима и срединама прекинуте су, а добити било који податак о оскрнављеном или уништеном српском споменику у Словенији, Хрватској, Босни, или Македонији, споменика уништеног пре 1945. године, постало је немогуће.  Стање се није битно поправило на боље ни данас.

Добро се сећам да је највећи проблем Угљеши Рајчевићу била немогућност да прибави податке о оскрнављеним и уништеним српским споменицима у Македонији, а тамо их је, после Србије, било највише. У Македонији, некадашњој Јужној Србији, вођени су ослободилачки ратови против Турака, Арнаута, Бугара, касније Аустријанаца и Немаца, тако да су у Македонији формирана војничка гробља, подизане костурнице, дизани белези палим ратницима, откриване спомен-плоче које су подсећале на неке важне догађаје из бурне историје српског народа. Доћи до тих података, и данас, скоро је немогуће. За неке споменике постоје само претпоставке да су уништени, да их више нема, али се потврда са званичног места не може добити. Могуће је једино да се ослоните на пријатеља и колегу и, понајвише, на себе самога. Србија је срећна да има такве појединце. Част ми је да сам их упознао у приличном броју!

Озбиљан је проблем и са бројним споменицима подизаним после Првог светског рата, палим ратницима у ратовима 1912-1918. године. На овим споменицима, а има их подигнутих у многим селима и градовима, исписивано је име краља Александра I Карађорђевића, који је пале ратнике повео у ослободилачке ратове. Власт, она после Другог светског рата, најчешће је краљево име уклањала са споменика и тако га оскрнавила и наружила. Примера је много у самој Србији: Јагодина, Чајетина, Око (на Златибору)... Ући у траг свим тим споменицима, подизаним над прикупљеним костима палих сељана, мештана многих села и засеока широм Србије, скоро је немогуће.  Док смо правили ове књиге, са надом да се никада више неће поновити безумље уништења јавних споменика, као чин нерационалне освете једне стране према оној другој, у некадашњим републикама које су донедавно биле у саставу заједничке државе, почело се уништавати све што се могло везати за ,,непријатеља“ и његово име.

Уништавани су, а и даље се уништавају, уметнички споменици подизани цару Душану, Вуку Караџићу, Иви Андрићу, споменичка обележја на великим стратиштима српског живља из времена Другог светског рата; затим партизански споменици – бисте палих бораца у рату против фашиста  и, али не и на самом крају, бројни споменици Јосипа Броза Тита и његових истомишљеника и сарадника. Народи са ових балканских простора, свеједно да ли су по свом положају на географској карти ближи југу или северу Европе, никако да науче да је споменик део колективног сећања и уметничко дело, да има свог творца, аутора, и да нико нема права да то и такво дело оскрнави или уништи, а ових дана смо сведоци и да их нови уметници дорађују?! Кроз друге књиге које смо објавили о Србији и Првом светском рату показали смо и доказујемо да и убице нашег народа из разних нација нису одговарале нити су кажњаване за нешто што се данас квалификује као геноцид.

Велик је утицај на мене имала збирка старих књига мог пријатеља Николе Миркова и тако смо кренули у трагање за вредним старинама које треба обновити, те за онима које тек треба открити (управо спремамо превод књиге Дагласа Волша, Енглеза,  за коју се уопште не зна код нас да постоји), преузимали смо од страних издавача нове наслове како бисмо поредили стране изворе са нашима и подстакли смо неке наше ауторе да објаве нова дела (леп је пример књига Душана Батаковића Балкан и Србија 1914-1918). До сада је иза нас 38 наслова, а у изгледу је тренутно петнаестак нових…

Ова едиција садржи како различите жанрове, тако и много различитих аутора, страних и домаћих. Очигледно, писци, историчари, различити изучаваоци Великог рата имали су шта да кажу, а много тога остало је прећутано до данас. Због чега се о оваквим стварима и даље ћути?

Ово је веома, веома важно питање. Одговор је комплексан, а креће се између незнања, немара, некомпетенције, неразумевања и наставка неговања компромиса који се не смеју неговати јер су погрешни. Наша деца и нове генерације морају знати шта је заиста било, морају знати ко поред њих расте и ради, морају имати свест о могућем понављању историје. Треба нагласити да док се не зна шта је ко урадио (на пример у Аустрији нико није одговарао после Великог рата, а доказано је да су ликвидирали десетине хиљада цивила, тамо се улице и сада зову по тим, за нас злогласним ратним командантима) могуће је да се понове црни дани… Посебно је период од 1945. па надаље допринео потискивању позитивне слике Срба и Србије у Првом светском рату. Људи су кажњавани ако би им нашли Албанску споменицу?! До 1967. било је забрањено Удружење ратника и њихових потомака из ратова 1912-1918. Данас то звучи несхватљиво, а тек сада добијамо прве књиге о Милунки Савић или Војводи Вуку које би свака европска култура много раније славила да их је имала…

Сада, када с овом едицијом испред себе добијамо неке одговоре, постоји ли могућност мењања става према историји и значају историје?

Први светски рат и све у вези са њим је тамна мрља у званичној српској историографији, и, што је заиста лоше, у највећој мери је исходиште онога што ће се српском народу  догађати после, о чему највише и треба бринути и зато треба читати ове књиге. Ми смо кренули са намером да овом едицијом популарно написаних књига одужимо дуг према прецима  који су се без остатка жртвовали за српску слободу и опстанак. Залазећи све дубље у литературу, науку, свет проверених чињеница, у ових неколико година, наша збирка важних књига допунила се и читаоцима нудимо заокружену и занимљиву причу о цени српског кратког памћења, незнања и неучења. Померања су веома спора, али ипак их има. За већи успех потребно је крајње промишљено и савсно деловање разних државних органа где није занемарљива ниједна локална самоуправа, а важна је и Српска православна црква и невладин сектор...

У припреми је четврти том ове едиције. Шта можемо да очекујемо у овом тому?

Ево тих наслова: Лукианос Хасиотис ГРЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ 1913–1918, Никола Марковић СЛИКА НЕМАЧКЕ И НЕМАЦА У СРБИЈИ 1914–1918, Ратомир Дамјановић ДР ЕДВАРД РАЈАН СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА, Алфред Краус УЗРОЦИ НАШИХ ПОРАЗА, Милутин Крунић РАСПЕТА СРБИЈА, Перо Слијепчевић и сарадници НАПОР БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ, Даглас Волш (Douglas Walsh) СА СРБИМА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ (WITH SERBS IN MACEDONIA), Петар Опачић СОЛУНСКИ ФРОНТ. ЗЕЈТИНЛИК, Арналдо Фракароли (Arnaldo Fraccaroli) СРБИЈА У ТРЕЋЕМ РАТУ. ВЕСТИ ИЗ СРБИЈЕ (LA SERBIA NELLA SUA TERZA GUERRA. LETERE DAL CAMPO SERBO), Гордана Илић Марковић РОДА РОДА, РАТНИ ИЗВЕШТАЧ ИЗ СРБИЈЕ

„Неодговорни однос не само према сопственим жртвама задире у наш менталитет. Можда смо једина нација у свету која није пребројала своје жртве после Првог и Другог светског рата...“ (Ђ. Слијепчевић). Заборав који  је прекрио наше непријатеље и доброчинитеље, наше хероје и жртве, огроман је свих ових сто година српске историје. А од злог има и горе, временом се заборав  претворио у прећуткивање, и онда следи нов талас ћутње... да би једног дана све то било – ништа. Онај ко је могао да заборави такве претке, наше витезове под шајкачом, тај ће данас лако прихватити туђе налоге зарад мало удобности и све мање ће осећати топлину и снагу речи отаџбина. Сазнања и нове информације које ове књиге нуде говоре да за Србе и Србију још има наде. Ако знање надјача незнање, ако памћење победи заборав, престаћемо да живимо у заблуди, бићемо ближе својој нацији и земљи.

Све у свему, бављење овим књигама тера на мисли о рату у људској историји, нама у тим токовима и обичном човеку на тој огромној ветрометини. Кад се каже - рат - то звучи злослутно и страшно, а тек кад се дође до појединачне судбине онда се види сва несрећа. Судбински токови српске историје били су немилосрдни и сам Велики рат је буквално опустишио нашу земљу и драматично проредио наш народ. Страдали смо више и горе но други. Утолико је већа обавеза наших научника, писаца и издавача да упознају нове генерације о томе.  Без познавања дубоких корена ранијих наших невоља не можемо се изборити за добру позицију у долазећим деценијама. Уверени смо да су РТС и Прометеј, објављивањем ове Едиције дали значајан допринос томе.

Један монах оставио је запис на богослужбеној књизи у коме се, поред осталог, каже: ,,Сваки онај ко се дрзне да узме ову књигу, или неки други освештани литургијски предмет, без благослова надлежног игумана, да буде проклет од Бога Оца, Бога Сина, Бога Светог Духа, и осталих светих, све до 318 богоносних отаца.” Он још поручује потомцима: ,,Ако нисте кадри да стварате, сачувајте својим поколењима бар оно што смо вам ми оставили”. Стално се питајмо: Да ли смо испунили тај свети аманет?

Почнимо од самог наслова Ваше последње књиге који гласи Нови феудализам. Шта представља појам новог, односно „неофеудализма“ данас?

Неофеудализам представља синтагму која указује на негативне токове друштвених трансформација у 21. веку у условима изражене системске кризе модерних друштава. Ови токови указују да се савремено друштво  развија у правцима којима су све више стране тенденције типичне за модерно раздобље. Сличност савременог феудализма са средњовековним феудализмом лежи  у  комплексним, „разливеним“ облицима којима се покушава извршити  (под претњом кризних опасности) изнуђена прекомпозиције власти у одсуству или ослабљености претходног друштвеног и политичког поретка. Како се постепено одумируће, модерно друштво - оно оличено у сувереним државама са централизованом хијерархијом власти, јавном сфером и њеним институцијама – жели одржати уз до сада невиђене модификације у савременим, постиндустријским условима,  управо то оваквом систему, гледаном у односу на средњовековни феудализам са својим многоструким односима (везаним пре свега за заштиту  поседа у аграрном друштву) даје квалитет «новог» (оног које постоји сада и овде), а које у много чему подсећа на оно старо.

Ако је заиста реч о појави неофеудалног друштва и друштвених односа, ко су главни актери тог друштва данас и којим се они интересима руководе?

Новофеудализам је пре свега оличен у видовима друштвеног слабљења и растакања у коме појединачни и групни интереси преузимају делове јавних функција. Главни актер процеса рефеудализације је, дакле, приватни интерес: групе и појединци који у кризним условима успевају да се закаче на постојеће очигледно онемоћале јавне институције и преузму део или целину њихових надлежности, међусобно се повезујући у нове, комлексне, умрежене хијерархијске односе. У питању су недржавни субјекти који постоје и у међународној и унутрашњној политичкој арени: корпорације, невладние организације, транснационална удружења, верски покрети и секте, криминалне групе, тајкуни, паравојне групе итд. 

Како изгледају садашњи «рани» видови државне и друштвене рефеудализације може се видети у новоустановљеним хијерархијама моћи. На врху поретка налази се копроративна, пословна и финансијска елита. Она је својеврни сизерен, прави титуларни и наследни владар над потчињеним људима, добрима и територијама. Испод њих смештени су крупнији вазали – припадници политичке класе и медијски посленици. Њима „сизерени“ изграђују и усмеравају каријере, а ови им  заузврат дугују захвалност и верност. Ту је, затим, корпоративни менаџмент који се повремено делегира у државне институције. Ниже од њих су мање значајни, административни директори и технократе који представљају накарадно „ситно племство“ корпоративног капитала.

У доњем делу хијерархијске лествице се налазе најамници - остатак професионалне средње класе, са изузетком професионалног менаџмента и виших банкарских службеника. На самом дну друштва је непрегледна маса сиромашних „кметова“ „новог феудализма“: радници, сезонци, досељеници и сви други становнници са крајње неизвесним статусом и егзистенцијом на маргини. Док су средњем веку кметови уживали заштиту феудалаца од криминала, тлачења других обласних господара или најезди придошлица, глобални кметови данашњице - осим „лако контролисане“ парламентарне слободе - немају готово ништа. Економски везани за своје несталне и лоше плаћене послове, са циљем пуког преживљавања, они живе „од данас до сутра“ у сталној неизвесности да би се овакав однос, у коме се зарад пуног стомака уста држе затворена, могао било када прекинути њиховим препуштањем „слободном тржишту рада и капитала“. 

Осврнула бих се на два појма која су уско везана за време када је феудализам био најактуелнији, а то су религија и традиција. Која је улога ова два појма у неофеудалном друштву?

Феудално друштво је само један од видова средњовеквовног друштва који је настао на западу Европе. Оно се значајно разликовало од источно-православног и исламског средњовековног друштва, који су сачували вертикалу и јединство власти из античког раздобља. Уз крупне разлике у друштвеном устројству, сва ова друштва била су по свом преимућству религиозна, предмодерна друштва: друштва која су и своја полазишта и своје циљеве мерила пре и изнад свега верским аршинима. Главни чувар и преносилац верског искуства генерација становништва свих друштава у овој епохи била је традиција.

Савремено неофеудално друштво је пострелигиозно друштво. Такво друштво покушава да комбинује преживеле видове модерног секуларизма и његове световне циљеве са рециклираним предмодерним садржајима, али зарад уско прагматичних, често и крајње себичних циљева. Јасно је да се овакви циљеви не могу уклопити са здравом религиозношћу, већ више могу да служе као изговор, као параван и постидеолошко оправдање зарад остварења овоземаљских циљева и летимацију стечене моћи.  Због тога се верска осећања и пориви ка обнављању традиције изврћу у савремене видове фундаментализма или у „новодопски“  спиритуализам. 

Савремени фундаменталистички новообраћеници и религиозни синкретисти теже да „спиритуализују“ модерни материјализам и његове учинке, стављајући своје покушаје синтезе савременог и древног насупрот аналитичком приступу модерне. Неогностичке теме о «Једном» и «мноштву», о метафизичком јединству представљају разне видове  другачијег поимања света у религијској синтези „новог доба“. Пропагиране спирутуалне технике, међутим, играју исту ону улогу коју је имала и „материјална“ техника у модерној епохи: оне представљају пуке инструменте деловања саможиве људске воље. Задржавајући поједине одлике модерног хуманизма и његових начела – једнакости, братства и слободе, сада, додуше, подигнутих на „спирутално“/окултни ниво, ова синтеза тежи сталном личном преображају у хуманистичком кључу: стварању „човека без ограничења“ и то кроз самореализацију представљену као „божанску“, ону која се одвија кроз буђење људских „спиритуалних“ потенцијала. Таква религија у новофеудалним преображајима несумњиво представља религиозност изврнуту наглавце.

У Вашој новој књизи цело поглавље је посвећено култури односно утицају средњег века на модерну културу. Ипак, касније наводите да је култура, поред политике „оманула у преовлађивању личних и друштвених тензија“. Шта је потребно култури да би повратила своју функционалност?

Пре и изнад свега потребно је да се културно стваралаштво извуче из окова егоизма и егзибиционизма, то јест голе сујете. Људско стваралаштво само по себи не може да има божанске атрибуте, самосталну преображујућу духовну снагу која би била носилац преовладавања субјективних и друштвених расцепа; али, она може да буде симбол и израз чистог, ненаметљивог срца  и драгоцени путоказ ка жељеним личним и друштвеним преображајима. Уколико би кроз културу засијаја искреност, креативност и лепота као дубински израз личности кроз коју она настаје, тада би - макар и не знајући то – култура могла да представља подлогу и повод за евоцирање здравих осећања и тако поново почела да испуњава своје позитивно назначење. Наравно, под условом да ова „функционалност“ није програмска, извештачена и претенциозна, већ заиста плод дубинских стваралачких порива.   

Деведесетих година прошлог века, Џејмс Розенау уводи појам „фрагмеграције“. Овај појам се, поред тога што носи наслов поглавља у Вашој књизи, често провлачи кроз целу књигу. Шта „фрагмеграција“ представља?

Дуалност глобално-локалних динамика - са потпуно различитим исходима од места до места и од једног тренутка до другог - у теорији о међународним односима означена је термином „фрагмеграција».  То  је Розенауова кованица која спаја две речи које се односе на две истовремене, а међусобно противуречне појаве – фрагментацију и интеграцију. Ове две међусобно супростављене појаве произлазе из кризних позномодерних процеса, из контрадикторности у које је запала савремена цивилизација и човек са својом културом. Иза процеса истовременог распадања и повезивања крију се многе друге подвојености: оне између локализације и глобализације, децентрализације и централизације, идентитетског раслојавања и реидентификације, рушења граница и гетоизације итд.

За крај, парадоксално, можемо да се осврнемо на сам почетак Ваше књиге, односно цитат Марка Аурелија који говори о свету као једном бићу, које има једну душу и на тај начин о повезаности свега у свету. Где леже корени нашег заједништва и како очувати народну заједницу данас?

У питању је цитат који је издавачка кућа „Конрас“ из Београда узела за лајтмотив едиције у којој је објављена књига „Нови феудализам“. Ради се о реченици Марка Аурелија која изражава тежњу позностоичке филозофије у кризном античком друштву да кроз синкретизам поново досегне и успостави заједништво. Слични проблеми, већ смо о томе говорили, притискају човека и данас. Но, извори заједништва не леже у интелектуалном умовању нити у књигама (које могу у најбољем случају да га упуте да трага ка заједништву), већ у саосећајности срца. Тек вођени саосећајном, срчаном осунчаношћу и појединац и народ, са својим умом и телом, у стању су са се очувају и развијају идући у сусрет изазовима које доноси будућност. 

Иако је свет осетио значајне промене од почетка 2017, осврнула бих се на претходну годину. По Вашем мишљењу, шта је то што је обележило 2016. годину?

Трампокалипса. То буђење англосаксонског света из дубоког либералног сна. Прво су Енглези скочили с Титаника који су Американци 1951. подигли, као антисовјетски сплав – Европску заједницу за угаљ и челик. Шест година касније од угља се прешло на економску заједницу (ЕЕЗ) и што је, углавном заборављено, у Европску заједницу за атомску енергију. Либерална Европска заједница се подизала као антикомунистичка, јер је у америчком постмакартијевском добу комунизам био црвена крпа којом су се страшили и амерички народ и читав антисовјетски блок. Кад је идеологија социјализма доживела срчани удар и преминула у Москви 1989. године, неки озбиљни мислиоци као Имануел Волерстин су тврдили да је западна заглушујућа хистерија комична – јер то је и њихов крај.

То мора да је звучало пророчки?

Та Волерстинова књига је преведена и на српски, али провинцијски дух наше паралибералне елите није дозвољавао нашој јавности да ту информацију прими. То није пророчка порука. Она је изведена логички: либерализам и социјализам, обе западне идеологије деле низ заједничких вредности – одвајање хришћанства од друштва, инсистирање на прогресу, свођење сложеног човековог бића на рационалност, вулгаризовање Истине и Слободе, потреба да се извози своја идеологија... Постојале су и разлике, ко организује производњу и како се дели новостворена вредност, контрола народа – на Истоку је то била организација силе, а на Западу манупулација... Зато је слављење смрти брата близанца било знак болести. Трампокалипса је најава пада либералне идеологије. Трамп јесте нека мустра Горбачова. Његова улога јесте историјска, али вероватно неће бити славна.

Други пут се не види?

Стално опадање моћи западних либералних друштава, које иде од 1917. како је то пре педесетак година у књизи Самоубиство Запада констатовао амерички конзервативни филозоф Џејмс Бурнхам, сада постаје општевидљива чињеница. Своју последњу шансу да они буду лидери у договарања Новог светског поретка они су пропустили кад се 1989. упокојио социјализам. Америка је тако показала да она нема способност владања светом. Све су имали. Једина два побуњена града су били Београд и Пекинг. Они су билу у Кремљу. А данас је све упитно. Наша наврат-нанос либерализована параелита, која у Србији држи власт, медије, а јавност пуни антитрамповским либералним очајем и даље ступа напред... А чињенице, питате се. Као што је цинично говорио Хегел, кад му је речено да његова филозофија нема везе са стварношћу- "утолико горе по чињенице", тако наши хиперлиберали, али без цинизма, ступају у мртву будућност. Последњи крсташки ратници за спас либерализма. И ускоро ће бити као они јапански војници које су 1960-их налазили по прашумама и који нису признавали да је јапански цар потписао капитулацију.        

Медији и код нас, одувек играју значајну улогу. Када долази до деградације српских медија?

Како држава постаје колонијална демократија тако се и наши медији срозавају до безначaјности. У потенцијално здравом друштву медији служе да обавештавају о проблемима и решењима, о идејама и знањима. Кад друштво „оболи на смрт“ онда има и одговарајуће медије. Све постаје спектакл, забављање, одвраћање пажње од реалних проблема. Наше друштво, одмичући се од лешине социјализма, није успостављало никакав нормалан однос према либерализму и демократији. Сетите се глагола који је кориштен кад смо се ми, као демократизовали – имплементирати. Нама је демократија имплементирана. Убацивана нам је у мозак, у школе, у медије.

Имплементиран нам је и партијски систем. Зато нам имплементатори редовно постављају владаре, шаљу нам законе у парламент који се цинично зове Народна скупштина, воде нас на преговоре на којима се морамо понашати као зомбији који највише воле да губе и славе своје губитке, суде и ликвидирају оне који су се побунили против процеса имплементације... А медији извештавају о томе. То је једна вестeренизована мануфактура којој је обећавано да ће постати индустрија свести, како је то на узоритом Западу. Последња приватизација која је део неке такође имплеметиране медијске стратегије, промишљености, потпуно је разорила систем информисања који је био преостао из прошлих времена. Од државне агенције је направљен чардак ни на небу ни на земљи, али пошто нове генерације то више немају ни у уџбеницима из којих се избацују садржаји националне културе, све се подноси као да је нормално.  

У периоду између 2002. и 2009. године били сте главни и одговорни уредник НИН-а. Какво је Ваше исуство седмогодишњег уредништва у тим новинама?

У општем растројавању свега што је постојало ја сам био главни и одговорни уредник једног од најважнијих медија у српској историји, и медија који је био најважнија тачка сусрета јужнословенске интелигенције. Изабран сам од редакције, на тајном гласању. Новинарски и уреднички потенцијал с којим сам ја располагао још увек је био изузетно велик. Онда допринос сарадника. НИН је и даље био место где су сви желели да кажу шта мисле. Водећи критичари, слободномислећи уметници, писци разних уверења, наши људи расути по свету, и старији и млађи... Важно је било да главни и одговорни уредник не омета „велику дискусију“, да омогући проток различитих важних идеја из света и да организује високо и критичко професионално праћење оног што се збива у друштву. Али и то је морало бити убијено приватизацијом. Тако важан културни продукт једног озбиљног друштва и једног мегалополиса као што је Београд дат је будзашто једном швајцарском провинцијском штампару који је основао таблоид, а онда у доба транзиције куповао, исцрпљивао и гасио новине по Источној Европи.

Кад је било јасно да следи потапање тих новина имао сам жељу да неком у држави или друштву, са својим седмогодишњим искуством, кажем шта друштво губи бацањем кроз прозор толиког и таквог друштвеног и интелектуалног напора. Нигде није било никога. Схватите да не вреди ићи ни код председника ни код премијера, ни код министара. Ово је веће од њих. Они могу да то униште, али не могу да му помогну. Као у грчкој трагедији. Просто, тај продукт овог друштва је већи од злог времена у које је сада друштво упало. И друштво нема снаге да спасва те велике ствари. Једино ме слушао је Добрица Ћосић, човек који је педесетих учествовао у обнови излажења тих новина које су покренуте 1935, дакле још у добу кад су се у свету покретали „Тајм“ и „Њузвик“. После сам страшно желео да себи објасним шта се то дешева с медијима и, уопште, шта сам ја то радио у најбољим годинама свог живота. И наставио своје постдипломске студије које сам започео још 1987. на Загребачком свеучилишту. Тамо сам студирао Социологију религије, пошто су тада такве студије организоване само на Филозофском факултету у Загребу. Сад сам свој напор преусмерио на медије. И тако, пишем књиге и понегде напишем неки текст.   

У Вашој књизи „Криза медија и медији кризе“ из 2014. првенствено је  реч о медијима, међутим, Ви успостављате контекст са широком историјском позадином, прати се развој онога што се данас назива „демократска држава“. Постоји ли демократија данас?

Прво о медијима. Дакле, оно што данас знамо као медије, односно масовне медије, долази на историјску сцену, рецимо у XVII веку, у време демонтаже феудализма а кад је новој, буржоаској класи било важно да се наметне и да успостави систем владања који би њу друштвено легитимисао. Дакле, новој класи је била потребна јавност и демократизација политике, одузимање делова власти краљу и феудалцима. Тада је Џон Милтон говорио да је слобода штампе толико важна да она никад не сме бити претворена у робу. Дакле, не може се трговати истином. У касном капитализму, коме истина исто тако мало треба као и феудалцима који су држали власт, медији су обична роба, а производња вести само индустријска формација којој је профит једини циљ. То је ваљда суштина. Истина, слобода, правда су предмет трговине. Ништа од идеје једнакости и братства са барјака француске буржоаске револуције. Све је то потрошено беспризорном употребом демократије.  Као што је Орвел писао о свињској фарми, „неки су постали једнакији од других“. То више није цинична примедба.

И - постоји ли демократија данас?

Постоји „контролисани хаос“ како је крајем двадесетих година прошлог века за демократију говорио Едврад Бернајс, Фројдов сестрић, касније проглашен „оцем PR-a“. Бернајс је објаснио да би, наравно, за развијено капиталистичко друштво најбоље било да њиме управља комитет учених, озбиљних људи, али кад је демократија већ ту онда се морају стварати механизми управљања на које ће хаотични демос имати што незнатнији утицај. Пола века касније значајан амерички социолог Рајт Милс је објавио да се у „либералној демократији“ ствари држе под контролом – манипулацијом. Дакле, баш као што су левичари Грамши, Алтисер, Енцесбергер тврдили да се силом власт не може одржати па се у процесу индустријализације мора развијати и индустрија свести. Данас постоји демократија у којој народ није важан. Зато је важније да вам „Фридом хаус“ изда потврду да сте „демократска држава“ него да ваш народ мисли да он има неког утицаја.

Како је то могуће?

Демократија је реч. Изађем пред људе и кажем да хоћу да наше друштво уредим на најбољи начин и изнесем свој план. Народ ми поверује и на томе се заснива моје право да доносим одлуке. Данас више ни један „демократски политичар“ не штеди речи у предизборној кампањи, јер и он и народ знају да се он неће држати дате речи. И шта је ту моћ народа? Кад тај човек начини непоправљиве штете друштву он изабере другог од кога се логично може очекивати исто. Зато у „демократским државама“ бар пола људи и не иде на изборе. У медијској сфери имате праћење промене – данас није основно средство комуникације реч, него слика. У једну слику може да стане више лажи него у хиљаду речи! Никад нико није рекао: дајем часну слику! Слика имобилише озбиљно мишљење.

Бурдије је говорио како су идеални говорници за телевизију fast thinker-и. Људи који изговарају оно што и просечан гледалац већ зна. Само мало софистицирано и духовито. То што је у друштву у коме се држало до мишљења сматрано недопустивом понижавајућом површношћу сада је највећа врлина. Кад сам био на Дјук универзитету, у Северној Каролини, на специјалистичком курсу „Медији и демократија“, Аријел Дорфман, чиленаски полудисидентски писац који тамо предаје, ми је причао како у Америци уколико не можете да оно што хоћете да истражујете сажмете у меру која стаје у текст за Њујорк тајмс (то је 5-6 хиљада знакова са размацима) немате шансу да заинтересујете било кога да вам омогући да се тиме бавите. Па ту би Кант могао једино да буде портир у студентском дому.    

У својим књигама стално инсистрирате на релацији „маса“ и „елита“. Како те појмове можемо да посматрамо данас?

Опште стање западних либералних друштва је да тамо више немате грађане који чине демос, него масу. Кључно дело које то објављује је Психологија гомиле француског лекара Гистава ле Бона с краја XIX века. Ортега и Гасет је то разочарано звао „побуна маса“. Последица тога је трагикомично стање да друштвом влада укус дна и да се култура усмерава ка дну. И кад неко преко неког масовног медија шаље поруку он се не обраћа, како се погрешно мисли, средњем знању- него најнижем. Јер, средње би значило да се половина потенцијалних корисника избацује. А то на телевизији, где је главна мера гледаност, значи јефтинију рекламу, мање интересовање адвертајизинг агенција, мању зараду за власнике. Кад су западна друштва успоставила оно што је Карл Манхајм звао „масовна демократија“ логично је да су постала антиинтелектуална. Пре свега Америка.

И Ви стално враћате појам „интелектуалца“ који је уско везан са индивидуалношћу.

Интелектуалац је у западном либералном друштву сувишан у сваком погледу. Неупотребљив је на тржишту јер није спреман да тргује својом знањима, радикалан је за предавача на универзитетима јер као Сократ „квари омладину“, у демократским процедурама изгледа као слон у стакларској радњи. Узмите, Ноама Чомског, једног од највећих интелектуалаца данашњице. У свету аналитичара и експерата он је усмерен да своја мишљења о кључним питањима шири преко алтернативних медија, да му књиге издају мали изадавачи. Његова минутажа на CNN-у је мања него „Џихади Џона“. Однос Европе према интелектуалцима је нешто хуманији. Жан Пол Сартрa су трпили, без обзира колико био несимпатичан владајућој елити. Данас су на цени експерти. Људи који продају знања као ексере, као било коју робу. Да се закуца где треба, да се закрпи што је бушно. Интелектуалац је оптерећен моралном обавезом према Човеку, према друштву. Он је спреман на жртву. Жртва је његов квалитет. Експерт је особа којој је ампутиран морал. Ради се због новца. По поруџбини. Тржишно. Општи интерес ту нема никавог значаја. Али антиинтелектуално друштво, као што данас видимо, заврши у општем лицемерју које онда као дијабетес разједа супстанцу друштва и угрожава рад органа. То су ентропични процеси. Неповратни, у својој суштини.

Изшла је Ваша књига „Медији и Трећи светски рат – сматрајте се мобилисаним“. Наслов, као и увек до сада када је о Вашим књигама реч („Одумирање слободних медија“ и „Криза медија и медији кризе“), јесте првенствено Ваш став. Шта можемо да очекујемо у новој књизи?

Није првенствено став, рекао бих. То је пре свега покушај скретања пажње насловом – ми новинари смо тако учени о смислу наслова – на садржај, а за који ја, кад сам већ одлучио  да пишем, мислим да је важан. Моја нова књига има поднаслов „сматрајте се мобилисаним“, што је алузија на чињеницу да смо ми већ увелико у пропагандном рату, а он има основну одлику правог рата. Мој омиљени мислилац Жак Елил, писац култне књиге „Пропаганда“ објаснио је још 1960-их година да је „пропаганда усмерена преко нечијих граница ратно оружје“. И „тешко (да је) пропагандни сукоб мање озбиљан него војни сукоб“. Он је објаснио ту заблуду којом се хранио либерални свет у Хладном рату, да је „демократска пропаганда“ добра, а противничка пропаганда, пошто није демократска, лоша. Ми данас пред Трећим светским ратом – а само је либерални капитализам успео да произведе у историји светски рат, и то засад два – присуствујемо потпуном распаду те саможиве и антилибралне мисли. Тако либерали данас себе зову демократском влашћу, а све које подржава народ називају популистичком, екстремном десницом, и како не све. То је последица страшне неодговорности.

Првенствена одговорност за све што се дешава и што ће се дешавати је на онима који су имали тако велику моћ, а не на маргиналним групама и народу који је екскомунициран из јавности и протеран са политичке сцене. Тако је, уосталом, створен и Хитлер у сличној кризи тридесетих година. Ко је данас више од либерала компромитовао демократију? У Ираку је, по њиховим мерама, владао диктатор и као што каже пре неки дан један Ирачанин, бивши дисидент, није било слободе, али је било хлеба. Сада земљом влада „демократска влада“ и теку потоци крви, а број убијених прети да угрози опстанак популације. Ко ће сад пожелети демократију после тога? И ко ће сада да верује западним либералним медијима који су учествовали као војна фаланга у демократизацији света? Који се то народ осећа сигурно уз њихову помоћ? Ко њихову помоћ може да замисли другачије од новог „Милосрдног анђела“ који односи хиљаде деце, разара градове, ломи мостове, удара „томахавцима“ са осиромашеним уранијумом у центру метропола да би загадио људски околиш за наредне векове?

Каква је улога медија када говоримо о  Трећем светском рату?

Кључно питање на које, мислим, да је важно имати одговор данас је: Зашто нас западни медији пре гурају у Трећи светски рат него што су спремни да установе одржив мир? То призилази из њиховог карактера. Они не могу да буду мирнодопски. Јер, штампа је још и подизана у друштву као средство које је требало да ослобађа мишљење, шири потребу за јавним расправама и тражењем друштвено корисних решења. Али нови медији, дигиталне магистрале, персонални рачунари, интернет створени су у војно-индустријском комплексу. Е, па знате шта, очекивати да би Пентагон и ЦИА могли бити носиоци демократских промена стварно изгледа блесаво. Њих занима контрола. Нови медији су средства у том процесу. Али има ту нечег утешног. Франкештајни се после одметну и склони су да раде о глави својим инжењерима. Није основа за неку светлу наду, али не треба се ни гадити тога. Они који су се спремали да засвагда владају светом присвојили су толико моћи да ће их она на крају убити. У ствари ништа чудно. Само историјски ток људског друштва.

Историчар, архивиста, преводилац и сценариста, некадашњи управник Народне библиотеке Србије, господин Ристић је извајао споменик једној од наших најзначајнијих културних институција као трајно сведочанство о почетку и оснивању, трајању кроз читав један век, и догађајима из априла 1941. године када је Народна библиотека Србије уништена у нацистичком бомбардовању Београда. Чувена реченица Михаила Булгакова „Рукописи не горе“ чини нам се потпуно адекватном при оцењивању значаја ове књиге Дејана Ристића, али и као вишеслојна метафора нашег постојања. 

Дуго је било уврежено стајалиште да је Народна библиотека основана 1832. године у Београду, али сте Ви у својој књизи, на основу темељних архивских истраживања, несумњиво утврдили да је она основана 1838. године у Крагујевцу. Укратко, које су околности довеле до оснивања Народне библиотеке и како је дошло до тог чињеничног превида?

Дозволите ми да на почетку укажем на то да су још крајем 19. века двојица еминентних српских историчара, академика и управника Народне библиотеке Србије, Стојан Новаковић и Милан Ђ. Милићевић, у својим научним радовима наглашавали како наша национална библиотека своје корене вуче из библиотеке у саставу Министарства просвете Кнежевине Србије, а не из приватне библиотеке Глигорија Возаревића коју је он отворио за јавност 27. фебруара 1832. године у Београду. Стојан Новаковић је свој научни рад о Народној библиотеци Србије објавио 1871, а Милан Ђ. Милићевић 1888. године. У том раздобљу драгоцено сведочанство оставио је и др Милован Спасић који је још 1844. године извршио први попис књижног фонда националне библиотеке. И др Спасић указивао је на то да је теза по којој је НБС проистекла из библиотеке Глигорија Возаревића погрешна и те исте године записао је да је Народна библиотека Србије настала у оквирима Министарства просвете. У другој половини претходног века ту тврдњу заговарао је и др Гаврило Ковијанић који је први публиковао обимну архивску грађу о НБС у периоду од 1821. до 1944. године. У том изузетном тротомном делу које је НБС објавила у раздобљу између 1990. и 1992. представљена је и архивска грађа која се односи на оснивање НБС 1838. године у Крагујевцу, као и на њено пресељење у Београд до чега је дошло средином наредне године.

Као историчар и некадашњи управник НБС осетио сам се одговорним и позваним да учиним напор не бисмо ли коначно дошли до релевантних чињеница заснованих на архивској грађи које би нам помогле да сазнамо када и где је уистину основана Народна библиотека Србије, као и ко су били њени утемељивачи. Моје истраживање трајало је неколико година и било је усмерено на најзначајније архивске фондове у нашој земљи, а пре свега на пребогате збирке похрањене у Архиву Србије. Коначно, у архивском Фонду Министарства просвете (МПс) у Архиву Србије чува се грађа која недвосмислено доказује да је Народна библиотека Србије настала 30. јуна, по Јулијанском, односно 12. јула, по Грегоријанском календару, 1838. године у Крагујевцу, као и да је средином наредне године пресељена у Београд. Подсетио бих, такође, и на одредбу Указа о формирању Државног савета (Владе) Кнежевине Србије од 26. фебруара 1835. године којом је Министарству црквених дела и народне просвете (под тачком бр. 186) било наложено да оснује и стара се о библиотеци.

Дакле, поступајући по налогу Државног савета министар просвете Стефан Стефановић Тенка упутио је 12. јула 1838. године акт кнезу Милошу Великом обавештавајући владара да се у Крагујевцу, при Министарству просвете, оснива библиотека и молећи га да се сагласи са иницијативом да се књижни фонд похрањен у оквирима Државне штампарије (Књажеске типографије), основане у Београду 1831. године, пребаци у Крагујевац и присаједини библиотеци у настајању. Истог дана, дакле, 12. јула 1838. године, кнез Милош Велики потписао је акт којим је дао одобрење да се књиге из Београда пребаце у Крагујевац и прикључе књижном фонду библиотеке у настајању при Министарству просвете. Тако је зачета Народна библиотека Србије која је од 1838. до 1853. функционисала као библиотека у саставу Министарства просвете да би 1853. године прерасла у самосталну установу културе. Те године Државни савет именовао је и првог управника у личности Филипа Николића. На предлог потоњег управника Ђуре Даничића та установа је 1859. године добила назив Народна библиотека (Србије) који носи и данас.

Као и сваки почетак, и овај је био бременит многобројним тешкоћама. Ипак, фасцинира понашање Кнеза Милоша и његово ослушкивање духа времена, то фино предосећање европеизације које је чекало Србију након векова у турском мраку. Премда практичар, заинтересован за политичка питања, давао је налоге за куповину књигу, преса за штампање, матрица, увео институцију „обавезног примерка“. Савршен инстинкт за доба које долази?

Сматра се да су најстарије световне библиотеке у Србији биле библиотека Књажеске канцеларије и књижница при државној Типографији, настале током прве владавине кнеза Милоша Великог (1815–1839). Иако неук у вештинама писања и читања, кнез Милош је показивао завидно интересовање за књиге и чинио је значајне кораке ка успостављању и обогаћивању библиотечких збирки при својим седиштима у Београду и Крагујевцу. Један од најстаријих извора који указује на владарево интересовање за књиге и њихово прикупљање јесте писмо које је он, 1817. године, упутио Михаилу Герману у Букурешт, а у којем примећује да „прота Милоје до данас још дошао није, нити је књиге донео". У овом случају, у питању је била пошиљка књига Комитета руског Библијског санктпетербуршког друштва, посредством српског опуномоћеника у Санкт Петербургу, Петра Добрњца. Радило се о десет примерака Светог писма и стотину примерака Новог завета. Значајно је нагласити и да посреди нису биле богослужбене књиге, те се може претпоставити да је један њихов део задржан од стране самог кнеза Милоша. Неки историчари су мишљења да се овај догађај може сматрати оснивањем прве званичне, световне библиотеке у Србији, на почетку 19. века.

Прва владавина кнеза Милоша Великог представљала је и почетну фазу европеизације српског друштва и постепеног напуштања сфере Оријента. Чињеницу да је Балканско полуострво, а у оквиру њега и вазалну српску кнежевину под Милошем Великим, тадашња Европа доживљавала као друго у односу на себе саму, није потребно посебно доказивати. Стога су континуиране активности истакнутих Срба у правцу успостављања установа просвете, културе и науке представљале одлучујући замајац европеизацији српског друштва. У том смислу, посебно су важни били кораци ка формирању просветних установа и јавних библиотека. Поред књижног фонда у владаревом власништву који је временом обогаћиван, почетком 1831. године настала је још једна библиотечка збирка, такође под окриљем кнеза Милоша Великог. Догађаји који су уследили су управо том књижном фонду наменили улогу својеврсног нуклеуса српске националне библиотеке.

Наиме, током друге половине 1830. године, по налогу кнеза Милоша, у Санкт Петербургу су боравили српски депутати (изасланици) Аврам Петронијевић и Цветко Рајовић. Иако примарно посвећен овим политичким и државотворним темама, кнез Милош је својим изасланицима наложио и да у Русији купе пресе, матрице и другу опрему неопходну за оснивање штампарије, као и књиге за успостављање библиотеке. На основу садржаја писма грофа Карла Несељродеа, руског царског министра иностраних послова, директору Департмана спољне трговине, Бибикову, сазнајемо да су изасланици српског кнеза, крајем те године, из Санкт Петербурга понели тридесет сандука са „уложеним разним књигама, пресама и другим прибором типографским". Убрзо је тај књижни фонд био прикључен новоформираној Типографији, основаној 1831. године у Београду, да би 1838, успостављањем библиотеке при обновљеном Попечитељству просвештенија (Министарству просвете) у Крагујевцу, постао њен саставни део. Важно је напоменути да се, у појединим историјским изворима који сведоче о књижном фонду при Типографији, уз њега помињу и речи „народна", односно „београдска" [библиотека]. Треба указати и да се на тај начин истицао њен званични јавни и државни карактер, иако та збирка књига још увек није имала статус самосталне установе, односно правног лица. Наиме, израз „народна библиотека" први пут се помиње 1833. године, и то у два писма администратора (управника) Типографије, Димитрија Исаиловића, упућена Придворној цензури у Крагујевцу, од 15. и 19. маја.

На челу ове важне институције српске културе налазили су се многобројни угледници свога времена, али ми се чини да сте оставили најдирљивији портрет Јована Н. Томића. Својим професионалним и људским квалитетима далеко је превазилазио своје савременике, и пресудно допринео периоду за који се може рећи да је златно доба Народне библиотеке Србије?

Историчар академик др Јован Н. Томић се на челу Народне библиотеке задржао дуже од било кога другог пре и после њега – укупно 24 године (1903–1927). Његово руковођење националном библиотеком, упркос страдању установе током Првог светског рата, сматра се једним од најзначајнијих и најпросперитетнијих периода у њеној дугој историји. Овај угледни историчар и академик је, током читаве професионалне каријере, посебну пажњу и наклоност показивао према библиотекама. О томе сведоче и његови записи, настали пре него што је постао библиотекар Народне библиотеке. Истовремено са обављањем одговорне дужности библиотекара Народне библиотеке, Јован Н. Томић је, по налогу Министарског савета, током 1908. године, у више наврата, тајно боравио у Загребу, како би помогао српско-хрватској коалицији да ојача уочи избора за Сабор, односно у Италији, ради упознавања тамошње јавности са последицама анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. У Риму је, по налогу владара, такође тајно боравио, од октобра до децембра 1912. године.

У време када је Томић преузео управљање Народном библиотеком, она је, према Извештају о раду у 1903. години, поседовала 38.100 дела у 82.219 свезака (од којих 13.887 дупликата), 834 рукописа, 1.288 писама, 198 раних штампаних књига (од којих 16 дупликата), 2.422 географске карте и слике (од којих 68 дупликата) и 1.625 бројева новина и часописа (од којих 419 дупликата). Библиотека је и даље располагала крајње оскудним простором – свега неколико одаја у Капетан Мишином здању. Корисницима су на располагању стајале две скромне читаонице, укупне површине од око 110 квадрата, са 33 корисничка места (25+8). Осим недовољног и неусловног простора, Народна библиотека је имала и неадекватан број запослених – свега четири стално запослена лица и двоје привремено ангажованих.

Дошавши на чело Народне библиотеке, Томић је дефинисао три основна правца активности националне библиотеке, према којима је установа требало да „помаже неговање науке у Срба, олакша ширење народног образовања и прибира за српску библиографију обе азбуке и објављује ју". Изузетним трудом и залагањем Јована Н. Томића и његовог малог тима, Народна библиотека је континуирано обогаћивала своје фондове, кроз пријем обавезног примерка, куповином, пријемом поклона и разменом са другим установама и појединцима. Библиотекар је посебну пажњу посвећивао идеји да се установи на чијем је челу обезбеди одговарајући простор, по могућству наменски грађено здање. Прво раздобље Томићевог руковођења Народном библиотеком, од његовог постављена на положај библиотекара 1903. године до почетка ратног периода (1912–1918), било је прекинуто само једном, и то на свега петнаест дана, између 23. јуна и 8. јула 1911, када се он налазио на дужности министра просвете и црквених послова. Томић је посебан труд уложио у рад на библиографији, каталозима и инвентарима. Будући да је један од приоритета било уређење инвентара и каталога, „јер ни један ни други инструмент нису били ваљани, пошто сам се уверио о многим недостацима", библиотекар је одбацио могућност коришћења „палијативних" метода и одлучио да са активностима у тој области „треба поћи изнова".

„Комедијант случај“, води нас до три 6. априла (1921, 1933, 1941) који су пресудно утицали на трагичну судбину Народне библиотеке Србије. Оног првог, 6. априла 1921, управник Јован Н. Томић упућује иницијативу министру просвете да се у циљу трајног решавања проблема неусловности простора НБС купи зграда на Косанчићевом венцу и та иницијатива врло брзо бива усвојена. Нико, а понајмање онај који је толико учинио за развој ове институције, није ни могао претпоставити да ће управо то место свега две деценије касније постати згариште. Ипак, тај период је искориштен за консолидацију и опет, упркос великим изазовима (небрига Краљевине, мизерни буџети којима је НБС располагала...) отворена је библиотека са више од 250 000 свезака књижног фонда! Наспрам небриге државе посебно сте истакли импресиван број појединаца и институција који су поклањали своје књиге, свесни да је НБС коначно нашла свој дом?

Свестан неопходности да се за националну библиотеку коначно обезбеди иоле одговарајући простор академик Томић се 6. априла 1921. године обратио ресорном министру просвете дописом којим је упутио иницијативу да се за потребе те националне установе културе купи здање ,,Картонаже" Милана Вапе које се налазило на Косанчићевом венцу у Београду. Министар је подржао управникову иницијативу те се Народна библиотека Србије крајем лета исте године нашла у купљенм здању које је прилагођавала својим потребама све до пролећа 1925. године.

Зграда је била саграђена у неокласицистичком духу. Прочеље је било оријентисано према Косанчићевом венцу, док је дугачко крило зграде било окренуто према Сребреничкој улици. На предњој фасади истицала су се два бочна симетрична ризалита, а у приземљу, у средини, био је додат четвртасти портик који је уједно био и носач терасе. Терасу на првом спрату, са зиданом балустрадом и лепом зиданом пластиком, носили су тоскански стубови постављени удвојено, по четири са десне и са леве стране улаза. Зграда је била богато декорисана фасадном пластиком са класичним мотивима. У приземљу, прозори су били украшени балустрадама, конзолицама и рељефним пољима у натпрозорнику. Углове фасаде у приземљу и на спрату украшавале су удвојене лизене, украсне имитације стубова у плитком рељефу, које су се у приземљу завршавале коринтским капителима, а на спрату елементима керамопластике упечатљивих зооморфних мотива и женских неокласицистичких лица која су се понављала дуж целе фасаде. Централне одаје биле су намењене за смештај ауторског и предметног каталога библиотеке, читаоницу и службене просторије. До њих се долазило свечаним мермерним степеницама које су водиле од улаза у зграду. Цео простор грејао се централном пећи. Читаоница и канцеларијски простор били су опремљени електричним осветљењем, што је омогућавало рад националне библиотеке и у вечерњим сатима.

Све збирке, фондови и каталози Народне библиотеке Србије који су се налазили у здању на Косанчићевом венцу у Београду, као и сâма грађевина, у потпуности су уништени током нацистичког бомбардовања Београда, 6. и 7. априла 1941. године.

Други 6. април, онај из 1933. године, показаће се као сенка која ће прекрити Народну библиотеку Србије и Београд осам година касније; тог дана је  покренута иницијатива за спаљивање „ненемачких“ књига која је „успешно“ провођена широм Немачке и окупираних земаља, а кулминацију је доживела 6. априла 1941. године у Београду када је горела цела једна библиотека - Народна библиотека Србије. У том смислу, речи наредбодавца за рушење Београда генерала авијације Александра Лера „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно. Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”, не остављају ни мало сумње у мотиве нацистичког бомбардовања Народне библиотеке?

Убрзо после победе на парламентарним изборима у Немачкој почетком 1933. године дошло је до првих јавних демонстрација мржње и деструкције у оквирима немачког друштва. И ту долазимо до појаве која је својим трајним трагичним последицама и недвосмисленом мрзитељском поруком у потпуности осветлила саму суштину нацистичке идеологије зла. Било је то масовно и организовано спаљивање књига.

Ломаче са књигама које су организоване широм Немачке почев од маја 1933. године биле су само увод у потоње организовано и систематско спаљивање (уништавање) људи, читавих друштвених група и народа (овде пре свега мислимо на Холокауст). Спаљујући знања садржана у ,,ненемачким" књигама нацисти су јавно демонстрирали вољу да се са подједнаким жаром обрачунају са хуманистичким вредностима које су представљале потпуну супротност суштини њихове идеологије.

Акцију спаљивања књига покренуо је Главни уред за штампу и пропаганду Немачке студентске организације. Датум када је та акција иницирана симболички је важан и за нашу националну историју. Ради се о 6. априлу 1933. године. Прве ломаче начињене од књига плануле су широм немачких универзитетских центара већ 10. маја исте године. Пракса уништавања књига и других сегмената културног наслеђа на територији Немачке, а потом и ратом захваћених европских земаља била је настављена током наредних година да би кулминацију доживела управо 6. априла 1941. године када је у Београду планула највећа ломача књига у читавој Европи – Народна библиотека Србије. Било је, дакле, потребно свега неколико година да јасно изражена воља за уништењем свега онога што је представљало негацију сржи нацистичке идеологије доживи свој ,,тријумф" управо у престоници мале окупиране европске државе.

Тај застрашујући низ ломача којима су уништаване најдрагоценије књиге стваране, чуване и ишчитаване вековима окончан је управо у Београду пре пуних 75 година.

6. април 1941. године - дан који ће црним словима бити уписан у историји Србије, нацистичка операција симболичног назива „Страшни суд“. У дивљачком бомбардовању Београда спаљена је и Народна библиотека Србије. Без намере да било кога неправедно оптужите, Ви у својој књизи проблематизујете и питање посредне и непосредне одговрности оних који су били задужени да се о тој институцији старају. Упркос хаотичној ситуацији која је претходила уништењу Народне библиотеке Србије, догађајима који су смењивали као на филмској траци, неорганизованости и конфузији која је владала, да ли је библиотека могла макар делимично избећи такву судбину? Или су речи  министра просвете Милоша Трифуновића упућене управнику Народне библиотеке Србије Драгославу Илићу „Метите у подруме, збрините како знате“ биле тренутак у коме је била запечећана судбина српске националне библиотеке?

Одговорност за уништење националног фонда може се дефинисати на неколико нивоа. Најпре, примарну и највећу одговорност носе политички и војни врхови нацистичке Немачке, фашистичке Италије и њихових савезника који су, без објаве рата, отпочели оружана дејства против Краљевине Југославије, вишедневним бомбардовањем њеног главног града. Одговорност сносе и министри просвете Краљевине Југославије, а пре свих Милош Трифуновић, који су годинама игнорисали иницијативе, ургенције и апеле управника Народне библиотеке да се приступи подизању наменског здања за потребе те установе културе, односно да се обезбеде неопходни услови за чување националног фонда. Истовремено, делимичну одговорност сносе и управник Драгослав Илић и особље Народне библиотеке, због одређених пропуста учињених уочи избијања ратних дејстава, као и током самог бомбардовања. Одговорност југословенских власти за уништење националног фонда налази се, пре свега, у континуираном игнорисању потребе да се Народној библиотеци у Београду обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних елементарним непогодама, природним катастрофама или оружаним сукобима. По значају и интензитету последица, терцијарну одговорност сносе управник и особље Народне библиотеке, због свог нечињења. Треба, притом, нагласити да су овлашћења и могућности за њихово деловање, у датим околностима, биле веома ограничене.

Нацистичке окупационе власти, као и квислиншке власти под управом Аћимовића и Недића, биле су свесне чињенице да Народна библиотека није могла да буде легитиман ратни циљ, те су стога формирале две комисије за утврђивање узрока пропасти те установе и њених збирки. Прву комисију формирала је тзв. Комесарска управа Милана Аћимовића почетком јула 1941. године. Након извештаја прибављених од управника Илића и библиотечког особља, као и од више очевидаца догађаја, комисија је закључила да је до пропасти Народне библиотеке Србије дошло услед сплета сложених околности и догађаја, чиме је управника Драгослава Илића ослободила одговорности. Како то, по свему судећи, за окупационе и квислиншке власти није представљало очекивани и жељени исход, тзв. Министарство просвете је, 17. септембра, основало нову комисију. Након добијених писаних извештаја и додатних изјашњења, ова комисија је прибавила додатне информације, усменим путем, од свих релевантних лица која су могла имати непосредна сазнања у вези са трагичном судбином Народне библиотеке. Комисија је рад окончала 29. октобра 1941. године, када је тзв. Министарству просвете проследила извештај са мишљењем о узроцима пропасти Народне библиотеке и националног фонда.

Уочљиво је да се у овом извештају ниједном не спомиње одговорност непријатеља (тада већ окупатора) за изненадно и вишедневно бомбардовање Београда, што је, поред осталог, резултирало и уништењем здања и збирки српске националне библиотеке. Упркос томе, извештај ове комисије за утврђивање узрока страдања Народне библиотеке у Београду представља драгоцено сведочанство о појединим аспектима одговорности управника и особља, али и значајан историјски извор који сведочи о отвореним покушајима да се, ангажовањем квислиншких органа власти, учини све како би се примарно одговорни ослободили сваке кривице за почињени ратни злочин и уништавање културног наслеђа. Након што је комисија квислиншког министарства просвете окончала свој рад, тзв. влада Милана Недића разрешила је дужности управника Народне библиотеке у Београду Драгослава Илића и донела решење о његовом пензионисању. Као што је раније напоменуто, за вршиоца дужности управника постављен је историчар и библиотекар Ђорђе Сп. Радојичић. Будући да се све одлуке српских квислиншких власти сматрају правно ништавним, таквом се може сматрати и персонална промена на челу националне библиотеке.

Тиме је, током јесени 1941. године, Народна библиотека ушла у један од својих најтрауматичнијих историјских периода – раздобље рада под окупацијом. Још увек недовољно историографски обрађен, оно представља посебан научни изазов који стоји пред савременом генерацијом историчара и библиотекара. Верујемо да ће и ова историографска студија бити драгоцен подстрек стручњацима да, у светлу нових научних сазнања, темељно истраже то раздобље прошлости националне библиотеке.

Крај Новог Полиса?

У току предавања навели сте да појам глобалне кризе није ништа ново, те да осећање песимизма готово да периодично прожима човечанство. Да ли сматрате да се садашње осаћање глобалног песимизма и страха ипак има неке своје посебности и специфичности?

Ствари се у историји никад не понављају у идентичном виду, макар колико личиле једна на другу, тако да и овај актуелни повесни песимизам има своје специфичности. Прва је она коју сте и сами наговестили – овог пута је заиста глобалан, јер је и свет постао такав. Друга специфичност у односу на, рецимо, дубоку кризу између два светска рата јесте реалан страх од тоталног уништења, односно – да на тренутак занемаримо астероиде, климатске промене, финансијске колапсе, пандемије и остале катаклизме – самоуништења. Обнављање хладног рата вратило је и стрепњу од нуклеарне апокалипсе, с тим што је данас свима јасно да се наша планета у последњих пола века некако смањила и да на њој више не би било безбедног скровишта, чак ни за шачицу најбогатијих. Барем се надам да је то јасно и онима који држе прст на обарачу. Али, данас је присутно и нешто што у доба послератне блоковске подељености није било ни на видику, а то је трећа, по мом мишљењу највећа специфичност актуелне меланхолије. Реч је о парадоксалним последицама информатичко-комуникацијске револуције која се одиграла последњих деценија. Запљуснут обиљем сваковрсних информација, савремени човек постаје све збуњенији, неповерљивији и несигурнији, а “неподношљива лакоћа” комуникације у суштини га чини све усамљенијим и отуђенијим. Штавише, свако ко долази макар у спорадичан додир са генерацијом данашњих тинејџера може запазити да се они на емоционалном, па и на менталном плану, све више разликују од својих родитеља, чини ми се не на добар начин. Неки филозофи, с тим у вези, говоре о “постхуманом добу”, односно “постхуманом човеку”. Први пут у историји се тако драстично и тако брзо мења сама структура људског бића и то је оно што ме истински застрашује.

Указали сте на то да су уметници у појединим периодима историје имали значајну улогу и да су активно учестовали у епохалним дешавањима. Шта мислите о данашњем ангажману уметника?

Начини и домети ангажовања уметника, данас као и некада, одређени су статусом уметности у друштву. Онда када је она била примарно или бар битно средство артикулисања и јавног промовисања идеолошких концепција и политичких идеја, као у Атини у 5. веку пре н. е. или у доба европског романтизма, тада је и ангажовање уметника било непосредније, а његово дејство видљивије. Данас то није случај. Живимо у времену владавине новца и опште апатије, како је то у свом последњем интервјуу рекао недавно преминули италијански нобеловац Дарио Фо. Све је, на овај или онај начин, подређено тржишту, па су и култура, уметничко и интелектуално стваралаштво постали роба, а ствараоци занатлије и трговци. У таквим околностима једни беже од ангажованости у неутралну комерцијалност, а други се опредељују за политички опортун ангажман који је социјано прихватљив и исплатив, али је заправо лажан. Постоје и они малобројни који су одабрали пут сопствене истине, али је тај пут мукотрпан и неизвестан, посут многим препрекама. За разлику од класичне репресије, оне се данас огледају пре свега у маргинализовању и прећуткивању. Кад се све то узме у обзир, постаје јасно зашто су аутентично ангажовани ствараоци попут Петера Хандкеа, Харолда Пинтера или поменутог Фоа све ређи, чак и међу онима са довољном мером воље и дара.

У садашњем глобалном друштву као да је човеку наложено да се утопи у масу. Када је почело човеково утапање у масу и нестанак људских индивидуалности?

Прецизније би било питање: када је поново почело? Јер, индивидуализам је тековина модерног доба, која се јавила у доба хуманизма, а кулминирала у 18. и 19. веку. Средњи век није марио за индивидуалност, штавише сматрао ју је грехом гордоумља. Појава тоталитарних идеологија и друштвених система у 20. столећу означила је нагли повратак колективизму, рекло би се привремен. Испоставило се, међутим, да пропаст фашизма, нацизма и комунизма није била стварни крај тоталитаризма, већ да је он променио физиономију, постао перфиднији и лукавији. Парафразирајући западне шездесетосмашке левичаре који су сањали о “комунизму с људским ликом”, рекао бих да неолиберални капитализам данашњице представља тоталитаризам са људским ликом, какав нису могли да наслуте чак ни најлуциднији антиутописти попут Замјатина, Хакслија или Орвела. Уместо у свету једнообразних униформи и скромних следовања свакодневних потрепштина, ми живимо у свету робног шаренила и изобиља, а слобода говора и опозиционо политичко деловање не санкционишу се више законски и затворски. Па ипак би се рекло да се Миљковићево лирско питање: “Хоће ли слобода  умети да пева као што су сужњи певали о њој?” испоставило не само као реторско него и као пророчко. Увек ће бити оних који би да појединце и народе претворе у амофрну масу, како би могли да их експлоатишу, као што ће се, на жалост, већина људи увек добровољно одрећи индивидуалности зарад утапања у маси и “бекства од слободе”. Ерих Фром је, још почетком четрдесетих, јасно означио да је, у савременом свету, конформизам главни узрочник тог феномена. Та жудња да нам буде топло и удобно, да будемо сити и збринути, жудња на којој се темељи потрошачко друштво, а коју су сјајно уочили многи велики писци још у 19. и почетком 20. века – рецимо Достојевски, Толстој, Зола, Чехов, Кафка – покорила је и радничку класу и интелектуалну елиту. Последњ велики тријумф конформизма одиграло се крајем прошлог столећа, после кинеске привредне реформе.  Читав свет је од тада преплављен јевтином робом широке потрошње, што чак и сиромашнима омогућава кашичицу благостања. Светска финансијска, пословна и политичка олигархија и даље разрађује ту машинерију подстицања и задовољавања апетита, али је питање времена када ће она зарибати.

Говорили сте о повратку човека традицији и вери, као и о врстама јунака, од епског па до оних како су приказани данас. На који начин би савремени човек могао да стекне статус ЈУНАКА ?

Чињеница је да живимо у једном од оних постхеројских раздобља, која су се такође циклично понављала у историји и обично ишла упоредо са песимизмом и депресијом. У таквим временима мужевне вредности нису на цени, па се на јунаштво и на спремност на жртву понекад гледа као на глупост. Протагонисти Стендалових романа, који су стасавали у доба постнаполеоновске рестаурације, вајкали су се што се у њихово време успех у друштву више не остварује подвизима на бојном пољу него смицалицама по кабинетима и салонима. Ипак, усред читаве галерије покварењака и лицемера, и код Стендала и код Балзака увек се нађе понеки марљви поштењачина чија врлина плени. У сваком времену има начина да се буде јунак, макар и са малим ј. Гете је као врхунску човекову срећу видео делање за општу добробит. То су, с мачем у руци, чинили и велики епски хероји, али Гете је у виду имао друге видове делатности, примереније епохи просвећености. За њега је Вук Караџић несумњиво био јунак на свом пољу, а и сам Вук оставио нам је ону дивну девизу: “Радите и пјевајте једнако. То је једини начин благородно се осветити непријатељима и све их посрамити.”

На који начин данас књижевност може да помогне човеку да сачува своју личност?

На предавању сам рекао да књижевност не може много, што се није баш свима допало, али једна од ствари које она сигурно може јесте управо ово што сте сугерисали својим питањем. Да, баш то, да сачува човекову личност, што би данас одговарало хришћанском концепту “спасења душе”. Уосталом, од када су протестанти почели да преводе Библију на народне језике, она је постала универзално штиво и најраширеније средство духовне потпоре. Разуме се, додуше, да то што може Свето писмо не може да постигне свака и свакаква књижевност, али сам сигуран да права, истински вредна књижевност позитивно утиче на свакога, макар и незнатно. Чак и када говори о смрти и разним страхотама, чак и када нема дидактичку интенцију, па и онда када писац није морално узорна особа. Велика књижевност, без обзира на тему и поступак, носи у себи неку необјашњиву уметничку лепоту која у читаоцу буди снажан доживљај – естетски, емоционални, интелектуални, како већ ко види. И тај доживљај, који је Аристотел звао катарзом, благотворно делује на душу, поготово оних људи који су за то пријемчиви. А та пријемчивост је тек мењим делом ствар урођене склоности, њу треба неговати дуго и упорно. Тиме се истовремено стиче укус, смисао да се процени шта јесте а шта није вредно. Када до тога дођемо, онда смо направили велики корак ка учвршћењу своје личности. Можда би, помишљам некад, осуђеницима за тешка кривична дела као радну обавезу требало одредити да читају одабране класике, уз могућност да за то заслуже и понеку повластицу.

У Вашем предавању сте испратили линију понављајућег песимизма, па ме у том контексту занима, чему се можемо надати у будућности?

На ово питање бих могао да одговорим на два начина. Један би био искрен, а други пожељан. Можда је, у том случају, боље да се уздржим од прогноза. Што се мене лично тиче, извежбао сам се у дисциплини да се не надам ничему, што је наизглед поуздан начин да се предупреде разочарања. Та врста стоицизма, међутим, изискује посебну дисциплину, уколико не желимо да западнемо у летаргију и зато је не бих препоручио за ширу употребу, поготово не младима. Они морају веровати у будућност и борити се за њу. И то по могућству овде где су се родили и где припадају. 

Волео бих да човек није човек само када се неком одржава помен. Волео бих да човечанство буде са више осмеха, духовитости, радости, загрљајности, уметности и плеса, а то су знања која имају невини људи и деца. Трагично ми је кад видим савремене родитеље како дидактички тероришу своју децу, уместо да они уче од тих долазећих бића која више знају о невиности од целог човечанства.

Шта човек научи за четири деценије живота у шуми?

Кад човек живи усамљено и дистантно од цивилизације, онда не може да изгуби љубав према човеку. Нисам постао мизантроп, мада нам човечанство нуди све више елемената за такве ставове. За ових 40 година живота у шуми ја сам произвео своје визије, и најважније ми је да нисам промашио свој живот. Створио сам једну малу утопију у којој се пре свега велича радост. Волим да кажем да је „Породица бистрих потока“ реална утопија, да утопије нису нереалне, него да су спречаване и забрањиване, и да је утопија пре свега мистичко искуство неуништивости. У овом тренутку свет је у великој кризи, живимо једну врсту атомске недоумице, јер ходамо, а не знамо куда идемо. То се зове изгубљеност цивилизације. Због тога је Породица важна, као назнака нових уочавања. Ми смо мало острво које казује да се може живети другачије, да постоје алтернативна решења, и да нада није уништена. Ако човек жели - може да живи другачије.

Како се бистрила филозофија?

Мени су јако важни: филозофија земље, култура отвореног дома, скромна економија, и уметност. Прошао сам разне фазе за ове четири деценије, од интензивних до ефемерних комуна, и сада сам у једној фази кад живим сам са пуно људи. Пуно радим на уметности; то значи писање, театар, ликовност, јер желим да од „Породице бистрих потока“ начиним живу скулптуру Модерне. У мојим текстовима, представама и изложбама презентујем наслагано искуство живота у шуми. Радим са природним материјалима, представе никакве техничке захтеве не потребују, а текстови произилазе из мог видокруга. То осећам као нову врсту ангажованог интелектуализма: неприсуствовати, а сведочити. Припадам култури појединца и планете, и то називам планетаризам. Волео бих да планетаризам буде нова светска идеја која по први пут не би била заснована ни на фашизму, ни комунизму, ни на демократији, нити капиталу, већ на грађењу новог заједничког осећаја за наш дом, а то је планета. Први пут у 20,000 година човек мора да размишља надантропоцентрично. Мора да улаже у Свеопште.

Морам поменути „Другу линију“ Ненада Милошевића, документарац који истражује неоавангардни покрет с краја шездесетих и почетка седамдесетих, чији си и ти актер био. Осети се једна потреба вашег покрета да универзално комуницира са свима, целом планетом. Да ли је већ то тада био планетаризам?

Ми смо сви песници, а то значи да морамо да предњачимо, тако је рекао Рембо. Због тога је цела та уметност и та урбана комуна антиципирала време које је дошло сада, и кроз једну субверзивну естетику ми смо показали да ће човека обгрлити усамљеност, трагедија технолошког напретка, запуштеност душе, инфлаторна количина новца и информација, и једна свеопшта загађеност у којој ће уметник постати усамљеник у апокалипси. Уметник и данас има велику одговорност да поставља питања, и да сеје семена за сутрашње дане. То је нешто сасвим супротно од политике, економије и плутократије. Читав мој претходни живот саздан је од тог аксијалног пута, од новосадске авангарде, преко руралне комуне, до једног персонализма у којем настојим да гледам својим очима и да се не навикавам на овакав свет.

Колико је онда у вашем бегу од цивилизације било нужности (услед политичког прогона), а колико већ осмишљеног перформанса?

То није био толико бег колико креативни предлог да се живи лепше и још креативније. Зато смо моја жена, троје деце и пуно пријатеља дошли у шуму, да бисмо из слободе могли још више да стварамо лепоту и да је приуштимо другим људима. Шума је идеално место, запуштени рај, и било би лепо да се човек и човечица њему врате. Овде сам пронашао апсолутну еманципацију човечности и волео бих да никад од тога не одустанем. Произвео сам свој сан, и то је највећи облик награде који сам добио.

А пишеш.

Почео сам врло рано, једном врстом порнографске поезије, која се јако допала Тибору Варадију, а он ме је касније доста подстицао, и био нека врста мог рецензента. Кад сам дошао у шуму, после неких пет година почео сам да пишем пасторалне текстове посвећене травама, камењу, ветровима, лептирима, и првих петнаест књига су саздане од једне породичне рефлексије претворене у нежне и једноставне литерарне исказе. Задњих десетак година углавном пишем антицивилизацијске текстове. То су текстови у колумни „Данаса“, из које су произишле две књиге: „Пластични ум“ и „Нови кројачи“, где критикујем цивилизацију и човека који је изгубио основне и елементарне осећаје за друге. Наслов пластично говори да је човек постао пластична кеса или џак, биће које је створено од љубави, али са великом издајом према свом ближњем. У последње две-три године пишем романе; то су „Напукла кућа“, о мушко-женским односима, и „Пертле“, роман који је изашао пре неких десетак месеци (за Службени гласник), а који говори о новосадској комуни која се звала „Интима“, о односима два рођена брата, и политичким прогонима 70-тих година у Новом Саду. У последње време осећам велико узбуђење, жељу да наставим да пишем. Мој последњи роман зове се „Лош писац“, у рукопису је, и ускоро ћу га предати издавачу, али желим да „Пертле“ још мало живе. То би била моја двадесет и трећа књига.

Јеси ли „Пертлама“ коначно отпертлао или само додатно учворио сталне сумње – ко је и збох чега сарађивао са полицијом?

„Пертле“ су покушај да отпертлам или разрешим ко је од нас у комуни радио за полицију, и какав је то феномен да у малим и већим групацијама увек постоје издајници, они који на конспиративан начин служе институцијама и естаблишменту.

У твојим текстовима нема много сатиричног, али свакако има доста сатирског?

Бранко Кукић каже да моје текстове треба да чита само онај ко зна да чита, јер увек имају више слојева. Веома је важан тај езотеријски слој, али уопште није супериоран у односу на слој који се директно тиче јебачине, пичака и курчева, јер преко њих покушавам да изразим своју филозофију, и да преко псовки афирмишем рајски набој у тим речима. Ево, на пример -
Јебачина је основни смисао борбе против атомске бомбе. Шта кажеш? Имао сам текст за неке новине који сам назвао „Јебањем против апатије“, али је уредник то мењао на „Љубављу против апатије“. Знам ја да тако мора, али то није то. А није ме ни питао.

Можеш ли истрести математику, нумерику (или кабалу) твог живота у комуни?

Живот у породици бистирих потока је, између осталог, и најдиректнија хуманост, јер је овде прошло преко 40,000 људи, било 25,000 ноћења, ја сам замесио 13,000 хлебова, а моја прва жена 8,000. Имао сам око 10,000 коитуса, и то су подаци који сада, када сам у резиментној фази (када резимирам), указију да сам проживео са пуно смисла и радости.

А шта те изненадило, шокирало од стране природе?

Највише ме, у негативном смислу, протресао тај осећај човека који уништава природу. Мени се десило пре пет година, када су ми направили пут поред куће, у дивљину убацили асфалт и индустријску комуникацију, тако да је мој дом постао окрњени рај. Ипак, знања у животу одвела су ме до мишљења да је храмљање једини, најегзистентнији начин проласка кроз живот. Без удараца и препрека не постоји живот. Са друге стране једна импресија, која је неуништива у мени, дошла је спознајом да је и природа таква – сурова. Човек никад није добио рат против природе, мада стално покушава. Нове теорије цивилизације казују управо то - да неће нестати природа, него човек.

Морамо да разјаснимо, да нас (не) разапну и једни и други, шта значи религиозни комуниста.

Ја сам религиозни комуниста од '68. године, јер верујем да свет може бити бољи. Борим се за сиромашне, негујем праведност и не импресионира ме богатство. Такав сам комуниста. Ако бих у најпрецизнијем смислу хтео да се изразим ко сам у односу на сва историјска кретања данас, ја јесам планетарни левичар. Никад нисам припадао Партији, нити партијама, јер свим партијским идеологијама доминира капитал. Демократија и капитализам покушавају да убеде човека да нема других могућности, али то није тачно. Мислим да је сада тренутак да се појави нова хуманистичка мисао, да човечанство и човек могу ренесансније да живе и делују. Због тога волим да спојим та два апропорционална термина, као што су религија и комунизам, а што је опет једно те исто. Мислим да је важно новим синтагмама нападати нови свет, синтагмама које дају шансу да у једном противречном свету, у свету где је контроверзност постала доминантни знак, дођемо до логоса оптимизма. Уметници и књижевници морају да проналазе нове спојеве, аспекте, нове синтагме које треба да отварају наду.

Какав однос имаш са градом?

Тамо где нема шуме, а то је град, јавља се неуроза и депресија. Тамо где нема људи, а то је шума, јавља се прашума. Чиним све да људе из града доведем у шуму, и да шуму одведем у град. Мени је најстрашније да се та оба правца избегавају. Људи данас воле да гледају у природу на екрану, а када дођу у практични простор стабла, потока и стена, они врло брзо побегну. Било би ми драго да таква врста „пластиканца“ у себи пробуди или промени особине које би волеле да природу виде у природи. У сваком случају, дозволи ми да цитирам прву реченицу Роберт Музилове књиге „Човек без својстава“ - из чега, на помена вредан начин, ништа не проистиче.

Како осећаш сутра?

Моје осећање на почетку XXI века изнад свега развија се у правцу очекивања доласка ирационалног обрта: да ће се зло, технологија и научни потенцијали смањити. Али сваки мудар човек никад не брине ни о будућности, ни о прошлости, нити садашњости, већ брине о надвремену. Из таквих аспеката трудим се да оно што желим будућности већ сад остварим.

Како гледаш на ову моду одласка на село, неокомунизам и сличне феномене?

У последње време појављују се њу-ејџ (new age) концепције које су једна врста капиталистичке компензације, а то значи - ради 14 сати и медитирај 15 минута, да би се осетио релевантним, а не искориштеним. Њу-ејџ није моја импресија, више ме занима ауторски живот. У том смислу сагледавам долазак те нове религиозности и на наше просторе, мада сам то упознао још пре 40 година, и препознао једну врсту козметичке спиритуалности у свему томе. Ја бежим од тога. Млади данас преписују моделе њу-ејџерских предлога, и на неки начин настављају једну културу копи-пејста (copy-paste). Данас је духовност постала једна од најскупљих роба, уместо да је духовност предлог за тућу узвишеност.

У Србији, у Европи још пре него овде, појављују се млади који започињу живот у природи, оснивају комуне, ја их јако подржавам, али их исто тако и критикујем, јер имају ту имитациону културу живљења - читају приручнике, иду на курсеве - а не удубљују се. Они постају циљна група која треба да умртви бунт и протест младог човека. Због тога их критикујем нежно када разговарам са њима, и покушавам да укажем да буду своји, и на месту где живе да траже и пронађу апсолутна решења. Још сам критичнији према младима из социолошке структуре, јер су умртвљени и обамрли као нарцис - већ са 18-19 година њихов главни психолошки конто је апсурд. Апсурд долази на крају живота, а не на почетку. Због тога ненаметљиво покушавам да им укажем на примере или парадигме које нису пристале да буду под ропством масовне психологије. Они морају постати одметници, морају бити своје личности које ће чувати човечно семе, које ће можда наставити епоху. 

Да те питам још нешто?

Бора Драшковић једном ми је рекао да је Шекспир ретка појава у епохи која је своја знања о траумама времена проносила из доба у доб. Шекспир је тако покупио и сва космичка знања да своје дело не претрпа.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

Да. То је најхипстерскије пиво данас. Можда и зато што је и лако замаскирати све грешке гомилом хмеља.

Можемо ли пробати неко пиво које немаш? Имам ја један немачки ИПЕ.

Хајде да видимо шта је то. Пијани морнар (CREW Republic Drunken Sailor)

- обзиром да је Немац, више него добро пиво. Дајем му 3,5 од 5, али морао бих више да шљемнем, да видим како ради. Пробај сад ово - Viven Imperial IPA - мали одскок од традиционалних варијанти белгијске школе. Ту је стандардна белгијска школа убачена у империјал ИПЕ, добро захмељена. Врхунско пиво! Видећеш разлику између панка и овога. Овде имаш више слада, у чему ћеш препознати белгијску школу ИПЕ.

Ајмо сад бити националисти! Шта која нација тражи у пиву, а шта си ти нашао?

Постоје велике пивске нације и њихови карактеристични приступи пиву.

Највише волим англо школу, ти стилови ми највише пријају, од пејл-ејл до битера. Пробај Лондон прајд (Fuller's London Pride) - кад га ставиш на сто било где у свету, зна се да је понос. Како је пиво требало да изгледа у Британији - ово тако изгледа. То је класична њихова школа, али је скуван перфектно. Пена код њих не игра улогу као код континенталних пива. У Британији су задржани и класични стилови пива, које хипстераши не воле, јер су слабијег укуса, али су генијално добро скувана пива за ту врсту. У њиховим пивима могу да уживају сви, од студената до пензинора, и то је језгро (core) британског пиварства. Ово је све надоградња која додаје богатсво пивској сцени. Доста људи жели да уложи новац у ову врсту бизниса, што ће повући и гомилу добрих, али и негативне ствари.

После тога Белгија и њихова пивска школа. Пробај ово - Tripel Karmeliet - по мени, у сваком тренутку, једно од 5 најбољих пива на свету. Ово пиво, рецимо, није крафт у смислу како се то (постмодерно) поима данас. Прави се по рецептури старој стотинама година, користе се три врсте житарица: пшеница, овас и јечам. Буквално пивски класик. Белгија је дуго година важила за најбољу пиварску нацију, због гомиле различитих стилова којих су се тврдоглаво држали. И дан данас је крафт код њих најмање заступљен, јер нерадо мењају своје старе и стандардизоване процедуре. Белгијанци су карактеристични и по својим квасцима, које љубоморно чувају.

Немци су чувени по лагерима (Helles или Hell), пшеничним (Weiss) пивима, а имају и посебне регионалне варијанте, попут келнског пива, које је у основи ејл, а не лагер. Нешто слично је и алт у Дизелдорфу, или нпр. берлинер (Berliner Kindl Weiss), који се мени нешто не свиђа, али је аутохтон. Лагер ми није прирастао срцу. Французи имају сјајну сцену која расте, а у Италији задњих година имаш више отворених пивских барова него винарија, мада ми нешто не прија италијанско пиво. Ипак, добро пиво је добро пиво. Заправо немам омиљено пиво ни омиљену врсту пива. Имам љубав ка пиву.

Шта је сад на реду?

Мењамо боју - шкотски стаут (Belhaven Scottish Stout) - према маркетиншки увреженом мишљењу, гинис је увек био најпознатији стаут на свету. Ово је доказ да стаут из мале шкотске пиваре може квалитетом, садржајем и пре свега укусом да развали велике маркетиншке митове.

Причај ми о својим пивским ходочашћима. Издвоји ми најзначајнија.

Први и највећи ударац био је 2004. године, у Единбургу, где сам дошао у додир са ејловима, и то је доживотно остало у мени. После тога смо направили мали унутрашњи клуб из кога је и настало "Само пиво". Сваки пут кад би неко био у иностранству, доносио би пива, а ми правили кућна оцењивања. То је трајало четири године, и за то време смо пробали око 1500 пива. Након тога, значајно искуство био је Лондонски пивски сајам, где сам први пут пробао панк и америчку крафт сцену на висој скали: Rogue, Left Hand Brewing, Sierra Nevada... Следеће је, 2015. године, Бриж, Белгија, где смо се упознали са правим вредностима белгијске пивске културе. Сваки пут, сваки одлазак у неку од развијенијих пивских нација никако не доноси економску корист, али свакако доноси личну радост и спокој душе.

Да ли си пио неко архаично пиво, по систему како се то радило нпр. у старом Египту.

Радило се то, али је и коштало, и ипак не може да буде добро као данас, јер је тада рађена природна ферментација - није кувано. Мислим да се то ником данас не би допало. Нешто што се још пре 50 година звало пивом, није исто као и ово што пијемо данас. Постоје наравно пиваре, попут Fuller's из Лондона, која има нпр. паст мастерс серију, и то су одлична пива, али гарант су их прилагодили данашњем укусу. Ми смо увезли њихов дабл стаут и био је одличан. За добро пиво нема проблема са продајом, која год да је цена.

Шта је са домаћим пивским занатлијама?

Пар месеци након што смо ми отворили, појавила се домаћа пивара Кабинет, која нам и прави две врсте пива - Пабло и Џамбас. Заједно смо расли. После тога се појавило још локала у Београду, као и друге пиваре које су почеле да се баве занатским пивом. Коначно имамо у Србији двоцифрен број домаћих занатских пивара, различите величине, капацитета, пасије и квалитета, и све на неки свој начин покушавају Србији да дочарају квалитет занатског пива.

Има ли ту перспективе раста?

Има, има - у следеће две године отвориће се још доста домаћих малих пивара, које ће покушати да нађу своје место под сунцем. Тржиште је мало, биће превише играча, и сад сам већ почео да говорим као економиста - фуј! Дакле, превише ће бити пива, па ће неки покушати да праве и компромисе, али биће интересантно на домаћој пивској сцени.

Има ли у српском пиву и неког специфично српског шмека, букеа?

Није се још појавило, а мислим да и не може.

Зашто?

Због недостатка домаћих састојака.

Можда би сељаци могли поново да производе?

Али ти хмељеви нису довољно добри да би се такмичили са овим страним.

А вода, колико утиче?

Свака иоле озибљнија пивара третира воду, подешава pH вредност, тако да су приче о води данас бајке.

Не питајмо се шта ће пиво чинити за нас, него се питајмо шта још може да се учини за добро пиво!

Е, тако је. Да бисмо помогли домаћим пиварама да се презентују, сви одједанпут, на истом месту, без класичних фестивалских одлика направили смо “Гистро“ фестивал, где се на нашим точилицама два дана налазе само пива домаћих пивара. Не наплаћујемо улаз, и два дана сте у могућности да пробате све најбоље од домаћих занатских пива. То радимо свака три месеца, и увек су off дани - понедељак или уторак. Сваки пут је добро и посећено и испраћено, и реакције су одличне.

Ниси ли дужан да, попут Жан-Лик Годара (или Умберта Ека), након бројних критика направиш и своје пиво?

Желим, али биће времена.

Какво ће да буде твоје пиво?

Имам жељу, а жеља је први корак ка идеји.

Јесмо ли нешто пропустили?

Скалсплитер (Orkney Brewery Skull Splitter) - то ти је легенда из Оркнија, забити у Шкотској, не могу да потврдим, али је легенда да лик који то ради нема чуло укуса, па ради пиво по сећању. Укус је невиђен, нечувен - осети ту топлину из количине алкохола, и буквално имаш осећај да ти неко разбија лобању.

Линкови:

"Само пиво" мобилна апликација 

Неке домаћe пиваре и пива:

Zebrew  – Tropical IPA i Ice Cream Stout

Каш  – Rayzen

Crow  – Gecko i Gladijator

Salto – Salto Pale Ale

Dogma  – Hoptopod

Tron – Skiper

Razbeerbriga – Stalker

Kabinet – Supernova, Brkaa, Single Hop Citra

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

Одмах међу ребра, што се каже, шта је по теби Рокенрол данас?

Хух, чекај, нисмо још наручили ни пиво. Није проблем, наравно. Мада враћам ти, ево одмах. Знаш како, ја сам од оних који воле да кажу да је Рокенрол данас дефинитивно ''свој на своме''. Више није државни пројекат. Објаснићу ти касније на шта конкретно мислим.

Постоји велики проблем а то је да су људи готово престали да прате свет и догађања око нас у неком дубљем, критичком смислу. А ако би већ волео, као што кажеш, да сада говоримо о рокенролу и његовом утицају на друштво, много је оних који су углавном окренути његовој прошлости, оним ''добрим старим'', провереним стварима, док готово да уопште не постоји више интересовање за нове бендове, њихове ствари, њихов рад. Добро је да постоје корени који нас држе, па и у рокенролу, али наравно да није добро да се не виде нове гране, ново лишће. То је све једно. Јер постоји преовладавајући став да је у рокенролу све стало. А није. Ни у свету ни код нас. Има пуно људи који су окупљени, који стварају, свирају, критикују на тај начин овај изопачени систем… али, интересовања оних које би то требало да занима, мислим на публику, као да нема. Сви су углавном затворени у неке своје мале профиле и статусе, учаурени, зомбирани… и чекају да се нешто деси. Као да неки тамо лајк може да промени наше животе.

И као што је неко добро приметио, такође говорећи о рокенролу, да је он током седамдесетих и осамдесетихпредстављао државни пројекат а да је током деведесетих остао ван контроле и преточио се у опозицију и бунт против система власти, тако се данас потпуно потврђује да је победом ''демократије'', рокенрол постао одбачен, али и да је зато сада дефинитивно ''свој на своме''. Оно што оставља горак укус јесте то што своју слободу он дугује буквално издаји оних ''наших људи'' који су постали власт а својевремено су стајали ту, поред нас, са нама, испод бине са које су нам се обраћали и ЕКВ, Партибрејкерси, Дисциплина, Оргазам… да не набрајамо сад све. Али то је добро. Сада су и слика и тон јаснији. А требало би да постану и гласнији.

Мада, треба правити разлику између оних који верују и једноставно живе тај рокенрол, који би требало да представља све оно сурово искрено и да нас тера да потражимо истину и изаберемо је у односу на све лажи које нас окружују, и оних, који само воле рокенрол али нису спремни и да живе оно што им он заправо нуди. Да не спомињем оне који се само фолирају и глуме као да нешто воле или живе, а заправо су ту само због себе и свог имиџа, тј. лажне и искривљене представе у очима других. То је та малограђанштина која је непрекидно свуда код нас присутна, па и у рокенролу. И због тога сви наши порази и пирове победе.

У српском рокенролу је итекако присутан тај кастински менталитет и систем затворених кругова где су се ''они трећи'' докопали позиција да ведре и облаче, и где у те своје кругове примају углавном себи сличне, док је за оне друге - тј. прве, готово невероватно да се сами пробију, да успеју да живе од тога што раде. Потребна је невероватна количина среће и упорности да би успео да живиш од рокенрола у Србији. Има тога наравно и другде, али је код нас прави закон џунгле. Неко је лепо рекао, вероватно свестан и сам ових правила, да нови бендови продужавају живот старим бендовима…

Ви сте управо, као такав ''нови бенд'', својевремено кроз широм отворена врата закорачили на српску рокенрол сцену, побрали одличне критике, признања, снимили први албум ''Разум тражи разлоге''као награду угледног Попбокс магазина за најбољи нови бенд у Србији 2010.године. Велики број ваших синглова се нашао у врху скоро свих топ листа у земљи (Поп Машина радија Б92, Дискомер радија Студио Б, Јелен Топ 10 листе). Освојили сте те 2010-е и друго место на 44. Гитаријади у Зајечару, били у финалу 4. Јелен Демо Феста у Бањалуци 2011. године, нешто касније свирали и као предгрупа чувеном Depeche Mode на њиховом концерту на Ушћу 2013.године. Где сте још све наступали и како стојите данас, после свега, да ли је ваш разум изгубио нешто од свог квалитета због тог силовитог и изненадног успона или и даље трагате за истим разлозима који вас покрећу?

Ми ништа од тога што стварамо, не чинимо по неком естрадном моделу, да то мора или може добро да се прода. Своје ствари смо досад објављивали искључиво на нету, ништа није било на продају. А свирамо свуда. Волимо да одемо до сваког места ма колико оно било ''битно'' или ''небитно'' за неке. Било да је то Balkan Streets фестивал у Врању или Garden Fest у Подгорици,Цицвара Фест у Неуму или Проветравањe и Психоделични вашар у Бг-у, Столп 3 у Марибору или Exit у Новом Саду… значи свуда.

А што се тиче овог другог дела питања, ми смо увек интроспективан и импресионистички бенд, ако тако могу да кажем, јер волим да размишљам у бојама, пошто је поред музике и сликарство нешто што ме испуњава и надахњује. Све што радимо, радимо првенствено због нас. Да се осећамо добро, остварено. Тако је и тај успех дошао ненадано али не и неочекивано, јер смо уложили у све доста труда и промишљања, па му и тај неки ''успех'' дође као логичан след догађања. Можда су људи препознали искреност у нама. Јер рокенрол је став. Хип-хопери су преузели бунт али рокенрол је данас дефинитивно остао препознатљив по свом ставу.

Мислим да је управо то оно што је и код вас препознатљиво. Тај чврсти, ригидан став према доминантном мејнстриму у рокенролу. Где би сте се још прецизније сместили ако користимо стандардне жанровске одреднице?

Може се слободно рећи да припадамо једном класичном гаражном звуку са примесама noise-a и нешто Psychedelic–a, мада се на новом албуму који је у припреми, помало окрећемо и неком shoegaze звуку. Иначе, не волим и дојадила су ми упоређивања. Све је музика и све је звук. И ми смо деца из рокенрол приче. Идемо широко. Без ограда. Али увек underground. Ту је права слобода. Катакомбни рокенрол.

Па каква је та катакомбна, рокенрол сцена у Србији?

Нажалост, само Београд има сцену. Остали градови имају своје бендове али једино Београд има своју сцену. Људи се тамо друже и држе заједно. Из такве атмосфере систематски израстају нови и нови бендови. Овде је све ствар случаја. Ја сам просто жељан да видим и чујем неке средњошколце како излазе на бину и како кидају. Нажалост, тога скоро и нема. Осим у Београду. Увек постоји неки, рецимо БИГЗ, који ће да окупи људе, умрежи их и онда пусти напоље. Говоримо о огромном броју бендова, више стотина њих. Ми волимо Бг сцену и тамо се осећамо као код своје куће. Мислим да је мало нас ван Бг-а који могу то искрено да кажу.

А у свету, ''на површини''?

Све је једно велико понављање. Увек кажем да све што је морало да се деси у рокенролу се десило од `67 до `71 године. Све се заиста одиграло тада. Да ли је то кроз тај блуз-рок где су Битлси и Стонси променили погледе на дотадашњу музику, поготово у другом периоду свог постојања, или преко The Doors и Silver Apples који су покренули електро бендове, или The Stooges као почетку панка,па онда MC 5 као основи гаражног рокенрола, Velvet Underground-а као почетку noise-a,поготово у Sister Ray где можеш да чујеш класичан Sonic Youth звук и то у `60-им годинама!

После тога је свуда рокенрол постао државни пројекат. Имао си неке људе који су на кључним местима цензурисали или гурали неке ствари… углавном, нестало је праве слободе а остало је све било у домену неке стратегије, неког плана. И бизниса, наравно. То је нарочито видљиво код нас. Цео Нови талас је најбољи доказ тога. Тада си имао државне издавачке куће које су их просто угуравале у студио да сниме нешто, имао си бендове који су за неколико месеци постојања пунили спортске хале! Данас имаш оне који постоје десетинама година а не могу да сакупе ни 500 људи…

Имаш толико добрих људи, добрих бендова, али за њих скоро нико није чуо. Можеш да их чујеш само на неким скрајнутим местима. Али мени је и то добро. Ја немам тај естрадни начин размишљања. Мени успех није то колико је људи само чуло за нас, већ колико њих нас заиста слуша и разуме оно што имамо да кажемо. Једино што ме брине је што су то генерације од 25 до 40 година. Млађих једноставно нема. И то ме брине и волео бих да се то промени. Без њих нема нове снаге и будућност је некако исувише шарена и као таква лажна.

Зашто је то тако?

Да не одлазимо у сфере неких крупних, закулисних, политичких планова. Имаш једноставно људе који су од рокенрола направили неки свој скупи посао или још боље, скуп хоби. Мислим да су карте за концерте недопустиво високе. Такође, инсистирање на физичким издањима је непотребно. Ево ми смо бенд који још увек нема ниједно такво издање, све је доступно на нету. Све то одбија младе који би да се отисну са рокенролом у неки јавни простор. Кад томе додаш офанзиву ријалитија и лаких нота, једне ''културе'' која потенцира лаки заборав насупрот рокенрола који захтева да увек имаш свој став, ситуација је јасна.

Људи све чешће одустају од борбе и желе макар и привид неког безбрижног живота. Младима је одавно усађен менталитет типа ''прилагоди се'' уместо ''избори се''. Сви би да изражавају своје ставове и своје емоције на Фејсбуку, да праве неке своје улепшане дигиталне дневнике уместо да нешто конретно промене у самој реалности. Све те неке онлајн петиције, активизми и сличне глупости су само ограничили људе и спутавају их. Ти више немаш ту енергију у личним односима, у граду, на улици. Искрено бих волео да цео Фејсбук пукне и да људи тако падну доле и сете се где су и ко су. Нервира ме ужасно та лаж која је основа сваке вирутелне навлаке, тог легализованог бекства од стварности. Рокенрол мора да буде Истина јер уколико није истина онда није више Рокенрол. И мора да постоји та непрестана борба.

Ко ту са вама држи те ''џепове отпора''?

Некако се увек генерацијски поклапају бендови. Не толико по годинама или годиштима људи, већ по времену неког оснивања, првих свирки или већих наступа, заједничких проблема и њихових решења са којима су се сусретали. Ми смо убачени у тај пакет бендова незахвално названим ''Нова српска сцена'' где су рецимо и Репетитор, Нежни Далибор, Жене Кесе, Stray Dog, Threesome, Плишани Малишан… Нису ту толико битне неке жанровске одреднице колико управо неки шири оквир у коме су те групе настајале и у којима стварају.

Спремате нови, трећи албум?

Тако је. За сада се зове Јутро. Сво троје смо укључени и кроз текстове и кроз музику. Албум је доста интимнији али је критика друштва и даље ту. Док је наш други албум - Комуникација, рецимо настајала на релацији ми/публика, по свиркама у најразличитијим условима, ово Јутро је доста другачије. Настајало је као нека наша интроспектива, наш лични међусобни осврт и сусрет. И мислим да носи доста неког оптимизма. Он није наравно ''заразан'' тј. нереалан, али постоји - јер једноставно мора да постоји. Када прође бес, ипак остаје нада.

Изашао је и први сингл. У питању је обрада песме Филмови, чувеног нишког darkwave/punk бенда Добри Исак из `80-их година. Не желим сада много да кажем о овоме, осим да је то један урбани реквијем једној нормалној, градској култури коју смо заборавили.

Сви велики градови су трагични код нас. Али Београд, Нови Сад, Ниш - они су најтрагичнији градови. Они су највеће жртве и највећи идентитетски губитници. Изгубљенизбог миграције становништва. И није проблем ту у речи ''нови суграђанин'' већ у бахатости. И зато рокенрол. Јер је то јасан став који нуди решење. Па макар то било и ''поштуј асфалт по коме газиш'' или ''врати се на своју земљу''. Али и њу мораш да поштујеш. Није ту ни питање борбе шта је боље ''земља или асфалт?'' - већ да ли поштујеш и једно и друго и како се опходиш према њима. То је по мени Рокенрол. Прича живота. И треба разликовати оне који га живе од оних који кажу да га слушају. Наша прича је да живимо рокенрол, тј. да будемо искрени у свему што радимо. И према себи и према другима. И бићемо испуњени сазнањем да је то неко сутра разумео. Уметност је наћи начин да се изборимо са смрћу. Са заборавом. Са непостојањем. Човек на то мора пронаћи своје праве одговоре а не само изговоре. Јер разум тражи разлоге. Крај приче.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

Шта је асоцијација „Games Serbia”?

„Games Serbia“ је удружење које окупља појединце и правна лица која се баве израдом игара. Настала је из неформалне групе на Фејсбуку “Game Developers Serbia”. У том смислу не постоји дискриминација и провера чланства. Ко год сматра да је део индустрије, може постати чланом удружења. Напомињем, ипак, да се удружење, бар за сада, не бави играчима и публиком, већ тежи да окупља оне који игре стварају. Све земље у окружењу имају своја удружења и свака има другачију циљну групу. Румунска, на пример, окупља само правна лица. Нама су у жижи за сада појединци, али искуство околних земаља показује да без подршке фирми које творе индустрију нема напретка, те смо се у тим смислу обрадовали када је једна од домаћих компанија иступила ка нама и пружила подршку.

Наше удружење је, помало парадоксално, постало запаженије пре него што је уопште настало, захваљујући непосредном деловању Кристине Антић, Дамира Веапија и мене, који смо се, на неки начин, затекли као амбасадори српске „game-dev” сцене. Штавише, наше удружење је покретач иницијативе за дубљу сарадњу међу земљама које западни капитал не узима у обзир, а то су мање-више све “не-западне” земље, од балтичких, преко Пољске и Грузије, Хрватске и Србије, па све до Грчке и Труске.

Који су циљеви удружења?

Удружење има за циљ да представља домете домаће сцене у свету. Да едукује домаће бизнисмене о опасностима индустрије игара као и о најбољим поступцима који могу да приступ на тржиште учине уопште могућим. Да потакне гиганте домаће индустрије да се мењају и прилагођавају приликама у свету, да их подсети да улагање у заједницу значи улагање у сопствену будућност. Да едукује игротворце који имају жељу и потребу да постану независни произвођачи. Да доводи стручњаке из света релевантне за индустрију и опште упозна заинтересовану јавност о кретњама у индустрији региона али и света.

Да ли би српско удружење могло да ради и на плану заштите радника у креативној индустрији?

Удружење има циљ да се у будућности бави подршком и едукацијом радника у индустрији, али прерано је говорити о таквом ангажовању. Оно што удружење тренутно може да понуди углавном се односи на едукацију и промоцију.  

Као представник „Games Serbia” недавно си учествовао на CEGC 2016 (Central European Games конференција). Које су теме у жижи ове године?

Теме су се углавном бавиле пословном страном индустрије као и родном разноврсношћу. У том смислу нисам сигуран да су теме истакнуте на том скупу претерано релевантне за целу централну Европу. То је ипак догађај који „Games Austria” одржава како би утврдио свој положај као предводника удружења земаља у окружењу.

Сугерише ли то потребу за некаквом SEEGC, балканском гејмерском конференцијом, и које би биле „наше“ теме?

Развој заједница у региону веома је различит и свака има своје посебне потребе. У том смислу „Games Austria” организује окупљања многих заједница у окружењу. На прошлом скупу били су Румуни, Словенци, Мађари, Хрвати, Чеси, Словаци и ми. Пољаци не желе да учествују, Аустријанцима не пада на памет да зову Бугаре или Грке, јер они не спадају у границе Царства. Не спадамо ни ми, али им згодно дође заједница са преко 2000 чланова, јер намеравају да врше присак на еуро-бирократе, етц. Хоћу да кажем, колико год је корисно окупљање заједница, толико је ту и политике. Стога сматрам да тренутно не постоји потреба за балканским форумом.

Оно што јесте неопходно то је сусретање и размењивање. Македонска заједница има веома добре ствараоце експерименталних игара и подржава скупове који су бројнији него код нас. Хрватска заједница прави сјајну климу за бизнис, али не пружа довољно пажње независним произвођачима. Бугари су запоставили своју сцену стваралаштва, али зато имају најбољу е-спорт културу. Црногорци имају неколико произвођача, али углавном не знамо ништа о њима. Румуни имају превише гломазну организацију која не обухвата појединце. Код нас је формално организовање заједнице још у току, а “наша” питања била би могућност претварања мноштва независних група у пословне подухвате и едукација инвеститора. Много тога можемо да научимо једни од других, али форуми нису погодан формат за тако нешто, стога ће наше удружење покушавати да организује непосредне сусрете, радионице и друге практичније облике састајања.

Можемо ли о националним играчким индустријама причати слично као o националним кинематографијама?

Не. Индустрија игара је пропатила много због повлачења паралела са филмом. Игре које спадају у мејнстрим или тзв. „ААА” продукцију (ето још једног несретног поређења са филмском индустријом) излазе из студија који надилазе националне границе. “Ubisoft”, на пример, има своје канцеларије и прозводње како у Европи тако и Америци. Чак и “CD Project Red” који јесте пољска фирма, прави велики хит “Witcher 3” упошљавајући велики број студија из других земаља, aзначајан допринос, на пример, имала је и “Take One”, београдска фирма која се бави анимацијама и “motion capture” технологијама.

Али ипак постоје неке националне специфичности?

Оно што постоји јесу културолошка обележја која се одражавају на игре које настају у одређеним областима. Финци још од пре 30-40 година имају “школу” стварања игара из које настају веома брзе и заразне игре. Французи најчешће игре спајају са стрипом и цртаћима из којих вуку највише надахнућа. Немци су познати по авантуристичким играма. Игре које долазе из словенских предела углавном су ближе уметности, те комплекснијим и темељније обрађеним темама. Бугарска је имала добре стратешке игре, као и Mађарска. Филипинци су правили веома занимљиве игре засноване на богатству свог фолклора, а све занимљивије игре долазе из арапских земаља…

Имам утисак да је у Србији у протеклих неколико година нарасло неколико озбиљних предузећа за производњу видео-игара. Каква је стварна ситуација?

Веровали или не, Србија је водећа земља у окружењу. Једино Румунија има више запослених у индустрији игара, али велики број радника није непосредно укључен у прозиводњу. У том смислу хрватска индустрија, на пример, има велике инвестиције и веома добре тимове, док Србија има неколико правих гиганата који запошљавају хиљаде радника. То је добар предуслов за даљи развој индустрије, али није далеко од стања у другим земљама. Готово свака држава “источне Европе” има две или три “велике” фирме. Даљи развој заједнице зависи од тога која ће компанија да искорачи и почне да се стара за заједницу. За сада, као и у суседним државама, велике фирме брину за себе и своје интересе, што је и природно, баве се пружањем подршке широј друштвеној заједници - кроз добротворни рад и образовање младих на разним нивоима - али мало шта чини за развој саме заједнице игротвораца. Но, зато је ту наше удружење, да пробуди џинове. 

Ту је занимљив ефекат “пророка у рођеном селу”, у смислу да су све велике српске фирме издашно помагале развој хрватске заједнице и самим тим индустрије игара, па се надамо да ће у будућности бити ради да помогну и домаћој заједници. Само да будем до краја јасан, мислим да је то сјајно, јер светска индустрија игара је превелика да би било места ускогрудом ривалству у региону. Изузетно ми је драго што је хрватска сцена нарасла и напредовала, јер благодети њиховог успеха ужива и домаћа сцена, а посебно ми је драго што су домаће фирме имале слуха да помогну, јер ми даје наду да виде неопходност развоја заједнице, па би самим тим пут „Games Serbia” требало да буде донекле утрт.

Како би изгледао одрживи развој игара?

Одрживи развој се односи на развој који не троши природне изворе. Како чланови тима који прави игре нису потрошна сировина, то нисам сигуран шта би тачно био одрживи развој. Ако под тиме подразумевате да се једна фирма сама издржава од својих игара, одговор није једноставно дати. Тим пре што тренутно на дивљем западу тржишта игара квалитет производа ништа не гарантује, баш као ни квалитет промоције. Одрживост би значила да су цена производње игре и приход бар изједначени. Е, сад. Цене коштања игре су значајно различите. Да би се направила солидна игра неопходно је много времена. Стога делује као парадокс, али највише изгледа за одрживи развој имају микро-тимови од једног или два члана као и огромне компаније које су у власништву великих инвеститора.

Ипак, ако постоји некакав одговор који не води дубље у џунглу проблематике израде игара то би био - брзи прототип. Тим који би успевао да брзо склапа прототип, брзо га тестира и исто тако брзо пласира, дошао би до одрживог развоја. Такав је нпр. израелски „Tab Tale” који истина не прави брзо игре, али успешне производе клонира и засићује тржиште, а такав је и хрватски „Cro Team” који полази од развоја технологије што им омогућава да дођу до коначног производа брже од конкуренције.

Да ли би развоју играчке индустрије више погодовао тачеризам или комунизам?

Не знам много о тачеризму, али игре су део културе и као такве израз који настаје у било ком друштвеном систему. Код нас је комунизам погодовао развоју игара, ако већ хоћете, јер је отвореност државе (у односу на земље источног блока), те подршка прегаоцима технолошког напретка омогућила да у Југославији настану рачунари какви су постојали тек у неколицини високотехнолошких капиталистичких друштава. Југославија је имала своју продукцију рачунарских игара и то веома јаку, а многи појединци и тимови радили су за иностране партнере, много више него што је то данас случај. Данас клинцима делује невероватно, али „Галаксија“ и други рачунари домаће израде били су бољи од, нпр. сличних производа из Британије. Игре постоје тек 60 година, али је доказано да настају као и свака друга уметност, свуда, на сваком месту. Штавише, баш као и уметност, тамо где постоје друштвене потешкоће, тамо потреба за изражавањем јаче и постоји, па стога не чуди генијалност игара које тренутно раде Украјинци, на пример…

Ја сам то мислио више политички: Да ли би домаћој креативној индустрији више одговарала сурова тржишна логика, или неки облик протекционизма, или нешто сасвим треће?

Мислим да ми је сада јасније откуд долази питање, али сматрам га помало неприкладним за дискусију о асоцијацији. Игре су као и свака друга људска делатност. Креативна индустрија има исте проблеме које има једна уметничка група, исте проблеме које има једна обична фирма/фабрика, има исте проблеме као и некаква агенција која се бави медијима/тржиштем. Свакако је да политички систем делује на одређени начин, али игре се тренутно праве на целом свету, у коме је мање-више иста врста капитализма на снази (знам, да се на овакав одговор озбиљни полички аналитичари згражавају, али са тачке гледишта игара, има само богатијих и сиромашнијих земаља, оних у којима су инвеститори издашнији или мање издашни. Не знам да ли се игре праве у Северној Кореји, али верујем да се и тамо израђују по истим начелима као и било шта друго...).

Ако ме питате за идеалну атмосферу, она би била утопијска, место на коме би се људи удруживали слободно око пројеката у које заједнички верују, без економских притисака. „Valve” је употребио огроман капитал да створи такву атмосферу. Тамо нема формалних шефова и пројеката, ствара се само оно што радници сами направе. Шведска фирма „Paradox” успела је да пренесе вредности своје културе рада тако што је власник фирме само онај који присваја профит, планови рада и пословања у рукама су радника тј. шефова производње. Brand manager је ту само спона између власника и производње, и стара се да сваки производ буде профитабилан... али све ово нема никакве везе са асоцијацијом.

Конкретно, какве су предузетничке шансе за људе у Србији који би да ускоче у овај посао?

Никакве. Српски бизнисмен нису дорасли захтевима и тешкоћама производње игара. Зато у Србији, осим наша четири гиганта, нема много правих студија као, на пример, у Хрватској. Стога не може да буде ни инвестиција, као ни континуитета производње који би омогућио пробој на тржиште.  Понајпре, домаћи бизнисмени не капирају да тржиште игара не постоји. Не схватају да “Google“, “Apple” и “Valve” држе монопол на продају игара. Фаворизују се најкрупнији играчи уз потпуно маргинализовање свих осталих произвођача. Понуда увелико превазилази потражњу. Играчи реално годишње могу да уживају у 2000-3000 наслова, а производи се преко 100.000 игара само за телефоне. Кикстартер је још једна велика заблуда. Сви се уздају у успех кампање на овој мрежи. Уопште, индустрија игара је пуна скривених замки и шарених лажа. Све то инвеститори не виде. За њих је индустрија игара златни рудник у који би да уђу са неколико хиљада евра и групицом клинаца који ће да им праве игре “за Џ”. Они индустрији игара приступају као отварању пекаре или апотеке, очекујући лову до крова.

Не виде да је проценат ризика такав да 1-3% игара има изгледа да врати уложено. Не занима их дугорочна инвестиција и учење о приликама у индустрији које су веома сложене и делују варљиво. Хоћу да кажем, домаћим бизнисменима који су још свикнути на кокаинске марже и ратну привреду тешко иде перципирање “обичног” бизниса, а некмоли некаквог хипер-ризичног флуидног тржишта у повоју. То користе стране фирме које чине “средњи” слој домаће сцене, углавном на овај или онај начин израбљујући ћорсокак у коме се нађу појединци који би да праве игре, али из неког разлога не желе да се придруже домаћим гигантима. Чак се и домаће фирме које се дуго баве играма тешко прилагођавају променама на тржишту и новим изазовима. Направити квалитетан производ није једноставно. Игре су једном трећином пословање, једном трећином технологија и преосталом трећином - уметност. Игре су сложен систем који захтева да буде само-прилагодљив и “паметнији” од својих твораца.

Осим гиганата и независне продукције, у Србији делује још само неколико компанија које троше своја средства из примарних послова (обично су то веб-технологије или други технолошки стартапи) и улажу их у производњу игара из пуких сентименталних разлога (“Срећом, газда воли игре”). Нема ту доброг пословања и пословне климе. Хрватска је, на пример, основала кластер малих инвеститора који заједно улажу у игре, али искрено тако нешто не могу да замислим да је оствариво у Србији у којој не постоји пословна етика инвестирања. Или си газда или ниси.

Игре пре свега посматрамо као бизнис...

Зашто игре посматрамо као бизнис? И то је једна велика заблуда. Игре су пре свега медиј. Сложенији од свих постојећих.

Па то и хтедох рећи, посматрамо све то као бизнис, привучени милијардама које се у свету окрећу, али сам на мах хтео да будем правоверан и питам баш за културну димензију.

Игре јесу део културе. Ма какве да су. Као што је и холивудска продукција део културе. Да ли постоје “уметничке” игре? Одавно. Кад се томе додају и едукативне игре као и мноштво игара које преносе знања о културно-историјском наслеђу (дао сам вам пример игара са Филипина које су уткале фолклор и традицију у сјајне игре), игре су у потпуности културолошки феномен.

И да ли би ту могло доћи до неког националног протекционизма (да опет поредим са филмом и гњавим с политизирањем)?

Не, зато што је званични европски став о култури да мора да пређе из дотација и донација у тзв. културну индустрију, што значи да се принципи тржишта примењују и на уметност и стварање културе. У пракси, ово се већ дешава код просвећенијих земаља. Финска, на пример, улаже новац у производњу игара. Сличне пројекте имају и холандска, данска и друге владе напреднијих држава. У Хрватској, постоји велики притисак на владу да преусмери средства са филмске индустрије (која не зарађује ништа) ка индустрији игара (која у Хрватску слива десетине милиона).

Аха, па онда је то званично „тачеризам“ а незванично свако провлачи мало протекционизма, ако сам добро опојмио прилике. А како ствари стоје са техником и технологијом?

У ком смислу? Технологија напредује и игре делују као да су све сложеније, ипак посреди је веома млад медиј који још није напипао сопствене опсеге и домете. Није још ни почео. Технологија је ту напросто једна река која носи игре, али заправо веома мало на њих делује. Игре представљају тек мали удео у развоју васколике технологије. Примера ради, ми данас користимо нове технологије да приступимо старинским медијима. Већина користи рачунаре и интернет као замену за новине, филм и телевизију. Рачунари пружају далеко веће могућности. На пример, стварање симулација и учење кроз непосредно искуство стварања. (“Кад сте последњи пут научили нешто о свету око себе програмирањем симулације? - Алан Кеј, велики научник и едукатор).

Мислио сам на све те нове уређаје које не поседујем: паметни телефони, окулуси, и сличне ствари о којима немам појма... Знам само да ми те нове игре за мобилне телефоне делују прилично упрошћено, шта ја знам, као с почетка 80-их година прошлог века.

Кад кажете “технологија” или “технолошке иновације” оне подразумевају инструменте којима сазнајемо о субатомским честицама, дешавањима на молекуларном нивоу, допуњавање стварности и др. Игре ту прилично “безазлено” каскају за оним технолошким иновацијама које дотичу телефоне, таблете или рачунаре. Рачунарске игре, игре на телефонима или на окулусу, све је то још у развоју. Окулус, на пример, није успео да револуционаризује игре колико су то учинили мобилни телефони. Можда се вама чини као упрошћавање, мени се чини као идиотизам, али то је смер развоја игара. Окулус није донео ништа ново (за сада), док су мобилни телефони донели да се популација играча прошири са дечака од 7 до 35 на све људе који имају телефон, укључујући и девојчице и девојке и тетке и бабе.

Мобилни телефони у споју ГПС технологије и игара донели су низ игара које мешају стваран простор и простор игре. Истина, такве игре нису увукле значајан проценат играча, али и даље имају већу публику од нпр. Окулуса. Игре су још увек ограничене на неколико основних глагола које су имале и пре 60 година, када су настале): трчи, скачи, пуцај. Тек у последње време јављају се игре које покушавају да убаце нове глаголе као што су: истражуј, пати, буди милосрдан. Тешко им иде. Ауторе и ауторке углавном проглашавају за лудаке и прете им убиствима.

Шта? Како? Зашто?

Жене су доскора чиниле мањину у простору света игара. Од пре неколико година у одређеним областима и премашују мушке кориснике. У време када игре нису биле широко распрострањен феномен жене-игротворци нису биле нити охрабриване нити нападане. Данас је мало другачије. Велики број жена трпи увреде, вербално насиље које започињу управо њихови саиграчи. Жене игротворци су такође на удару, што критике (тј. новинара), што играча. (Ево једног од последњих скандала у том смислу  https://en.wikipedia.org/wiki/Gamergate_controversy )

Зое Квин, ауторка игре  “Depression Quest” направила је игру која нема хепиенд. Која се не бави трчањем, пуцањем и убијањем. Игру која играча ставља у улогу депресијом обхрване особе. Критика је игру похвалила, али је излив незадовољства играча био претеран и неоправдан. Зое се нашла под таквим притиском да је морала да промени личне податке јер су јој претили, уходили је и злостављали коментарима где год би се појавила. Оправдање су налазили у абразивној личности госпођице Зое, што је танко чак и као објашњење. Далеко мање насиље претрпели су аутори игре “Dear Esther”, јер их новинари који би требало да прате развој игара углавном не узимају као део корпуса рачунарских игара проглашавајући њихово дело експериментом који нема довољно елемената рачунарске игре. 

Готово свака игра која долази из не-Западне сфере изложена је руглу и подсмеху. Један чешки тим (наводим их само као један у мору примера) нашао се на удару једног водећег Западног медија само зато што су се “дрзнули” да се одвоје од матичне компаније и направе своју игру. Новинар износи низ увреда на њихов рачун, искључиво зато што су Чеси и зато што су хтели да направе нешто другачије.

Може ли игра, путем „игрификација“, још дубље прожети нашу културу, на пример кроз игрификације дневних обавеза, школе, посла и слично?

Да, игрификација тек долази и биће језива. Људи нађу начина да све злоупотребе, а игрификација је толико питка да се јежим од помисли како ће све бити употребљена против нас. Са друге стране, на неки начин ради се о техникама и методама које су познате и које нису настале настанком технологије, па се уздам у човекову давњашњу моћ да их баш боли дупе за све, па и за игрифкацију.

Да ипак завршимо позитивно – резултатима.  Да ли би могао да нам препоручиш неколико интересантних домаћих (или макар већим делом домаћих) игара?

Много је добрих домаћих игара. Бојим се да се не огрешим о неког кога нисам могао да се сетим у датом тренутку. Најсвежији примери су  “Switchcars” (http://switchcarsgame.com/) aутора Слободана Стевића, “Hellion” (https://steamcommunity.com/sharedfiles/filedetails/?id=674415611) домаћег тима “Zero Gravity”, “Adam Wolfe” (https://steamcommunity.com/sharedfiles/filedetails/?id=668196994) домаћег гиганта “MadHead Games”, “A-Gents” (http://www.phime.com/games/a-gents/) домаће фирме (која нажалост због разних законских препрека има седиште у иностранству) “Phime Studio”, “Residence of Evil” (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.PoisonGames.ROE&hl=en) Николе Васића (има већ милион играча на телефонима), “The Uprising” (заснована на првом српском устанку)... има их много, неке су још у изради као што је сјајни “Fantasiam” или узбудљиви “Superverse”, иновативни “Columnae”…

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)