Интервју

Ништа није пропало, кад пропало све је

Јован Алексић, интервју

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO) била је у протеклим данима поприште велике дипломатске борбе поводом предлога да се самопроглашена „Република Косово“ прими у чланство ове организације. Победи српске дипломатије свакако су допринели и наши млади академски грађани окупљени око организације „Студенти за истину- НЕ чланству Косова у Унеско“, са чијим једним од организатора, Јованом Алексићем, студентом докторских академских студија на Катедри за историју Филозофског факултета у Косовској Митровици, разговарамо о активностима које су предузели у циљу успешног спречавања отимања српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији.

Не памти се да је активност једне групе студената, ограничене ресурсима и инфраструктуром, изазвала толико пажње у домаћим и светским медијима. Покретање блога и Фејсбук странице пратило је више од 18 000 људи. Шта је све ваше удружење покренуло у кампањи спречавања уласка „Републике Косово“ у Унеско?

Пре свега, желео бих да истакнем велико задовољство поводом успеха наше акције, крунисане победом Србије у изузетно важној дипломатској утакмици, која је у много чему могла да одреди њену даљу судбину. Осећајући и препознавајући значај овог историјског тренутка, ми смо се самоорганизовали и одлучили да својим скромним капацитетима, колико год можемо, допринесемо општенационалној борби за очување косовско-метохијских светиња. Формирали смо тим, разрадили план акције, поделили секторе деловања и 29. октобра званично отворили канцеларију за кампању против пријема тзв. „Републике Косово“ у Унеско. Чињеницом да смо за седиште наше канцеларије одабрали баш Косовску Митровицу, дакле, Косово и Метохију, желели смо свима показати колико смо везани за овај простор, да се управо овде, на „бојном пољу“, у крајње неповољним околностима, боримо за нашу земљу и светле идеале истине, правде и слободе.

Одмах смо прионули на посао. Наш основни задатак био је везан за скретање пажње домаће, европске и светске јавности на бројне разлоге због којих тзв. „Република Косово“ не може и не сме постати члан Унеска. Поред тога, главни приоритет представљао је успостављање контаката са медијима и званичницима свих 195 дипломатских делегација Унеска, њиховим амбасадама у Србији, као и слање писама, фотографија, видео-материјала, филмова и других сведочанстава о страдању српске културне баштине на Косову и Метохији на њихову адресу. То је подразумевало и обавештавање свих нижих службеника влада поменутих чланица Унеска задужених за ово питање. Можемо слободно рећи да смо у својим намерама успели, с обзиром на реакције које су долазиле из готово свих делова света. Примера ради, један од највећих медија у далекој Кенији извештавао је о нашој акцији, а на свом званичном твитер профилу објавио наш ауторски видео-снимак о спаљивању, скрнављењу и уништавању српске културне и духовне баштине на Косову и Метохији.

Какве су биле реакције на хиљаде ваших мејлова, фотографија са уништеним црквама и манастирима на Косову и Метохији, видео снимцима, које сте упутили онима који су одлучивали о будућности истих? Може ли се говорити о буђењу савести?

Иако велики број оних којима смо слали писма, а заједно са њима обиље документације, разноврсног фото и видео материјала, на њих нису одговарали, сигурни смо да смо многима барем мало завредили пажњу својом упорношћу и карактером послатих докумената, на које нико не може остати равнодушан. Ипак, са задовољством можемо констатовати да смо сигурни да је пет званичника држава чланица Унеска отварало своје електронске поштанске сандучиће са нашом пошиљком, читало наша писма и прегледало осталу документацију и материјал који смо упућивали на њихову адресу. Случајно или не, управо су три земље, међу поменутих пет, преломиле битку на нашу страну, гласајући у корист Србије! На ту чињеницу смо посебно поносни, јер смо и ми, усуђујем се рећи, колико-толико утицали на такву одлуку.

Што се тиче домаћих, европских и светских средстава информисања, казао бих да смо врло брзо и неочекивано лако пробили медијску блокаду која се налазила пред нама. Готово сви домаћи и регионални медији су редовно извештавали о нама и нашој акцији, да би им се касније придружили и неки глобални попут „Ал Џазире“ и „Спутњика“. Успешно смо „дигли буку“ и натерали многе људе у свету да размисле како би се они осећали када би им неко насилно отео највеће светиње, систематски их уништавао, а онда их прогласио својим. То је уско повезано са Вашим питањем о „буђењу савести“, што је управо и био наш циљ – буђење савести савременог човечанства, посебно његовог хришћанског дела, јер, не заборавимо, наше цркве и манастири на Косову и Метохији немају само српски, већ и универзални хришћански карактер. Они су један од најсјајнијих драгуља европске цивилизације и највеће благо из ризнице српске средњовековне историје. Не треба посебно истицати колико су они битни за нас, српску културу, уметност, духовност и идентитет.

Навикнути на апатију и нечињење, Ваше акције су покренуле праву лавину сличних иницијатива од других, блиских удружења из свих српских крајева и потпуно преокренуле тај доминантни осећај који нам се усађује дуги низ година. Одакле вам је све стизала подршка?

Морам истаћи да смо од самог почетка били у живој вези са нашим колегиницама и колегама из свих универзитетских центара Србије, Црне Горе и Републике Српске. Подсетићу Вас да смо још 21. октобра, тачно у 12:44 ч. у Косовској Митровици организовали велики студентски протест против евентуалног пријема лажне „државе Косово“ у Унеско, а да су истовремено то исто учиниле наше колегинице и колеге у Београду и Новом Саду. Максимално смо се трудили да деламо тимски, координисано, са узајамним поверењем и најбољом могућом комуникацијом. Заједно са организацијом „28. јун“ скупили смо преко 140.000 онлајн потписа против чланства тзв. „Републике Косово“ у Унеско. Посебно бих издвојио вредност остварене сарадње са српским студентима, али и нашим људима, из расејања, којима бих овом приликом исказао посебну захвалност, јер су својим деловањем у иностранству и те како допринели позитивном исходу наше акције.

Они су чак и новчано помогли нашу кампању, иако никога од нас нису лично познавали. То говори да су нам веровали, због чега осећамо искрену радост и срећу. Трудили смо се да оправдамо њихово поверење и чини ми се да смо у томе успели. Иначе, кад смо већ код новчаних средстава, обавестио бих јавност да је наша комплетна кампања до сада коштала 855 евра, веровали или не. Нисмо имали апсолутно никакве изворе финансирања, а сав поменути новац послали су нам Срби из дијаспоре. Због тога смо неке ствари током акције морали да финансирамо из сопствених џепова. Е сад, замислите колико су новца Албанци уложили у њихову кампању... Можете ли замислити? У колико се милиона „зелених новчаница“ можете кладити...? Тиме наша акција још више добија на значају, јер је остварена у готово немогућим условима.

Гласање у Унеску је можда и прилика за исправљање једне лоше националне карактеристике, а то је да не негујемо довољно пријатељства са онима који су нам наклоњени. Упркос многим притисцима, о којима су говорили и наши званичници преносећи разговоре са страним колегама, многи су одлучили да подрже Србију у њеној борби. Да ли је ово прилика да се снажним, али достојанственим дипломатским активностима истакне непроцењива важност свих оних који су нам помогли у овој, за нас, изузетној прилици?

Стара мудрост каже, „пријатељ се у невољи познаје“. Сматрам да је један од основних предуслова опстанка наше државе изградња мостова поверења и неговање савезништва са свим оним државама које су биле уз нас када је нама било тешко. Њих нема мало! То је, заправо, већина човечанства! Уколико погледате мапу земаља које су гласале за и против нас по овом питању (као и уздржано), може се јасно видети да нисмо усамљени у намери да бранимо своје животне интересе и основне постулате међународног права. Готово цела Азија и Јужна Америка гласале су у нашу корист. То говори да се свет мења и да полако долази доба мултиполарности, у ком неће бити места за наметање глобалних интереса само једне суперсиле, која је од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза суверено господарила малтене целом планетом. Врло је битан податак да су све земље БРИКС-а гласале за нас. То су државе које имају највећи економски, привредни и војни потенцијал, уз готово неограничене природне и људске ресурсе. Оне ће у блиској будућности сасвим сигурно бити један од наутицајнијих креатора светских дешавања. Мислим да њихову наклоност и подршку једноставно морамо искористити, што до сада, нажалост, није био случај.

С тим у вези, усудио бих изразити, чини ми се, оправдану сумњу у делотворност досадашњег дугогодишњег спољнополитичког курса Србије, оличеног у пароли „Европа нема алтернативу“. Хајде да видимо шта нам је он донео и шта нам данас доноси. Осим безбројних уцена, понижавања, вређања и колонијалног третирања, готово ништа или мало шта доброг. Погледајмо како су земље чланице ЕУ гласале поводом питања које је тема овог интервјуа. Осим Шпаније, Словачке и Кипра, које су гласале за нас, Грчке, Румуније и Пољске, које су биле уздржане, све остале чланице ЕУ гласале су за самопрокламовану „државу Косово“. Оне су, дакле, гласале да Грачаница, Пећка Патријаршија, Високи Дечани, спаљена Богородица Љевишка и још 1.500 других српских косовско-метохијских светиња припадну онима који су их систематски уништавали и затирали. Да ли су нам то пријатељи? Чини ми се да се одговор сам по себи намеће. Зато ценим да је крајње време да се коначно „подвуче црта“, да се јасно, хладне главе, без великих емоција, сагледа са којим државама Србија може остварити заједнички интерес, са којим државама дели исте вредности, са којим државама може равноправно сарађивати, да се, коначно, преиспита поменута безалтернативна политика, која очигледно не доноси добре резултате. Уосталом, по мени, само Србија нема алтернативу!

Такође, сматрамо да је ово и прилика да се на исти начин истакну и они који су све учинили да се Србији отме оно што је њено. Многи су нам стари знанци, али потребно је истаћи улогу Црне Горе, Македоније, Хрватске, дакле оних земаља из суседства са којима Србија континуирано покушава да гради добре односе, понекад, чини нам се, и науштрб сопствених интереса?

Одговор на Ваше питање поново ћу започети цитирањем познате народне изреке, која каже: „Не падне снег да покрије брег, већ да свака зверка свој траг покаже“. Ове просте, али мудре речи, врло сликовито могу говорити о карактеру, али и правим намерама поменутих држава према Србији и српском народу. Оне истовремено могу бити и сажет одговор на Ваше питање. Ипак, његова озбиљност захтева једну опсежнију анализу, и то не само међудржавних односа између нас и наших суседа, већ и односа међу нама самима. Поставља се питање, зашто би нас неко поштовао, ако ми сами себе не поштујемо? Често се у блиској прошлости дешавало да званична Србија и превише инсистира на „помирењу у региону“, и „добросуседским односима“, понекад чак и науштрб сопствених интереса, како сте и сами истакли. Било је и епизода правог „посипања пепелом по глави.“ Сетимо се само бесомучних извињавања бившег председника Србије. Да не спомињем друге бројне примере, да не бисмо скретали са теме овог интервјуа.

Једноставно, да би нас други ценили, морамо прво себе да ценимо. Морамо наступати јединствено, снажно, упорно и храбро, са јасним циљем, онако како смо наступали током ове кампање. Притом, не мислим само на нашу студентску акцију, већ и на наше највише државне органе, дипломатију, Цркву, медије, целокупно друштво. Уверен сам да је однос са државама које сте поменули најбоље градити на бази апсолутног реципроцитета. То је, ако хоћете, и најпоштеније. А да ли би било уопште нормално да се другачије односимо према онима који сваку прилику користе за максимално понижавање Србије и свесно гажење њених виталних интереса, и поред све њене добре воље, исказане безброј пута...? Рецимо, подсетићу да је Србија једина држава на Балкану која је напад наоружане албанске групе на македонске регуларне полицијске снаге у Куманову маја текуће године окарактерисала као терористички акт, што је он по свом карактеру и био. Србија признаје Македонију под њеним уставним називом („Република Македонија“), иако је њен официјелни међународни назив БЈР Македонија, ризикујући да поквари своје традиционално добре односе са Грчком. Да ли треба спомињати да сама БЈР Македонија има великих проблема са Албанцима, сличне онима са којима се суочавала Србија...? Опште је познато да Албанци имају отворене претензије на целу западну Македонију, коју већ сада називају Илиридом. Са њима је Македонија и рат водила 2001. године. Ипак, и поред свега тога, званична БЈР Македонија стала је на њихову страну, рекао бих, на страну своје пропасти, против Србије, иако врло добро зна трагичну косовко-метохијску причу, јер је делом на својој кожи осетила.

Шта тек рећи за Црну Гору...? Шта рећи, а не заплакати, закукати, пресвиснути...? Замислимо само да се сада однекуд појаве Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, велики Његош, краљ Никола I Петровић и погледају шта раде они који данас владају њиховим завичајем... Шта би они рекли, шта би радили, како реаговали на беспримерну срамоту коју њиховој земљи наноси актуелни монтенегрински режим...? Ово што су они урадили није само злочин и страшан грех према Србима и Србији, већ према исконској Црној Гори. Једна стара велика европска држава, католичка Пољска, чланица ЕУ и НАТО, готово традиционално антируски настројена, гласала је уздржано. Преко Атлантског океана, хиљадама километара далеко од нас, налази се Мексико, који се граничи са Сједињеним америчким државама, у којима живи на десетине милиона људи мексичког порекла. Упркос свему томе, Мексико је гласао у корист Србије. А мала, опљачкана, сиромашна деспотија комунистичко-атлантског диктатора гласа против „рода најрођенијег“, у корист оних који би врло радо Црну Гору сахранили. Али, добро. Хвала им. Хвала и БЈР Македонији и Црној Гори. Памтићемо.

Сматрате ли да је неопходна једна врста обједињавања свих ресурса и снага како би овакве „групе за притисак“ као што је ваша имале и једну врсте интитуционалне подршке за искушења којих ће свакако бити и убудуће и који би то модел „кровне конструкције“ могао бити?

Апсолутно, да! Чак мислим да је то неопходно! Наша акција показала је колики значај могу имати добро организоване групе младих образованих људи који имају исти циљ. Да би се он постигао, потребна је љубав, вера, нада, али, пре свега, слога. Ако се све то поседује, и немогуће се може учинити могућим, уз велики рад, труд, преданост, упорност и храброст. Навешћу само пример наших „Орлића“, омладинских првака света у фудбалу. Да ли је ико од нас искрено веровао да они могу постати шампиони света, победити Бразил у финалу, голом у прудужецима, у 118. минуту...? А они су, ето, показали да су чуда могућа. Деца из радничких породица, која живе у условима општег пада свих друштвених и моралних вредности, која тренирају на ливадама и ораницама, окружена лошом неспортском атмосфером, разним „менаџерима“ и сумњивим типовима, постају најбољи млади фудбалери планете. Како? Па управо тако што су поседовали вредности о којима говорим! Показали су нам пут. Нека њихов пример буде светионик целој нашој генерацији, чији време тек долази.

Што се тиче модела „кровне конструкције“ евентуалног формирања свенационалне српске омладинске организације, сматрам да у нашој историји имамо врло добре узоре, који нам могу послужити као својеврсан шаблон. Поменућу само Уједињену омладину српску, основану у Новом Саду 1866. године. Њени чланови били су најперспективнији млади Срби тога доба, од којих су многи стварали историју (Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Светозар Милетић, Никола Пашић, Никола I Петровић Његош, Марко Миљанов Поповић, Машо Врбица, Лазар Томановић, Владимир М. Јовановић, Валтазар Богишић...). Ако су они тада, у 19. веку, без добрих саобраћајница, телефона, интернета и осталих средстава комуникације (да не говорим о другим условима), могли да се уједине око племенитих националних идеала (а долазили су из различитих делова Балкана, практично скоро из свих делова Српства), зашто то данас не бисмо могли ми...?!? Не видим ни један разлог. Зато ћу се похвалити запажањем да је наша Канцеларија била права Уједињена омладина српска у малом! У њеном раду учестовали смо ми са Косова и Метохије, наши пријатељи из централне Србије, Републике Српске, Црне Горе, помагали нам млади Срби из Русије, Канаде, САД, Шведске, Аустрије, Француске, Немачке, Аустралије, Јужне Америке, практично са свих меридијана.

Након много времена, омладина је јединствено симболично дигла свој глас. То је само по себи велика ствар. Што је до нас - урадили смо. Дали све од себе. Показали смо да смо живи, да Србија и Српство имају на кога да се ослоне у будућности. Показали смо да заједно можемо све. Да „ништа није пропало, кад пропало све је“. Србију могу сачувати, спасити, одбранити и обновити само они који је воле, само они који је поштују, само они који знају кроз какве је муке прошла, само они који у њу верују. А то су њена деца. Ми имамо само једни друге. Време је да сви то схватимо.