Интервју

"Контракултура" против доминантног система вредности

Aутор: Бојан Томић

др Дивна Вуксановић, интервју

Суочени са вишемесечном офанзивом најразличитијих ријалити програма који у последње време изазивају жестоке реакције и противреакције, присиљени да, макар и мењајући канале, гледате како  поред вас промичу неки људи који би у једном пристојно уређеном друштву имали своје место на маргини, а не у прајмтајму телевизија са националном фреквенцијом, можда и више него икад присуствујући „тривијализацији живота као духу времена“ за појашњење ових феномена обратили смо се  филозофу медија др Дивни Вуксановић, ред.Професору Факултету драмских уметности у Београду, ауторки више књига из области медија, њиховог значаја у савременим друштвима и утицајима које врше на своје конзументе. Њена двотомна „Филозофија медија: онтологија, естетика, критика“ је пионирско, али и узорно дело свеобухватног сагледавања овог феномена.

Феномен ријалити програма није од јуче тема у српском друштву, али, чини ми се, да је овог лета постао тема која жестоко узбуркава духове. О чему се ради? Може ли се говорити о једној врсти побуне духа који непрестано потискиван више једноставно не може да трпи ту врсту медијског нихилизма?

Реч је, заправо, о томе да се скоро у исто време, на неколико телевизија са националном фреквенцијом, емитују ријалитији, који покривају већи део програма ових телевизија. Гледаоци готово да немају избор, поготово уколико нису претплатници кабловских тв програма, а такви су у већини у Србији. Отуда се с разлогом поставља питање шта гледати, ако нисте љубитељ ријалитија. „Избор“ се своди на РТС, чији је програм без ријалитија. Чак и да нису у питању ријалитији сумњиве садржине, и да су на њиховом месту, рецимо, спортске емисије, верујем да би гледаоци реаговали, питајући се зашто један тип емисија превлађује у односу на све друге телевизијске формате и садржаје. Уосталом, осим информисања и забаве, битна улога телевизије састоји се у њеној образовној и културној функцији. Уколико би на овим телевизијама складно били развијани и програми из области науке, културе, уметности, образовања, одабрани ријалитији  (а реч је, напросто, о формату, тј. о актуелном тв жанру), би могли да се уклопе у програмску концепцију једне добро замишљене и избалансиране телевизије.

Овако, гледаоци су присиљени да гледају оно што се намеће као једини садржај. Није у питању само побуна духа, већ и право на избор, који се не може заменити пуким притиском на дугме даљинског управљача. Јер, националне фреквенције обавезују емитере, и злоупотреба ове привилегије јесте оно што, с правом, изазива револт грађана. Уз то, без обзира на чињеницу да актуелна петиција против ријалитија нема правну тежину, овде је на делу исказивање воље једног дела грађана (преко 100 000 у овом тренутку), што захтева промптни одговор органа власти, као и институција које делују у области културе, медија и образовања. Јер, није свако питање од јавног значаја само правног карактера, већ је оно и етичко и политичко питање. Уколико део јавности покушава да артикулише критику медија на овај начин, такву проблематизацију ваља препознати, уважити је и реаговати на њу конструктивно, а не равнодушношћу и пасивном агресивношћу, као што је то до сада, генерално узевши, био случај.

Србија свакако није усамљен пример у том друштвеном експерименту банализације и повратка у стање првобитне заједнице, људи без икаквих друштвених веза, лишених свих идентитета осим оног потрошачког. Ипак, слажете ли се да су ти експерименти опаснији управо по мање народе чији су историјски корени нешто слабији и који нису први пут објект туђег политичког, економског, идеолошког инжењеринга?

Не постоје, колико знам, истраживања о утицају ријалитија на одређене културе. Међутим, током кратког историјата развоја овог тв формата, од свега неколико деценија постојања, они са најесктремнијим сценаријима и садржајима, углавном су лоше примани у друштвима која су окренута, у вредносном смислу речи, властитој традицији. Иако је ријалити глобални медијски феномен, ипак је овај вид „забаве“ са неких културних простора напросто протеран, док неке није ни освојио. 

У неколико сте наврата проблематизовали однос логике капитала и логике културе, истичући њихову непомирљиву супротстављеност. Може ли се та антиномичност ипак разрешити промишљеном културном политиком, стварањем културног обрасца који би зауздао демоне профита по сваку цену, и важније од тога, постоји ли уопште свест о значају тог императива код оних који су и задужени да о томе брину?

Културна политика је она практичка вештина (менаџмента у култури) која се тиче области креирања развоја културе, стратешки гледано. Великим делом, одређена је друштвено-економским контекстом свог деловања. То значи да је у свету доминације капитала као основне вредности, култура нужно потиснута у други план. Ипак, и у таквој констелацији односа између културе и тржишних вредности, могуће је применити неке моделе и решења, који би културу сачували од пуког свођења на робни производ. Антиномичност о којој говорите начелно се не може превладати, али би применом одређених инструмената културне политике могао да се побољша незавидни положај културе у данашњем времену. У крајњој линији, темељне “вредности”  капитализма представљају константни изазов за свет културе, који га већ самим својим постојањем, у смислу потврде “другости” и “разлике”, доводи у питање. Отуда капитализам настоји да у себе асимилује свет културе, и тиме га, уједно, и пацификује, док култура, по дефиницији, уколико је култура, а не роба, настоји да пружи својеврсни отпор.  

Посматран у једном тренутку као „тотална демократија“ чини се да и интернет и друштвене мреже под налетом капитала постају инструмент „неутрализације и деполитизације“. Могу ли они остати џепови отпора или се и њихова улога треба реконтекстуализовати?

Интернет демократија је техницизована „демократија“, намењена, као могућност, искључиво онима који користе рачунарску технологију, а то је ипак, глобално узевши, привилегована мањина. На другој страни, активисти на Интернету, међу које се убрајају најразличитије политичке групације, али и хакери, настоје да пронађу начине политичког деловања који су примерени информационом добу. Интернет је делимично контролисан, и ту видим могућност за стварање „џепова отпора“ о којима говорите.

Једном приликом сте говорили о потреби стварања једног новог „контракултурног“ покрета, наглашавајући да он никако не би био „субкултурни“. Можете ли нам објаснити шта сте том приликом тачно имали у виду?

За разлику од поткултура или тзв. „стилова живота“, који су мање-више у складном односу са доминантном, родитељском културом, контракултура отворено доводи у питање владајући поредак вредности, и то на најширој основи. На нашем културном поднебљу, чини ми се, хронично недостаје управо та моћна енергија контракултуре, критике и оспоравања доминантног, тржишног система вредности. Иако у њој постоје истакнути појединци и мање групе, што делују активистички и ванинституционално, односно у правом смислу речи – алтернативно, то још није прерасло у неки снажнији покрет оспоравања у нас. Овом приликом, као добар пример континуираног ванинституционалног деловања културе отпора у региону, издвојила бих групацију Анархија Блок 45, која својим активностима демонстрира како је могуће контракултурно деловати насупрот и изван система владајућих капиталистичких вредности овде и сада.