Интервју

Нови Зеланд, Бог те видео

Александар Сарић, интервју

Саговорник Новог Полиса је Александар Сарић, тренер голмана у фудбалској репрезентацији Србије до 20 година која се недавно вратила са освојеном титулом на Светском првенству одржаном на Новом Зеланду. Један је од 36 Аргонаута који су се отиснули у ову далеку земљу како би Србији донели Златно руно. Управо ову митску метафору је употребио Александар Сарић описујући како функционише наш тим, истичући заједништво као предуслов за остварење чуда, а освојена титула светских шампиона то заиста и јесте.

Особина чуда је, рекао бих, да нас засени у тренутку, заборављајући при томе да се она не дешавају преко ноћи. Она су тек врхунац напорног рада и самопрегора читавог тима људи који су предводили златне дечаке до остварења сна. Како је изгледао тај процес од самог почетка, да ли сте знали како ће све изгледати на крају?

Успех није моменат већ процес и многе ствари у животу могу бити случајне, али успех никада није случајан. То што је наш успех грађен у тишини не умањује га. Иста екипа људи која је кренула у овај процес пре три године заједно је стигла на одредиште са истим оним еланом са којим се запутила у ову авантуру освајања највећег фудбалског трофеја у српској историји. Ми нисмо тачно знали како ће изгледати наш пут, нико га од нас није прошао, али смо правили његове мапе успут и у недостатку путоказа ми смо их на раскршћима као претходница качили пред играче, верујући да чинимо праву ствар. У томе је сигурно предњачио селектор Пауновић, уз асистенцију свих чланова стручног штаба. Дешавало се да у Кући фудбала и од играча тражимо да скицирају наш пут, да одреде циљеве и они су то радили; ми и даље имамо и физички и у електронском облику записане циљеве и планове и то записане руком већине играча.  

Фасцинира самоуверност коју је селектор Пауновић са члановима стручног штаба показивао од првог окупљања репрезентације. Пустити момцима утакмицу из 1987. године којом је млада репрезентација тадашње државе постала светски првак и рећи им, отприлике, „ово ћете бити ви за три године“ захтеву једну некарактеристичну „дрскост“, помало и „лудост“, у најпозитивнијем смислу те речи? Не би било изненађење да тако нешто уради стручни штаб младих кошаркаша или ватерполиста, али у спорту у којем се нисмо баш прославили у задњих 20-ак година...?

Неко је рекао “Пуцај на месец, чак и ако промашиш погодићеш звезде” и добро је рекао. Не верујем ни да су наши противници имали другачије снове када су се пре три године окупили, разлика је , што смо ми наше обелоданили и претворили у циљеве и планове, у нешто опипљиво. Сваки члан штаба је написмено од селектора добио шта су његове обавезе дужности и шта се од њега очекује у односима са осталима. Сама чињеница да смо у свим екипним спортовима екстремно успешни као нација осим у фудбалу није нас обесхрабрила, дала нам је мотив и снагу, схватили смо да је дошло време да се ствари промене.  

На трагу претходног питања, овај успех доводи и до запитаности о карактеру и менталитету нације. Својевремено је један од највећих српских интелектуалаца Слободан Јовановић рекао, парафразирам, да смо ми народ великих прегнућа, да смо у стању невиђеним напором учинити готово немогуће ствари, али да кад треба полако, стрпљиво и у тишини градити своју кућу – ту заказујемо. Овај успех као да је баш доказ да смо добили једну генерацију која показује колико предан рад у тишини, синергија свих чланове те мале заједнице, давање од себе оног најбољег за успех целог колектива, солидарност и љубав која прожима заједницу, могу бити путоказ за победе и на свим другим пољима?

Често се дешава у нашем народу као и свуда уопште да постоје размимоилажења у мишљењима и то је нормално. Чак је и пожељно како би се ствар сагледала из више углова и како би се донеле квалитетније одлуке. Добро сте рекли и праве сте речи употребили; “солидарност и љубав”, те две особине су јако битне у било ком заједничком напору. Проблем као што смо рекли није разлика у мишљењима него незадовољство оних чија мишљења нису уважена. Ако ова два квалитета (солидарност и љубав) надјачају сујету и гордост изгледи на успех нагло се повећавају било чиме се бавили.

Не знам да ли ћете се сложити са мном што истичем да нам је у фудбалском, али и у сваком другом смислу, ова титула била неопходна и као једна врста промене парадигме? Наиме, сматрам да нам баштињење успеха Чиленаца или репрезентације на Мундијалу 1990. године више шкоди него што доноси користи, помало нас оставља заглављене у једном времену које је давно прошло и којег се као таквог треба сећати, али импулс за веру у себе и своје могућности доносе управо успеси које остварују момци као што су ови које предводите. Неоптерећени, без комплекса, сигурни у себе, са неким вредностима и посвећеностима какве до сада нисмо имали прилику видети?

Ова титула је освојена на прави начин, она нема мрље. Нико, ни Американци ни Бразилци ни Мали ни Мађари нису имали замерки ни на суђење ни на фер плеј. Наш тим не прави непотребне картоне, сви се боре до краја без обзира дали водимо или губимо. Постављене су вредности , најважније четири међу њима су: Ентузијазам, Поштовање, Одговорност и, на крају, Поверење. Наш успех није сам резултат већ начин на који смо до њега дошли. Мислим да сви имају разлог да буду поносни начином на који су представљали своју државу, своје породице и себе саме на овом такмичењу. 

„Бог своје најтеже мисије додељује својим најбољим изабраницима“, кредо је под којим сте улазили у сваку утакмицу. Речи „Хвала ти, Господе“ једног нашег фудбалера или „Оче наш“ на тераси градске скупштине као да потврђују Ваше речи о неком промислу којим је овај тим вођен на овом путу. Као да сте сви били свесни неког метафизичког начела које је неопходно за доношење Златног руна, неке мале асистенције „одозго“?

Чак и најмања асистенција “одозго” прави велике разлике овде “доле”. Наша победа ће имати одјек , ми смо тога од почетка били свесни. Верујемо да ће дати мотив и другима, успех је заразан као и неуспех, клима у једној држави може се променити оваквим победама. Сам значај овог такмичења дао је додатну енергију момцима да у неким стварима сами себе надмаше и постану бољи него икада . Требало је радити у тишини на крају света, веровати и надати се, а “Свевишњи” је све на крају склопио у једну прелепу причу.

Тренер сте званично најбољег младог голмана на свету. О „суђености“ да тако буде говори и фотографија из 2007. године која ових дана кружи интернетом и друштвеним мрежама. На њој је дванаестогодишњи Предраг Рајковић са родитељима који су у наградној игри једног дневног листа освојили 100 евра и на питање шта ће урадити са новцем, одговорили су отприлике „ није то ни много ни мало новца, али ето овај наш мали запео да буде голман, па ћемо му купити праве голманске рукавице“. Само коју годину касније Ви сте га узели у своје руке, а епилог нам је познат. С обзиром на Вашу стручност, велико домаће и међународно искуство(Србија, Аустрија, Португал, Словачка, Израел...) посматрате ли признање Рајковићу као и круну Вашег тренерског посла, до овог тренутка?

2010-е године у Зрењанину пред пријатељску утакмицу Румуније и Србије репрезентација до 15 година, први пут сам имао прилику да одржим тренинг Предрагу Рајковићу. Ако неко као Предраг Рајковић обједини квалитете као што су брзина и мирноћа и невероватан фокус и осећај за игру, такав човек има одличне изгледе да постане светски голман. Поред тога, он има и изражене лидерске особине које му помажу да током целог меча пре свега командује самим собом, а затим и осталим члановима тима. Сматрам да је улога тренера да играчу покаже путању и правац којим треба ићи, да га припреми да од њега покаже оно најбоље и највредније на том путу. Ја сам се трудио да сви који раде са мном нађу своје путање, нисам склон да им их ја одређујем већ им само асистирам у потрази да изађу на свој пут. Рајковић је нашао начин да поправља себе и да сам себе надмашује, тај процес је постао континуиран и зато је Рајко данас овде где јесте, на врху света где је и нас довео . Ово јесте до овог момента, када се узме у обзир и моја играчка каријера, највећи успех који сам постигао. Истакао бих би овде и улогу наших голмана Вање Милинковића Савића и Филипа Манојловића који су створили квалитетан радни амбијент и који су Предрага Рајковића здушно подржавали током целог шампионата.    

Не потцењујући значај ниједног нашег успешног спортисте, напротив, ипак, просечан Србин би, хтели ми то да признамо или не,  дао све теквондо олимпијске медаље и, приде, Вимблдон, само за онај тренутак у коме капитен сениорске фудбалске репрезентације подиже пехар на Мундијалу или шампионату Европе. Верујете ли да овај фантастичан успех младих фудбалера може бити капитализован за коју годину и у А тиму?

Ја верујем да идеје и имагинација креирају будућност ,односно што смо у стању да замислимо- у стању смо и да изведемо. На крају крајева, чак је и авион прво био идеја у глави пионира авијације, на крају је узлетео и њих понео у небо. И ова титула је деловала немогуће као што делују и све наше будуће титуле сада. Поставља се само питање вере;  да ли ћемо створити критичну количину вере која ће нас покренути ка титули светског или европског првака. Ту мислим не само на играче већ и на штабове, јавност, народ , сви смо ми тим. Верујем у овај штаб, верујем у ове момке и нашу решеност, јер наша одлучност на крају биће битнија од било чије друге одлучности.

Захваљујући Вам на разговору за НП, завршићемо га у митском духу: унапред заказујем разговор са Вама када се вратите са неког од следећих Мундијала, када Давид буде опет победио Голијата :)

У рукама млађаног Давида свака праћка биће убојита ….. ;)