Интервју

Пољска верзија социјалног конзервативизма

Душан Пророковић, интервју

Победа Анджеја Дуде, кандидата опозиционе партије Право и правда, на управо завршеним пољским председничким изборима, повод је за разговор са Душаном Пророковићем, једним од наших најугледнијих аналитичара. Шта је довело до победе релативно непознатог пољског европарламентарца, о ингеренцијама новог шефа државе, импликацијама на пољско-европске и пољско-руске односе, али и о поукама које Србија може извући из пољских, али и избора у другим европским државама... 

На страним сајтовима се може приметити извесно чуђење након победе опозиционог кандидата Анджеја Дуде, на пољским председничким изборима, будући да је током председничког мандата Бронислава Коморовског Пољска имала ,,брзи економски раст и стабилност без преседана”. Како се онда по вама могло десити да Пољаци уместо за Коморовског гласају за његовог опонента Дуду?

Нови председник Пољске је до почетка изборне кампање био мало познат. Његов резултат је пре свега победа партије Право и правда, која га је кандидовала. Односно, Јарослава Качињског, вероватно будућег премијера Пољске. Ако су аналитичари потцењивали Дуду, нису то смели да учине са Качињским. Када је о Коморовском реч, он је само колатерана штета. Као и у осталим источноевропским земљама, и у Пољској најактивнији део друштва чине четрдесетогодишњаци који се мало сећају комунизма и совјетских тенкова. За огромну већину њих помињање генерала Јарузелског нема никакав значај, то је део историје. Једноставно, прављење паралела са совјетским периодом више не буди емоцију код бирача. Али, тим четрдесетогодишњацима живот пролази у евроинтеграцијама и реформама које се не завршавају. Шта је резултат тог процеса? Шта је резултат “брзог економског раста и стабилности без преседана”?

Разлика у односу на првог западног суседа-Немачку, остала је несмањена у сваком погледу-економском, инфраструктурном, научно-технолошком. Никаквих изгледа нема да ће се та разлика смањити. Постоји прва и друга Европа. Пољска је остала део друге Европе и Пољаци могу да раде више, да уче више, да штеде више, да се жртвују више за неке европске интересе, све им је то џаба. Никада неће постати део прве Европе. А то није поштено. И то чини људе незадовољним. Због тога су одсељавања из Пољске масовна појава. Број пољских емиграната се броји у милионима. Проблем је и неравномеран развој у земљи. Варшава и Краков су само једна страна медаље. Живот у Бјалистоку изгледа сасвим другачије. Генерално, у новим чланицама ЕУ је однос између најразвијенијих и најнеразвијенијих региона 1:7. То су два света, која се све мање разумеју. Такође, ту су и пратећи ефекти евроинтеграција-вредности које се у име ЕУ промовишу. Пољско друштво је традиционално, зидано на католичким темељима, па ће сваки притисак да се мења породични закон, или легализују бракови хомосексуалаца произвести контрареакцију јавног мњења.

Шта је то Дуда обећао на плану унутрашње политике што је толико узнемирило тзв. либералне кругове? (Колико су његова обећања остварљива)

У великој мери се његова платформа поклапа са мерама које је већ предузео Виктор Орбан у Мађарској. Само ће то Дуди бити лакше да спроведе, јер има шира уставна овлашћења. Пољски политички систем је оригиналан по томе што је председник државе уједно и шеф народне банке! Дуда је рекао да Пољска неће у еврозону, посебно наводећи искуства Словеније, Естоније и Словачке, у којима је одрицање од сопствене валуте довело до инфлације. Затим је обећао конверзију кредита из швајцарских франака у злоте и најавио удар на стране банке. Уводиће нове порезе банкарском сектору, спречити “излазак” новца из земље и претостављам користити друге механизме да омогући брз улазак домаћег капитала на ово поље. Занимљива је и његова најава враћања старих закона о пензијама и спуштања старосне границе за пензију. Он ће радити све супротно од онога што се ради у Србији последњих годину дана по саветима ММФ-а и ЕУ. Очигледно, дугогодишња примена истих правила се у Пољској није показала добром. Чак напротив. Требало би из свега неке поуке да извуче и српска политичка елита. Или барем оно што је од ње остало.

Уколико следимо традиционалну поделу на левицу и десницу, изгледало би да левичаре Ципраса (Сириза) и Пабла Иглесијаса (Подемоса) ништа не спаја са десничарима попут Дуде и Орбана. Да ли је то баш тако као што изгледа на први поглед?

Прво је питање да ли данас постоји подела на левицу и десницу каква је постојала до почетка деведесетих? Можда је низ аутора у праву, када пише о слому идеолошких парадигми. Долазе нове теме на дневни ред, попут развоја вештачке интелигенције, генетских модификованих организама, промене климе, новог дефинисања породице, живота у свету без приватности. То су теме према којима ћемо се опредељивати и сврставати у таборе, па ће се мешати они који су до јуче били левичари и десничари. Једна од тих нових тема је однос према финансијској глобализацији и крупном капиталу. Са једне стране, недавно је Оxфам објавио податак да ће до 2016. године један посто становништва на свету, поседовати половину светског богатства. Данашњој левици је јасно да у таквим околностима радничка класа не може одбранити ниједно своје право, а десници да ту не остаје простор за слободну тржишну утакмицу и развој демократског друштва. Ту нема простора ни за очување државе као субјекта. Тих један посто ће имати своје монополе.

Са друге стране, када је реч о демократском поретку, њега неће бити јер смо у фази поодмаклог развоја наддржавних институционалних механизама који су суштински антидемократски. Да би се успоставили монополи неопходна је нова управљачка структура, коју нико неће контролисати, која ће заобилазити државу, неће зависити од бирача. Погледајте само ЕУ и те мегасложене процедуре за доношење одлука. Ко одлуке предлаже? Како се усвајају? Чије интересе те одлуке штите? Како на њих можемо утицати? Коме та евробирократија одговара? Све је то само симулација демократије. Отуда и сличност у реакцијама левице и деснице. Када је већ о десници реч, оно што ради Орбан, а најавио је и Дуда, могло би се квалификовати као покушај изградње новог идеолошког курса-социјалног конзервативизма.

У коментарима се тврди да избор Анджеја Дуде неће покварити однос између Пољске и Америке. Међутим, ако је Дуда заиста искрен у свом суверенистичком програму, како ће и да ли ће онда Пољска реаговати у погледу Трансатланског трговачког пакта (TTIP) између САД и ЕУ који готово да укида суверенитет држава?

TTIP је проблем за целу Европу. Онако како је постављен, овај споразум ће бити за европску економију исто што је НАТО за европску безбедност. Зависност од САД ће бити фатална, ЕУ губи могућност самосталног наступа. Односи Вашингтона и Варшаве су слојевити, ту велику улогу има геополитика. Стаљин је једанпут описао Пољску као државу на точковима, која се креће од немачке до руске интересне зоне и назад. Од Адама Чарторијског до данас трају покушаји пољске елите да се стратешки повеже са Француском, Великом Британијом и на крају-САД. Пољска ће увек гледати да не пређе одређену границу у својим односима са САД, како не би дугорочно нарушила своју позицију. Међутим, истовремено ће и САД морати да толеришу нове моменте у пољској политици. Како могући однос према TTIP-у, тако и још вероватније покретање дијалога о енергетској безбедности са Русијом. САД ће ово морати да толеришу јер осим Пољске, не видим неку другу земљу која може одиграти улогу њиховог чврстог геополитичког ослонца у Источној Европи. Бжежински је описао Пољску као геополитички клин између Немачке и Русије и то је за англоамеричку таласократију јако битно. О томе пишу сви британски и амерички геополитичари, од Мекиндера до Коена.

Да ли избор Анджеја Дуде отвара могућност за веће уплитање Пољске у грађански рат у Украјини, обзиром на његов оштар став према Русији.

Ово је време рата и тешко је прогнозирати са великом поузданошћу. Последице оштрог сукобљавања САД и Русије се осећају у великој мери и у Србији, а камоли у Пољској. Поред тога, Дуда је нов у високој политици, његов политички карактер ће се тек обликовати и показати, сада не знамо како ће реаговати у критичним моментима. Не треба да чуди његова реторика из кампање и захтеви да се више помогне Кијеву. За велики део бирача то је емотивно питање. Уз то, међу пољском елитом се осећа јако антируско расположење. Довољно је Дуди што је у кампањи кренуо против Брисела, није могао отварати превише фронтова. Међутим, посматрајући досадашњу политику партије Право и правда, ја видим сасвим другачију тенденцију: да се са Русијом отвори дијалог и отворено разговара о стварима из прошлости. За покојног председника Леха Качињског је, на пример, било битно да се у Русији отвори тема злочина у Катинској шуми. Он је и погинуо 2010. године путујући на обележвање годишњице тог догађаја. После отварања питања из Другог светског рата се осетило како у самој Варшави нестају неке баријере за брже развијање односа са Москвом, што се најпре одразило на економску размену две земље. Ако настави тим путем, ако покуша да са Москвом директно и отворено разговара, Дуда се чак може брзо наћи у сасвим новој ситуацији. Могуће је да ће се расплет у Украјини тражити како је то још давно предвиђао Семјуел Хантингтон, поделама по цивилизацијским раселинама, а тада се пољски и руски интереси неће мимоилазити. У том случају јака антируска реторика би имала сасвим другачију функцију.

Шта грађани Србије могу да закључе из дешавања у Пољској? 

Најважније је схватање да догађаји у Пољској нису изоловани случај. То је тренд у целој Европи. Негде се грађани окрећу левици, негде традиционалистима, али је правило да се тражи алтернатива. Данашња ЕУ се разликује од ЕУ која је постојала 2004. године, а   мало шта има заједничког са оним што је представљала почетком деведесетих. Дакле, морамо тражити алтернативу. И чињеница да нисмо чланица ЕУ чак може бити наша компаративна предност у наредним годинама. Затим, померају се идеолошке границе. Нема више те тврде поделе на лево и десно. И код нас ће се нови распоред на политичкој сцени правити према неким новим критеријумима, а пре свега ће се то тицати питања ко ја за очување државе као субјекта, а ко против тога? На крају, тражење алтернативе и битка за државу подразумевају тешку борбу. Сукоб са међународним институцијама и финансијском олигархијом је неизбежан. Без тога, нема ни истинских реформи, ни социјалне стабилности, нити нове развојне парадигме.