Интервју

Театар је храм умјетности, а не депонија

Aутор: Борислав Вукојевић

Никола Коља Пејаковић, интервју

Представе "Цело тело ту ме боли" и "Шећер је ситан, осим кад је коцка" говоре о идентитету и менталитету Бањалуке, а судећи по посјећености у Градском позоришту Јазавац, публици се очигледно свидјело. "Цело тело ту ме боли" је премијеру имала у априлу прошле године, али још увијек је актуелна и привлачи пажњу бањалучке публике. Тим поводом разговорали смо са режисером Николом Кољом Пејаковићем, који је за Нови Полис открио више детаља о својој повезаности са Бањалуком, мотивима за стварање ове представе и култури уопште.

Представа "Цело тело ту ме боли" на комичан начин описује проблематику идентитета и друштвеног контекста Бањалуке. Можете ли укратко описати мотиве који су вас навели да урадите ову представу?

Моји мотиви су били крајње једноставни и практични. Што се тиче Јазавца, задатак је био урадити представу која ће дати једном градском позоришту, булеварском, могућност да зарађује и живи од свог рада. Јонеско, као инспирација, онда и писање текста, увели су нас у актуелност, у ангажованост, али то нам није био циљ. А лични, редитељски мотив, је увијек исти; радити нешто што је мени важно и у складу и ритму са мојим унутрашњим потребама. Моја веза са Мејданом и Вилсоновом улицом је дубока и траје више деценија, ред је био да се одужим том крају.

Ликови Велимира и Станимирке на први поглед изгледају дијаметрално различити, али што се више представа ближи крају, границе се постепено губе. Шта и кога они заправо представљају: декаденцију идентитета, прије свега културног и моралног, или нешто друго?

Они представљају, наизглед, два пола, два пола која се не могу саставити нити срести, али, у ствари, они су само варијације на тему. Све је то једна група, један ментални склоп, нијансе их разликују, а они се труде да буду што даље једни од других. Смијешно је гледати како се у једној баруштини као што је РС, гдје се све растаче и урушава, људи дијеле на оне који су, ко бива, раја и оне који то нису. На оне које су старосједиоци и оне који су дошљаци, на рокере и фолкере, на есенесдеовце и есдесовце… А све је то једна маса, маса истих или сличних полуобразованих мозгова. Њихов једини посао је бесмислено торокање о овом или ономе. А онда, кад живот тражи да се положи рачун, падне крв.

У представи се без длаке на језику спомињу имена или надимци неких "познатих" Бањалучана. Велики дио публике у Бањалуци је могао препознати о коме се ради. Да ли вам је циљ био да укажете на локалне проблеме, али без уопштене приче, него конкретно - именом и презименом?

Иако ми нико неће вјеровати, ја сам та имена измишљао на лицу мјеста и као неко ко је скоро дошао у Б. Луку да живи, не знам те градске фаце и самопрокламоване величине. Глумци су ми свједоци да говорим истину. Видим да сам нешто погодио, и имена и људе и ситуације, али не мислите ваљда да бих тим људима свјесно давао на значају тако што их помињем у представи? У животу то не бих учинио, испало би да су важни… Театар је храм умјетности, а не депонија.

У једној сцени Сава држи монолог о томе како су министри корумпирани, како треба бјежати одавде. Истовремено, спреман је да ради исте негативне ствари. Да ли је то главна одлика бањалучког менталитета и кризе идентитета?

Није главна, али је једна од.

Колико вам је важно да се публика препозна у одређеним ликовима? Након представе у публици су се чули коментари "ови ликови одлично описују оно какви смо ми". Може ли та самоспознаја довести до промјене?

Представе се раде због других ствари, али је та веза са временом и простором јако важна. Препознавање и поистовјећивање је важан дио катарзе. Међутим, умјетност, иако важна, није довољна да се човјек промјени. Нити да се друштво мрдне ка бољем. Умјетност је лична ствар. Акт појединца. Друштву гдје је материјално богатство знак напретка, нема шансе да се помогне.

Ваше представе су спој комедије и трагедије, што је показала и посљедња. Публика као да није очекивала онако трагичан крај.

То је неки међужанр који се ствара годинама, нешто што излази из стила и начина како градим позоришни чин, сцене. Не радим то свјесно. А крај… Управо тако и треба, да га не очекују… Да уживају у том нечему неочекиваном. Треба вољети своју публику. Ми радимо за њих, али не због њих.