Интервју

Први интервју са Слободаном Милошевићем након његове смрти

Разговор водио: Александар Врањеш

Носећи се оном старом „Ко на брдо, ак' и мало, стоји више види но онај под брдом“ питали смо бившег председника Србије и Југославије, г. Слободана Милошевића како данас посматра политичка дешавања у Србији. У двосатном разговору, г. Милошевић нам је веома љубазно одговарао на различита питања, истичући своје виђење будућности, ексклузивно за интернет магазин #NoviPolis.

Узевши у обзир да је ово Ваше прво појављивање у медијима након девет година, почео бих интервју питањем како Вам је Горе?

Желим пре свега да срдачно поздравим сав српски народ и све остале народе који живе данас у Србији, али и шире. Без обзира на сва искушења и изазове пред којим се налази наша земаља, ипак се надам да су сви добро и да су, колико је то могуће, у добром расположењу. Што се мене тиче, ја сам добро. Након свега осећам се као морални победник. Овде се дружимо, пратимо телевизијски програм из Србије, али и остале медије, расправљамо о политици и бринемо се за судбину нашег народа.

Увек ме занимало да ли Вас и Тамо ословљавају са "председниче" као што је био случај у Хагу?

Занимљиво је Ваше питање, већина ме овде ословљава са Слоба, а председником ме називају само Фрања и Алија. Они су ме баш лепо дочекали пре девет година, да сам тек тад увидео колико је било њихово поштовање према мени и функцији коју сам обнашао. Тада, током дочека, појавио се и Зоран, дошао да се увери да сам коначно стигао, након чега се окренуо и отишао. Ни данас не жели са мном да разговара. Неки кажу да је и даље веома љут и разочаран, не само на мене, него пре свега на оне доле, а вероватно помало и на себе.   

Како данас, са ове дистанце, посматрате Србију и актуелну политичку ситуацију?

Пред сам крај политичке каријере гласно сам говорио да земље којима се командује споља, релативно брзо остају без своје прошлости, традиције, својих навика, језика, једном речју без свог идентитета, а губљење националног идентитета највећи је пораз једне нације. Али било је касно, нико више није желео да ме чује. Нису ми веровали ни када сам говорио да не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије и сад сам сигуран да ће то исто дочекати и Вучић једног дана, када им више не буде требао. Спознавши напокон истину и он ће узалудно дозивати људе разуму, а више га нико неће слушати. Све у свему тешко сви заједно данас можемо да одговоримо на оно чувено питање "са чим ћемо пред Милоша?".

Значи нисте оптимиста када је актуелна власт у питању?

Као што и сами знате, више од две деценије трају напори да се цели Балкан стави под контролу одређених западних сила. Велики део тог посла је обављен постављањем марионетских влада, а управо заслугом наших „постпетооктобарских“ политичара и њиховог вазалног менталитета данас је Србија у тежој позицији него икада. Слободно можемо да кажемо да је Србија данас земља ограниченог суверенитета, а усудио бих се рећи и да је чак и потпуно лишена сваког суверенитета. Због отпора управо оваквој судбини, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу да буду изложени, а број и интензитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Да апсурд буде већи, након Петог октобра све се то наставило, чак се и повећало и добило нове облике, а вазални менталитет елите није желео да се суочи са истином. Скрећем Вам пажњу да кроз историју ни једна колонија никада није била развијена од стране њених колонизатора, тако по мом дубоком уверењу, неће ни наша земља, колико год у то веровао господин Вучић.

Дакле нисте задовољни ни у капацитетом Вашег СПС и Ивице Дачића који су данас део власти?

Негде сам већ рекао да сам можда имао превише поверења у неке појединце у које није требало да имам поверења. Наравно, не бих то персонализовао, јер персонализација је, рекао бих, закивање одређених ставова. У сваком случају, кад о томе размишљам, јасно ми је зашто је Зоран љут и огорчен.

Не знам колико пратите актуелне догађаје, али као човек од искуства, да ли верујете у потенцијал модерне левице, што је данас прокламовани курс и СПС-а? Односно, да ли је доласком Сиризе на власт започео неки нови тренд који ће стићи и до наше земље?

Само бих се делимично сложио са г. Зораном Ћирјаковићем који је скоро полемисао на ову тему, чини ми се у Политици. У овом тренутку Србија стварно нема нити политичку снагу, нити радничку класу спремне да изнесу неку нову револуцију. Што опет, с друге стране, не значи да таква политичка снага неће бити створена уз помоћ неких западних центара моћи у догледној будућности. То смо већ једном имали прилике да видимо. Дакле, Србија је ушла у завршну фазу своје агоније и логично је да би то могло резултовати појавом неког радикализма. Верујем да нема потребе образлагати да су десно оријентисане странке изгубиле сваки капацитет, тако да би та потенцијална револуција била заснована на неком левичарском популизму, чак бих се усудио да кажем анархо-левом популизму. Другим речима, ускоро бисмо могли добити неко ново ултра-лево политичко лице, спремљено у "западној кухињи", по истом моделу као и Ципрас и Варуфакис.

Да ли би се тај нови лидер могао наћи под кровом СПС-а?

Када је реч о мојој бившој партији, с једне стране они прокламују курс модерне левице, док с друге у потпуности делују по неолибералним принципима. Ако изузмемо оног младог Ружића који се свакодневно бори са ветрењачама, не видим да они имају капацитета да постану једног дана пандан Сиризи, на крају као ни онај Борислав Стефановић, али ни Вулин и слични потрошачи новца и ваздуха.

Па ко би онда био тај нови политички лидер кога би Запад припремао за улогу „српског Ципраса“?

Па пођите само од г. Вучића. Да ли се сећате његових активности и реторике из времена када је био на највишим положају у Српској радикланој странци? Ко би тада могао да каже да је у питању будући проевропски прогресивни лидер подржан од стране оних истих западних земаља које је он жустро критиковао? Да ли је његов политички успон остварен уз помоћ његовог талента, интелигенције, способности, ја заиста не знам, али да неко каже да у томе западни центри моћи нису имали умешане прсте, заиста вређа елементарну интелигенцију човека. Али да се вратим на ваше питање, ко ће бити „српски Ципрас“ то заиста не знам, али да ће бити створен, у то сам више него уверен. Коначно, погледајте Сиризу чији Комитет за спољну политику чине група британских професора пореклом Грка. Откуд грчки комунисти, евроскептици са докторским дипломама на британским катедрама? Или погледајте биографију Варуфакиса који је тобож свој комунистички идентитет развијао на Универзитету у Есексу, или док је био годину дана на Кембриџу. И ти људи су се као спонтано окупили и одлучили да се боре против мера штедње, односно доминантног неолибералног концепта у ЕУ и политика „Европске тројке“? Почетак ове године био је обележен успоном Сиризе, а крај ће бити у знаку победе Подемоса у Шпанији. Шин Феин јача у Ирској, а могуће је да ћемо у наредном периоду имати прилику да гледамо протесте на улицама Француске и Италије и ко зна где још. Мислите да је све то случајно? Немојте бити смешни.

Ако је све то тачно, који би онда био интерес тих центара моћи да организују ултра левицу која би опет била усмерена против њихових неолибералних вредности?

Господине Врањеш, и груба истина је боља од илузија и обмана. Најкраће речено, сви наведени покрети развијају нови популистички дискурс заснован на идеји да власт треба да буде у рукама народа, а не крупног капитала, чиме се прво врши ударац на „Европску тројку“, а затим на велике компаније, итд. И шта ће тиме добити? Па наравно нестабилност, несигурност, страх и неизвесност, што је коначно и циљ. Дакле јасно вам је да иза тога свега стоје „троцкисти“ подржани од стране „неоконса“, који и данас заговарају идеју „перманенте револуције“, која мења садржај али не и форму, онако баш како их је описао г. Миша Ђурковић[1]у својој књизи. Њихов основни циљ јесте дестабилизација Европске Уније, слабљење Немачке и Русије, смањивање економске моћи Кине, итд. Препоручујем вам да прочитате дела професора Ентонија Сатона, који је својевремено писао о томе како су америчке корпорације тајно финансирале Бољшевике да би на тај начин не само склониле конкуренцију у виду царске Русије, него и на томе оствариле конкретан профит. Исти процес се и данас дешава, а време ће показати да ли сам био управу.

Да се вратимо на Србију, ко би то онда извео код нас?

Као што су некада организовали „Отпор“ против мене, тако ће организовати младе у неке анархореволуционарне покрете и радикално левичарске организације које ће бити спремне да се укључе у много шире процесе започете пре свега на европском тлу. Морате бити свесни да већина данашње омладине види своју будућност једино у оквирима јавног сектора и буџетског финансирања. Њихова очекивања од државе су превелика и први пут када увиде да то не може бити испуњено, они ће се окренути против властите државе, а анархо-леве идеје ће им постати врло привлачне. Сетите се студентских протеста деведесетих, иако су били директно усмерене против мене, имали су неки вредносни оквир. Шта је систем вредности за који се данашњи студенти боре? Мање школарине, јефтиније испитне пријаве, већи број испитних рокова, прикупљање поена уместо знања и на крају се чуде како се срозало образовање. Студентски лидери, махом лоши студенти без великих капацитета, које данас финансира држава и пар „штифтунга“ оног тренутка када остану без новца окренуће се троцкистичким идејама, а оправдање за заокрет пронаћи ће у анархо-левом популизму и ето нам „српске Сиризе“.

Значи будућност нам није сјајна?

То ја нисам рекао, само отварам очи млађим генерацијама да буду свесни које опасности али и изазови их очекују. Будите поздрављени и останите у добром расположњу.

[1]Види: Ђурковић, Миша: „Трансформација троцкизма крајем двадесетог века“