Интервју

Грчка се враћа кући

Aутор: Бојан Томић

Бранислав Тарлаћ, интервју

Исход превремених парламентарних избора у Грчкој изазвао је огромну пажњу домаћих и светских медија. Шта је довело до победе Сиризе и какве ће последице имати тријумф Алексиса Ципраса, како у самом грчком друштву, тако и унутар ширег европског оквира- за Нови Полис говори Бранислав Тарлаћ, врстан познавалац грчких прилика, Сомборац који петнаест година живи и ради у Грчкој, дописник Недељног Дневника из Атине.

Након исцрпљујуће председничке кризе која је довела до расписивања превремених избора, те најкраће кампање у историји Грчке, добили смо епилог који се могао превидети, али који су многи покушавали спречити- тријумф Сиризе и Алексиса Ципраса. Победа је чак убедљивија од најсмелијих предизборних предвиђања. Како објашњавате овај политички земљотрес?

Политика коју је водио премијер Самарас била је осуђена на пропаст захваљујући потезима који су грађане Грчке уназадили у економском и у сваком другом смислу. Од 2008. године до данас, смањене су плате, а повећане цене свега; од хране до свих других дажбина, као и друштвени слом који се огледа у повећању самоубистава и броја зависника од наркотика, док су и привредници остали без подршке у настојањима да поврате економску снагу коју су имали пре 2008. Стављањем потписа на сва документа која је тројка донела, без стварне расправе о последицама тих мера, дошли смо до тога да је  левица, без икакве веће кампање, успела да добије чак и гласаче Нове Демократије чији је Самарас председник. Напомињем да је ово више био програм Самараса, а мање Нове Демократије, због чега ће врло ускоро он сносити последице и у самој странци.

Многи су овај избор оценили и као једну врсту психолошке катарзе Грка, непристајање на уцене и претње које су се могле чути са свих страна „ако погрешно изаберу“. Чак је и Жан Клод Јункер упозорио Грке на последице ако одлуче да доведу Сиризу на власт. Уопште, може ли се овакав избор Грка оценити као рефлексна реакција на стално етикетирање њихових партија као „екстремно левичарских“ или „екстремно десничарских“?

Сматрам да је погресно оцењивати Сиризу као екстремну левицу јер у слуцају Грчке, то је Комунистичка партија (ККЕ), док прошлог премијера Самараса можемо да назовемо ултра десничарем, али не и његову странку. Не заборавимо да је он 1993. године, као министар спољних послова, истеран из владе због својих екстремних идеја око решавања спора Македоније и Грчке. Такође, својим иступима и идејама охрабрио је директно или индиректно јачање Златне Зоре, екстремистичке и профашистичке странке која је претходних година, имала велико уточисте и у полицији и у војсци. Па дошли смо до тога да је било опасно за сваког странца са тамнијом пути да изађе на улицу. Проглашавање Сиризе за ултра левицу је дошло из кухиње премијера Самараса, као и европских десничара који седе данас на водећим функцијама европског парламента, јер имају велики страх од промена у самој Европи које ће се дефинитивно десити са победом Сиризе у Грчкој. Не заборавите да је последњи адут претходне власти био предизборни спот који приказује Грчку дан после избора, као опустошену земљу са затвореним банкама, људима који тумарају изгубљени по улицама, нека варијанта европске Северне Кореје, што је имало тотални контраефекат код обичних бирача.

Катастрофални економски чиниоци (незапосленост 60% младих, дуг од 355 милијарди долара, повећање дуга са 171% БДП на 177% за само годину дана...) као и незамисливе друштвене последице кризе која погађа Грчку(од земље са најмањом стопом самоубистава у ЕУ Грчка је постала прва у тој страшној статистици) учиниле су да Грци у Ципрасу и Сиризи осете наду. Како процењујте Ципрасове могућности и може ли се он носити са тим великим теретом?

Кренуо бих од овог економског дела који је данас кључни за решавање проблема отплате дуга, који Ципрас никад није рекао да неће отплатити, иако му се то стално спочитавало. Идеја је била да се направи нови споразум који би дао ваздуха грчкој првреди да се поврати и да се из прихода више новца издвоји, као и делимичним отписом дуга, а мање из сталних снижавања плата, отпуштања из јавног сектора. Дао бих вам два, по мени кључна фактора који могу помоћи економији (првенствено производњи), а то су враћање цене енергије на 6 еуро центи по киловат часу са садашњих 9 (било је и 12 пре 2 године, док је просек у ЕУ 6 центи) и смањење социјалних издатака на плате запослених са 52% на 26% колико је било пре 2008. и колики је данас просек у ЕУ. Те две мере су кључне да бисте дали ветар у леђа здравим фирмама да остану у Грчкој и да запосле нове људе, а и да привучете стране инвеститоре, па тек онда да се минимална плата повећа на 751 евро. Без тога, имаћемо даље пресељење производње у Буграску, Румунију, Македонију, Србију, што се све дешавало претходних 20 година. За време кризе, Coca Cola Hellenic Bottling је седиште фирме из Грчке преселила у Швајцарску што је био снажан ударац грчкој економији и последње црвено светло за владу која је својим мерама томе и директно допринела. Иначе, Ципрас мора под хитно да изврши реструктурирање система свих јавних институција, јер ова земље је изузетно скупа за одржавање. Са толиким острвима, аеродромима, великом морском границом, тешко да би и много развијеније земље сервисирале толики државни апарат.

Најтежи посао који предстоји Ципрасу су преговори са „Тројком“ (ЕУ, Европска централна банка и ММФ). Какве су шансе да се ти нови преговори окончају са по Грке прихватљивим условима, и какве би последице то имало у економској и социјалној сфери, имајући у виду садашња драстична кресања у тим областима?

Преговори са тројком су отворено одбијени јер Сириза сматра да не може да преговара са “државним службеницима” послатим од “тројке” већ директно са европским земљама које су највећи повериоци. Политика која је вођена да се захтеви пошаљу е-маилом од стране тројке и потписани врате назад путем е-маила се сигурно неће поновити. Наравно да ће бити отпора у ЕУ таквом предлогу јер постоји бојазан истог концепта у другим земљама које имају исти проблем презадужености, али то је неминовност, јер даљи принцип “штапа и штапа”, а не “шаргарепе и штапа” ничему не води.

Осим пораза Нове Демократије, карактеристика ових избора је потпуни суноврат Пасока који је добио непуних 5%. Могу ли се ови резултати, дугорочно, посматрати као крај ере у којој су се ове две партије смењивале на власти, и као суштински заокрет Грка од компровитоване левице?

Да се разумемо, суноврат Пасока је почео од тренутка кад је преузета власт од стране Нове Демократије и премијера Караманлиса који су лажирали финансијске извештаје о презадужености земље и елегантно, без изборне кампање, намерно предали власт Јоргосу Папандреу и Пасоку. Папандреу је једини платио цену, по мени неправедно, јер је он само наследио оно сто је Караманлис оставио, а то је земља у тоталној дубиози. Венизелос је то искористио и практично избацио Папандреуа из партије, а уједно ступајући у коалицију са Новом Демократијом, заиграо на своју последњу карту, која је уништила Пасок. Овде се не ради само о престанку доминације две партије већ и престанку доминације 3 династије; Папандреу, Мицотакис и Караманлис, које су имале најјачу улогу у политици ове земље последњих 40 година. Такође, разбијен је култ политичара који су завршили “престижне” факултете ван Грчке на основу својих имена и новца, а не на основу знања и способности. Велике наде се полазу у реформу просвете јер по први пут ће реформу спроводити људи из средње класе који су прошли комплетно грчко школство и знају који су то проблеми, док сви претходни министри и владе нису били део тог система што се најбоље види из реформи које су спроводили и њиховог неразумевања просечног данашњег грађанина и његових реалних проблема.

Победа Сиризе наговештава неке нове ветрове у европској политици. Шпански „Подемос“ (који, узгред буди речено, негује изванредне односе са Ципрасом) многи виде као покрет који ће у својој земљи изазвати изборни земљотрес. Може ли се говорити о крају традиционалних политичких партија?

Можемо говорити о крају традиционалних партија, али треба да имамо увек у виду да код сваке веће друштвено политичке промене имамо и неке нуспроизводе. Са променама у Грчкој, биће на удару шпекулантски капитал који данас руководи светом и који неће трпети пад акција на светским берзама због грчких или шпанских промена, тако да треба пратити упоредо и њихове кораке који дефинитвно неће бити нити прикривени нити мали. Грчки бродовласници заједно поседују највећу флоту на свету, али Грчка држава ту нема неку велику корист јер су бродови регистровани на стране off shore компаније и новац је лоциран у Швајцарској, САД и Великој Британији. Ударац на такав капитал може да буде јако опасан, али мислим да је и Ципрас свестан тога и да ће тражити неки договор који би био прихватљив за обе стране. Оно где ће већи проблем бити, јесте реакција крупног капитала ван Грчке где првенствено мислим на Немачку, јер они чекају отплату својих потраживања од стране грчке државе, иако ту има спорних (прецењених кроз цену производа и провизија претходних министара) које је Ципрас пре два дана и представио Шулцу. Такође, не заборавите да је кинески COSCO закупац на 35 година контејнерског терминала у Пиреју, као и један од заинтерсованих за приватизацију исте луке, која је сад суспендована од стране нове власти. Ту ће се такође тражити договор са кинеском владом и сигуран сам да ће се наћи, јер је то велика шанса за Грчку да буде улаз кинеској привреди у ЕУ. На крају, мислим да је ово почетак новог поретка који неће укидати капитализам, али ће тражити неку нову, либералнију поставку и економије и друштва засновану на развоју друштва на бази оног што се поседује, а не на оном што им се сервира кроз стална задуживања и кроз непрестану зависност од финансијских центара моћи.